Hvala.
Po Poslovniku se javio narodni poslanik Vladan Batić, potom Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam se intenzivno bavio ovom tragedijom na Topčideru, ali da ne bi oduzimali vreme, ono što sam želeo da kažem, to je da je ona vezana, taj zločin je vezan za ratne zločince, vreme će to dokazati.
Predložiću u ime Demohrišćanske stranke Srbije i u ime poslaničkog kluba LDP da se formira anketni odbor, da onda do detalja vidimo ko je šta činio ili nije činio. To je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Vasiljeviću, ne daj bože da sam optužio srpski narod. Samo sam rekao, ono što ću i sad reći, da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine. Oni su, pojedinačno, ali pozivajući se na grb, na ''Bože pravde'', na zastavu, neki su bili na najodgovornijim vojnim i drugim funkcijama, prema tome, slažem se da je tu individualna odgovornost, ali oni su se pozivali na srpstvo, na istoriju i tradiciju, oni su se pozivali na naše ime.
Što se Davinića tiče, ja sam pozvao Svetozara Marovića i predložio mu da se formira nezavisna državna komisija, poslao pismo. Kad sam video toliku gomilu nelogičnosti, onda me je on pozvao i rekao – hvala ti, mislim da je to dobra ideja i ja sam u dilemi, vidim da se neko zlo dogodilo, i tako je počelo.
Ali, Davinić je protiv mene zbog toga podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužiocu, pa sam pozvan na informativni razgovor jer slabim odbrambenu moć zemlje, jer narušavam imidž vojske. Onda sam došao kod tog tužioca, koji je bio sav isprepadan, jer je i on bio iz vojne istrage ranije, i tako se to završilo.
Inače, što se Davinića tiče, to je isti onaj ministar odbrane koji je jednom od generala, koji je ne optužen, nego osuđen u Haškom tribunalu za najteži zločin, u Cvećari, dodelio stan od 200 i nešto kvadrata, dva ara i nekoliko kvadrata.
Samo još jedan detalj, iskoristiću ovo javljanje za Poslovnik da se ne bih ponovo javljao, molim vas za malo tolerancije, gospodine predsedniče, samo minut.
Gospodine Petroviću, juče se čitavog dana ovde vodila polemika o nekakvoj emisiji "48 sati", pa je bilo pre toga polemike da ne može obrazovani program da se emituje zbog prenosa Narodne skupštine. Pa, šta će RTS-u i Tijaniću obrazovni program? Pa, njihov obrazovni program je emisija "48 sati".
Ali, nisam hteo to da vam kažem, nego vas molim da u granicama svojih ovlašćenja ministra pravde preispitate šta se dogodilo sa dve krivične prijave koje sam pre dve godine podneo Slobodanu Radovanoviću, tada specijalnom tužiocu, za organizovani kriminal, sada vršiocu dužnosti Republičkog tužioca, protiv Aleksandra Tijanića i drugih. Prva, za otkup paketa "Univerzalovih" filmova od neke fantomske of šor kompanije "Digitrak" iz Amerike, preko neke producentske kuće "Medija haus" ovde u Srbiji, pet miliona dolara, ali, kao, RTS nema para pa "Univerzalove" filmove, i to bajate proizvodnje od 1997. do 2002. godine, kupuje preko tih kuća, a onda im ne vraća pare, nego im daje minute na televiziji. U tim minutima na televiziji je i ova tezga koja se zove "48 sati svadba".
Dakle, šta je sa krivičnim prijavama, zašto nisu odbačene pa da ja kao podnosilac prijave preuzmem gonjenje ili zašto nisu procesuirane, sa materijalnim dokazima, da se vidi koliko naime tih, ako su uopšte plaćene, pet miliona dolara vredi vreme koje je ta medijska kuća dobila od RTS-a kao kompenzaciju za te pare što su dali za otkup "Univerzalovih" filmova, pa ćete videti da je to puta pet ili puta deset, ali o tome se ćuti. Zato se hapse najbliži Đinđićevi saradnici.

