Predlažem da sada napravimo pauzu do 15 časova, pa ćemo čuti ovlašćene predstavnike ostalih poslaničkih grupa.
Nastavak sednice u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,15)
Poštovani poslanici i poštovani ministre, nastavljamo diskusiju o ovoj tački dnevnog reda. Za reč se javila gospođa Milica Vojić-Marković, ovlašćeni predstavnik DSS – NS - Vojislav Koštunica. Izvolite, gospođo, a neka se pripremi ovlašćeni predstavnik SPS Miletić Mihajlović.

Hvala, gospodine predsedavajući, jedva sam se prepoznala u ovome što ste predstavili kao Milica Vojić-Marković.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, ja bih nekoliko rečenica možda malo dužih, zato što mislim da tema – ekologija, zaista zaslužuje pažnju i mislim da bi bilo jako ružno da preskočimo jako važne stvari za ovu zemlju i da ih ne dotaknemo i da o njima ne govorimo. Zbog toga će ovo moje izlaganje biti malo možda trunčicu duže, ali mi se čini da i javnost treba da bude upoznata sa nekim stvarima koje ove konvencije nose i mislim da je jako važno da ih istaknemo.
Pred nama se danas nalazi nekoliko predloga zakona o potvrđivanju konvencija za izuzetno važnu životnu sredinu. Jedna od njih je Konvencija UN o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom, druga je Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu prekograničnog konteksta, treća Konvencija očuvanje evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, četvrta je Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata i peto, Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja. Ja sam ih potpuno namerno pobrojala, iako smo nekoliko puta nabrajali, zato što mislim da je važno da budemo upoznati sa problematikom koju ovaj set predloga nosi.
Sve ove konvencije su u stvari nastale kao plod saznanja da ekološki problemi zapravo ne poznaju državne granice, da su oni najčešće globalni i da u rešavanju tih problema mi moramo da pođemo od toga da moramo napraviti zajedničku strategiju i zajedničke programe i iznad svega zajedno delovati kako bi se problemi ekološki problemi zaista rešili i kako bismo svoju životnu sredinu i zaštitili i sačuvali za generacije pre i posle nas, kao što smo je mi dobili u relativno dobrom stanju pre nego što smo je ovoliko upropastili.
Jedan od tih globalnih problema koji se 60-ih godina prošlog veka zaista pojavio kao veliki problem i ostavio velike posledice na više kontinenata jeste suša i tim problemom se međunarodna zajednica bavila vrlo ozbiljno u nekoliko godina svog rada.
I, kao rezultat toga pojavila se i dogodila se Konferencija UN o životnoj sredini i razvoju 1992. godine. Tada je prvi put podržan taj integralni pristup, što je jako važno i o čemu treba govoriti, i tada su se pojavili dokumenti koji promovišu ovaj integralni pristup, kao agenda 21, Deklaracija o zaštiti životne sredine, Okvirna konvencija UN o promeni klime i Konvenciji o biodiverzititetu. Šta je zajedničko za sve ove dokumente? Oni izuzetno promovišu integralni pristup i aktivnost lokalne zajednice.
Iz svega ovoga, dakle, proizašlo da je dalje Konvenciju o borbi protiv dezertifikacije u zemljama suočenim sa problemom suše, koja je usvojena 1994. godine u Parizu, a stupila je na snagu 1996. godine i da je odmah potpisalo 190 zemalja, tu su i UN, naravno Srbija nije bila među tih 190 zemalja.
O čemu zapravo pričamo kada govorimo o dezertifikaciji i šta je to po takvim mističnim pojmovima. Ja ću da se zahvalim gospođi Čomić koja je onako duhovito govorila o samom problemu i o samom pojmu i mislim da je na taj način dala mnogima od nas i mnogim ljudima koji ovo gledaju da se jednostavno upoznaju sa samim pojmom. To je proces degradacije zemljišta kao posledica različitih delovanja i različitih faktora, između ostalog, i promene klime i ljudskih aktivnosti. Naravno da proces dezertifikacije nanosi veliku štetu i dan-danas planeti Zemlji.
Kada to govorim, govorim o materijalnoj šteti od nekoliko milijardi dolara i o prostoru od 51,7 miliona metara kvadratnih, a to je 33 posto ukupne površine zemlje, i problema koji donosi zaista teškoća u životu za 250 miliona ljudi u zemlji. Ima problem 110 zemalja sa dezertifikacijom i polusušnim područjima.
Naravno, Srbija nije izuzetak od svega toga i mi zaista imamo problem dezertifikacije i negde je naučno mišljenje da se on događa zbog toga što postoje promene klime. U poslednje dve decenije registrovano je jako mnogo sušnih godina.
Posledice dezertifikacije u Srbiji su povećanje temperature vazduha i smanjenje padavina, pojava ekstremnih padavina, pogoršanje fizičkih karakteristika zemljišta, povećanje erozivnih procesa, smanjenje zaštitne uloge vegetacije i otežani uslovi, prirodni i veštački, za obnavljanje vegetacije, da ne nabrajam dalje. Prosto, svako od nas kada se suoči sa ovim svestan je toga da su svi ovi faktori na delu i da mi to živimo.
Prema Uputstvu za opštu procenu oštećenja zemljišta pod uticajem čoveka u Srbiji možemo da izdvojimo dva procesa. Degradacijom erozije zemljišta vetrom ili vodom, čije su posledice ili gubitak onog površinskog kvalitetnog zemlje ili deformacija tla.
Druga vrsta je degradacija zemljišta oštećenjem unutar samog zemljišta, unutar profila zemljišta i to su pogoršane osobine zemljišta i različita svojstva zemljišta, kao što je kiselost, zagađenje, gubitak kvaliteta zemljišta. Šta je tu jako važno? Tu je, dakle, važno utvrditi stepen degradacije, a ona se meri kao blaga, umerena i jaka. Utvrditi da li je proces zahvatio manje ili veće područje i utvrditi kojom se brzinom odvija.
U Srbiji, moram da kažem da je 86,5% teritorije pogođeno degradacijom zemljišta različitog tipa i intenziteta. Različito je u ravnici, različito u planini, različita su delovanja, ali ono što jeste važno jeste da se u Srbiji svake godine produkuje 37,3 miliona metara kubnih nanosa, od čega je 25% taloga koji ide u vodene ekosisteme. Šta to znači? To znači da mi zbog erozije dolazimo do trajnog gubitka najkvalitetnijeg dela zemlje, onog površinskog dela zemlje i sve to odlazi u vodene ekosisteme.
