Zaključujem načelni pretres o ovoj tački dnevnog reda. Zahvaljujem se svima koji su učestvovali u debati.
Prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda.
Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres 10-14. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O POTVRĐIVANjU KONVENCIJE UJEDINjENIH NACIJA O BORBI PROTIV DEZERTIFIKACIJE U ZEMLjAMA SA TEŠKOM SUŠOM I/ILI DEZERTIFIKACIJOM, POSEBNO U AFRICI, PROCENI UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU U PREKOGRANIČNOM KONTEKSTU, OKVIRNE KONVENCIJE O ZAŠTITI I ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA, OČUVANjU EVROPSKE DIVLjE FLORE I FAUNE I PRIRODNIH STANIŠTA I OČUVANjU MIGRATORNIH VRSTA DIVLjIH ŽIVOTINjA
Obaveštavam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 2. i članu 149a stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o ovim tačkama dnevnog reda.
Dajem reč predstavniku predlagača, dr Saši Draginu, ministru zaštite životne sredine.
Obaveštavam narodne poslanike da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS dr Zoran Mašić, DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica, Milica Vojić-Marković, a SPS Miletić Mihajlović.

Poštovani predsedniče, uvaženi poslanici i poslanice, na dnevnom redu ovog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se predlozi zakona o potvrđivanju pet konvencija iz oblasti zaštite životne sredine.
Dozvolite mi da vam u ime Vlade Republike Srbije obrazložim predloge zakona o: potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom ili dezertifikacijom, Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, Konvencije Saveta Evrope o očuvanju evropske divljači i prirodnih staništa, Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja i Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata.
Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom ili dezertifikacijom predstavlja prvi međunarodnopravni instrument koji uređuje pitanje dezertifikacije i posledice od suše kao probleme globalnih razmera, a u kontekstu zaštite životne sredine i održivog razvoja.
Cilj Konvencije je suzbijanje dezertifikacije i ublažavanje posledica suše u zemljama pogođenim jakom sušom ili dezertifikacijom, delovanjem na svim nivoima koji su u skladu sa dogovorima o međunarodnoj saradnji i partnerstvu, radi postizanja održivog razvoja na pogođenim područjima.
Treba pomenuti da je, pre svega, neodgovornim postupanjem čoveka 80% zemljišta u Srbiji pretrpelo neki oblik degradacije, a 30% naše teritorije je direktno pogođeno dezertifikacijom.
Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu obavezuje strane ugovornice da sprovode postupak procene uticaja predloženih aktivnosti ili projekata koji mogu izazvati značajne prekogranične štetne uticaje, na način koji omogućava učešće javnosti druge zemlje koja može imati posledice na svojoj teritoriji.
Procena uticaja na životnu sredinu je proces identifikacije, procene i objavljivanja mogućih uticaja na životnu sredinu predloženog projekta, kao i određene mere sprečavanja, smanjenja i uklanjanja negativnih posledica.
Pristup je interdisciplinaran i pokriva široko područje, uticaj na vazduh, na tlo, na vodu, floru, faunu, geologiju, stanovništvo, zgrade, infrastrukturu. Dozvola za izvođenje projekata, odnosno aktivnosti ne može se izdati pre nego što se ne proceni štetan uticaj na životnu sredinu.
Obavezno je postupanje onda kada postoji sumnja da bi određeni projekat ili aktivnost mogli bitno uticati na životnu sredinu, posebno zbog prirode projekta, njegove dimenzije ili lokacije.
Potvrđivanjem ove konvencije obezbedili bi se preduslovi da i javnost Republike Srbije može učestvovati u procesu odlučivanja o izdavanju dozvole za izvođenje određenog projekta u susednim zemljama, u slučajevima kada ti projekti mogu imati štetan uticaj na teritoriji Srbije. Neophodno je istaći da odredba ove konvencije neće uticati na naše pravo da sprovodimo nacionalne zakone, propise, administrativne odredbe ili prihvaćena akta pravne prakse kojima se štite informacije, čije bi otkrivanje bilo štetno po industrijsku i komercijalnu tajnost ili nacionalnu bezbednost.
Konvencija Saveta Evrope o očuvanju evropske divljači i prirodnih staništa usvojena je u Bernu 19. septembra 1979. godine, a stupila je na snagu 1. juna 1982. godine. Divlja flora i fauna predstavlja prirodno nasleđe od suštinske važnosti i vrednosti koje treba sačuvati i predati budućim generacijama, a kao što svi znamo brojnost mnogih vrsta divlje flore i faune se smanjuje, dok nekima preti istrebljenje. Zemlje potpisnice ove konvencije ocenile su značajnim donošenje ove konvencije, pozivajući vlade da u svojim nacionalnim ciljevima i programima razmatraju očuvanje divlje flore i faune i uspostave međunarodnu saradnju, posebno u cilju zaštite migratornih vrsta.
Cilj ove konvencije jeste očuvanje divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa, a naročito obezbeđenje zaštite onih vrsta i staništa čije očuvanje i zaštita zahtevaju saradnju više zemalja. Naglasak se stavlja na ugrožene, proređene vrste, uključujući ugrožene i proređene migratorne vrste.
Inače, možda je interesantno pomenuti da su sve zemlje u regionu potvrdile ovu konvenciju, uključujući veliki broj zemalja članica Saveta Evrope. Donošenjem zakona o potvrđivanju ove konvencije obezbeđuje se ekonomski i politički uslov gde Republika Srbija, kao ugovornica, dobija punu podršku u pravcu zaštite i očuvanja divlje flore i faune i njihovih staništa. Uključivanje u međunarodnu saradnju, unapređenje saradnje među državama na očuvanju najznačajnijih i najugroženijih vrsta divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa, što bi sve doprinelo ukupnim naporima zaštite biološke raznovrsnosti u Republici Srbiji.
Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja usvojena je u Bonu 23. juna 1979. godine, a stupila je na snagu 1983. godine. Broj članica Konvencije do aprila 2007. godine je 102, uključujući i EU. Prihvatanjem ove konvencije države potpisnice su se obavezale da očuvaju i da obnove staništa migratornih vrsta, spreče ili svedu na minimum aktivnosti koje ozbiljno ometaju ili sprečavaju migraciju vrsta, spreče hvatanje migratornih vrsta i delovanje faktora koji ih ugrožavaju i obezbede kontrolisano unošenje, odnosno eliminaciju novih vrsta.
Naša zemlja je jedna od tzv. država areala, odnosno država preko čije teritorije prelaze migratorni putevi mnogih vrsta divljih životinja, pa i samim tim one su deo ukupne biološke raznovrsnosti naše zemlje. Donošenjem zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja obezbediće ekonomske i političke uslove da Republika Srbija kao ugovornica dobije punu podršku u ostvarivanju subregionalne saradnje zemalja tzv. država areala na zaštiti i očuvanju migratornih vrsta.
Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i Karpatska konvencija je međunarodni ugovorni dokument okvirnog tipa, a odnosi se na zajedničku saradnju karpatskih zemalja. Geografske kučajske planine, homoljske planine, Deli Jovan, Miroč i Đerdapska klisura predstavljaju srpski deo karpatskog masiva. Ovu konvenciju je potpisalo osam zemalja karpatskog regiona, među kojima je i Srbija. U Kijevu 22. maja 2003. godine Konvenciju je potvrdilo šest država: Mađarska, Ukrajina, Slovačka, Češka, Poljska i Rumunija. Mi još nismo.
S obzirom na to da karpatski planinski sistem sačinjava sedam zemalja, moraju se istaći i poštovati međunarodni odnosi i saradnja svih ovih zemalja u zaštiti životne sredine i održivom razvoju Karpata. Ciljevi zaštite i očuvanje održivog upravljanja resursima Karpata ne mogu zavisiti i biti realizovani od strane samo jedne zemlje, već se zaštitom i održivim razvojem moraju baviti sve zemlje pripadnice karpatsko-planinskog lanca.
Ovo govori o neophodnosti prekogranične saradnje i zajedničkih napora usmerenih na postizanju ciljeva i aktivnosti u pravcu zaštite održivog razvoja Karpata. Potvrđivanje Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata otvara mogućnost Srbije da doprinese očuvanju ukupne biološke raznovrsnosti flore i faune i staništu regiona Karpata, kao jednog od najbogatijih regiona Evrope.
Uvažene poslanice i poslanici, imajući u vidu činjenicu da životna sredina ne poznaje granice, kao i činjenicu da se naša zemlja obavezala na sprovođenju principa održivog razvoja na Konferenciji UN za životnu sredinu i razvoj još 1992. godine potpuno je jasno da postoji nedvosmislena potreba dostizanja višeg standarda zaštite životne sredine u našoj zemlji.
Usvajanjem ovih konvencija mi činimo veliki korak napred u borbi da našim i budućim generacijama obezbedimo zdraviju životnu sredinu, ujedno potvrđujući volju za ispunjavanjem međunarodnih obaveza koje smo kao zemlja preuzeli. Na samom kraju, poštovane poslanice i poslanici, dozvolite mi da vas pozovem da prihvatite potvrđivanje ovih pet konvencija i time date pun doprinos pridruživanju životne sredine Srbije Evropi, koja je prirodno i sastavni deo. Volite Srbiju i nemojte je zagađivati.

Zahvaljujem ministru Saši Draginu.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Dr Zoran Mašić, u ime poslaničke grupe SRS.

Hvala, gospodine potpredsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih odmah na početku, pre iznošenja osvrta na ovaj set zakona, ispred poslaničke grupe SRS hteo da, upravo kroz predloge ovih zakona i vreme kada raspravljamo o njima, ukažem na jednu potpunu neodgovornost Vlade Republike Srbije i to iz sledećih razloga.
Kada smo dobili ove predloge zakona tj. ratifikacije ovih konvencija dobili smo i predlog da se usvajanje obavi po hitnom postupku uz obrazloženja, a to piše za sve ove predloge zakona tj. ratifikaciju ovih konvencija, da nedonošenje po hitnom postupku može prouzrokovati štetne posledica u pogledu ostvarivanja strateškog opredeljenja Republike Srbije u procesu pristupanja EU i ostvarivanja međunarodne subregionalne saradnje.
Takođe, obrazloženje za hitni postupak jeste da se time obezbeđuju politički i ekonomski uslovi da Republika Srbija kao ugovornica dobije punu podršku Šeste ministarske konferencije –životna sredina za Evropu, ekonomska komisija za Evropu, koja se održava upravo narednih dana, u Beogradu od 10. do 12. oktobra, a usvajanje po hitnom postupku stvorilo bi i ostvarilo pravac dobijanja finansijskih sredstava od međunarodnih organizacija za investicione projekte, za izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata u našoj zemlji, što bi u krajnjem doprinelo ukupnim naporima zaštite životne sredine u Republici.
