Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladanu Vučićeviću. Poslovnik reklamira narodni poslanik Lidija Vukićević.

Poštovani poslanici, poštovani građani, ja bih evo htela da kažem, slušajući današnje diskusije čula sam o tome kakav bi trebalo da bude civilizacijski odnos prema prirodi, kakav bi trebalo da bude civilizacijski odnos prema divljim životinjama, prema ribama, prema pticama. Čini mi se da bi trebalo spomenuti i jedan ogroman, veliki, i kako sada stvari stoje, nerešiv problem, a to su psi lutalice i mačke na našim ulicama u svim gradovima Srbije.
Na početku moram da se ogradim i da kažem da je možda eto malo neprimereno govoriti o nezbrinutim životinjama, s obzirom na to da postoji veliki broj ljudi koji nemaju krov nad glavom i veliki broj nezbrinute dece, međutim pošto je tema zaštita životinja i ekologije mislim da je ovo sasvim adekvatna tema o kojoj ću ja nešto reći.
Gandi je rekao da se civilizacijski stepen jednog naroda ogleda u njegovom odnosu prema životinjama. Ovo neću komentarisati, naravno, mi ćemo se prepoznati gde smo s obzirom na to da po gradovima imamo zaista veliki broj nezbrinutih životinja.
Kao veliki ljubitelj životinja, od svog ranog detinjstva do današnjeg dana, bavim se individualno, lično, onoliko koliko mogu, zbrinjavanjem životinja. Nikada mi nije bilo teško u pola noći, u pola dana da vodim životinju sa ulice kod veterinara, da veliki broj životinja u svom kraju gde živim, na Bežanijskoj kosi, sterilišem. To ne radim samo ja, to rade mnogi ljudi koji imaju osećaj za životinje.
Međutim, takvo individualno rešavanje, ta individualna režija neće rešiti u Srbiji problem napuštenih pasa lutalica i mačaka.
Svedoci ste toga da svakog drugog dana možete da pročitate u dnevnim novinama – pas ujeo dete, pas napao čoveka, staricu itd. Zar ne mislite da smo malo i sami krivi za to? Šta je u stvari suština ove priče, da ja sada ne bih mnogo objašnjavala pošto se vi svakog dana susrećete sa našim stanovnicima, kučićima i mačićima, koji prolaze pored vas.
Suština je da u Srbiji postoje nevladine organizacije. Te nevladine organizacije dobijaju donacije od svetskih organizacija za zaštitu životinja. Ja ću vam reći sada koje su to, osim, verovatno smo svi upoznati za Fondaciju Brižit Bardo, koja je ne mala sredstva odvojila da se u Srbiji sterilišu psi i mačke, pogotovo, znajući da mi nemamo dovoljno sredstava.
Imamo britansku ambasadu koja ne finansira Beograd, misleći da Beograd ima dovoljno sredstava da reši taj problem pasa i mačaka, imamo VSP, to je Svetska organizacija za zaštitu životinja i imamo RCPA, to je Kraljevsko udruženje za zaštitu životinja, u pitanju su Britanci. Dakle, mi dobijamo, nije tačno da se pare ne dobijaju. Naše nevladine organizacije, koje bi trebalo da se brinu o rešavanju tog velikog problema u našim gradovima, pogrešno usmeravaju taj novac. Pa, recimo, umesto da se prave azili za životinje taj novac se koristi u privatne svrhe. Reći ću vam da u Srbiji samo šest gradova ima azile za životinje, što je naravno nedopustivo.
Grad Beograd i čelnici u Gradskoj vladi se bave više time kako da zatvore Zoološki vrt Vuka Bojovića, koji je, priznaćete svi, napravio nešto što je zaista ponos ovog grada. Vuk Bojović je čovek koji se bavi životinjama, koji se bavi prostorom u kome životinje žive i na veoma human način i zaista, ima apsolutno jedan način na koji se bave svi u svetu životinjama, dakle, i higijenske uslove i sve ono što je potrebno za jedno normalno funkcionisanje zoološkog vrta. Ja naš Beogradski Zoološki vrt mogu da poredim sa ''Emenom'', to je jedan od najboljih zooloških vrtova koji se nalazi u Holandiji.