Po Poslovniku se javio narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, vi, gospodine predsedniče, niste moja meta, a vidim da ja ponekad jesam vaša, ali nema veze. To znači da ja dobro radim svoj posao, sve će to da bude u redu. Ne Bože pravde, gospodine Batiću, Ustavni sude pravde. Podsećam, to je ona institucija koja nije funkcionisala ni kada ste vi bili ministar, a ni uvaženi gospodin Petrović sada. Dakle, pravda, njen najviši domen ostvaruje se u toj instituciji i to bi bilo dobro da jednom rešimo. Ali, nisam se zbog toga javio.
Ne mogu da pominjem ništa u vezi sa strašnom tragedijom koja je ovde izazvala čitav niz polemika i to prosto mislim da ne treba da čine ni ostali zato što to onda ulazi u jednu spiralu koja povređuje mnoge ljude u Srbiji, a ne može nikome, nažalost, da pomogne.
Javio sam se zbog toga što, sada ćete čuti, zato što ste upravo sve učinili ostvarujući jedan projekat da se obesmisli postojanje vojske. To se radi otprilike 20 godina u Srbiji i evo, javno pozivam da ukinete vojsku, ovakva ne treba da postoji.
Recite da je vojska profesionalna, vratite ovih 25.000 ljudi, koliko ste rekli da je neophodno da ima Vojska Srbije i da razrešimo to pitanje jednom zauvek. Da najspremniji i najsposobniji mladići u Srbiji ne izmišljaju poslove ljušteći krompir, što inače nije strašno ali je glupo, mogu da rade nešto pametnije.
Inače, tačno je, moram da kažem, izvinjavam se svima koji upućuju regrute danas u vojne jedinice u Srbiji, da iz najnižeg socijalnog miljea, da ne upotrebim neku drugu reč, odlaze mladići da služe kadrovski rok, a ovi drugi, dobro obavešteni i dobro instruisani, služe takozvanu civilnu vojsku i na taj način ove prve dovode u poziciju da jednog dana ako postoji neka potreba da se upotrebe ratne jedinice ovi će, naravno, ponovo morati da odu. Jer, ako se ne odazovu biće to krivično delo, a ovi koji su zaboga ljuštili krompir neće moći jer nisu imali vojnu obuku. Građani nisu jednaki pred zakonom i pred Ustavom u ovoj zemlji.
Nemojte da pravite od toga karikaturu, vojska zaslužuje da ima bolji tretman u ovoj zemlji. Ili odmah donesite odluku i recite –vojska je profesionalna, ima ljudi koji će za neku pristojnu platu to da rade i to je apsolutno nešto što se uklapa u vaš koncept vršenja vlasti. Ja sa tim konceptom ne polemišem, pošto znam tačno kako te stvari stoje.
Inače, to što će pet ljudi koji su bili najbolji polaznici u Garmišpartenkirhenu ovde nama da objašnjavaju kako sve to treba da funkcioniše, to nema nikakvog smisla, oni su samo oni koji govore – razumem. Ja razumem šta je subordinacija, njihova vrhovna komanda i njihov generalštab nije u ovoj zemlji i zato ne treba da im bude ni topovsko meso u ovoj zemlji, neka komanduju onim drugima čiji poreski obveznici plaćaju to što oni govore "razumem", oni, pred kojima salutiraju. Vrlo sam precizan, dakle, prekinite ovu farsu sa vojskom.
Vojska ovakva kakva je ne treba nikom u Srbiji, ona je samo trošak za one koji je služe i problem, a ne služi ničemu. Profesionalizujte vojsku i recite – ovo je vojska na nivou vatrogasne brigade, to je ono što treba da funkcioniše i nemojmo više da se bavimo time na ovaj način zato što više niko ozbiljan u Srbiji ne veruje da to jeste vojska.
(Predsednik: Gospodine Baraliću, isteklo vam je vreme.)
Sudeći po paradi koju ste sebi izvoleli priuštiti pre nekoliko dana vi još uvek verujete da je važno vršiti smotru vojske, ali dalje od toga o vojsci ne znate ništa ili ne mislite ništa. Ne služe oficiri za to, oni služe za nešto drugo. Pošto ta svrha odavno ne postoji, donesite odluku i omogućite gospodinu Šutanovcu da bude ministar bez portfelja, jer i ovako njegovo ministrovanje ne služi ničemu.

