Dame i gospodo, smatrajući da je upravljanje budžetom upravljanje državom, uz rizik da mi ekonomski i finansijski stručnjaci, eksperti za teoriju i primenu fiskalnih i monetarnih politika, zamere na pojednostavljenju, u ovih mojih par minuta, želim, prvo, sve vas koji se u to, kao stručnjaci, razumete, ako ne svi, bar većina, da pitam – zašto ne pojednostavite sve ovo. Jer, pitanja koja čujemo u ova dva dana, od ljudi sa kojima razgovaramo, jesu - o čemu vi tamo pričate i o čemu raspravljate.
Dakle, pitanje građana i građanki Srbije je - hoće li biti veće penzije, hoće li sad po tom budžetu poskupeti struja, hoćemo li mi u prosveti imati više novaca ili će ga biti manje, šta će biti sa predškolskim ustanovama, hoće li biti gasa ili neće biti gasa. Dakle, sa željom da sa ovog mesta podelimo bar malo jasnoće o tome zašto smatram da je upravljanje budžetom upravljanje državom, to su rečenice koje slede.
Najkraće rečeno, svaki budžet, u Srbiji, pa i u zemljama koje mnogo bolje ekonomski stoje od Srbije, kao i u zemljama koje ekonomski stoje lošije od Srbije, dakle, u svim zemljama koje se ne finansiraju iz nedostatka dokaza, kao što smo mi imali jedan period devedesetih godina, prikupljanje novca, odnosno kreacija budžeta podrazumeva odgovor na dva teška pitanja. To su - kako pokupiti novac, od koga pokupiti novac i onda, još teže pitanje - kome taj novac, kao korisnicima budžeta, zakonima u ovoj skupštini, uputiti.
Zašto su ovo teška pitanja za svakog makroekonomistu i za svakog od nas poslanika, ponavljam, i u zemljama Evropske unije, ne samo u zemljama u razvoju kao što je Srbija, nego i u zemljama poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije, o drugim državama neću da govorim pošto imaju potpuno drugačiji sistem budžeta?
Zato što u traženju odgovora na pitanje - kako mora biti data strategija fiskalne politike, moramo da jasno znamo koje poreze hoćemo u zemlji i da li imamo ekonomiju koja je sposobna da te poreze uloži u javne finansije, da li imamo građane koje možemo porezima, ličnim porezima, opteretiti da bismo popunili ono što smatramo održivim za ekonomiju kakva je trenutno u Srbiji.
Nas čekaju reforme u okviru poreske politike, i kada su u pitanju zarade, i kada je u pitanju penzijsko osiguranje i uvođenje drugog stuba.
Nas čeka nastavak reformi u poreskoj politici i naš zadatak je, mislim na našu skupštinu, da procenimo da li je ovo što je pred nama dobro procenjeno u odnosu na to od koga kupimo porez i koje poreze kupimo, kao i da li ćemo prikupljenim novcem, koji uzimamo od svih, moći da zaista zadovoljimo potrebe nekih, ako su oni korisnici budžeta, da li su ti neki dobro ciljani.
To je, generalno, problem svakog budžeta - da li ste dobro odredili vrednost novca koji ste pokupili od svih, a dali samo nekima, da li ste dobro uočili koje su društvene grupe i koje su sektorske politike, koji su projekti i koje oblasti, oni kojima je davano u ovim godinama, ili samo ove godine, ili ove godine kao prve treba budžet odrediti kao rashod. U svakoj zemlji je to problem i zemlje se razlikuju po tome da li imaju socijalno odgovorne budžete ili tzv. liberalne budžete, gde se država, kao, ne meša u ekonomiju.
Koliko god ja smatrala i bila duboko uverena u to da država ne ume da zarađuje i ne ume da pravi profit, da država ne ume da gazduje ekonomijom, država je odgovorna za okoliš u kome se ekonomski život razvija, ona je odgovorna za regulativu onoga što će, na osnovu privatnog kapitala, u toj zemlji praviti profit i otvarati nova radna mesta i, konačno, za odbacivanje onog iznosa poreza za koji mi poslanici procenimo da je dovoljan i da je moguće da bude prikupljen da bi naš budžet bio izbalansiran, sa deficitom ili suficitom.
U pitanju su samo, kako da kažem, načini na koje se budžeti reprezentuju. Ono za šta država mora biti odgovorna jeste dobra ekonomska klima i dobar ambijent, da bi svi investitori osetili da postoji vladavina prava i da nema selektivne primene zakona. Mnogi su ovde, u suštini, govorili o selektivnoj primeni zakona.