Prema tome, mislim da bi država trebalo da načini napor i da se reši ovaj problem naših sugrađana. To su psi i mačke i da to ne treba da posmatramo tek tako da je to normalno, a ja sam srećna zbog toga što je zakon donet da se kažnjavaju ljudi koji maltretiraju, pa i ubijaju životinje.
Sa ove govornice ću da se obratim još jednom svima onima koji maltretiraju životinje na ulici, da to ne čine, jer će za to snositi sankcije i biće kažnjeni. To je sigurno. Ako budem videla da neko, a viđam da maltretiraju životinje, maltretiraju mačke po ulici, prijaviću ih, a nadam se da će i svi ljudi koji imaju srce isto to uraditi. Njima je dato da dele ovaj grad sa nama, ne samo Beograd, nego i sve druge gradove. Prema tome, ide jedna reklama na jednom radiju koja kaže – budi čovek prema životinjama. Nadam se da se svi slažete da treba što pre da se malo posvetimo tome, da i one dobiju, na kraju, neki svoj krov nad glavom. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospođi Lidiji Vukičević. Reč ima Radiša Ilić, a neka se pripremi Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je vreme za poslaničku grupu SRS ograničeno, potrudiću se  da što kraće izložim ono što sam imao nameru da kažem gospodinu ministru, a i javnosti u Srbiji. Da su ove konvencije koje se tiču zaštite migratornih vrsta, kao i zaštite divlje flore i faune bile usvojene kojim slučajem pre 7 godina i da podležu zakonskim sankcijama, pola one prve DOS-ove Vlade verovatno bi se našlo u zatvoru.
Setimo se samo velike prljave afere sa švercom više stotina hiljada ptica u vreme ministrovanja Dragana Veselinova. Setimo se mnogih afera u vezi krivolova u kojoj su učestvovali pojedinci iz tadašnje izvršne vlasti. O tome neću govoriti. Govoriće kolege poslanici koji upravo dolaze iz tog kraja Vojvodine.
Što se tiče ove prve konvencije, potvrđivanje Okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata, oblast Karpata se prostire u osam zemalja Evrope, a među njima je i Srbija, odnosno njen istočni deo. U sklopu ovog masiva su planine Miroč, Deli Jovan, Veljanica, Homoljske planine, Kučevske planine i na ovom prostoru se nalazi 17 opština. U samoj preambuli ove konvencije se kaže u prvom stavu – Karpati predstavljaju jedinstveno prirodno blago, rezervoar biodiverziteta, izvorište velikih reka, staništa netaknutih šuma. To za sobom povlači pitanje – kakvo je stanje u našem delu karpatske oblasti kada su u pitanju šume, vode, staništa, biljni i životinjski svet?
Na primeru satelitskog snimka, upravo masivnih i južnih Karpata u Srbiji, pa šta ovde možemo da vidimo. Sve ove mrlje koje se vide ovde, praznine u predelima gde su šume i gde nema goleti u stvari su degradirane površine nekadašnjih šuma, u prevodu to su mesta čistih seča. Nažalost, kada bismo krenuli da obilazimo naše šume u Srbiji, ne samo u ovoj oblasti Karpata, stanje bi bilo poražavajuće, a da ne spominjem požarišta nastala namerno ili nenamerno, a o tome ću nešto više govoriti po pitanju naredne konvencije.
Ono što je moglo da se naznači jeste definisanje regiona Karpata u Srbiji, odnosno trebalo je da se navedu neke prirodne granice. Recimo, da kažemo da je Morava granica na zapadu, zatim na istoku je granica Rumunije, a na jugu su obodi Kučevskih planina. Na grafičkom prikazu koji ću vam pokazati, može se videti šta danas predstavlja deo karpatske oblasti u Srbiji, po raznim osnovama. Uzmimo Prostorni plan Republike Srbije i, recimo, primer razmeštaj industrije. U ovom delu karpatske oblasti jedino se izdvaja Bor, ostalo je sve prazno. Prostorni plan Republike Srbije i izvorišta voda – ovaj kraj je izuzetno bogat vodom. Ono što je najbitnije, odlikuje je čista nezagađena izvorska voda, gde još uvek ne postoje potencijalni zagađivači.
