Poštovani poslanici, nisam siguran da bi sada mogla da se otvori jedna velika diskusija posle ovoliko vremena vašeg izlaganja i mog pažljivog slušanja svih predloga i primedbi koje ste dali na rezoluciju, pa i na Izveštaj, ali mi ipak dopustite da kažem nekoliko rečenica o svemu ovome.
Najpre, što se tiče opšte stvari, neka svima bude jasno, naime, onima kojima to nije jasno, da je pre nekoliko godina Kosovo u nekom političkom smislu bilo klinički mrtav slučaj za Srbiju.
U poslednjih nekoliko godina Srbija je konsolidovala svoju državnu politiku oko Kosova i Metohije. Ona je, dakle, napravila korak po korak jednu politiku koja se može jasno raspoznati. Mogu da je kritikuju, mogu da joj daju razne zamerke, ali niko ne može da kaže da se ne zna i da se ne vidi kakva je i koja je politika Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To mogu da vam garantujem.
Stvari se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec pomeraju. Pomeraju se nabolje, ako to posmatramo sa jednog kriterijuma, a taj kriterijum je da se Kosovo i Metohija sačuvaju u okviru Srbije. Sa tog kriterijuma stvari se sasvim izvesno pomeraju nabolje.
Ne kažem da smo mi danas izašli iz mračne zone, iz zone u kojoj može da se dogodi jednostrano proglašenje, pa jednostrano priznanje i velika nevolja u koju bi država upala, ali u odnosu na pre nekoliko godina, kada zaista nismo imali velike akcije, ni u međunarodnoj zajednici, ni u samoj našoj državi oko Kosova i Metohije, možemo da konstatujemo činjenicu, dakle ne vrednosno ili opisno, da je stanje daleko, daleko drugačije. Po mom mišljenju daleko, daleko bolje.
To je dokaz da mi nismo bili nikada za status kvo na Kosovu i Metohiji, već smo pokušali da pomognemo da se taj težak problem rešava na delikatan i specifičan način.
To je ono što karakteriše državnu politiku Srbije u kontinuitetu dve vlade, dakle i prošle i ove sada.
Prošla vlada je deo svog mandata radila u kohabitaciji sa predsednikom Republike i ta stvar je išla polako, ali se ipak napravila zajednička politika koju je svet počeo polako da respektuje. Pregovori su tome doprineli.
Odmah da vam kažem, mi nismo imali neku široku marginu po kojoj bismo se mogli kretati oko Kosova i Metohije. Nije dakle bilo pitanje našeg dostojanstva i časti da li ćemo prihvatiti takve pregovore. Bila je ovde primedba da pregovori nisu ni postojali, tj. da su oni bili farsa. Znate šta, bilo je to nama manje-više jasno, ali mi smo morali da prihvatimo tu politiku, da bismo tu farsičnu formu pregovora iskoristili za naše stavove i za sadržaj naših priloga za rešavanje pitanja Kosova i Metohije.
Trajali su 14 meseci. Mi smo dakle iskoristili priliku da do detalja pokažemo kako vidimo budućnost Kosova i Metohija, kako vidimo status Kosova i Metohije. Ta stvar je, ako mogu slobodno da kažem, uspela kod međunarodne zajednice. Ljudi su videli jasno, bilo ih je dosta koji su pratili te pregovore, dakle direktno, koji su učestvovali u njima kao posednici, i stručnjaka i političara, iz SAD, iz Evropske unije, pa iz Rusije.
Bilo je dosta štampe, bilo je dosta priče oko toga, bilo je dosta razgovora van sale u kojoj se pregovaralo. Bilo je dosta pregovora u formi šatl-diplomatije. Dakle, dovoljno elemenata i dovoljno materijala da se za godinu i nešto moglo reći – Srbija jasno za šta hoće.
Dakle, ne mi da to kažemo, jer mi smo to znali još pre još tri ili četiri godine, ali oni koji su namerno opstruirali svaki naš pozitivni korak i koji su smislili slogan – Srbija zna šta neće, a ne da zna šta hoće, evo već više meseci, upravo zahvaljujući tim pregovorima, tim farsičnim pregovorima, sa čime se slažem, ne mogu to da kažu. U krajnjoj liniji jasno im je šta Srbija zastupa u vezi sa Kosovom i Metohijom.