Ako se daje ovakvo obrazloženje nama poslanicima, time i obaveštava javnost, onda je stvarno Vlada zajedno sa predsednikom Narodne skupštine trebalo da učini napore da ove konvencije budu uvrštene u dnevni red nekih prethodnih sednica, da se upravo izvrši ta ratifikacija ili potvrđivanje ovih konvencija i da imamo tu referencu kao država na ovom značajnom međunarodnom skupu, koji će se održati narednih dana, i upravo je to bio moj razlog i motivacija da kažem da Vlada neozbiljno postupa i prema sebi i prema zakonskim aktima, na kraju, prema međunarodnoj zajednici, jer uz sve napore koje bi učinilo predsedništvo ove skupštine, izglasavanje ovoga do tog datuma je nemoguće i neostvarivo.
Poštovane kolege poslanici, iz obrazloženja koje je ministar izneo možemo videti da danas treba u objedinjenoj raspravi da raspravljamo u suštini o pet predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih konvencija koje su ili globalnog karaktera, odnose se na područje svih zemalja, ili imaju evropski karakter, na područje Evrope.
Pokušaću u vremenu koje je na raspolaganju da ispred poslaničke grupe SRS iznesem jedan globalan osvrt na ove konvencije. Prvo bih krenuo od Predloga zakona o potvrđivanju konvencija UN u borbi protiv dezertifikacije u zemljama sa teškom sušom ili dezertifikacijom, posebno u Africi, pošto takav naslov nosi ova konvencija.
Dezertifikacija u suštini predstavlja proces degradacije zemljišta u aridnim, poluaridnim i suvim, suhuidnim oblastima, kao posledica različitih faktora, a pre svega promene klime i različitih ljudskih aktivnosti, a tu su među najznačajnijim, pre svega, sečenje šuma i industrijalizacija.
Kopnena površina zemlje, može se podeliti u šest glavnih zona vegetacije, a to su: pustinje, četinarske šume, umerene šume, prašume, travnate ravnice i tundre i polarne oblasti. Svaka zona ima svoje posebne osobenosti koje određuje klima, topografija i geografska širina.
Biljne i životinjske vrste prilagođene su uslovima svakog predela. Pustinje su oblasti u kojima nivo isparavanja vode prevazilazi nivo padavina i javljaju se u širokom pojasu geografske širine od 15 do 35 stepena, s obe strane ekvatora.
Faktički, jedna četvrtina zemljine kopnene površine svrstava se u pustinje ili polupustinje. Međutim, zbog ljudskog nemara i kao posledica, pre svega, globalnog otopljavanja, znači, prevelike emisije štetnih gasova, koji stvaraju, upravo, taj fenomen staklene bašte i globalnog otopljavanja, u suštini i primarno dolazi do dezertifikacije zemljišta u svetu.
Ono se kreće velikom brzinom, oko 100.000 kvadratnih kilometara godišnje se dezertifikuje zemlje, tako da je danas potencijalno već ugroženo oko 51,7 miliona kvadratnih kilometara, što objektivno preti da oko 33% zemljine površine faktički bude brzo pretvoreno u pustinje.
Već sam rekao na početku da je oko 25% trenutno u tom stanju. Kao posledica ovakvih promena, direktno je ugroženo oko 250.000.000 miliona stanovnika na zemlji, a indirektno oko milijardu ljudi, oko 110 zemalja sveta. Zemljište je već u manjem ili većem obimu ugroženo procesom dezertifikacije i degradacije, a tu svakako ubrajamo i našu zemlju.
U Republici Srbiji prisutna su dva tipa degradacionih procesa zemljišta i to degradacija odnošenjem, odnosno erozijom, vetrovima i vodom i degradacija unutar samog profila zemljišta, gde dolazi do pogoršanja hemijskih, bioloških i fizičkih svojstava zemljišta.
Naša zemlja, tj. zemljište u našoj zemlji posebno je bilo izloženo jednoj specifičnoj vrsti degradacije zemljišta koja su se dešavala u vreme NATO bombardovanja i to u vidu mehaničkog oštećenja od tih silnih raketa koje su bačene, zatim, zagađenja osiromašenim uranijumom i zagađenja zemljišta naftom i naftnim derivatima. Znamo da su masovno bombardovane naše dve najveće i jedine, u suštini, rafinerije i rezervoari, da se velika količina nafte i naftnih derivata izlila i otišlo direktno u zemljište, što je svakako na tim prostorima uticalo značajno na degradaciju zemljišta.
Pri rešavanju problema zaštite životne sredine, sve zemlje se suočavaju sa potrebom da otklanjaju nasleđena zagađenja i da istovremeno, preventivno deluju i kontrolišu izvore novih zagađenja. Smanjenje štetnih uticaja na životnu sredinu, promovisanjem i uvođenjem novih tehnologija, kontrolisanom izgradnjom i aktivnostima koje se planiraju u prostoru postaje centralno pitanje u politici zaštite životne sredine mnogih zemalja. Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu obavezuje strane ugovornice da pojedinačno ili zajednički preduzimaju sve pravne, administrativne i druge mere koje proističu iz Konvencije, a koje mogu sprečiti prekogranične uticaje na životnu sredinu.
Kod nas se Zakonom o zaštiti životne sredine utvrđuje obaveza investitora da izvrši analizu i kvantifikaciju uticaja delatnosti na životnu sredinu, da planira i sprovede mere kojima se sprečava ugrožavanje životne sredine ili sprovede mere rekultivacije i sanacije. Zakon nalaže da je procena uticaja na životnu sredinu obavezna, da se izrađuje za projekte koji se planiraju i realizuju u prostoru, a mogu da dovedu do zagađivanja životne sredine ili predstavljaju rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Procena uticaja izrađuje se za projekte iz oblasti industrije, rudarstva, energetike, saobraćaja, turizma, poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede i komunalnih delatnosti, kao i sve projekte koji se planiraju na prirodnom dobru posebnih vrednosti u zaštićenoj okolini i nepotrebnog kulturnog dobra. Procena uticaja je sastavni deo tehničke dokumentacije i izrađuje se u postupku privođenja prostora nameni i pribavljanja građevinske dozvole.
