Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine, a zatim narodni poslanik Amjad Migati.

Dame i gospodo narodni poslanici, jutros sam, prilikom obraćanja kod izdvojenog mišljenja o Predlogu zakona o putnim ispravama, naglasila da ovo nije stvar tehničke prirode ni za države u svetu koje su uvele biometrijsko očitavanje podataka na ličnim dokumentima.
Mi to sada imamo kod naših ličnih karata, uz alternativno opredeljenje građana, a uz obavezu da po standardima za izdavanje putnih isprava, pasoša, kao međunarodnog dokumenta, postupimo na ovaj način na koji je to predlagač predložio.
Međutim, to nije ni malo beznačajan i bezazlen posao, naročito za MUP u našoj zemlji, za koji ne znamo ni kojom opremom raspolaže, jer su više puta od jutros kolege pominjale onu čudnu nabavku bez tendera koju je sproveo Dušan Mihajlović. To je bilo, u više navrata, i moje poslaničko pitanje u Odboru za odbranu i bezbednost, unazad nekoliko godina.
Žao mi je što trenutno u sali nije gospodin Milić, pošto je bio zamenik ministra, a mogao bi da nam kaže da je to oprema koja je zastarela u eri ovakvog razvoja tehnologije.
Jednom je to lepo rekao gospodin Tomislav Nikolić, prilikom pojave prvih personalnih računara, kada je svom starijem sinu, koji sada već ima svoja dva sina, objašnjavao da nikako ne vredi da se neko trka s tehnikom i tehnologijom, jer će uvek da izgubi tu trku. Postavlja se pitanje koliko će država Srbija i MUP morati da izdvoje za ono što se zove mašinsko očitavanje putnih isprava.
Jutros je general Božidar Delić govorio o nečemu što je zaključak više ljudi, eksperata iz oblasti bezbednosti u svetu uopšte, o usvajanju, sada već poznate, za one koji su želeli to da prate i malo da se udube u ovu materiju, Budimpeštanske deklaracije.
Nije nimalo slučajno što su se sastali stručnjaci iz raznih zemalja, onih koje su bezrezervno prihvatile uvođenje biometrijskih čipova u lična dokumenta, da raspravljaju o prednostima, o manama i o tome koji nivo bezbednosti jedna država treba da uvede kako bi zaštitila svoje građane, kako bismo mogli, na osnovu onoga što je očigledna namera i MUP-a u našoj zemlji, da podatke sa dokumenata drugih državljana, koji dolaze u Srbiju, očitavamo.
Mere za smanjenje rizika od provale bezbednosti, krađe identiteta, i kada su u pitanju ovakvi čipovi, nisu dovoljno efikasne u svetu. Amerikanci su pribegli, čak, najvišem stepenu zaštite, pa vidite da od toga nemaju nikakve koristi.
Niko ne može da kaže, pogotovo ja ne mogu za sebe da kažem da sam ekspert za ovu oblast. Postoje ljudi koji su učeni i samo to rade i postoje ljudi koji pretenduju da samo to rade, kao što je gospodin Todorović, koji je stručan u domenu svog posla u Ministarstvu.
Ministar je politička ličnost, gospodin Jočić je diplomirani pravnik, do juče je bio političar, a pre neki dan je rekao da mu je žao što više nije poslanik, da može malo žustrije da polemiše.
Kada su u pitanju ovakve stvari, hajde da pitamo ljude koji se uskostručno, samo time bave.
Mislilo se, čak, uvođenjem tih zaštitnih metalnih vlakana na koricama pasoša, da će krađa identiteta, odnosno da će očitavanje podataka sa čipa američkih pasoša biti potpuno nemoguća. Ispostavilo se da nije.
Svaka zemlja je pribegla svom načinu kontrole, odnosno zaštite, ali niko nije do sada, u zemljama u kojima je to urađeno do savršenstva, niti će ikada moći da zaštiti podatke jednog pojedinca. Onda se, s pravom, postavlja pitanje za sve naše građane.
Zamislite, mi sada raspravljamo o ovome, a pre toga nije bilo nikakve rasprave na tu temu, niti su građani o tome čuli, osim sa skupštinske govornice, od jutros samo o tome govore poslanici SRS-a, odnosno, u 99% ovog vremena, i sada vi objašnjavate ljudima, onima koji čine onih 89%, ako je taj podatak tačan, koji nikada nisu imali i nemaju u ovom trenutku putnu ispravu, šta ih čeka na tom putu. Jasno im je da moraju da dobiju uverenje o državljanstvu, kako će da prođu tu proceduru, ali ih, i to je prirodno kod svakog čoveka, zanima i kako će štititi te svoje podatke.
Postavlja se pitanje da li treba da bude, što biste vi rekli, transparentno i na uvidu nekim drugim organima i organizacijama kada naš građanin putuje u inostranstvo i koliko je to bezbedno?
Nije uopšte. Da biste boravili u nekom hotelu, bilo gde u inostranstvu, kao dokument i prijavu za boravak morate da date vaš pasoš, a uređaj za mašinsko očitavanje podataka sa tog biometrijskog čipa uopšte nije skup, pa može da ga ima, primera radi, svaki hotel. Ljudi su se bavili pitanjem koliko i kome na uvid to samo treba da se da. Postavilo se pitanje da li to treba da bude očitavanje na toj ili onoj daljini i koliki je stepen rizika, koliko je umanjen rizik, u zavisnosti od toga kakav je čip, odnosno na koji način se očitavaju podaci.