Kada je u pitanju selektivna primena zakona koja nije direktno vezana za budžet, ona ne boli toliko, ali kada vidite selektivnu primenu zakona direktno vezanu za javne finansije, odnosno sredstva koja se kupe od svih nas, onda raste osećanje nepravde u društvu, koje je negativno osećanje za bilo kakav predlog o napretku društva, za podelu svesti o tome koliko smo napredovali od 2001. godine naovamo u reformama javnih finansija i koliko smo, u suštini, ne mi političari, nego koliko su ljudi u Srbiji dobrih rezultata postigli za tih sedam godina.
Naša uloga kao opozicije, ili većine, samo se na prvi pogled menja kada je budžet u pitanju.
Što se mene lično tiče, nema nikakve veze da li sam poslanik opozicije ili pripadnica većine, zato što smatramo da je naš zadatak, bez obzira na to da li podržavamo Vladu ili joj se protivimo, da iz budžeta, koji je njen predlog, izvučemo najbolje moguće.
Gledajući ono što je kontekst ovog budžeta, dakle, da se on donosi u Skupštini Srbije, u pravu su svi poslanici koji su imali zamerku na prekratak rok u kome on je pravljen, jer je pet meseci već nešto trošeno na neki način. Moj kontekst je da će stanovništvo Srbije i građani, ako smatraju nekoga za to odgovornim, to reći na izborima.
To je kontekst u kome donosimo ovaj budžet i iz tog konteksta ne možete da pobegnete, koliko god voleli da ovaj budžet izgleda drugačije.
Što se mene tiče, sa neke prihodne strane, volela bih da vidimo izmenu poreske politike u domenu poreza na zarade i u domenu poreza koji se tiču. penzijskog osiguranja sada, a ne za šest meseci. Kontekst je takav da to, jednostavno, nije moguće.
Bili opozicija ili pripadnici vladajuće većine, kada se obratite ministru u čijem ministarstvu hoćete da intervenišete, ministar ili ministarka će vam reći - to ne može. Tome ministri služe, da kažu da to nikako ne može, ili retroaktivno, ili nema odakle.
U pravu su ministri, zato što, ako hoćete izmene nekih pozicija, svaki ministar ima pravo da kaže - dobro, hoću, samo mi kaži odakle da uzmem. Nema nekih novaca sa strane iz kojih bismo mi, koji bismo hteli neke nove rashode, mogli da prikupimo tu sumu, pa da kažemo - daj još 20 miliona za zdravstvo, daj još pola milijarde za agrarni budžet itd. Teškoće kada imate malo i kada ste zemlja u razvoju su takve da je još komplikovanije napraviti odgovarajuću rashodnu stranu budžeta nego u državama koje su uspešne.
Pošto smo navikli da razgovaramo u iznosima valuta u koje smo imali više poverenja, srećom, imamo i u dinar poverenje, ovih 589 milijardi je negde iznad sedam i nešto milijardi evra. Grad Dortmund ima skoro 10 milijardi evra, o Berlinu da ne pričam. To su mere države Srbije i to je kontekst, da ne pričam.
Kolege poslanici spominju Moskvu, takođe. Možemo da razgovaramo i o deficitnima koje su napravili i Moskva i Berlin u svojim nacionalnim državama, ali cifre u evrima se navode samo zbog konteksta, da se vidi gde smo kao država.
Dakle, naše namere su bile da upozorimo sva ministarstva i Vladu da možemo da prihvatimo kontekst u kome se ovaj budžet donosi, takav kakav je, da možemo da pozdravimo smanjenje poreza na prenos apsolutnih prava od 2,5 posto na kupovinu stana i pet posto pri kupovini prvog stana, kao što posebno pozdravljamo smanjenje PDV-a za računarsku opremu i softver uz računarsku opremu - sa 18 posto.
Ono što bismo želeli posebno da naglasimo je drugi kontekst. To je da će ministar Mirko Cvetković morati za nešto više od dva meseca da uđe ponovo u ovu skupštinu, sa predlogom budžeta za 2008. godinu.
Na to ga tera Zakon o budžetskom sistemu, koji neće biti primenjen ako mi zajedno, poslanici opozicije i vladajuće većine, ne podelimo svest o tome da je to naša zajednička odgovornost.