Predlagač ovog zakona, kao i drugih, takođe, smatra da će se pristupanjem tj. ratifikacijom ove konvencije stvoriti preduslovi za dobijanje finansijskih sredstava od međunarodnih organizacija za investicione projekte za izgradnju novih i rekonstrukciju i postojećih objekata, jer međunarodne finansijske institucije, kao Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, davanje kredita za investicione projekte uslovljavaju i izradom procene uticaja na životnu sredinu.
Ovo bi se moglo prihvatiti kao, da kažem, jedno mišljenje koje je, moguće, ostvarivo, međutim, ovome bi poverovali tek kada upravo te međunarodne institucije budu platile uklanjanje municije osiromašenim uranijumom u našoj zemlji, a poznato je da i dalje postoje određeni lokaliteti, zatim, uklanjanje kasetnih bombi. Mi tek ovih dana od, upravo, tih NATO zemalja dobijamo informacije koje su sve prostore zagadili tim kasetnim bombama koje su potencijalna opasnost upravo za tu faunu, znači, životinjski svet koji se kreće tim prostorima, svakako i za ljude.
Na kraju, te međunarodne institucije bi trebalo da nam daju sredstva i da se ukloni velika količina dalje neeksplodiranih projektila. Ako to primarno ostvare i time pomognu da zaštitimo našu životnu sredinu onda im možemo verovati da će davati i za neke nove investicije i projekte, što će biti upravo u cilju unapređenja i zaštite životne sredine.
Prema najnovijim podacima, danas je u svetu ugroženo oko 5.450 različitih životinjskih vrsta. Najviše ugroženih vrsta nalazi se u Indoneziji, Kini i Brazilu. Od ukupnog broja ugroženih vrsta širom sveta, 12% otpada na ptice, 21% na vodozemce, 24% na sisare, 25% na gmizavce i 30% na ribe.
Konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa treba da obezbedi da ugrožene i proređene vrste i njihova središta budu očuvana i da se to ostvaruje kroz saradnju više zemalja. U Republici Srbiji, prema iznetim podacima u obrazloženju Predloga ovoga zakona, stoji da je oko 600 raznih biljnih vrsta potencijalno ugroženo i oko 500 raznih životinjskih vrsta i to sisara, ptica, gmizavaca, vodozemaca i riba.
Konvencija tj. zemlje potpisnice svojim zakonskim propisima u suštini trebalo bi da zabrane namerno, a u cilju zaštite, branje, sakupljanje, sečenje ili čupanje iz korena, prisvajanje ili prodaju vrsta divlje flore. Takođe, ili zatim, sve oblike namernog zarobljavanja i držanja i namernog ubijanja, namernog oštećivanja ili uništavanja mesta za razmnožavanje ili odmor, namernog uznemiravanja, naročito tokom perioda razmnožavanja životinja, podizanja mladih, hibernacije tokom zimskog perioda, namernog uništavanja ili uzimanja jaja i sprečavanje neovlašćene razmene ili trgovine.
Na očuvanje divlje flore i faune velikog uticaja ima neplansko sečenje šuma i šumski požari. Ove godine smo svedoci velikih šumskih požara na većem broju naših planina ili ovde u Deliblatskoj peščari, koja, takođe, predstavlja jedan značajan rezervat i flore i faune, gde takve pojave za kratak vremenski period mogu da unište i značajne prostore i površine biljne flore kao i životinjske faune, koje se za naredne godine ili za dugi niz narednih godina ne mogu revitalizovati i oporaviti, a možda neka staništa će biti potpuno uništena.
Zatim, na očuvanje flore i faune svakako značajno utiče isušivanje kanala i bara, ili pojava iznenadnih poplava kakvih, takođe, povremeno imamo na našim prostorima.
Dalje, ono što posebno nepovoljno utiče, neplanski, nedozvoljen lov divljači i ptica i neplansko izlovljavanje riba.
Na kraju, svakako bitan faktor uticaja na floru i faunu je zagađenje staništa teškim metalima i posebno pesticidima, tj. herbicidima i insekticidima.
Mnoge divlje životinjske vrste da bi preživele nepovoljne uslova u određenim područjima prelaze velika rastojanja u potrazi za hranom, vodom i drugim povoljnim životnim uslovima, odnosno uslovima za razmnožavanje i podizanje mladih. One kreću na put tokom različitih perioda godina u određenim ciklusima i često identičnim migratornim putem prelazeći granice mnogih država, pa i kontinenata. Tada su najugroženije i izložene mnogim opasnostima. Imajući to u vidu, jasno je da su migratorne vrste zajednički međunarodni prirodni resurs i da su države preko kojih one u toku svojih migracija prelaze, odgovorne za njih.
Ova odgovornost je institucionalizovana i kroz Konvenciju o očuvanja migratornih vrsta divljih životinja, ili tzv. Bonsku konvenciju koja predstavlja okvir za međunarodnu saradnju na zaštiti održivom korišćenju ovih bioloških resursa i ekološkoj ravnoteži u životnoj sredini.