Nije zato nimalo slučajno što je gospodin Božidar Delić, slavni srpski general, naš uvaženi kolega, koji je ovlašćen za ovu tačku dnevnog reda, jasno tražio od vas, gospodine Todoroviću, sada moram vama da se obratim, jer ministra nema, da građani u svakom trenutku znaju, pošto je očigledno prisutna ne fama oko toga, nego opravdan strah kod ljudi, šta sadrži taj čip, na koji način i ko može da ga očitava. Valjda je to elementarno pravo, po svim međunarodnim konvencijama, da znate ko je taj ko u svakom trenutku raspolaže podacima o vama.
Vi znate, kroz raznorazne slučajeve, time su se, takođe, ovi eksperti bezbednosti bavili, da je ustanovljeno da se na potezu od dva do deset metara, radio frekvencijom, mogu očitavati podaci nosioca pasoša. Koliko god da usavršavate tehniku zaštite podataka na čipu, toliko će se truditi i onaj ko hoće da vam doskoči, bez obzira na to da li su to razne terorističke organizacije, a uglavnom jesu, da li su to razne organizacije koje se bave špijunskim delatnostima, kakve su očigledno prisutne u našoj zemlji i bez uvođenja ovakvih putnih isprava, koje tom subverzivnom delatnošću idu na podrivanje političkog sistema i institucija sistema. Vi morate građanima da kažete, ako smo mi kao država prihvatili, bez ikakvog opiranja, da ovakav pasoš bude, koliko će građani biti zaštićeni.
S druge strane, veoma je problematičan stav zakona koji reguliše dostavljanje podataka nadležnim organima kada su u pitanju boravci naših ljudi u inostranstvu.
Ne možete na ovakav način da se poigravate s onim što se zove prava čoveka i građanina u našoj zemlji. To što je on, potpisivanjem i priznavanjem države Srbije kao svoje, obavezan da poštuje Ustav i zakone ove zemlje, ne znači da u svakom trenutku treba da bude glineni golub ili neko ko će da stavlja svoj život ''na izvolte'' organima nekih drugih država, naročito kada su u pitanju ovi slučajevi hrabrih srpskih heroja.
Koleginica Radeta, koja je, inače, jedan od članova tima odbranu našeg predsednika, prof. dr Vojislava Šešelja, već dugi niz meseci se bavi ovim slučajevima lovaca na one koje Haški tribunal želi da instrumentalizuje da lažno svedoče protiv našeg predsednika.
Kada govorimo o pravljenju lista nepoželjnih za dobijanje putne isprave, pomenula je skandalozno obraćanje juče ovog Bruna Vekarića, ovog nesrećnika, jer znate, kakav sud - takav i portparol, takav i tužilac.
U pravu je Toma Nikolić kada je za ovog Vukčevića rekao - pre je za ludnicu nego za sudnicu.
Isti vam je slučaj i sa ovim Vekarićem. Zamislite vi da je on u Dnevniku ove Tijanićeve TV, televiziji ovog JUL-ovskog ministra informisanja, na najgori mogući način napao Srpsku radikalnu stranku i predsednika naše stranke koji se nalazi pet godina u Haškom kazamatu, kome se ne poštuju njegova ljudska i procesna prava.
Taj nesrećni Vekarić kaže, a propo obraćanja gospodina Vučića juče i konstatacije da ti zlikovci to rade, da teraju te ljude da lažno svedoče i da prihvataju to izmenjeno njihovo pravilo - izjave nekih mrtvih svedoka, u pripremi procesa našem predsedniku - možda je to zbog činjenice što je jedan od njih član Srpske radikalne stranke, a radi se o procesu ''Ovčara''.
To vam je dovoljan dokaz da zaista nije za sudnicu nego je za ludnicu, ne samo zbog toga, nego zbog činjenice da bi taj gospodin Vekarić, zbog takve izjave, mogao krivično da odgovara i da se njime bave nadležni državni organi.
Oni će to i te kako morati da urade, jer on, kao portparol nekog specijalnog suda, kvalifikuje ljude po pripadnosti političkoj stranci i na taj način se i dalje vrši hajka.
Na takav način vršite pritisak na sve ljude koje ovi zlikovci iz Haga traže, zato što su članovi Srpske radikalne stranke, da moraju da urade to i to ili će oni, raznim podmetačinama i ucenama, da naškode njima lično i članovima njihove porodice. Nemojte da mislite da će to da se desi.
Ovaj Vekarić, da li ima dupli pasoš ili nema, verovatno da nema, međutim, apsolutno sam sigurna da će uskoro pravda da zavlada u Srbiji i da takvi neće moći da pobegnu glavom bez obzira, a što se njega tiče, meni je apsolutno svejedno da li je on član Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije ili čak podružnice HDZ-a ovde u Srbiji, jer je očigledno da nije normalan kad takve izjave daje.
Hvala.