Ne treba gubiti reči, ali treba napomenuti koliko smo propatili zbog promena, zbog dezertifikacije koja se dogodila zbog NATO bombardovanja. Imali smo mehaničko oštećenje zemljišta, zatim, zagađenja osiromašenim uranijumom, naftnim derivatima, ali ko zna još čime.
Kao posledica dezertifikacije u Srbiji postoje i dan-danas tri peščare, Deliblatska, Subotičko-Horgoška i Ramsko-Golubačka, što znači da je 34.400 hektara zemlje praktično oduzeto od onog broja koji imamo pod kvalitetnom zemljom. Znači, nestalo je kultivisano zemljište i nastale su peščare. Doduše, mora se reći da se u prošlosti nešto radilo na tome, da su te peščare u najvećem delu pošumljene i zbog toga su kasnije postojali problemi kao u Deliblatskoj peščari što je bio požar 1996. godine kada je izgorelo 3.000 hektara šume, ali se mora reći da smo u jednom delu radili nešto na tome da kultivišemo zemljište.
Uz sve to treba pomenuti probleme koji postoje i veliki je rizik od erozija pri rudokopovima, kao što je Kolubarski basen, Kostolački basen i veliki problem predstavljaju industrijske deponije gde imamo, ne znam grad u Srbiji koji maltene ima rešen ovaj problem i gde praktično sva ta hemijska i biološka zagađenja ne idu direktno u vodotokove.
Ovog leta smo samo imali situaciju da smo imali ko zna koliko zagađenih reka. U jednom momentu sam mislila da znam broj, ali sada stvarno nisam sigurna jer svakog dana dobijaš nove i nove informacije.
Sanacija ovog procesa obuhvata veliki broj mera i aktivnosti, a naravno traži i značajna materijalna sredstva, što svakoj zemlji predstavlja problem, a naročito nama predstavlja problem, ali pre svega podrazumeva integralno upravljanje prirodnim resursima, znači, tlo i voda i ekosistemom u celini.
Moram da pomenem da mi kao ljudi koji treba da podrže zakone i donose zakone treba da kažemo da mi u svom zakonodavstvu imamo zakone na koje možemo da se oslonimo pri donošenju odluke da, zaista, hoćemo da pristupimo i da se saglasimo sa konvencijama o kojima je reč. Moram da kažem, pre svega, taj jedan zakon koji je nekada bio saveznog ranga, a to je Zakon o hidrometeorološkim poslovima, od interesa za celu zemlju, a zatim od 2004. godine naovamo Zakon o zaštiti životne sredine, koji uređuje integralni sistem zaštite životne sredine, Zakon o šumama, Zakon o vodama, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, dakle, svi ovi zakoni parcijalno, a u skladu su sa ovim konvencijama, uređuju zaštitu pojedinih kategorija zemljišta.
Pitanje sistematske zaštite istih, a naročito ublažavanje posledica suše i smanjenja površinski degradiranog zemljišta ili stepena degradacije, kao i zaštita zemljišta od erozije, zahteva usklađivanje postojećeg Zakona iz nadležnosti Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo i Ministarstva za zaštitu životne sredine.
Šta je zapravo cilj ove konvencije koju sam uzela da prvo predstavim, dakle Konvencije o dezertifikaciji? To je, pre svega, suzbijanje dezertifikacije, ublažavanje posledica suše u zemljama gde je ovaj problem vidljiv, postoji i to delovanjem na svim nivoima radi postizanja održivog razvoja na pogođenim područjima.
Šta treba da urade države članice? Ovo je jedan program mera koji bih volela da kažem da naša zemlja sprovodi i da treba da ih sprovodi.
One treba da usvoje celovit pristup biološkim, sociološkim i fizičkim aspektima dezertifikacije i suše, da utvrde strategiju za suzbijanje siromaštva i borbu protiv dezertifikacije i ublažavanja posledica suše, da unapređuju saradnju u oblasti zaštite životne sredine i očuvanja zemljišta i voda, da jačaju subregionalnu, regionalnu i međunarodnu saradnju, da ustanove strategiju i prioritete održivog razvoja, da finansiraju planove u okviru svojih mogućnosti, da jačaju zakonodavstvo i institucije i ono o čemu mislim da treba jako voditi računa, a što se zaista trudim da sa ove govornice kažem, jeste edukacija stanovništva.
Jer, ekologija počinje od tog prvog koraka, od edukacije šta je to, koliko sami možemo da doprinesemo i koliko svako od nas svojim delovanjem treba da bude primer budućim generacijama.
Konvencija, doduše, predviđa i ono što je boljka siromašnih zemalja, a to smo mi. Zapravo, razvijene zemlje treba da naprave jedan pomak u smislu obezbeđivanja finansijskih sredstava kao podršku zemljama kojima takva pomoć treba.
Šta je širi značaj ove konvencije?
Ona utvrđuje dugoročnu nacionalnu strategiju za borbu protiv dezertifikacije i suše, kao i preventivu na zemljištu koje još nije degradirano.
Mi smo kao zemlja pogođeni time, znači ta strategija nam je vrlo važna.
Uspostavlja i jača sistem lokalnih, nacionalnih, subregionalnih i regionalnih oprema. Jača spremnost upravljanja u slučaju suše kroz planove za slučaj lokalnih, zatim nacionalnih, subregionalnih i regionalnih problema suše.
Edukuje stanovništvo u borbi protiv ovog problema, edukuje za racionalnu upotrebu vode, uspostavlja projekte alternativnih načina življenja, a kada to kažem potpuno sam svesna da ću se suočiti sa mnogim pitanjima šta je to alternativni način života.
Zatim, uspostavlja projekte i razvija programe održivog navodnjavanja useva i napajanja stoke. Sa tim problemom se suočavamo nekoliko leta unazad i mislim da nismo odmakli mnogo od toga, sem što se suočavamo. Formira i usmerava regionalnu saradnju.
Šta dobija Srbija ako prihvati ove konvencije? Dobija mogućnost da formira mrežu odgovarajućih institucija, tela i organa za sprovođenje konvencije, u kojima bi naravno radili naši stručnjaci. Zatim, razmenjuje znanje i iskustvo, kao i mogućnost finansiranja. Za šta se ta mogućnost pruža?