Samo bih podsetio narodne poslanike, kada smo u prethodnom sazivu Parlamenta raspravljali o povraćaju imovine verskim zajednicama, odnosno manastirima i crkvama, upravo se govorilo o velikim površinama pod šumama u ovoj oblasti Karpata. To su šume koje su sada vraćene manastiru Ravanica i manastiru Manasija i koje su prepune izvorišta zdrave čiste i pitke vode. Takođe, ukupno u ovom delu karpatske oblasti jedna petina šuma u Srbiji nalaze se upravo na ovom području, što je veoma bitno. Po prostornom planu Republike Srbije, što se tiče turizma, ovo je jedna značajna lokacija koja je povoljna za razvoj turizma.
Dalje što bi se moglo reći o ovoj konvenciji, voleo bih da čujem objašnjenje od ministra u vezi člana 10. tačka 3) gde se pominje adekvatan ekološki nadzor nad rudarskom tehnologijom i praksama. Ispada da smo pre ove konvencije imali zakone koji se bave zaštitom životne sredine samo na papiru, a sada kada kreće u ozbiljan ekološki nadzor jednostavno od toga nema ništa. Takođe, vidim u članu 14. tačka đ) pominje se budžet ove konvencije. Verovatno se to odnosi na budžet koji će Srbija puniti sa 10.000.000 evra godišnje, sa još dodatnih pet miliona dinara, koje će se utrošiti za implementaciju Konvencije. U članu 17. vidimo da to neće biti konačna suma za naredne godine, jer se pominje neka tzv. skala doprinosa koja će biti ubuduće merilo doprinosa budžetu Konvencije.
Sada bih nešto rekao o Konvenciji o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa. Ono što sam već napomenuo u komentaru prethodne Konvencije, sada bih samo proširio, a tiče se očuvanja ugroženih prirodnih staništa. Dobro je poznato da šume u Srbiji i područja kojima gazduje JP ''Srbijašume'' predstavljaju istovremeno staništa divlje flore i faune. Međutim, u kakvom su stanju danas šume u Srbiji? Nemilice se krče, čak čitave gazdinske jedinice, čitave privatne parcele i pored postojećeg Zakona. Uzmimo, na primer, poslednju situaciju sa požarima. Negde je to slučajnost, a negde se namerno i izazivaju. Zbog čega?
U Zakonu o šumama nađu se rupe, da posle eventualnog požara dolazi do čistih seča. To se na neki način zloupotrebljava i mi imamo velika secišta, čiste seče po Srbiji. Jednostavno, ta se šuma kasnije teško obnavlja. Radi ilustracije, želim da podsetim, vreme oplodnje jedne bukove sastojine je 120 godina. Dakle, četiri ili pet generacija šumara radiće na podizanju i izgradnji jedne takve sastojine.
Takođe, pitao bih ministra, što se tiče flore Srbije, da li je tačno da su u Srbiji iščezle sledeće životinjske vrste: crni lešinar, bela kanja, bradan orao, tetreb, pelikan, sivi ždral, plavokljuna patka, vidrica, mala droplja. Mislim da ministar deli mišljenje da treba delovati preventivno radi očuvanja pojedinih biljnih i životinjskih vrsta, umesto da se neka vrsta svede na bukvalno dva-tri drveta ili 10 primeraka zeljaste biljke, par ptica itd. i da se tek tada reaguje.
Što se tiče flore u Srbiji, samo bih dao neke komentare, a kolega Plužarević je već rekao o Pančićevoj omorici, da o njoj više brinu i Česi i Austrijanci i Nemci od nas. Što se tiče biljnih vrsta, samo bih pomenuo korilus kolurnu, a ona je pod zaštitom, inače je nisam našao na spisku vrsta. Takođe, pomenuo bih vrstu javora maklen acer, monospekulanum, brekenju sorbus tormunalis i postoji jedna vrlo retka zeljasta biljka anemone hepatika itd. Sada da ne nabrajamo zbog vremena.
Ono što bih rekao u članu 13. Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, možda je to neki mali apsurd, rešavanje pitanja spora među stranama potpisnicima ove konvencije i kada se sukobe pojedine države oko, recimo, ptica selica i kada to ne mogu da reše, da li znate gde idu da se mire ili da se sude? U Hag. Eto, recimo, čak i zbog rode i zbog lasta neko može da završi u Hagu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.       