Reč ima narodni poslanik Amjad Migati.

Dame i gospodo, ovaj predlog zakona ima i neke kontradiktornosti, kao i teorijski veoma otvorena pitanja, koja nisu rešena, odnosno nisu čak ni taknuta.

U članu 24. tačka 5), o sadržini obrasca, kaže se da obrazac sadrži prostor i za upis državljanstva. To je smešno ako imamo zakon o putnim ispravama za putovanje državljana Republike Srbije. Kakvo državljanstvo treba da bude? On je državljanin Srbije, nema druge države. Nije više Srbija i Crna Gora.

Možda je ministar mislio na strance, da bi trebalo da dobiju putne isprave. Onda tu treba da se izdvoje, a ovde da se naglasi da je zakon omogućio strancu koji je izgubio pasoš u Srbiji, a nema diplomatskih predstavništava ili po drugom osnovu nema pasoša i žiga, da dobije tu putnu ispravu. Onda, po zakonu, treba da mu se izda putna isprava Republike Srbije, a ne samo državljanima Srbije .

Druga nelogičnost. Član 19. kaže da se skrati rok trajanja pasoša, a vi kritikujete prethodne vlasti, takva je vaša praksa, zato što samo 11% građana ima pasoš. Ako hoćete da imaju svi pasoš, onda treba da im omogućite da budu jeftiniji, dužeg trajanja, na deset godina.

I za tehnički napredak nije tačno, jer ćemo videti da ovde vi ne koristite tehničke mogućnosti i napredak. To se vidi po broju obrazaca za zahtev.

Vi tražite veliki broj obrazaca. Šta će vam to? Ako već imate kompjuterske podatke, imate čip koji ima sve podatke, onda pasoš treba da se izda samo na osnovu lične karte, ili onoga što imaju druge zemlje - tzv. matičnog lista ili matične knjige. Sve ostalo znači samo više troškova za građane i neefikasnost državne administracije, da proguta što više para od građana.

Zato je neshvatljivo da tražite toliko dokumenata kad postoji taj osnovni dokument - lična karta, npr, ili možete da uvedete matični list ili matičnu knjigu, i tako sve skratite, da građani mogu lakše da dobiju pasoš.

Kod zahteva za izdavanje putne isprave, nelogično je da to traje 30 dana. Skoro svuda u svetu, i u manje razvijenim zemljama, istog dana se izdaju pasoši. Zašto treba 30 dana?