Za podizanje novih šuma, obnavljanje šuma, za navodnjavanje i odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, dakle, za ono što je nama zaista nužno.
Mi generalno imamo problem navodnjavanja i odvodnjavanja i kada se pojavi neko ko to uradi smisleno u prostoru koji hoće da kultiviše, po medijima vidimo da se mnogo o tome piše i mnogo se hvali, a mislim da mi imamo sistem kanala u Vojvodini koji jeste zapušten, koji treba vratiti nameni i ovo je možda mogućnost da do toga dođemo.
Šta bi nam donela ta međunarodna saradnja?
Prvo, transfer tehnologija, naučna istraživanja, razmenu informacija i finansijska sredstva, a meni se čini da bi najveća dobit bila podrška u razradi i sprovođenju nacionalnih akcionih planova i programa koji treba da identifikuju činioce dezertifikacije, da odrede praktične mere za suzbijanje istih i posledice suše, da preciziraju uloge korisnika zemljišta lokalne zajednice i Vlade, gde mi uvek generalno imamo problem, da se odrede raspoloživi potrebni resursi.
Ovi planovi treba da su tesno povezani sa nacionalnom strategijom održivog razvoja i kako smo mi kao država relativno skoro započeli aktivnost na izradi ove strategije, kao i nacionalnog ekološkog akcionog plana, potvrđivanje ove konvencije učinilo bi proces kvalitetnijim i bržim.
Još nekoliko reči da kažem o još jednoj konvenciji.
Zaista ih nisam svrstala u manje važne i više važne pa po tom redu govorim, nego prosto nekako sam napravila u sebi neki prioritet šta nam je bilo trenutno kao urgentno potrebno, pa eto na taj način sada dolazim do Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu.
Dakle, ta Konvencija je usvojena 1991. godine u Helsinkiju, potpisalo je 26 država od 31, koliko je bilo prisutno, a ostale su se obavezale da je usvoje onog momenta kada se sprovede u proceduru. To je isto tako značajan međunarodni dokument jer govori o zajedničkom delovanju.
Procena uticaja je proces identifikacije procene i objavljivanja mogućih uticaja na životnu sredinu nekog projekta, kao i mere sprečavanja, smanjenja i uklanjanja negativnih posledica.
Naravno, da se podrazumeva interdisciplinarnost, jer prosto pokriva tlo, vodu, vazduh, floru i faunu, geologiju, stanovništvo, dakle, potpuno interdisciplinaran pristup.
To znači da samo treba da se vodi računa, krajnje jednostavno rečeno, o vrlo izbalansiranom odnosu s jedne strane ekonomije, razvoja industrije i razvoja države u tom pravcu i sa druge strane zaštiti životne sredine.
Dakle, naći pravu meru očuvanja prirodnih resursa i s druge strane razvoja države. Vrlo visoke kriterijume u tom pravcu postavlja EU i vrlo je važno reći da ova konvencija vodi ka tom cilju. Šta ona znači praktično? Za izvođenje bilo kog projekta radiće se procena uticaja na životnu sredinu.
Dakle, namena tog objekta, veličina tog objekta, prostor gde će se on graditi i svi drugi elementi uzimaće se u obzir koliko će to naškoditi životnoj sredini.
Evo jednog primera koji je meni vrlo blizak, zato što mislim da je to bila ekološka priča koja nas je u Evropi predstavljala kao narod dostojan evropskih standarda, a to je priča o selu Brezovica na planini Rudnik i o porodici Bistrih Potoka.
U tom prostoru koji je bio potpuno ekološki čist i potpuno čist, Kamenolom je kupio Manfred Asamer, austrijski državljanin, koji je tamo doveo firmu "Zorka atlas kamen", posekao pet hiljada stabala, nije podigao nijedno novo, potpuno ugrozio životnu sredinu u tom prostoru, potpuno promenio izgled celokupnog prostora i moje pitanje u vezi s tim je, kao što ja znam, Austrija jeste zemlja koja ima izuzetno visoke standarde u oblasti očuvanja sredine, da li se na taj način bilo koji državljanin jedne zemlje može odnositi prema ekološkom blagu druge zemlje, odnosno da li je procena uticaja na životnu sredinu onda potrebna? I te kako.
Šta je sada još važno reći?
EU polazi od jednog stava koji je potpuno prihvaćen i ja mislim da nema čoveka koji ne misli na isti način. Najvažnije i najbolje ćete sprečiti nešto na samom izvoru, na samom početku.
Da smo imali ovakve zakone i potpisali ovakvu Konvenciju, bili bismo dužni da to uradimo i da isti standard, kao što gospodin Manfred u Austriji sprovodi i zadovoljava, ima i ovde u našem prostoru planina Rudnik.
Potpisnice Konvencije pojedinačno ili zajednički preduzimaju sve mere proistekle iz ove konvencije, kako bi sprečile prekograničnu štetu i štetne uticaje i ustanovile isti postupak za procenu kao i kriterijume. Kod nas, nažalost, to nije bio slučaj.
Pristupanje ovoj konvenciji nam otvara i mogućnost da dođemo do fondova međunarodnih organizacija za investicione projekte i izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata u našoj zemlji, a tu zaista imamo problem, počev od Obrenovca pa nadalje.
Ne bih nikako zapustila da ne pomenem Konvenciju o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, očuvanje biodiverziteta, Konvencije o zaštiti Karpata, zato što mislim da su izuzetno važne, one praktično sada pokrivaju onu oblast život sveta biljaka, životinja i moji prethodnici su izuzetno stručno govorili o tome koliko je to važno da sprečimo sve bolesti, ako ništa drugo da sprečimo sve bolesti koje te migratorne životinje prenose ne poznajući granice, drsko prelazeći granice, ne pitajući da li to mogu.
Ono što još hoću da kažem to su međunarodna dokumenta koja su nam i te kako potrebna.