Migratorni putevi mnogih divljih životinja zaštićenih ovom konvencijom vode preko naše zemlje zbog čega su i druge zemlje zainteresovane za zajedničku saradnju na njihovom očuvanju. Na našim prostorima u potencijalno ugrožene vrste spadaju pre svega ptice, mislim na ptice selice koje predstavljaju, neke od njih, i lovnu divljač, a koje se gnezde u severnim predelima Evroazije i one se kod nas pojavljuju u preletu ili na zimovanju, a često su predmet vrlo nekontrolisanog lova. Tu u suštini postoji najveći uticaj upravo na ove životinjske vrste i ja se nadam da će vam moje kolege upravo šire elaborirati pojedine ekscesne situacije, koje smo i mi kao građani saznali kroz medije, i određene neodgovornosti lovnih gazdinstava, inspekcija, carine itd.
Na kraju, još želim da kažem da poslednjih godina migratorne vrste divljih životinja, naročito ptica, imaju veliki epidemiološki i epizootiološki značaj u širenju zaraznih bolesti životinja, konkretno ptica, ali i ljudi, tu pre svega mislim avijarnu influencu, ili tzv. ptičiji grip, infekciju koja je registrovana i na našim prostorima. Upravo je registrovana na tim migratornim pticama, labudovima, doduše i na domaćoj živini.
Tako da, na kraju želim da kažem i kroz ovu konvenciju i kroz druge konvencije koje bi trebalo da usvojimo, svakako ostvarićemo dodatno štićenje naše flore i faune i sprečiti degradaciju našeg zemljišta.
U svakom slučaju svaka ozbiljna država, mi pretendujemo da budemo, treba da ima ovakve zakonske akte i dokumenta koje će direktno primenjivati ili iz njih da izrađuje neka druga zakonska ili podzakonska akta.
U svakom slučaju postoji potreba usvajanja ovakvih dokumenata, a mi ćemo samo kao poslanička grupa nastojati da ukažemo na određena nepoštovanja postojećih zakona i određena nepoštovanja državnih institucija u smislu zaštite životne sredine, flore i faune. Zahvaljujem.

Zahvaljujemo doktoru Zoranu Mašiću, ovlašćenom predstavniku SRS.
Narodna poslanica Gordana Čomić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS. Izvolite.

Dame i gospodo, teme današnje rasprave su već navedene konvencije iz oblasti zaštite životne sredine.
Javnosti radi, mnogo više nego nas koji sedimo ovde, želim za početak da kažem kakva je razlika između konvencija, sporazuma i ugovora koje u ovoj skupštini donosimo, usvajamo ili ratifikujemo i zakona, propisa i drugih akata koje autonomno, kao najviše zakonodavno telo donosimo.
Sporazumi i konvencije, ugovori, međunarodni su dogovori na nekom od nivoa gde se u međunarodnoj zajednici odlučuje, regionalno, evropski po globusu regionalno ili Ujedinjenim nacijama i zemlja koja je članica takvih organizacija.
Onda, te međunarodne dogovore unosi u svoje nacionalne parlamente tražeći od svojih poslanika podršku za ono što izvršni organi mahom smatraju da je dobar dogovor ili dobar sporazum ili dobar skup međunarodnih pravila.
Bila bi opravdana primedba, a šta će biti onda posao nas poslanika, jer ratifikacije mahom prolaze kroz Skupštinu, kroz sednice, ne donose se autonomno našim strategijama, našim odlukama u Skupštini i na sednicama naše Skupštine.
Naš predlog je da upravo to gledamo kao prednost ovih nekoliko konvencija pošto sadržina onoga što konvencije nude za raspravu jeste da mi, nas 250 poslanika, razgovaramo o budućnosti kada je tema zaštita životne sredine u pitanju.
Koje su to konvencije, i moj kolega narodni poslanik Mašić i ministar pre njega detaljno su naveli konvencije.
Naviknuta da ljudi vole jednostavniji jezik, ja ću ih prevesti u to da, prvom konvencijom hoćemo da se dogovorimo o budućnosti neplodnog sušnog zemljišta u Srbiji, da znamo koliko ga je, kako da ga bude manje i kako da u saradnji sa drugima obezbedimo da bude što više plodnog zemljišta u Srbiji.
Druga, o tome kakva nam je životna sredina ako kroz to mesto gde mi živimo posred srede prolazi neka državna granica, neka druga država, kako da obezbedimo da prostor životne sredine ne oseti teškoće zato što je presečena državnom administrativnom granicom, nego da sa obe strane te državne granice ljudi i u jednoj i u drugoj državi imaju koristi od svojih parlamenata, jer će se pobrinuti da prostor oko te državne granice bude dobro mesto za život bez obzira kako ta granica bila tretirana.
Sledeće dve govore o očuvanju biljaka i životinja, dakle, kako da se pobrinemo da ono što nam je za sada ostalo živahno od životinjskog sveta ili živo i zdravo od biljnog sveta, da ga očuvamo da ga unapredimo i da ga bude više u budućnosti. Sledeća je o životinjskim vrstama koje se sele širom planete, ne znaju za granice i jedino čega se boje su druge vrste grabljivica koje ih pojedu i mi, ljudska vrsta, najveća grabljivica na planeti zemlji.
Kako da očuvamo naš prostor da te vrste koje se sele imaju u Srbiji svoje sigurno stanište, odmorište pri preletu ili privremenom boravku na teritoriji Srbije i na kraju, Karpati, kao bazeni i region nekoliko država od Srbije preko Rumunije, Bugarske, Češke, Poljske i jedan veliki resurs za budućnost.