Dakle, moji predlozi ministru Cvetkoviću su da već u primeni ovog budžeta povede računa o nekoliko stavki koje je moguće na rashodnoj strani imati i bez naših amandmana.
Prve su stavke u Ministarstvu zdravlja. Ministarstvo zdravlja je imalo jedan program o preventivi, unapređenju i čuvanju zdravlja žene, o uvođenju programa za mreže zdravstvenih ustanova i vraćanju onoga što smo nekada imali kao standard. Dakle, preventivni pregledi dojki i preventivni pregledi grlića materice, uzimanje krvi za ispitivanje dijabetesa i sve ono što smo kao budžetski standard imali, što je nekada neko plaćao.
Pitanje je - da li je za to bilo para? Od čega smo mi bili zdravi, a sada smo stanovništvo koje je stavilo posao pre zdravlja žene, pogotovo u Srbiji?
Da ste žena koja mora da radi bar dva posla, jedan tamo gde je zaposlena, ako dobija platu tamo gde je zaposlena, a drugi u sivoj ekonomiji - da daje časove, peče kolače, štrika ili bilo šta drugo, zato što joj nedostaje 20, 50, 70 evra, ako oseti simptome, ona će kazati - prvo posao, a onda zdravlje.
Odakle proističu stravični podaci koje smo čuli od narodnih poslanika ovde? Mi gubimo jednu ženu dnevno u Srbiji, zbog izlečivog oblika raka grlića materice. Ministarstvo zdravlja je već imalo akciju i donelo program o primeni vakcine za 2008. godinu.
Molim Ministarstvo zdravlja i zahtevam od ministra finansija da mu to prenese, naime, da se program preventive započne već u ovih šest meseci. Da li će Ministarstvo zdravlja to raditi u okviru investicionih planova, jer se radi o iznosu od 0,2% od ukupnog DžDP-a, to je negde oko milijardu i 600 miliona dinara?
Dakle, mi ćemo vas pitati na odborima za zdravstvo šta ste uradili na ponovnom uvođenju preventive ženskog zdravlja i zdravlja stanovništva.
Druga tema je, takođe, za Ministarstvo zdravlja. Na osnovu započete strategije za odgovorno roditeljstvo, odnosno za populacionu politiku, treba da razmotrimo šta možemo u 2008. godini, kao Skupština, da uradimo da podržimo rađanje drugog, trećeg, četvrtog i dalje deteta u Srbiji. Možemo li, kao zemlja, da procenimo da li je 2% ukupnog iznosa budžeta Srbije dovoljno za sve socijalne potrebe porodica sa jednim ili nijednim detetom, pogotovo za porodice koje nemaju nijedno dete, a želele bi ga. Verujte, takvih je porodica u Srbiji neverovatno mnogo.
Srbija ima znanja za veštačku oplodnju i ima centre, ali treba neko ovde, u Skupštini, povodom budžeta za 2008. godinu, sada da kaže da ćemo u ovome biti saglasni. Više se obraćam poslanicima opozicije, nego što govorim ministrima Vlade, koje podržavam i zaista mislim da su uradili najbolji mogući posao u Predlogu ovog budžeta u, kontekstu kakav je.
Dalje, tema o kojoj želim da obavestim ministra, na čemu ćemo insistirati, jesu dosadašnji rezultati strategije za smanjenje siromaštva. Istraživanja iz 2003, 2004, 2005. godine govore da je 10,6% stanovništva u Srbiji apsolutno siromašno. To znače da žive sa manje od 4.970 dinara mesec dana. Nije to strahota i nije strašno što o tome više ne pričamo u Skupštini, strašan je neravnomeran regionalni raspored siromaštva u Srbiji.
Ako gledate samo populaciju jugoistočne Srbije, tamo je siromašno 26,4% stanovnika. Ako gledate Beograd, tamo je procenat - 4,6. Ako pogledate uporedno kako se smanjilo stanovništvo u regionu Vojvodina - Beograd - zapadna Srbija, duplo ga je manje 2005. nego 2003. godine, ali u jugoistočnoj Srbiji nije.
Znači, ako već govorimo o Ministarstvu za ekonomski i regionalni razvoj, onda smatram da smo saglasni, kao poslanici opozicije i većine, da je to prioritet.
Još jedna i poslednja primedba, za koju bih stvarno molila da imamo podršku od poslanika, to mi je mnogo važnije nego da ministri i svi zajedno treba o tome da razmisle, pritiskaćemo ih zajedno, jeste finansiranje nacionalnih saveta u Srbiji.