Treba da čuvamo svoju floru i faunu i svoju životnu sredinu, ali po visokim standardima, koje nam ovog trenutka nude ove konvencije i na taj način postaćemo međunarodni partneri, pokazujemo da smo zreli narod koji zaista razmišlja o svojoj obavezi, sagledava šta nam valja činiti i postajemo deo jednog sistema koji prostor zemlje čuva za buduće generacije. Mislim da je potpuno jasno, koaliciji DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica će biti jako zadovoljna ako ovaj set konvencija izglasamo i mi ćemo to podržati.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SPS-a, narodni poslanik Miletić Mihajlović, a neka se pripremi narodni poslanik Srđan Šajn.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, SPS o ovom predloženom setu zakona koji su iz ekološke oblasti i tiču se očuvanja živog sveta i životne sredine u celini ima pozitivan stav, jer ove konvencije definišu mnoga pitanja koja se tiču civilizovanog i korektnog odnosa čoveka prema životnoj sredini i životu kao neviđenom fenomenu na zemlji.
Ovde je reč o predlozima zakona, i to pet zakona, kojima bi trebalo da potvrdimo ove konvencije međunarodnog karaktera koje se tiču, kao što je rečeno, dezertifikacije ili suše, a samim tim i degradacije zemljišta i uslova života, zatim konvencija koja se tiče i odnosi se na procenu uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, što je veoma značajno, zatim konvencija koja se tiče održivog razvoja Karpata, konvencija koja se tiče očuvanja evropske divlje flore i faune kao prirodnog blaga, koje mi imamo na tlu naše planete i u širem okruženju, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije i očuvanju migratornih vrsta, takođe, što predstavlja deo biološke raznovrsnosti i samim tim neprocenjivo prirodno blago.
Razlozi za donošenje ovog seta zakona o potvrđivanju navedenih konvencija su ekološke, ekonomske i političke prirode i svakako da doprinose održivom razvoju regiona u kome se nalazi Srbija. Ove konvencije tretiraju i uređuju veoma stručna pitanja i obrađuju multidisciplinarne probleme, ali njihov smisao i cilj jeste uređenje propisa, normi i mehanizama u mnogim oblastima, što za posledicu ima očuvanje životne sredine, kao i davanje novog kvaliteta životnoj sredini, kao i očuvanje prirode. Naravno, ovde je moguće govoriti samo o nekim aspektima kada je reč, rekao bih opštim aspektima, koji se tiču ove materije, jer je reč zaista o suviše stručnoj materiji iz pojedinih oblasti.
Očuvanje prirode i biološke raznovrsnosti je veoma značajno, jer je to neprocenjivi kapital koji nema cenu i daje perspektivu za opstanak života na zemlji, samim tim i perspektivu čovečanstvu. Savremeno društvo danas je administrativno-politički uređeno u mnogo država po različitim principima i uređenjima, ali administrativno-politička podela ne važi u stvarima koje se tiču prirode ili u životnim sredinama. Toga treba da budemo svi svesni. Potrebna je zajednička neusaglašena pravna, naučna, tehnološka i politička regulativa akcija i delovanje država, njenih vlada i građana, jer svi živimo pod istim nebom i suncem. SPS smatra da je ovde reč o univerzalnim principima i vrednostima, koje su svojstvene ili bi trebalo bar da budu svojstvene savremenoj civilizaciji, a koje proizilaze iz suštine biti prirode koju čovek da bi opstao mora da razume i poštuje.
U ovakvom kontekstu nalaze smisao sve akcije i preduzeća koja se tiču ovoga. Nalaze smisao i dozvole za privatne i javne projekte koje treba da sadrže, pored ostalih dokumenata i bitnu procenu uticaja na životnu sredinu unutar jedne države, ali svakako i u prekograničnom kontekstu.
Ima mnogo primera da smo u pograničnim zonama imali ekološke havarije i zagađenje vodenih tokova ili vazduha zbog nemarnog i bahatog odnosa nekih naših komšija.
S druge strane, ni mi u pojedinim slučajevima ne možemo da se pohvalimo marljivošću i, onako kako bih rekao, čovečnim odnosom prema ovim pitanjima.
Pitanje biološke raznovrsnosti u Srbiji rezultat je dugotrajne evolucije i filogeneze pojedinačnih vrsta. Ta raznovrsnost je božji dar ili dar delovanja prirode, kroz čudesne i vrlo različite prilagođenosti koje se javljaju u živom svetu. Sadašnje stanje biološke raznovrsnosti u našoj zemlji uslovljeno je, kao i svuda, kvalitetom i raznovrsnošću ekoloških i geografskih uslova, koje bi trebalo očuvati ali svakako i unaprediti i na tome se mora činiti i raditi.
Biološka raznovrsnost, s jedne strane, slika je dostignutog stupnja evolucije života na zemlji, a sa druge strane to je slika i svedočanstvo o dostignutom civilizacijskom nivou i odnosu čoveka i društva prema prirodi.
Ovo je u vezi sa ekološkom svešću, koja manjka u glavama pojedinaca, a često i onih moćnih koji gazduju sa državama, privrednim delatnostima ili raznim aktivnostima. Nedopustivo je i necivilizacijski je čin da čovek svojim uticajem uništi neku od vrsta i time osiromaši biološku raznovrsnost. To je zločin prema prirodi. Svaka biološka vrsta je prirodna vrednost koja nije stvorena činjenjem čoveka, ali isto tako činjenjem čoveka ne treba ni da ode sa ove planete.
Mnogobrojni zakoni koji u Srbiji regulišu zaštitu i očuvanje živih bića i njihovih staništa su prisutni i ovde su usvojeni pre ili kasnije i u nekim parlamentima u ranijem vremenu, da ih ne nabrajam i da ne gubimo vreme oko toga. Jedno je sigurno, da se ti zakoni, naši zakoni, ne poštuju u dovoljnoj meri, a neke bi trebalo primeniti u novom trenutku i u novim standardima.
Svima je nama blizak i poznat problem enormnog zagađenja rečnih tokova, koje smo pominjali ovde i prošli put, ili na primer, nepoštovanje Zakona o lovstvu, što govori o neprikladnom i neprimerenom odnosu čoveka prema prirodi. Navešću samo primer koji se dogodio u novembru 2001. godine, zapravo, na Italijansko-slovenačkoj granici zaustavljen je kamion sa tovarom od nekih 20 tona zamrznutih tela retkih ptica. Reč je po popisu, reč je o tovaru sa 83 biološke vrste, a u broju od 120.702 tela uginulih ptica i 389 sisara. Ova lista je pokazala da je reč o neviđenom i nezabeleženom zločinu nad divljim pticama u Evropi, a da je učinjena na tlu Savezne Republike Jugoslavije, učešćem italijanskih lovokradica, ali svakako i učešćem lovokradica iz naše zemlje.