Najbolja moguća argumentacija, meni lično, zašto uopšte razgovaramo o ovim konvencijama, zašto želimo da otvorimo u Skupštini debatu, šta ćemo mi kao poslanici, šta će oni koje mi kontrolišemo u Vladi da urade da se dogovoreno iz konvencije ostvari, jeste u čuvenom pismu koje ljudi koji su se bavili zaštitom životne sredine, mahom znaju, to je argumentacija u pismu indijanskog poglavice iz Sijetla iz 1854. godine. Jedan deo ću vam citirati, pošto ne umem bolje da argumentujem zašto treba da govorimo o budućnosti, o obavezama svih nas kada je zaštita životne sredine u pitanju.
Rekao je: ''Šta je čovek bez životinja, kad i ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god da se dogodi, dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku zato što su sve stvari povezane. Moramo učiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali svoju zemlju. Recimo svojoj deci da je zemlja sa nama u srodstvu, da je tlo po kojem gazimo naš najbliži rod.
Učimo našu decu da je zemlja naša majka, šta god snađe zemlju na kojoj živimo, snaći će i sinove i kćeri zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samoga. To mi znamo, zemlja pripada čoveku, a čovek pripada zemlji. I sve stvari su povezane kao krv koja ujedinjuje porodice i sve stvari su povezane zato što god snađe zemlju, snaći će i sinove i kćeri zemlje. Čovek ne tka tkivo života, on je samo struk u njemu i što god da čini u tom tkanju, čini i samom sebi.''
Sve naučne knjige kojih sam se imala prilike dotaći, kada je zaštita životne sredine u pitanju, nisu tako jasno, tako upozoravajuće i tako obavezujuće dale argumentaciju zašto se životnom sredinom i dijalogom o budućnosti sredine u kojoj živimo treba baviti. Zato smatram da je životna sredina kao tema neosetljiva na ideološke, stranačke i političke razlike.
Možemo se politički razlikovati u scenarijima, u mehanizmima šta bismo mi, kao neka politika, radili i predložili da se primene konvencije o kojima danas govorimo i to se može razlikovati, ali i to je tema za dijalog.
Cilj koji je pred nama je isti – kako će izgledati zemlja u kojoj mi sada živimo, kako će izgledati 2011, 2015, 2020. godine.
Zato ovo nisu konvencije koje će samo proći kroz Skupštinu, zato je po nama ovo šansa da se na najozbiljniji način razgovara o tome šta smo dužni vremenu koje dolazi. Mnogo više nego šta smo dužni vremenu iza nas.
Naše današnje neznanje o tome kako će da izgleda Srbija za pet, 10 ili 15 godina, to naše neznanje je otmičar budućnosti, a otkup za tu otmicu ne plaćamo mi danas, platiće je generacije koje dolaze posle nas. Vrlo često, prečesto, za moju sklonost, za brigu o budućnosti i ulaganje u budućnost, ja čujem ono čuveno odmahivanje ruke – ma, nemoj sada o tome, ima važnijih stvari, ma koje, ma pusti. Nema važnijih stvari od toga, da se zajedno dogovorimo o tome kako izgleda zdrava životna sredina, unapređena životna sredina u Srbiji za pet, 10, 15, 20 ili 50 godina od danas.
Očuvanje i unapređenje i postizanje saglasnosti oko toga da očuvamo i unapredimo životnu sredinu je preventiva, dakle, hoću da ponudimo saglasnost oko preventive, kada je u pitanju životna sredina oko nas, zato što je to i najrazumnije i najjeftinije i najefikasniji način da životnu sredinu u kojoj sada živimo, koju sada iscrpljujemo, koju sada koristimo, koju sada uništavamo, da ostavimo onima koji dolaze posle nas, minimalno istu, ako već ne umemo, nećemo ili se izvlačimo da nemamo novaca da je onima koji dolaze posle nas ostavimo bolju nego što smo je mi zatekli ili uništili.
Zašto smatram da je Skupština jedini pravi resurs za debatu te vrste? Ja ću jednu kratku digresiju napraviti, jer smatram da kada govorimo o zagađenju da možemo govoriti o zagađenju životne sredine, gde su tu vazduh, voda i zemljište, i naravno živi svet, ali možemo govoriti i o zagađenju u sferi komunikacije, u odnosima među ljudima i želim da se i protiv toga izrazimo protestom i da i protiv toga, a u ime dijaloga koji treba tek stvoriti u Srbiji i iz kog treba da proizađe slika Srbije, da u tome zajedno učestvujemo.
Zašto ovu digresiju pravim? Upravo zbog reči u prvoj Konvenciji koja glasi ''dezertifikacija zemljišta'', na naš jezik bi se prevelo kao opustinjavanje ili opustošavanje ili pustošenje zemljišta. Dakle, niz parametara kojima su uzrok klimatske promene, dakle, van čovekovog uticaja, ili čovek, kojim gubite plodno tlo. Svaka vrsta omalovažavanja ove Narodne skupštine, nas 250 od bilo koga iz stručne, analitičke, najšire javnosti jeste dezertifikacija Skupštine kao institucije.
Ovu digresiju ne pravim slučajno, pravim je zato što smatram da je došlo vreme da nas 250 pokaže da nećemo ćutke, svaki put da odslušamo diskvalifikaciju koja se govori i odnosi na narodne poslanike. Postoji razlika između diskvalifikacije i kritike. Na diskvalifikaciju, reagujete uvredom, onda odlučujete da li ćete otćutati uvredu ili ćete reagovati.