Nacionalni saveti su formirani po zakonu koji je donet na nivou bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora i to je tema koja još traži svoj zakon. Slede im neki izbori. Pokušano je u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu da se vidi da li je tu mesto nacionalnim savetima. Formirana su četiri nova nacionalna saveta.
Mi mislim da Srbija može da se ponosi činjenicom kako je uredila status nacionalnih zajednica i osnovnim kosturom prava koja pripadnici nacionalnih zajednica mogu da uživaju. Ali, u ovom budžetu nema dovoljno novca za funkcionisanje nacionalnih saveta. Jer, 60 miliona je premalo da bi funkcionisala postojeći i četiri nova nacionalna saveta.
U pokušaju, živim diskusijama, da nađemo rešenje, čuli smo informaciju, koju ja nisam uspela da pronađem u budžetu, ruku na srce, a to je da se 90 miliona dinara daje za održavanje i uređivanje dvorskog kompleksa u Beogradu. Protiv toga nemam ništa, naprotiv, ja želim da se uređuje sve ono što je kulturna, istorijska, kakva god baština. Ali, da li je moguće da za to imamo 90 miliona, a za funkcionisanje nacionalnih saveta nemamo više od 60 miliona?
Postoje uvek način da se nedostajući novac, bar sada, dakle, pre nego što će za dva meseca ministar ponovo doći sa budžetom za 2008. godinu, da se sada o tome vodi računa. Pripadnici nacionalnih zajednica u Srbiji uvek su imali razumevanja, čak i kada, bez potrebe, neki pripadnici većinske populacije prave greške.
Na kraju, vrlo često se u javnosti čuje kako mi, Skupština Srbije, jako puno koštamo i kako ne radimo dovoljno za novac koji se za nas izdvaja.
Ukupan iznos novca, dakle, sa iznosom koji je cena za izbore, u Narodnoj skupštini je 3 milijarde 611 miliona 754 hiljade. Od toga, nešto manje od 2 milijarde godišnje košta Skupština. To je negde oko 0,42% budžeta. Dakle, ja bih volela da imamo ovu cifru u glavi kada god smatramo da Vlada, ili Skupština, ili Agencija troši previše i koliko manje od 0,42% od budžeta treba da se ulaže, tj. ko bi imao koristi ako 0,42% budžeta smanjite na 0,21%. Ja ću prva dići ruku i pritisnuti «zeleno», ali volela bih da pričamo o činjenicama kada je to u pitanju.
Sasvim na kraju, da ne bih ostala bez odgovora, reći ću sledeće. Ovde je bilo razgovora o upotrebi jezika.
(Gojko Radić, upadica s mesta: Da li ovo zadnje?)
Narodni poslanik pita da li je ovo zadnje. Nije zadnje, nego je poslednje, jer ako je zadnje, onda ima i prednje. Ako je poslednje, onda ima prvo.
Dakle, naš jezik ima pravilo da se imenice menjaju po rodu, broju i padežu i nikada primedba za upotrebu imenica u ženskom rodu nije u tzv. rogobatnosti jezika ili u nedostatku standardizacije, nego u predrasudi da ne zvučite dovoljno važno ako ste - predsednica, da ne zvučite dovoljno ozbiljno ako ste - ministarka. Prosto, kroz upotrebu jezika šaljete jasnu poruku o tome gde je ženi mesto.
Narodni poslanik pokušava da dobaci, ali se ne usuđuje.
Mi pripadamo, dakle, pokretu koji smatra da samo treba da upotrebimo pravila našeg jezika - da sve imenice menjamo po rodu, broju i padežu.
Inače, ima jedna zanimljiva imenica koja po svom duhu odražava šta oni koji upotrebljavaju jezik misle o ženama, a u svojoj nesaglasnosti po slaganju po rodu govori o mentalitetu naroda. Imenica je - kukavica. Ne možete kazati - on je kukavac. Ima potpuno drugačiji kontekst. Nego - on je kukavica.
(Žagor u sali)
Dakle, može, evo, postigli smo bar jedan dogovor. Kažu narodni poslanici koji su protiv – «poslanice», da može i «kukavac» i «kukavica». Nadam se da smo za početak postigli bar jedan dogovor za budući, mnogo bolji, budžet za 2008. godinu.
Hvala vam.