Ovde je reč i o zločinu i o uništavanju prirodnog blaga i nasleđa. Evolucija je ovo nasleđe gradila tri milijarde godina, a neko to uništi za par sati ili nekoliko dana. Niko nema pravo da uništava ništa iz spiska bioloških vrsta koje smo zatekli dolaskom na ovaj svet.
Sve to dužni smo da ostavimo u nasleđe budućim generacijama, poštujući ovaj princip, čovek će na tom spisku sačuvati i sebe kao jednu od bioloških vrsta.
Nedavno smo u Narodnoj skupštini razgovarali o Kjoto protokolu sa Okvirnom konvencijom o promeni klime. Kroz razmatranje ovog, sagledali smo bar delimično bahatost i nebrigu kao i lakomislenost čoveka prema prirodi u pojedinim slučajevima. Nauka kao dostignuće čini čuda, koja za posledicu proizvodi, figurativno rečeno, čudovišna otkrića tipa Frankenštajnovog delovanja, ako se u to umeša čovek. Toga imamo u mnogim naukama, u fizici, u hemiji, u biologiji.
Ono što je NATO bombardovanje ili ratna dejstva na pojedinim delovima zemljine kore, nikada se ne posmatra kao ekološki problem u dovoljnoj meri, više je reč o međudržavnim sporovima, o sagledavanju pravno-formalnih aspekata ratovanja, agresija, upotreba konvencijalnog ili nuklearnog oružja, a zaboravlja se da se upotrebom tih razarajućih sredstava u velikoj meri razara prirodno nasleđe i živi svet koji je milijardama godinama stvoren. U jednakoj meri ako se čini genocid prema čoveku u određenim ratnim sukobima, u isto vreme i na isti način se čini genocid prema prirodi.
Takođe, kada je reč o nauci, veoma problematično područje jeste i genetički inženjering, gde imamo, recimo, polje stvaranja genetski modifikovane hrane, koja je opasna avantura koja vodi čovečanstvo u nepoznatom pravcu i o čemu treba strogo voditi računa.
Dakle, svako postupanje čoveka sračunato protiv prirode i ka uništavanju biološke raznovrsnosti u krajnjem vodi destabilizaciji biološke ravnoteže i ovo je, zapravo, jedno od suštinskih pitanja, jer je reč o prirodnom zakonu koji se mora poštovati. Ponekad bezazleni uticaj čoveka na živi svet čini velike i katastrofalne i kobne lančane promene, koje remete tu biološku ravnotežu, a samim tim čovek destabilizuje i svoju sredinu i ima negativne posledice po njega.
Međutim, interesantan je pristup međunarodne zajednice u uređivanju i normiranju ove složene materije u pojedinim slučajevima. Zapravo, EU i šira međunarodna zajednica ustanovila je na naučnim osnovama biogeografske regione u okviru evropske ekološke mreže, koji se odlikuju svojom specifičnom strukturom biološke raznovrsnosti. Tako u Evropi mi imamo nekoliko tih regiona koji se nazivaju alpski, atlantski, borealni, kontinentalni, makronezijski, mediteranski, stepski, panonski itd.
Ovde je reč, ako pogledamo ove regione, primetićemo da u svakom regionu imamo prisutan određen broj zemalja, a Srbije nigde nema. Naravno, vi ćete reći zato što još nismo odgovarajuće konvencije potpisali, ali kroz ove regione data je slika živog sveta i biološke raznovrsnosti u svoj celini.
Tako, na primer alpski region gde pored srednjeevropskih i drugih nekih zemalja, spada Slovenija, Rumunija, Bugarska, a naše zemlje nema. Kontinentalni region, pored ostalih zemalja, spada Bugarska i Rumunija, nema Srbije, a tu bi trebalo da bude. Stepski region, Bugarska i Rumunija. Panonski region, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Češka itd.
Da li Srbija nije evidentirana u tim regijama i kao da ona zapravo i ne postoji, kao da živi svet ili to prirodno blago Srbije ne predstavlja neodvojivi konstitutivni deo živog sveta Evrope i zemlje? Kao da zakoni prirode u Srbiji ne postoje, ili su vanzemaljski? Kao da njihove migratorne životinjske vreste ne migriraju po prirodnim pravilima i zakonima i ne dolaze na našu teritoriju ili obrnuto sa naše teritorije na njihovu.
Da li te naše divlje životinje koje migriraju ne mogu da migriraju jer nemaju šengensku vizu?
Dakle, to su neki apsurdi o kojima treba voditi računa. Da nema politike u nauci ili u ovome o čemu danas govorimo, Srbija i svaka druga teritorija bila bi svrstana po svojoj strukturi biološke raznovrsnosti u regije gde pripada, a kada dođe vreme da određena zemlja pa i Srbija pristupi potvrđivanju Konvencije kao kockica projektovanog mozaika upotpunjuje se slika koja se očekuje.
Dakle, u toj mreži regija gde bi bio oslikan i predstavljen ceo živi svet mogla je da se stavi fusnota pored određenih zemalja koje još nisu pristupile, odnosno potvrdile Konvenciju, a kada pristupe izbrisaće se. Samo na takav jedan način imamo celovito i potpuno sagledavanje prirodnog blaga koje poseduje čitavo čovečanstvo ne vodeći računa o administrativno-političkim podelama.
U nekim od ovih konvencija moguće je u vidu amandmana uvrstiti retke vrste koje žive kao arhaične i reliktne vrste ili kao što su na primer neki naši endemiti. Tako da u ovim dokumentima gde se govori o flori i fauni, npr. nema omorike koja zahvata veoma uski areal u srednjem toku Drine.
Reč je o biljci koja je predmet interesovanja svetskih istraživača kao biljke izuzetne lepote, proglašena je za najlepši četinar sveta. Ili, molika, tercijalni relikt i endemit Balkanskog poluostrva. Zatim, tisa, koja je veoma retka, šire se prostire ali je retka biljka i u nestajanju. Da ne ređem sada dalje, jer je to zaista stručna problematika.
Naravno, amandmanska dopuna čini se od strane ne ove skupštine, kada je reč o ovom konvencijama, nego od strane stručnih tela ili komisija koje država imenuje i nadam se da će ona voditi računa o ovim pitanjima.
Velika opasnost za čoveka i živi svet je sve prisutnija suša usled nastajanja sušnih predela, reč je o dezertifikaciji, o čemu ne bih dalje govorio.