Kolega Plužarević je lepo rekao da treba da se vrate jeleni na Frušku Goru. To je lep prizor. Gde god je jedan jelen, tamo je najmanje 50 košuta. To je još lepši prizor.
Gospodine ministre, SPS, kao koncept koji nema alternativu, kao koncept koji je nadideološki i nadstranački, podržaće sve ovo što je predmet ove rasprave, zato što to prevazilazi političku borbu, to su univerzalne stvari. U tom smislu, gospodin Miletić Mihajlović, ovlašćeni predstavnik SPS, se o tome ovde izjasnio i oko toga nema nikakvog spora.
Koristim vaše prisustvo da pitam – pre nego što je Golija proglašena za park prirode, Institut za krompir u Guči tamo je izgradio značajne kapacitete, kapacitete za proizvodnju semenskog krompira. U to je uložio velika finansijska sredstva. Onda je, na zakonom zasnovan način, Golija proglašena za park prirode i Institutu za krompir u Guči je onemogućeno da dalje obavlja osnovnu delatnost na ovom prostoru. To razumem i oni to razumeju. Dakle, to je opšti interes, ali institut za krompir ne treba da ima štetu zbog toga.
Pitam da li je moguće da se izuči ovaj problem i da li Institut za krompir, kao veoma važna institucija u oblasti nauke i poljoprivrede u našoj zemlji, može da dobije potrebno obeštećenje u vezi s tim, pošto mi ne sporimo, ne daj bože da Golija ne treba da bude park prirode, ali ne treba ni Institut za krompir ... Da vas ne opterećujem time. Molim, ako je moguće, da dobijem odgovor na ovo pitanje koje sam vam sada postavio.
Sledeća stvar se odnosi, takođe, gospodin Plužarević je pomenuo, na Frušku Goru. Dakle, ''Lafarž'' eksploatiše laporac u okviru Nacionalnog parka Fruška Gora.
Deset puta sam govorio ovde o tome. Znači, krši tri zakona. Ne plaća ništa zato što iz utrobe zemlje vadi laporac. To isto čini ''Krečana'' Jelen Do, to isto čine ljudi u ''Popovcu'', to isto čine oni koji pune vodu u Bukovičkoj Banji i na drugim mestima.
Dakle, podsećam vas na priznanje vašeg sadašnjeg kolege Mlađana Dinkića pre šest godina, da država na tome gubi godišnje 350 miliona evra.
Dakle, još jednom pitam – da li je moguće da se ove stvari promene, da li je moguće da ovima koji su privatizovali ovo o čemu govorim, država, na osnovu Zakona o koncesijama, poveri ovo i da za to državi plaća i da mi onda iz tih sredstava uradimo ono što možemo?
Sledeće pitanje, nemam puno vremena, veoma se ugrožava priobalje svih reka time što se potpuno, bez ikakve kontrole, bez zakona i bez ikakve finansijske naknade eksploatiše šljunak? Menja se tok reka, ugrožava se poljoprivredno zemljište, enormno se bogate kabadahije po Srbiji, a sa tim u vezi se gotovo ništa ne čini. Dakle, to je nekoliko pitanja koja su veoma važna.
Sasvim na kraju, zahvaljujem se koleginici Milici Vojić-Marković, koja je pomenula deliblatski pesak. Omladinci bivše države pošumili su na deliblatskom pesku 4.500 hektara, u Srbiji skoro 28.000 ha. Ako iz tog koncepta izvučemo ideologiju pošumljavanja teritorije na taj način, to je poželjno i sada, ako postoji koncept koji neko može da finansira, da se skupe mladi ljudi i da godišnje pošume 11.000 ha na Pešteru, 8 hiljada na Ibru, 4.500 na deliblatskom pesku. To se danas gotovo ne može zamisliti za malo para. Predlažem da razmilite o toj ideji.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, po Poslovniku.

Poštovani narodni poslanici, pozivam se na članove 225. i 226. Poslovnika, naime, više na član 226. gde se govori da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od prisutnog gospodina ministra.
Moram da kažem jednu impresiju, mada danas nisam mogao da učestvujem u radu ove sednice punim kapacitetom, da imamo pred sobom jednog ministra koji se ponaša kao stručnjak, za razliku od njegovog prethodnika koji se pokazao kao političar, mada je trebalo da bude vrhunski pravnik, on je svojim stavovima ovde dokazivao da sa pravom slabo stoji, a da se bavi isključivo politikom. No, nije ni to bitno.