Da li je Ministarstvo toliko u haosu da nemaju koordinaciju, nemaju tehničke mogućnosti, pa im treba 30 dana da se reši taj zahtev?

To je apsurdno. To nema veze sa realnošću. Pasoš treba da se da u najkraće vreme, najduže da bude nedelja dana, jer je 30 dana samo odraz neefikasnosti državne administracije.

Član 48 - korišćenje podataka. Član 48. stav 1, koji kaže da se podaci mogu davati organu koji je za to zakonom ili drugim propisom ovlašćen, sasvim je u redu. Ali, ako postoji stav 1, onda ne može i stav 2, koji kaže - organu koji traži podatke oni su neophodni za izvršavanje poslova iz njegove nadležnosti.

Ako nije po zakonu nadležan, ne može, baš me briga što ne može da izvrši svoj posao, ako to nije u skladu sa Ustavom i sa zakonom. Da li ovde mislite na privatne detektivske agencije? Šta nas briga za njih.

Dolazi veoma smešan, stav 3 – da se podaci mogu davati ako ih nije moguće pribaviti na drugi način ili ako bi to mnogo koštalo. Državni organ, kada ima ovlašćenja po zakonu, neće ga koštati ništa. Zar nije tako? Ako je ovlašćen po zakonu, onda nema nikakvih troškova. To je smešno. Ne razumem uopšte šta znače stavovi 2. i 3. Ako je ovlašćen po zakonu, onda je sve u redu, a ako nije ovlašćen po zakonu, kako, šta me briga što ne može da radi, šta me briga što to košta mnogo. To je veoma nelogično.

Pitanje koje se otvara odavno i traje do dan-danas, to je - da li može neko da ograničava izdavanje pasoša, da li neko može da ne izda građaninu pasoš? To je tekovina demokratije, tu niko ne može da zabrani bilo kome da ima pasoš. Odredbe ograničenja treba da se izbace. Samo nadležni sud može da zabrani putovanje određenoj osobi, ništa više i ništa manje.

Pasoš, kao lični dokument, kao što je lična karta, ili svaki drugi dokument, svaki građanin koji ga je tražio mora da dobije, ako je građanin. Niko ne može, čak ni sud ne može da ograničava da ga ne dobije. Sud samo može da mu zabrani da privremeno napusti zemlju i da putuje, ali to je lični dokument koji niko, Ustav je jasan - svi su jednaki, ne može da mu uzme. Međutim, zakonska materija može samo da zabrani privremeno kretanje, znači da se na određeno vreme oduzima pravo na putovanje, ni manje ni više.

Sada će neko da kaže, šta ako pobegne, šverc, pa imate taj međunarodni mehanizam, to je krivično delo i tražite ga preko poternica. Onda ćete vi dokazati da ste demokrate. Te zabrane, ta ograničenja, mogu da budu samo politička manipulacija protiv vaših neistomišljenika. Čak ste i ovde jasno pokazali da može javni tužilac da pokrene postupak. Pa, ovde je većina postupaka javnih tužilaca političke prirode, a ono što je zaista krivično, hajde da vam dam primer, to je ova tzv. duvanska mafija.

Vojislav Šešelj je još pre 2000. godine o tome pričao, dao je podatke, a niko nije reagovao. Danas vam to treba, ali ste potencirani malo sa strane. Morate da budete malo u toku savremenih tekovina. Morate da poštujete građanina i njegova prava. Pustite te političke manipulacije.

Ne treba pasoš da bude predmet političkog pritiska. Ljudi koji imaju taj problem zbog politike znaju to veoma dobro. Oni koji ga nemaju, misle da je to ovako, ništa, sud ima pravo. Sud nema pravo. Taj lični dokument mora da ima svako ko hoće; sud može samo da mu zabrani da putuje privremeno, ni manje, ni više. Zašto mi komplikujemo stvar kada može da bude jednostavna?

Zato bih voleo da ministar malo to vidi i da dokaže da je ovo demokratija, da su oni napredniji od njihovih gazda, na primer, ovih u Americi posle 11. septembra, koji je uveo toliko ograničenja, a vi ste ih odmah prihvatili, što nije dobro. Oni su sada postali najzatvorenija država sveta i njihov građanin je najomraženiji građanin sveta samo zbog tog njihovog ograničenja.