Dakle, s obzirom na to da mi ističe vreme reći ću da SPS smatra da ove konvencije treba potvrditi zbog toga što smo mi kao država i njeni građani duboko svesni značaja očuvanja sveukupne prirode, kao složenog sistema u čijoj harmoniji i saglasju može da opstane čovek i da ima neku perspektivu. Tek posle ovih prvorazrednih razloga zbog čega treba usvojiti ove konvencije dolaze oni drugi razlozi koji su, takođe, važni, ali ne treba da budu veštački, samo na papiru, a to je da nedonošenje ovih zakona o potvrđivanju ovih konvencija moglo bi da proizvodi štetne posledice u pogledu ostvarivanja strateškog opredeljenja u daljim integracijama, a najmanje da time ne bi dobili punu podršku na Šestoj ministarskoj konferenciji, životna sredina za Evropu, Ekonomske komisije ujedinjenih nacija u Beogradu.
Ako prihvatamo i potvrđujemo ove konvencije veštački, bez svesti, formalno, a ne zbog njihove suštine, onda je uzalud ono što je neka forma slikanja ili produciranja političkog, ako iza toga nestanemo svesno i iskreno. SPS ima takav stav i glasaće iz ovih razloga za potvrđivanje ovih konvencija. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodinu Miletiću.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, a neka se pripremi dr Rajko Đurić, a ja vas obaveštavam, dok Srđan ne dođe, da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pismenom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SRS, SPS, DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica, znači 20 poslanika. Izvolite.

Jedan od ključnih delova programa Romske partije jeste da Srbija mora da brine o svojoj deci, o svim svojim budućim naraštajima. Želim ovde da kažem da nije dovoljno da mi obezbedimo samo ekonomsku perspektivu svojoj deci, ako se borimo da svojoj deci obezbedimo jedan društveni status, znači, relativno visoko pozicioniran u odnosu na ostale, ukoliko svojoj deci ne obezbedimo zdravu životnu sredinu i na taj način im damo mogućnost da se na najbolji mogući način u toj životnoj sredini bore za sebe i za svoje buduće generacije. U tom smislu Romska partija podržava sve ove zakone. Ja ću kao poslanik da glasam za ove zakone, odnosno za ovu ratifikaciju.
Između ostalog, postoji tu još nekoliko bitnih stvari o kojima hoću da kažem a to je, da prihvatanjem ovih zakona mi stvaramo određenu šansu i privredi Srbije, naročito je to bitno za privredu Vojvodine, koja kroz ratifikaciju ovih konvencija, posebno ratifikacijom Konvencije o pitanju budućnosti Karpata stvara se jedna drugačija perspektiva tog dela, stvara se mogućnost za razvitak turizma, stvara se mogućnost da Srbija pokaže da je spremna da preuzme odgovornost za budućnost cele planete.
Ovo je najbolji mogući način gde Srbija može da dokaže da otvaranje granica za Srbiju ne znači samo fizičko otvaranje granica prema susednim zemljama, već otvaranje Srbije prema svetu, znači, preuzimanje odgovornosti za budućnost cele planete. Bez obzira što je možda Srbija danas zemlja teritorijalno relativno mala, ali na ovaj način pokazujemo da u svetu svi preuzimamo jednaku odgovornost i da, upravo ono o čemu govore određene političke partije, na ovaj način možemo zajedno sa velikim silama da se borimo za najveći mogući cilj a to je, još jednom ponavljam, da deci stvorimo adekvatnu budućnost.
Svako ko se zaklinje da razmišlja o budućnosti svoje dece, svaki onaj koji se zaklinje, a nema svoju decu, treba da razmišlja o budućnosti dece svoga brata, svoje sestre ili svojih bližnjih, po meni, on treba da prihvati ovakva dokumenta, bez obzira na eventualno njihove manjkavosti.
Još jednu stvar želim da kažem, pošto je tu resorni ministar, da pohvalim jednu aktivnost koja ima za cilj, i nadam se da će ona u narednih mesec, do dva, da se ostvari, a to je, da se pripadnicima romske nacionalne zajednice kroz jedan projekat omogući da izvoze katalizatore u Evropu. Na taj način će Romi da pokažu da oni ne žele samo da crpe fondove u Srbiji, da oni ne žele samo da uzimaju novac iz fondova, već da imaju mogućnost i potencijale da učestvuju, da u Srbiji one stvari koje su nekada bačene na smeće mogu da donesu milione evra Srbiji, a na taj način da, praktično, odnosu srpske i evropske privrede damo svoj konkretan doprinos. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Srđanu Šajnu. Reč ima dr Rajko Đurić, neka se pripremi dr Bojan Milovanović. I na listi govornika, izvinjavam se, biće govornih DS, poslanik Radoslav Milovanović, izvinjavam se gospodine Milovanoviću. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvažene dame i kolege narodni poslanici, vrlo sam zahvalan najpre gospodinu ministru, Saši Draginu, profesoru Zoranu Mašiću i, naročito, koleginici Gordani Čomić, što su, uprkos svemu, uspeli da unesu malo svetlosti u ovu našu salu u kojoj, inače, gospodine ministre, nedostaje prirodne sunčeve svetlosti.
Upravo je ova rasprava pokazala, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da stručna znanja mogu da smanje, čak ukinu stranačke i ideološke razlike. Odista bih bio srećan kada bismo, gospodine predsedavajući, imali prilike da se što više stručno razgovara u ovom domu. Jer, ne znam da li ima smisla, ali uprkos tome, ja se usuđujem reći, mi smo narodni poslanici a ne poslanici naših stranaka. Ukoliko uvažavamo glas naroda, onda, dame i gospodo, pogledajmo o čemu govori najnovije istraživanje.
Naime, na pitanje: koji je pojedinačno najveći problem sa kojim se Srbija danas suočava, 25 posto ispitanika kaže – nezaposlenost, 21 posto Kosovo, zatim, 16 posto nizak standard, 6 posto ispitanika mišljenja je da su to ekonomski problemi, 4 posto korupcija, 4 posto kriminal, 2 posto politički sukobi i nećete možda verovati odnosi sa Hagom,, čine samo jedan posto!