Naime, želim da postavim dva pitanja. Mi danas prisustvujemo jednoj interesantnoj raspravi, koja je interesantna i za građane. Raspravljamo o pet konvencija, sporazuma, međunarodnih instrumenata koje treba da ratifikujemo i da primenjujemo.
Prvo moje pitanje je, poznato je da od međunarodnih instrumenata, koji su konvencije, paktovi, sporazumi, deklaracije itd, ima ih 42 koje tretiraju ovu oblast – koliko smo mi do sada ratifikovali ovih konvencija? To je pod broj jedan.
Drugo potpitanje je – zbog čega tek danas mi pristupamo ratifikaciji upravo ove konvencije Ujedinjenih nacija u borbi protiv dezertifikacije, kada je ona 1994. godine usvojena u Parizu, a primenjuje se od 1996. godine?
Dalje, neću da nabrajam ostale instrumente o kojima mi danas raspravljamo ovde. Zbog čega se oni tek danas i zašto se ovako ograničen paket toga usvaja? Zar ostale 42 konvencije i ugovori nisu za nas interesantni: ozonski omotač, da ne govorim o vodama, neću da nabrajam dalje. Znači, to je moje pitanje.
Bojim se da je opet utilitaran razlog, nešto što nameće, nešto što vas je neko nagovorio da morate, da bi se reklamirali na narednoj konferenciji. Vi ovde sada imate konferenciju, a da li ste vi konvenciju o pristupu informacijama u pravosuđu i o učešću javnosti u odlučivanju o pitanjima životne sredine, usvojili i ratifikovali? To je sledeće. Niste. Zašto niste? To je ta konferencija donela i vi tu konferenciju držite. Ne razumem taj selektivni odabir konvencija koje vi nama povremeno i na kašičicu nudite. Voleo bih odgovor od vas.
Broj dva, jedno potpuno praktično pitanje. Danas u jutarnjem dnevniku je saopšteno da je nuklearni otpad bio uvožen i skladišten u jednom rudniku u jednom mestu u Srbiji, neću imenovati, i da je zabranom Ministarstva ili inspekcije, zabranjeno dalje skladištenje tog štetnog otpada.
Jedan od kolega je govorio o porastu broja karcinoma u našoj zemlji. Mi imamo konstantan rast karcinoma. Sada pitam, da li je tačno ono o čemu se u danskom parlamentu, takođe, govorilo, da se u Srbiju uvozi otpad od davnih vremena do sada, da je socijalistički poslanik, da ne govorim koji, pokrenuo to pitanje i tražio da se to dalje ne radi? Znači, da li se uvozi nuklearni otpad?
U vezi sa tim pitanjem, da li je još na snazi Odluka o razvrstavanju roba na oblike uvoza i izvoza, koja je stupila na snagu 18. avgusta 2005. godine, gde je uvedena nova tarifna oznaka, pa je ja navodim zbog zapisnika – 3006800000 i naziv je: ''Otpadni i farmaceutski proizvodi''. Vlada je 2005. godine usvojila ovu odluku. Ovom odlukom se dozvoljava uvoz opasnog medicinskog otpada. Ako se analizira detaljnije ova stavka, a upozoravam da Krivični zakonik, član 266. zabranjuje unošenje opasnih materija u našu zemlju i, sa druge strane, Bazelska konvencija nas obavezuje da u zemlju ne možete uvoziti ako nemate sredstva da uništite to.
Molim konkretan jasan odgovor. Jeste, nije, ja neću da socijalistički pristupam ovom pitanju u ovom parlamentu. I 1989. godine, neki se sećaju, a neki ne, pokrenuto je pitanje od jedne moje koleginice iz unutrašnjosti, da li je povećana, je li tako, količina radioaktivnosti u Beogradu i u nekim gradovima u unutrašnjosti, pa je tada bilo ili nije, jeste malo, pa onda to nije strašno. Eto toliko i hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Paji Momčilovu. Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić i neka se pripremi Željko Vasiljević, dva minuta samo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, u okviru jedinstvenog pretresa predloženog dnevnog reda i u okviru tačke 10-14. i zbog ograničenosti vremena, kao i moje kolege, ja ću da se baziram na tačke 13. i 14. o potvrđivanju Konvencije očuvanja flore i faune sa prirodnim staništem i očuvanjem migrativnih vrsta, a ubaciću malo i ostale tačke.