Hvala. Po Poslovniku se javio narodni poslanik Božidar Delić, potom Nenad Prokić, pa m ministar. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu je gospodin Jovanović kada kaže da je za svakog starešinu u vojsci najteže kada se dese ovakve situacije. Ne šalju roditelji decu u vojsku da ih iz vojske dobijaju u mrtvačkim kovčezima. Bio sam dugo u vojsci, imao sam nekoliko tih situacija, ali poznati su mi desetine ili stotine slučajeva kada se to desilo u nekim jedinicama.
U onoj velikoj bivšoj Jugoslaviji prosečno godišnje je ginulo oko 140 vojnika u različitim situacijama, od samoubistava, nesrećnih slučajeva na vežbama, pa do krivičnih dela međusobnog ubistva. O tome se tada nije puno govorilo. Danas tih slučajeva ima daleko manje. Želja svakog starešine je da se oni apsolutno isključe, ali to je gotovo nemoguće, jer danas najveći broj vojnika ako ne izgubi život dok su na služenju vojnog roka izvrši samoubistvo kod kuće ili pogine u saobraćajnoj nesreći za vreme vikenda kada se nalazi kod svojih roditelja.
Ja, svakako, podržavam ovu ideju da se konačno stavi tačka na slučaj Topčider, odnosno slučaj Karaš zbog roditelja, prvenstveno zbog roditelja da im se ne samo sa ove govornice nego i sa raznih televizija ne vređaju rane opet i uvek iznova.
Želim da vam ukažem za taj objekat na još jednu situaciju. Taj objekat je jedini imao u vojsci i određene mere tehničke zaštite i to dvostruke mere, zaštita kamerama i zaštitnu ogradu, elektronsku ogradu. Neke od kamera nisu radile i to je bilo prijavljeno, tako da u vreme kada se desio taj nesrećni slučaj nije moglo da se to prati na kamerama.
Međutim, ograda u vreme kada se to desilo nije reagovala. Ako bi to bilo po onome kako kaže gospodin Batić, onda bi ti ljudi morali imati krila, pa preleteti tu ogradu. Popodne kada je istražni sudija vršio uviđaj sa vojnom policijom, ograda je reagovala tri puta. Kada su se vojni policajci tražeći eventualno neke tragove prema ogradi približili istoj, tačno ima zabeleženo u kontrolnoj sobi u koliko sati i koliko minuta i koliko sekundi je ograda reagovala.

Vreme, gospodine Deliću.

Neću ništa više da kažem, zahvaljujem.

Zahvaljujem i ja vama. Po Poslovniku se javio narodni poslanik Nenad Prokić, a potom će reč dobiti ministar pravde, Dušan Petrović. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, podržavam predlog gospodina Baralića za ustanovljenje profesionalne vojske i ukidanje ove kakva je. Ona manifestacija, pre nekoliko dana, završila je vatrometom po danu, a to je prvi put u istoriji vatrometa da sam video vatromet po danu.
Gospodine Deliću, moram da vas obavestim o dve stvari: da je Tito umro i da je Berlinski zid pao. To što ste skinuli petokraku ne znači da ste promenili matricu razmišljanja i da ste bilo šta učinili, nije dovoljno samo skinuti petokraku da bi se nešto učinilo i da bi se nešto zaista uradilo u Vojsci. Vi se pozivate na onu istu matricu kada kažete i hvalite se činjenicom da general u mirnodopskim uslovima ne pušta ministra u neki objekat. Pozivate se na oficirsku čast verujući i tvrdeći da su oni vojnici sami sebe ubili i koliko je velika ta mogućnost toliko je velika i vaša oficirska čast.