Ovog puta citirao sam to istraživanje u cilju ilustracije. Mi vrlo često trošimo vreme na ''patriotizam'' i slično. ''Konkurs'' za patriotizam, koliko znam – nije još raspisan. Jedna književnica, Isidora Sekulić, veliki srpski patriota, rekla je: "Ta najlepša osećanja naroda, nacionalizam i patriotizam, avaj, u Srbiji su često bili pretvarani u nemoral i zločin". Poslušajmo, dakle, savet Isidore Sekulić i ne dozvolimo da se ta najlepša osećanja pretvore u nemoral i zločin.
Sada, dozvolite, da se vratim temi o kojoj je reč. Naime, naučno gledano u filozofiji novog razvoja postoje tri ključna principa. Prvi glasi – svuda na svetu život je organizovan na istim principima. Gospodin ministar je, upravo u vezi sa tim, danas rekao vrlo značajne stvari. Drugi, to je upozorenje svetske nauke: prohtev da se iz predmeta izvuku samo koristi, neminovno vode razaranju tih predmeta. Ja bih, u skladu sa onim što je koleginica Čomić rekla, i ljudi i naroda. I treći je princip modernog razvoja: resursi ne postoje, resursi se stvaraju.
Dakle, bez želje da preterano i nepotrebno, možda, trošim vreme, predlažem, gospodine predsedavajući, da se pokuša oformiti bar jedna radna grupa ili, možda, pododbor u našem Parlamentu, koji će raditi na tome.
Svetski eksperti su izdvojili 44 pitanja od suštinskog značaja za naše doba. Zatim su utvrdili 27 i putem analize objasnili šta nas čeka a 21 veku. Na samo 45 stranica! Dakle, ''ne otkrivajmo više Ameriku''; sedimo i radimo.
Sledeće ključno pitanje – koje se tiče i visokoškolske politike, jer će uskoro biti potrebni novi kadrovi, jeste jednostavno: od čega ćemo sutra živeti? I, evo, kompletne studije. Neću vam oduzimati vreme.
Znači, pokušajmo, pre svega, kao narodni poslanici, vodeći računa o interesima naroda, o interesima naše zemlje i naše države, da vrlo ozbiljno razmišljamo i razgovaramo o pitanjima koja su odista od životnog značaja kako za našu zemlju, tako za sve naše građane. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku dr Rajku Đuriću. Reč ima dr Bojan Milovanović, neka se pripremi Saša Valjarević.

Gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, možda će se moja diskusija malo razlikovati od ovoga što smo do sada čuli.
Već na početku moram reći da SPS podržava stav da se predložene konvencije danas i ratifikuju, odnosno da to uradi Skupština. Ono u čemu će se za nijansu razlikovati od mojih prethodnih govornika, u tome je što SPS i koncept koji ona forsira kroz svoj program, jeste da je čovek centralno pitanje, pitanje čoveka u čitavoj ovoj priči. Ja sam danas slušao pažljivo moje prethodnike, nisam čuo nijednog momenta pitanje čoveka u svemu ovome o čemu smo pričali. Zašto ovo naglašavam i potenciram?
Iz prostog razloga, zato što dolazim iz opštine Raška, u jednoj opštini u kojoj je lociran Nacionalni park Kopaonik, Park prirode Golija i, gospodine ministre, ako vam nije poznato, u Parku prirode Golija postoji rezervat biosfere i u materijalu koji smo čitali kažu vaše stručne službe da postoji samo jedan i to je kanjon Tara. Ja vam kažem da postoji još jedan, vrlo značajan prirodni resurs u našem okruženju.
Zašto ovo kažem? Centralno pitanje danas je čovek koji jednostavno živi sa prirodom, a tu potenciram na domicijalnom stanovništvu i na onom ruralnom čoveku koji živi danas u nacionalnom parku, ne samo Kopaonik, ali nemojte mi zameriti zato što ću malo više o njemu pričati. Neka mi ne zameri čovek, imam utisak da je on danas najugroženija, opet ponavljam, neka mi ne zameri čovek, najugroženija životinja u nacionalnim parkovima. Čovek u nacionalnim parkovima, u prirodi, u svim onim resursima i vrednostima koje Srbija ima, a verujte, Raška ih i te kako mnogo ima, danas je jedini koji je ugrožen da ostane na tim prostorima.
Ovo ne kažem slučajno, jer mi se uglavnom setimo da razgovaramo o stvarima nekako izvrnutim redom. Razvijene zemlje sveta danas su podigle svoje privrede, podigle svoju industriju, našli način kako da afirmišu čoveka koji živi u nacionalnim parkovima. Mi danas imamo ljude koji se iz nacionalnih parkova iseljavaju. Odnos vlade, podsećam da sam u prethodnih šest ili sedam godina aktivno učestvovao u izradi donošenja Prostornog plana posebne namene. Podsećam da taj Plan ni za Goliju, ni za Kopaonik, ni dan-danas nije donet.
To je jedna neodgovornost koja podrazumeva da će se sve ono što se dešava u takvom okruženju sigurno i isključivo naslanjati na ono što se zove Plan posebne namene. Zašto posebne namene? Zato što to nisu samo planovi nego i finansijski koncepti, odnosno odgovornost Vlade koja treba da investira u ove nacionalne parkove.
Mi danas imamo ugrožene naše šume, floru i faunu iz samo jednog razloga, zato što možda i uz nedostatak sredstava, ali i nedostatak dobre volje, imamo jedno razaranje, ubrzano razaranje biodiverziteta i čitavog našeg tog biljnog i životinjskog blaga koje posedujemo.
Međutim, donoseći ove planove, u toku javne rasprave i stručnih sastanaka koje smo imali, jedna osnovna anketa kada smo pitali te potkopaoničke i podgolijske ljude i seljake koji žive na tom prostoru, da li su saglasni da se granice prostornih planova prošire, dobijen je zaprepašćujući odgovor da su se branili od proširenja granica nacionalnih parkova kao ''bog đavola''. Koji je razlog?
Prost razlog, zato što smo tu istu prirodu koju su ti domicijelni ljudi čuvali hiljadama godina, oni su odjednom postali uzrok i "velika" opasnost da će tu istu prirodu sa kojom su živeli hiljadama godina uništiti.