Naime, ova konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune, to je od izuzetnog značaja i to smo svi konstatovali u diskusiji.
Naime, priroda Evropa utiče i na ostale kontinente. To je ono što danas niko nije govorio, ali to je veoma važno i poslednjih godina smo svedoci dramatičnih događaja, tačnije, promena u prirodnim resursima čitavog svega, a pomenute i klimatske prilike su nažalost globalnog karaktera i tiču se čitavog svega uopšte i utiču na sve segmente ljudskog života.
Mi smo svedoci dramatičnih promena u mnogim delovima sveta i skoro na svim kontinentima i te promene su naročito uočljive u sferama meteorologije, hidrologije, geologije, tektonici i mnogim drugim, nažalost, oblastima u kojima nije bolja situacija.
Nauka govori o procesu koji je uzeo maha i konstatovali smo da ako se nešto ozbiljno ne promeni na planu zaštite prirode da će nam sutra biti kasno. Treba sprečiti mnogobrojne negativne tendencije u našoj prirodnoj sredini.
I, da počnem od naše sredine, a jedan od najvažnijih poslova, da ih tako nazovem, jeste zaustavljanje pomenutog otopljavanja, jer se negativne tendencije tog otopljavanja osećaju svakodnevno. Česte klimatske tragične pojave nisu slučajne. One su usko povezane sa negativnim i destruktivnim delovanjem čoveka u prirodi, jer uvek je čovek taj koji, od njega moramo da krenemo, mislim da je to doktor iz Raške dobro objasnio. Konačna obaveza ljudske rase je zbog nas samih ali i budućih generacija.
Ovo što sam do sada izložio trebalo bi uraditi, a vezano je i za Kjoto sporazum, a podsetiću vas i građane Srbije da taj sporazum do danas nije potpisala ni Amerika, koja je 25 posto ukupni zagađivač, po podacima koji se mogu naći.
Pitamo se zašto ona to nije potpisala. Srbija mora sve sporazume i konvencije i ugovore da potpiše po svaku cenu, ali da li ćemo uspeti da ih primenimo onda kada ih usvojimo to ćemo da vidimo. To je ono zbog čega sam naglasio, jer nekada suviše žurimo da bi usvojili neke konvencije i možda nismo napravili neku dobru pripremu da bismo mogli da primenimo to što usvojimo.
Sada bih se malo zadržao na 14. tački dnevnog reda, a to je, očuvanje migratornih vrsta i jedini sam govornik do sada koji će pomenuti rezervat Gornje Podunavlja.
Dolazim iz Apatina, a to je, takođe, jedan divan kraj i moram da kažem da u Gornjem Podunavlju ima 250 vrsta različitih ptica, što migratornih, što sa stalnim staništem, a i da napomenem da, u stvari, u Srbiji od ukupne populacije ptica Evrope postoji 74 posto sa stalnim staništem ili migratornim vrstama na teritoriji Srbije, a najviše u Vojvodini.
Govorili smo malopre o očuvanju flore i faune i o tome je malo lakše pričati, nego o ovoj temi. Naime, priroda nas okružuje neposredno i svakako ona je vidljiva, pa je lakše o njoj pričati, a ptice su migratorne, čas su tu, čas nisu i teško je pratiti sva zbivanja vezano za njih. Čovek se potrudio, nažalost, da u ovom segmentu preuzme negativnu ulogu u prirodi oko sebe, jer je sve podredio svojim potrebama ne vodeći računa o sutrašnjem danu.
Nisu tu potrebne neke velike naučne studije, degradirana prirodna okolina je vidljiva na svakom koraku. Primera radi, čovek u svojoj okolini ne želi komarce, zbog toga ih zdušno uništava. Poslednja godina je pokazala da je veliki broj tih insekata uništen, s jedne strane čovek je naravno zadovoljan, a s druge strane izgubili smo jedan lanac u ishrani, nema larvi, a one su prve i osnovne u lancu ishrane za riblju mlađ. Naravno, sa tim nije kraj priče, ispadanje jedne karike u lancu ihtiologije i pozitivna funkcija te prirodne celine. To su u stvari regularna pitanja, a kasnije to postaje u stvari globalni problem.