Narodna skupština Republike Srbije jako dugo vremena od javnosti, od koje bi trebalo da doživljava kritike, doživljava diskvalifikacije. Ja sam sigurna, pošto dovoljno vas ovde znam, dovoljno dugo vremena, da je nas 250 sposobno i spremno da vodi dobar dijalog o svemu što se tiče budućnosti Srbije, ali da nismo spremni da slušamo diskvalifikacije. Želimo kritiku i to je sprečavanje opustošavanja ili opustinjavanja Skupštine kao institucije, koliko god vam zvučalo smešno da na ovoj temi govorim o našoj ulozi u društvu.
Ukratko, o svakoj od konvencija, iz jednog ugla, za koji se nadam da će doprineti raspravi. Dakle, prva Konvencija koja je povezana sa ovim terminom dezertifikacije, odnosno gubljenja plodnog tla, stvaranje pustinja koje ja primerom stavljam u druge sfere ljudskog života, ne samo u životnu sredinu, jeste i tema globalizacije. To je još jedna od tema u kojoj u ovoj skupštini malo ili nikako ne govorimo.
Vratiću se na ono što sam utvrdila na početku, današnje neznanje je otmičar budućnosti, današnje neznanje je velika cena koju će platiti buduće generacije, ako se mi ne složimo da to neznanje iz naše današnjice uklonimo. Spadam među malobrojnu grupu ljudi koja tvrdi da je era globalizacije na našoj planeti počela bacanjem bombe na Hirošimu i da je to ono što je ključna tačka, a sve ostalo su neminovne posledice i da imamo problem i sa sušom i sa siromaštvom i sa 250 miliona ljudi koji su danas ugroženi i sa 30.000.000 dece koja su žedna danas širom planete i sa neravnomernim razvojem planete, između ostalog i zato što su neki od nas objekti globalizacije, a neki su subjekti globalizacije.
Neki od nas koji su objekti globalizacije ne ulažu dovoljno ni znanja, ni veština da se onima koji su subjekti globalizacije pročita deo citata iz pisma indijanskog poglavice iz Sijetla iz 1854. godine. Možda ga nemaju, mada mu je original na engleskom jeziku.
Šta je ključni problem globalizacije? Zašto afričke zemlje, Indonezija, Južna Amerika i neke od nas, evropskih zemalja, zašto imamo problem sa idejom globalizacije. Zato što je osnovna suština globalizacije ko je tamo i koju ne možete ukloniti, ona je kao vremenske prilike. Osnovni problem je u tome što 10% svetske populacije koristi 90% svetskih resursa. To ne bi bilo loše da se taj procenat polako i bez učešća našeg znanja i uz naše učešće, kao objekta, ne pomera na to da 9% svetske populacije koristi 91% resursa, pa 8% na 92 itd. U svetskim razmerama već se prilično dugo govori o globalnom Severu i o globalnom Jugu, kao nekada kada nam je u govoru bilo da je Sever bogat, a Jug siromašan, a ovde u globalni Sever spada i Australija i Novi Zeland i Evropska unija u partnerstvu sa Rusijom i SAD i Kanada. U globalni spadaju svi ostali.
Šta mi hoćemo? Gde mi hoćemo da budemo? Nema nekog drugog novog prostora, nema nekog drugog novog mesta za nas nego ono što je realnost izvan ove sale i izvan deonica naše zemlje. Ono što je realnost u znanju kojim drugi raspolažu i koje i mi imamo kao potencijal ali nećemo da ga koristimo, nećemo tim znanjem zajedno, nas 250, slikamo sliku budućnosti Srbije po ovim konvencijama o poboljšanoj životnoj sredini u odnosu 2007. godinu.
Konvencija o dezertifikaciji mi služi kao primer da nas sve zajedno upozori da jako malo znamo o procesima koji trenutno idu u svetu, da češće kada se govori o međunarodnoj politici ja čujem da svi misle da su u 1987. godini, a ne 2007. godini i da češće, nego što je to potrebno, kada se govori o globalnim ekonomskim odnosima, opet čujemo 1987. a ne 2007. godinu.
Jedan od neobnovljivih resursa i jedan od resursa dat ljudima i poklonjen svakom od nas slučajem da budemo rođeni u nekoj porodici, u nekoj zemlji je vreme kao resurs i to vreme ne možemo obnoviti nikakvim konvencijama i ne možemo obnoviti apsolutno nikakvim međunarodnim ugovorima.
Procena uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, ono o čemu sam govorila da živimo podeljeni granicom državnom, jeste pitanje dogovora između najmanje dve države, a u našem slučaju to će uvek biti više od dve države i neobično je važno, nemojmo to da pomešamo sa prekograničnim akcidentima tipa zagađenja Tise ili nuklearni akcidenti kakav je Černobil ili bilo kakve druge vrste.
Narodni poslanici imaju zbunjenost vremenom. Predsedavajući Narodne skupštine nakon što je govorio narodni poslanik Mašić nije vratio vreme na nulu, tako da sam ja nastavila na njegovih 20 minuta i imam još dva minuta, da ne bi narodni poslanici mislili da imam nekakav poseban status kod predsedavajućeg Skupštine. Nemam ni kod koga i ne treba mi.

U pravu ste, gospođo Čomić.

Dakle, da se vratim na prekogranični kontekst. Radi se o tome da nije ideja da brinemo o akcidentima. Druge službe treba da brinu o akcidentima, službe koje prate šta se dešava. Radi se o razvoju te teritorije na kojoj živimo zajedno, a između nas je granica, koji god da smo mi, sa one strane ili mi sa ove strane. Gledajući hrvatski Sabor juče, već je pitanje da li postoje ikakve razlike između ikog igde sa državnim granicama.