Apsurdne su stvari da danas ljudi koji su u nacionalnim parkovima moraju da se iseljavaju, jer uz stroge ekološke kriterijume koje, opet i SPS i ja lično podržavam, nismo našli način kako tim ljudima da omogućimo da oni budu bogatiji i srećniji zato što žive u nacionalnim parkovima, a ne ugroženiji. Tako da, imamo regije i obode nacionalnih parkova, a u ovom momentu hajde da obiđemo celu Srbiju, u nekoj kratkoj retrospektivi, videćemo da nam najsiromašnije stanovništvo živi upravo u nacionalnim parkovima.
Ozbiljna država i ozbiljna zemlja pokazuju interes, osim ovih predloženih konvencija, gde Srbija apsolutno ne zaostaje u onome što se zove jedan odgovorni i sveobuhvatni pogled, svetski pogled na standarde u ekološkoj sferi. Ozbiljna država, kažem, staje iza svih ovih planova i koncepata i to materijalnom osnovom, znači, novcem. Tako će me najbolje razumeti.
Danas u nacionalnom parku imamo jednu veliku opasnost uništavanja biodiverziteta iz prostog razloga, zato što onaj rast nije usaglašen ni sa apetitima države, ni lokalnih samouprava, ali pre svega komunalna infrastruktura nije u mogućnosti da otprati ono što se ''gore'' dešava.
Zato onda dolazimo u jedan začaran krug da mislimo da ćemo prirodu sačuvati na način što ćemo je ograditi i odvojiti od čoveka. Kažem, zato postoje rezervati biosfere i tačno je da se takvi standardi u rezervatima biosfere i koriste.
Međutim, nacionalni parkovi i prirodno bogatstvo i blago jesu interesi sa tim Srbija treba da ide u Evropu. Znači, mi to ne možemo sakriti od ljudi. Uz najviše svetske standarde ovog momenta u sferi ekologije, to treba pokazati i svetu ali i tim ljudima, koji su najbolji čuvari tih nacionalnih parkova, da upravo oni mogu da sačuvaju tu sredinu možda bolje od nas samih.
Još jednom apel na vas, gospodine ministre, da, koliko je vama moguće, ubrzate proces donošenja prostornih planova parka prirode Golija i nacionalnog parka Kopaonik.
Još jedan vrlo bitan razlog koji ovde moram pomenuti, a ostaviću i mojim kolegama malo vremena, jeste taj što se mi često na našim najvažnijim mestima gde štitimo prirodu, suočavamo sa željom lokalne samouprave da ti nacionalni parkovi budu potencijal i resursi koji će nam podići standard. Podvlačim da je opština Raška devastirana opština, a da u svom okruženju ima Nacionalni park ''Kopaonik'', Park prirode ''Golija'', ima najveće rudne resurse u državi, ima smešteno kompletno kulturno-istorijsko blago.
Zamislite, kada takva opština danas u Srbiji bude nerazvijena, onda to upravo ukazuje na jedan neozbiljan pristup, a pre svega države prema jednoj takvoj opštini. Zato, ako država u ovom momentu i Vlada žele da pokažu izraz dobre volje, ne samo kroz usvajanje ovih konvencija, nego da će ona zaista u svetu nekih visokih ekoloških standarda podržati ovakve projekte, evo ga dobar način da se iz sredstava NIP, već koliko sutra, a imaću to zadovoljstvo, nadam se, prijatno zadovoljstvo da ministra, gospodina Đilasa, vidim već u petak u Kraljevu i da potenciramo da se izvesna sredstva odvoje za redefinisanje, za podizanje kapaciteta i već onako izraubovanog vodovoda na Kopaoniku i kanalizacije, koja je, onakva kakva jeste, već svima poznato.
Park prirode ''Golija'' možda je sada jedan od najinteresantnijih resursa, ne samo u pogledu naše brige u sferi zaštite. Radujem se zato što brigu o Goliji mogu da podelim sa kolegama iz Kraljeva, iz Sjenice, iz Novog Pazara, iz Ivanjice i to je briga i Srbije, ali u svakom slučaju i šire regionalno. Zato još i više podržavamo ovakve stavove da se konvencije izglasaju. Te konvencije treba da budu pokretači, jer su tu predviđeni najviši standardi.
Koleginica Čomić je, čini mi se, pomenula ono što je, takođe, vrlo bitno, da Agenda 21 i oni visoki standardi usvajani i od strane UN, lokalne samouprave stavljaju u sam centar zbivanja. Ovakve lokalne samouprave, kakve jesu sada u Srbiji, gde je centralizacija još uvek nešto što možda nije tema ovog razgovora, nemaju sredstava da se sudare sa problemima ekološke sfere. S tim u vezi, jedna velika odgovornost je na Raški, a često se potencira kao raščanski problem, zašto nam je Kopaonik prljav, zašto smeće, zašto voda nije baš adekvatna. Kada se ima malo para, a mnogo obaveza, to ste danas rekli i potencirali, uvek nekako ostane briga i taj ekološki aspekt nekako na kraju.
Još jednom podvlačim, SPS uz ovu kratku priču u kojoj sam otprilike pokušao da kažem da ipak u ovom ekološkom svetu, o čemu smo danas pričali, stavlja čoveka. Mi moramo, gospodine ministre, naći načina da svakom čoveku kome je zemlja, pre svega vekovno zemljište, na prostoru nacionalnih parkova, da budu srećni zbog toga i da im to omogući bolji standard života. A ne da se susreću sa zabranama. Znate, ne smeš ubrati pečurku, a on je brao tu stotinama godinama.
Naći način –kako. Ne može se zabraniti sada stadu njegovih ovaca da izađe na ispašu, jer je to rađeno dve hiljade ili tri hiljade godina. Da li znate šta je interesantno?
Priroda nam je bila najočuvanija kada je bilo puno tih ljudi seljaka. Oni su je najbolje čuvali. Bolje od svakog šumara su sačuvali naše parkove prirode. Oni su bili parkovi prirode i nacionalni parkovi, dok su ih čuvali naši dedovi. Onog momenta kada smo mi počeli nekim velikim demagoškim raspravama da čuvamo te nacionalne parkove, stigle su i prve stvari koje su ugrozile i naše okruženje i našu okolinu.
Još jednom se zahvaljujem. Mislim da ste mogli iz ovoga nešto videti. Samo sam hteo da potenciram uopšte stav SPS, da se problem u vezi diskusije na temu flore i faune nikako ne može odvojiti od čoveka. Opet kažem, možda u ovom momentu treba malo više misliti o čoveku, ali svakako sa najvišim standardima u pogledu očuvanja životne sredine. Zahvaljujem.