Svako gleda svoju sredinu u kojoj živi da prilagodi sebi, s jedne strane nešto čini a s druge strane uništava i to kasnije postaje jedan veliki globalni problem. Sve ovo što pričamo o prirodi koja se bori sama za sebe to nije toliko važno. Negativni primeri minulih vremena, neko je to i dotakao ranije baš u vezi ubistva i pomora tih ptica, baš u kraju iz koga ja dolazim, a to je gornje Podunavlje i okolina Sombora, što će moj kolega kasnije možda malo bolje da objasni.
Mislim da smo nepotrebno pokvarili svoj ugled u okolini, a i u Evrope. Samo pitanje je relativno jednostavno. Naime, često se inspekcije i carinske službe ne razumeju u faunu ptica i tada se ilegalna trgovina odvija bez posebnih poteškoća. Treba poraditi na školovanju kadrova onih koji će prepoznati takve ilegalne radnje. Moramo, nažalost, konstatovati da u Srbiji i dalje postoji dobro organizovana ptičija mafija koja je veoma razvijena širom zemlje. U Srbiji gde su ptice ubijene niko iz vlasti se do sada nije javno potresao ni štrecnuo. Ubijene su ptice koje su pod zaštitom.
Posle više evidentiranih slučajeva masovnog ubijanja ptica, nezabeleženo u istoriji čovečanstva, a radi se o našim terenima, sve je brzo zataškano. Nikako se te informacije ne mogu probiti u medije, da se zabeleži i da se više o njima priča. Bar do sada. Neki su se potrudili da sve zataškaju i da se o ovim aktivnostima uopšte ne priča.
A, zašto ćute oni koji su zaduženi da prate i očuvavaju ovu materiju? Čak se iz vladajućih struktura do sada čulo da se preteruje sa tim pričama i brojkama, naročito iz pokrajinskih struktura vlasti.
Ja sada neću da imenujem neke ljude koji su poznati političari, ali postoje tragovi da su oni branili ovaj stav i jednostavno nije tačno da nema velikog pomora iz određenih razloga. Neke su stvari ipak ostale iznad interesa i obaveza, a sve je zabeleženo u nekim međunarodnim organizacijama, na sreću. Jedna od tih je praćena, mislim da se zove CITES organizacija, od koje možemo dobiti ove podatke.
Evo završavam, zbog ograničenog vremena i taman će biti dva minuta za Vasiljevića. Važno je napomenuti zbog građana Srbije da je ovaj posao u vidu šverca toliko profitabilan da se upoređuje sa kriminalom i švercom droge, heroina; poređenje sa kilogramima nekih vrsta ptica sa kilogramom kokaina, recimo, dresirani jastrebovi koji se švercuju na arapsko tržište dostižu cenu i do 60 hiljada evra. To je tačno. U Srbiji se napravi pokolj preko milion ptica raznih vrsta. Od egzotičnih migratorskih do onih koje to nisu i preko polovina ovih ptica su štiglici i slavuju.
Neko je pomenuo malopre, moram ovo da kažem, neke paštete od jezika slavuja. Zamislite, ovo je tačan podatak, za 50 grama paštete od slavujevih jezika treba da se pobije 500 slavuja, a na tržištu Evrope u ekskluzivnim restoranima 50 grama te paštete dostižu cenu i do 500 evra. To je tragično. Sve to počinje odavde, sa našeg terena, a druge reakcije nema.
Rekao bih da postoji zločinačko udruživanje u ovim poslovima, zna se ko naređuje, ko sluša i ko izvršava. To je razgranata mreža kojoj moramo stati na put, velika je para u pitanju i žalosno je što niko do sada nije reagovao, a i danas neke agencije u svojim reklamama, elektronskim ili štampanim, oblikuju i objavljuju da daju usluge te vrste.
Imali bismo puno toga da pričamo, kao i svi poslanici, ali moram da skratim, zbog vremena. Čini mi se da je sprega vlasti, carine i nekih resornih ministara, bilo iz Pokrajine ili Republike, evidentna. Ja ovo govorim radi građana Srbije. Dame i gospodo, radi se o velikim parama.