Ideja ove poslednje tri konvencije skupiću u jedan komentar. Dakle, očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta, vođenje računa o vrstama koje se sele i Karpat, samo sa jednom ilustracijom.
Kada bi bilo moguće putovanje kroz vreme, a upravo sam malopre govorila da je vreme jedini neobnovljivi resurs, da je svaki trenutak dragocen i da je zato važno da o tom trošenju vremena vodimo računa, dakle, kada bi bilo moguće putovanje kroz vreme i kada bi se, recimo, Dositej Obradović u svojoj punoj snazi pojavio danas u Beogradu, u Vojvodinu, u Trstu, Beču, bilo u kom gradu gde je radio, živeo i bavio se prosvetiteljstvom, onda bi verovatno, moja procena, imao tri pitanja za nas.
Prvo pitanje bi bilo – kako trpite ovoliku buku? Vreme njegovog života je u odnosu na naše vreme vreme velike tišine i izostanka zagađenja bukom.
Drugo pitanje bi bilo – gde su vam biljke i životinje? Gde su vam šume? Gde su vam livade? Gde je sve to nestalo? Treće pitanje koje bi postavio, verovatno, bi bilo – da li smo razumeli njegovu molbu, njegovu preporuku i zahtev da su knjige i znanje potrebni ljudima. U njegovoj izreci – ''škola, braćo, škola, a ne zvona i praporaca''.
Svako odmahivanje rukom umesto odgovora na ova njegova pitanja je istovremeno i odmahivanje rukom u odnosu na pitanje koje bi nam postavilo dete koje se juče rodilo u Srbiji ili koje se pre nekoliko godina rodilo u Srbiji ili koje će se tek roditi u Srbiji.
Za mene je podrška, borba za dijalog, kada je u pitanju zaštita životne sredine i kontrola primene Zakona o zaštiti životne sredine, ne pitanje politike, čak ne ni pitanje institucije, nego pitanje elementarnog samopoštovanja.
Ne sumnjajući da smo svi samopoštovanju skloni, videvši da moj kolega, narodni poslanik Vladan Batić, nestrpljivo čeka da me smeni ovde, ja vam se zahvaljujem na pažnji kojom ste me saslušali. Nadam se, zaista, plodnoj diskusiji nakon izlaganja i mene i ostalih kolega poslanika. Hvala.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Gordani Čomić, ovlašćenoj predstavnici DS. Po Poslovniku, reč ima narodni poslanik dr Vladan Batić. Izvolite.

Napraviću jednu malu digresiju. Član 226. Poslovnika, iz prostog razloga što predstoji sednica Odbora za Kosovo, kojoj ne mogu da prisustvujem, jer u 14,30 časova, nažalost, moram da budem na sahrani. Preminuo je naš dugogodišnji saborac i prijatelj, borac za demokratiju, sindikalni lider Dragoljub Stošić, pa sam samo hteo da postavim nekoliko pitanja. On je bio dugo godina član DS i obeležio je neko vreme koje je za nama, od 90-tih do danas.
U vezi sa Kosovom, pošto ne mogu da prisustvujem toj sednicu, samo nekoliko pitanja za resornog ministra za Kosovo i Metohiju. Jedno od njih sam postavio još pre par dana, a to je: da li je za potrebe institucija i opština na kojima je lokalna samouprava pod rukovodstvom naših sunarodnika, pre svega na severnom Kosovu, da li je za te opštine i te institucije iz budžeta institucija Privremene samouprave na Kosovu, pod pokroviteljstvom UNMIK-a, odnosno iz budžeta Vlade Kosova, da li su isplaćivani od 2001. do danas određeni iznosi, recimo, za bolnicu i domove zdravlja na severnom Kosovu; koji su iznosi u pitanju; da li su ti iznosi prikazani; kako su evidentirani; da li su za iste namene iz budžeta Srbije uzimana i dobijana sredstva?
To je priča o dvojnom moralu onih koji se na najpogrdniji način obraćaju i oslovljavaju predstavnicima i zvaničnicima Albanaca sa Kosova i Metohije, ali im nisu mrske njihove pare.
Ono što bih, takođe, hteo da pitam resornog ministra ili ministra za infrastrukturu, ne znam koji je nadležan – da li je izgrađen put Zubin Potok – Lučka Reka – Bube – Rajetiće – Novi Pazar; ko je doneo odluku o izgradnji tog puta; kolika je vrednost radova; zašto nije bilo tendera? Na tom putu ima samo oko 30 staračkih domaćinstava, odnosno kuća. Tog puta nema na spisku zvanično odobrenih prelaza Vlade Srbije, pa je pitanje, čemu služi taj put?
Da li je zaključen ugovor i uplaćen avans za drugi put Banjska – Rudina – Rajetiće – Novi Pazar? Vrednost radova je 400 miliona. Da li je bilo i, ako nije, zašto nije bilo tendera za taj put?
Treće pitanje, Dom za retardirane započet je 2003. godine, a završen 2005. godine u selu Srbovac. Vrednost radova je četiri miliona evra. Kao i u prethodnom slučaju, radove je izvodila firma predsednika Privredne komore Kosova i Metohije, pa je odlučeno da se ovaj dom za retardirane pretvori u studentski dom, iako se nalazi šest kilometara od Kosovske Mitrovice.
Isto pitanje, ista priča za tri stambene zgrade koje se grade u Bošnjačkoj mahali, sa 24 stana. Ko je izvođač, da li je bilo tendera, kako, zašto? Potrebno je da saznamo odgovore na ova pitanja, jer priča o poziciji naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji je često priča koja počinje pitanjem – gde su pare?.