Mi nemamo s tim ništa. Kažite glasno i jasno, da se prodiskutuje i da vidimo ko je u pravu a ko nije, da li su njihovi propisi dobri, da li su u skladu sa modernom demokratijom ili nisu. Zato bih voleo da ministar malo o tome razmisli, a pogotovo o ovoj kontradiktornosti koju zakon ima, a fali i malo teorijske rasprave.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, povodom Poslovnika.

Član 225. i 226. Poslovnika.
Zakon o putnim ispravama jeste, ako mogu tako da kažem, akt od državnog značaja. Prostire se na teritoriji jedne države. Međutim, on mora da bude u skladu sa međunarodnim standardima. Postoji nekoliko međunarodnih konvencija koje garantuju da, kada se poštuju ti standardi, onda našu putnu ispravu uvažavaju u inostranstvu.
Pretpostavljam da shvatate da bi se, ukoliko naša putna isprava ne zadovolji te međunarodne standarde, to tretiralo kao neki bezvredni papir koji ništa ne znači u inostranstvu. Nadam se da će, ukoliko postoji neki nedostatak u tom pogledu, on biti otklonjen.
Međutim, postavio bih pitanje Vladi Republike Srbije, s obzirom na to da je 2004. godine donet Zakon o pomoći porodicama lica koja su optužena pred Haškim tribunalom, šta je sa tim zakonom?
Jedan ministar je tada rekao - mene taj zakon ne obavezuje, neću ni dinar da izdvojim iz budžeta, a za ustavnost i zakonitost, rekao je da ne zna šta to znači. Doduše, to je dokazao i time što nijednu presudu niti odluku bilo kog suda nije priznavao, već se izdigao iznad zakona i Ustava.
Tada je, u koaliciji sa Slobodanom Vučetićem, tada predsednikom Ustavnog suda Republike Srbije, doneto jedno rešenje kojim je, praktično, ceo zakon devalviran, što je potpuno nezakonito. Interesuje me da li ta odluka, odnosno to rešenje Vrhovnog suda i dan-danas obavezuje Vladu Republike Srbije? Da li Vlada Republike Srbije vidi štetne posledice takvog ponašanja tog ministra i Slobodana Vučetića?
To je prva stvar koja me interesuje i koja je značajna za ovaj zakon. Nije sada bitno što neka država procenjuje neke svoje interese, vi znate da neka lica koja traže vizu neke države, naši državljani, dobiju neko pisamce koje kaže - vi ste opasnost za nacionalne interese Holandije itd. Ne znam kakav je odnos države u takvoj situaciji. Do sada je naša država ćutala zbog evroatlantskih integracija, naravno, vodeći računa o nekim interesima onih ljudi koji su na vlasti.
Tako država ne sme da se ponaša. Država svog državljanina štiti na celoj zemaljskoj kugli, bez obzira gde se nalazi. Da li se on vlastima sviđa ili ne, to je pitanje ukusa, ali sa gledišta Ustava i zakona, mora da poštuje pravo državljanina Republike Srbije.
Meni je neprijatno što ministar nije ovde, nadam se da ćete da ga obavestite.
Mi smo danas, ili pre neki dan, dobili obaveštenje, odnosno odgovor, a potpisao ga je Vojislav Koštunica, ali ga je potpisao pečatom, na pitanje gospođe Vjerice Radete, u kom su dati podaci o tome kolika je plata ljudima koji rade u Zavodu za izdavanje udžbenika. Ovde su navedena dva funkcionera, a vi ste tražili odgovor na to pitanje za dva.
Mislim da ovo nisu tačni podaci. Zašto mislim da nisu tačni? Mislim da je daleko veći iznos sredstava koji prima predsednik Upravnog odbora. Mislim da policija treba da izvrši istragu u Zavodu za izdavanje udžbenika i da utvrdi prave iznose, ne na bazi opštih akata, pravilnika, pa 10 posto manje od pet plata, pa ovo i ono. Ne, nego prema platnom spisku, koliko je to.
Zašto to tražimo? Zato što stičem utisak da iznos sredstava koji prima taj predsednik Upravnog odbora bitno utiče na njegovu funkciju u Narodnoj skupštini. Da bi čovek očuvao taj iznos, u stanju je da svakog radnika, ako treba, izbaci sa govornice.
Znači, iznos bitno opredeljuje njegovo političko ponašanje zato što on mora da bude ravnopravan sa svima nama. Ako smo svi ravnopravni, onda dajte da svako dobije još po 56.000 da bismo se izjednačili. Ako dajete tih 56.000, odmah se odričem, za decu sa Kosova i Metohije. Ali, ovi naši poslanici i predsednici upravnih odbora se ne odriču...