To je dakle jedan proces koji se pomera korak po korak, u jednom pravcu koji je saglasan našim ciljevima. Ciljevi su da se rešenje postigne na kompromisan način, da rešenje poštuje međunarodno pravo i da rešenje zbog ta dva razloga postane obostrano prihvatljivo, trajno i održivo. Ne mogu sada da garantujem da smo mi to do sada učinili, ali mi se sasvim izvesno krećemo u tom pravcu.
Razume se kada je reč o međunarodnoj zajednici, to je jedan kompleksan, složen sistem koji nije uvek isti, koji je drugačiji bio pre 10 – 15 godina, drugačiji je bio pre četiri godine, drugačiji pre dve ili jednu godinu.
Što se Rusije tiče i njenog stava prema ovom problemu, to je sasvim jasno da je Rusija tu odlučujuće pomogla do sada.
Mogu vam reći da je ruski stav definitivno bio takav da podrži stoprocentno stav Srbije tek negde, po mom dubokom uverenju, od januara 2006. godine, kada je Putin u Londonu rekao da Kosovo ne može biti jedinstven slučaj, da ne može biti famozni unikatan slučaj i da Kosovo se mora rešavati kao i sva druga slična pitanja secesije, želje manjine koja u brojčanoj formi u većini živi na jednoj teritoriji da se odvoji od države itd.
Kada je rekao da je to uobičajeni problem koji se mora rešavati sredstvima i načinima kako se to inače rešava u svetu i pomoću mehanizama međunarodnog prava i manjinskih prava itd. Eto, tog momenta je Rusija definitivno stala iza Srbije, a mislim, ili sasvim sam siguran, da je vrlo pomno svakodnevno pratila šta se u Srbiji događa.
Tek kada je videla da tu postoji neka politika koja je za respekt, koja je čvrsta, koja je jedinstvena, koja daje rešenje i za drugu stranu, a ne samo za sebe, koja daje rešenje za regionalni problem i za problem Evrope, tog momenta Rusija je stoprocentno stala iza Srbije. Prema tome, to je dakle reč objašnjenja oko toga.
Izvinjavam se što neću moći da odgovorim na sve pojedinačne primedbe zato što to možda nije ni cilj, ali ako dopustite grupisao sam prigovore samo u nekoliko tačaka po jednom kriterijumu. Po kriterijumu da li je više poslanika davalo istovetne prigovore. Tako da mi je to bilo važno, jer ako je više poslanika dalo istovetne prigovore, to znači da su prigovori ipak ozbiljniji, mada ne sporim i da je pojedinačni prigovor mogao biti ozbiljan, ali nemamo vremena za kompletnu diskusiju.
Nekoliko poslanika je postavilo pitanje čemu uopšte ovakva diskusija, ovakva rasprava, čemu rezolucija? Odgovoriću sasvim jednostavno i lako. Naime, predstavnički dom jedne države mora oko jednog važnog državnog pitanja da povremeno se okuplja, da diskutuje i da donosi odgovarajuća dokumenta, pa i odluke.
Mi se povremeno okupljamo oko Kosova i Metohije, ali postoje dva nova momenta u odnosu na Rezoluciju od 14. februara, da vas podsetim, koja se nalaze u ovoj rezoluciji, koja jesu povod za to da se pravi nova rezolucija. Jedan je da mi krećemo u novu fazu pregovora posle dosta problema i drugi je da je potreba da država odgovori na otvorene pretnje jednostranog priznanja posle eventualne jednostrane secesije. To su dva apsolutno nova momenta u odnosu na 14. februar i mi u rezoluciji imamo nekoliko tačaka o tome. Znači, imamo dovoljan razlog da stavimo rezoluciju kao predlog na skupštinsku raspravu i na skupštinsko glasanje.
Dosta je bilo primedbi oko toga na koji način su predviđene te mere države i reakcije države na pojedine akte jednostranog priznanja i povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Interesantne su bile primedbe koje su se kretale od jednog ekstrema ka drugom.
Jedan ekstrem predstavlja stav da država uopšte ne treba da reaguje, ili pak da rezolucija ima loš rečnik, lošu verbalistiku u tom pogledu. Drugi stav je da država treba žestoko da reaguje i da to stavi u ovu rezoluciju. Naš predlog u rezoluciji je negde na sredini, ali ne radi sredine same nego radi načina na koji država treba da reaguje na ove pretnje i predviđanja nekih loših scenarija.