Vreme, gospodine Krasiću.

Ja ću da nastavim kasnije. Hvala vam.

Molim ministra policije da proveri navedene podatke. Hvala.
Po Poslovniku, narodni poslanik Nataša Jovanović.
Mogli smo da završimo načelnu raspravu, pa da damo pauzu. Mislim da nemamo još mnogo.

Hvala vam, kolega Albijaniću.
Ja se, upravo, zbog toga javljam i člana 93. Poslovnika. Nije povređen, ali je zloupotrebljen, ili nije upotrebljen od strane ministra Dragana Jočića.
Ovo stvarno nema smisla, ovo je skandal. Ministar je znao da smo, sa liste prijavljenih, govorili samo mi iz SRS-a.
Bilo je dvoje kolega iz SPS-a, iz vladajućih stranaka, mislim na vas koji čas jeste ulevo, čas niste, iz DSS-a i DS-a - troje-četvoro njih je govorilo. Ovo nema smisla zbog toga što član 93. Poslovnika predviđa da ministar, posle izlaganja narodnih poslanika, ima i završnu reč.
On može da koristi svoje pravo ili ne mora, ali je bio red i trebalo je da ga upozorite, gospođo Kolundžija, da ostane do kraja, jer smo imali veoma bitne primedbe na Predlog ovog zakona, naročito zbog toga što se oštro protivimo članu zakona koji kaže da će posle usvajanja ovakvog zakona o putnim ispravama, koji nije precizan, koji je nedorečen, koji ima neke kontradiktornosti, ministar, podzakonskim aktom, čak ne ni Ministarstvo, nego ministar, da određuje izgled pasoša.
Sad da pitam vas, preostale kolege iz DS-a i vas nekoliko iz DSS-a, slušajte me pažljivo, gospodine Matiću, jer je ministar iz vaše političke stranke - da li ste vi razmišljali o tome, nemojte to lično da shvatite, da pored izgleda pasoša, koji treba da sadrži srpski grb u zlatotisku, da bude tamnoplave boje, da bude određenih dimenzija, na drugoj strani, po otvaranju pasoša, bude mapa Republike Srbije, odnosno naše države? Time ćemo da potvrđujemo i da se i na takav način obavezujemo, kao što nam i preambula Ustava Republike kaže, da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo naše teritorije i da čuvamo teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje.
Jer, ako u pasoš stavite mapu države koja je nedeljiva i čije jedinstvo morate na svakom mestu da čuvate, odlaskom sa tom putnom ispravom, vi ćete onda da se dokažete kao ljudi koji se zalažu za to kroz postizanje najvišeg stepena nacionalnog konsenzusa, pokazaćete da želite to da demonstrirate i odlaskom, i vi lično i vaši prijatelji i rođaci, a da ne govorimo o milionima drugih građana, u te zemlje koje ovih dana kidišu i žele da nam otmu KiM. To je jedna stvar.
Druga stvar je to što je ministar morao, na osnovu naših pitanja, i u toku rasprave i na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, pored ove nove sugestije koju mu dajem, da razmotri sve primedbe i da svoje mišljenje.
Najbolje bi bilo da se prihvati naš amandman, pa bi on, u toj tehničkoj redakciji, mogao da sadrži i ovo, kada bi bilo sreće da se svi složite.
Nema razloga da odemo odavde. Otići ćemo iz sale na neku uobičajenu pauzu, a da nemamo mišljenje ministra o tome kako treba da izgleda pasoš. To zaista nema smisla. A razgovaramo o zakonu u kome se njemu daje ekskluzivno pravo.
Predlažem da se, u svakom slučaju, obično je grb države na drugoj strani, to je onaj deo koji je kartonski, nije plastificiran ...