Mi mislimo da parlament treba da donese opštu odluku o tome. To je dakle ta formulacija da treba delovati na odgovarajući način, da treba delovati blagovremeno, energično itd, a da Vlada tu odluku eventualno treba da sprovede ukoliko bude povoda da se takva odluka sprovodi. To je sasvim jasno u nekom parlamentarnom sistemu vlasti, gde imate zakonodavstvo i izvršnu vlast.
Ova vlada ima potpunu odgovornost izvršne vlasti po Ustavu i na njoj je da, ukoliko dođe do tih nepredviđenih, neželjenih situacija, odlučuje o tome kako će sprovesti ovu generalnu odluku parlamenta. Zbog toga je ta formulacija kažem opšta, ali mislim dovoljno jasna za svakog onoga ko hoće da potegne taj preki potez, da deluje efektom odvraćanja, ako mogu tako da kažem, i to jeste zaista i do sada postiglo takav efekat.
Jedna oblast primedbi se tiče navodnog ili pravog, što je još gore, nepoznavanja onoga šta mi zastupamo pod sintagmom suštinska autonomija. Tu je pokazano dosta i nepoznavanja i nerazumevanja, što mene lično čudi, ali možda imam problem sa time.
Dozvolite da završim, gospodine Nikoliću, zato što odgovaram na primedbe poslanika. Mislim da na to imam pravo i imamo obavezu da to uradim, a nastojim da budem što kraći. Ne bih polemisao, samo bih molio da me ne ometate u izlaganju, mislim da je to elementarno.
Kada je reč o suštinskoj autonomiji, zanimljivo je da mnogi poslanici nisu pročitali onaj broj dokumenata koji smo mi produkovali o toj stvari. Danas, posle izveštaja, imate još jedan dokument, izveštaj je, dakle, usvojen ili će biti usvojen posle glasanja, izvinjavam se. Imaćete još jedan dokument gde o toj stvari piše dovoljno.
Ovde je pokazano jedno krajnje nepoznavanje tog predloga. Poređeno je sa Ustavom iz 1974. godine. Napravljeno je jedno poređenje sa autonomijama koje postoje u drugim državama u Evropi. Od toga nema ništa. Taj program je potpuno drugačiji i molim sve one koji to nisu čitali da ga pažljivo pročitaju.
U krajnjoj liniji, suštinska autonomija treba da izađe u susret jednoj potrebni albanske zajednice da živi na Kosovu i Metohiji uživajući maksimalne nadležnosti, a da opet srpska zajednica i srpska država dođu do svog prava na Kosovu i Metohiji. Teško je očekivati da se albanska zajednica, kako je to jedan poslanik rekao, integriše u srpsko društvo.
Ona se nikada nije integrisala, to je tačno, ali se ona nikada nije integrisala ni u makedonsko, ni u grčko društvo, tu zajednicu je teško integrisati.
Ako čitate pažljivo koncept suštinske autonomije, videćete način kako ona, ako hoće da se integriše može, ako neće ne mora, ali imaće svoj normalan život u okviru Srbije i Kosova i Metohije u režimu suštinske autonomije.
Najzad, jedno poslednje objašnjenje oko problema entiteta. U amandmanima i tokom naše diskusije u Beču mi smo promovisali taj koncept i ukratko ga ovako označili: srpski entitet na Kosovu i Metohiji predstavlja sva prava koja Srbi na Kosovu i Metohiji uživaju, dakle i decentralizaciju, to je jedan poseban oblik prava koje im se daje, i zaštita srpskih spomenika kulture, i prava koja uživaju van opština u kojima predstavljaju većinu. Čitav taj set prava predstavlja pojam srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji.
To piše u amandmanima, ne piše u izveštaju, to je tačno, ali izveštaj nije mogao sve da obuhvati, to piše u amandmanima, sa jasnom definicijom šta to jeste i jasnim objašnjenjem šta to zapravo predstavlja. Prema tome, to nikakav novitet nije, tako da je to još jedan pokušaj da se objasni što je naišlo na nerazumevanje.
Sada ću da zaključim ovu moju diskusiju, sa stavom da ova rezolucija zapravo predstavlja jedan važan korak u državnoj politici na Kosovu i Metohiji zato što treba da stane iza napore svih državnih organa da učine nešto u toj Pokrajini, da dođe do kompromisnog rešenja i da daju podršku budućem državnom pregovaračkom timu, kome je i do sada bilo mnogo lakše da radi ukoliko ima takve rezolucije i takvo skupštinsko jedinstvo iza sebe. Zahvaljujem na pažnji.
