Naravno, izvolite, replika.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, žalosno je što ipak svako može da izađe za ovu govornicu. Za ovaj tragični događaj, gospodo, ja sam svojom oficirskom čašću tvrdio i tvrdim da u tom objektu nikada nisu boravili haški optuženici. Vezano za taj slučaj ja kažem da je to nesrećan slučaj i o tome ipak reč treba da daju oni koji su stručni. Očevidaca samog događaja nije bilo.
Što se tiče Vojske, svakako ne štitim Vojsku i moja oficirska čast je nešto, gospodine, što vi nikada ne bi trebalo da uzmete u usta, jer treba da imate toliko časti da biste mogli da govorite o meni. Bio sam, gospodo, i u Hagu i tamo su pomenuli neke zločine i mene su pokušali da prozovu za to. Kada sam pokazao spisak od 300 krivičnih prijava koje sam kao komandant pokrenuo i protiv onih koje sam zarobio, uhapsio i protiv svojih pripadnika, onda su rekli, da, pokrenuli ste, ali nisu procesuirani. Kada sam pokazao spisak izrečenih krivičnih sankcija, onda su, gospodo, prešli na drugu temu.
Ova država Srbija, mnogo puta u različitim situacijama, brani se i preko mene, jer, u svakom slučaju, kada kažu preduzimali smo mere, navode desetine slučajeva gde sam ja, kao jedan od komandanata, samo radio svoj posao. Slažem se možda samo u nečemu, da ova vojska, kakva je danas, Paraćin i neki drugi slučajevi koji se dešavaju, jesu deo odgovornosti vojne organizacije. Paraćin se nikako nije smeo dogoditi, jer je samo u ratu dozvoljeno da se municija samo u određeno vreme drži na otvorenom prostoru. To nikako ne sme da se radi godinama, a pogotovo što su postojali uslovi i što je Generalštab to znao i mogao je tu municiju da drži na potpuno bezbednom mestu.
Ako bi neko iz Generalštaba ili Ministarstva pokušao sada da me prozove, ja ću da im kažem, pošto sam se bavio i tim pitanjem, gde se nalaze ti potpuno zaštićeni objekti.
Vanredni događaji u Vojsci, kakva je danas, mogući su, ali, gospodo, vi ste odgovorni zašto je ta vojska danas ovakva kakva jeste. U njoj je obuka svedena na najniži mogući nivo u poslednjih 30 godina. Ogroman broj starešina je otišao iz te vojske.
Neki, koji su, a što vi kažete, avanzovali pre vremena, pa to su upravo oni koji podržavaju ovakve reforme, a ja kažem uništavanje vojske. Zato ovakva vojska može da bude opasna.

Vreme, gospodine Deliću.

Zato ja kažem da treba završiti sa ovom agonijom vojske ili je treba vratiti u okvire kakva je ona nekad bila. Gospodin treba da zna da mene petokraka nikada nije opterećivala, da su tu petokraku nosili mnogi časni ljudi i da im ništa ne smeta danas da nose i znamenja Srbije. Mi smo to ipak dokazali na svakom mestu, pa na kraju krajeva i ja lično. Pitao bih tog gospodina koji se izgubio, gde je on bio za to vreme. Bio sam i u Hrvatskoj, bio sam i u Bosni, bio sam na Kosovu...

Gospodine Deliću, hvala vam puno. Izvolite, reč ima ministar pravde, Dušan Petrović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, potpuno je prirodno da Predlog zakona koji ima ovakvu temu izazove veliku i čak nešto kraću debatu, nego što sam mislio da će da bude. Postoji jedna stvar koja je nesporna u ovih nekoliko sati koliko je vođen pretres o ovom tački dnevnog reda. Nesporno je svakako da je nužno istinu u pitanjima kada postoji bilo koje krivično delo, a naročito kada se radi o krivičnim delima sa velikom društvenom opasnošću, utvrditi samo na jednom mestu. To je sud. Nema od kako je sveta i veka, otkako su ljudi počeli da se bave organizacijom svog života, organizacijom svojih zajednica, nema savršenijeg mehanizma niti mesta koje je pozvanije da tu istinu utvrđuje, nego što je to sud.
Društvena opasnost je institut krivičnog prava. Postoje krivična dela u različitim oblicima, postoji veliki broj različitih vrsta krivičnih dela, ali postoje krivična dela koja su teža i opasnija za svako društvo, pa i za naše, nego neka druga. Organizovani kriminal, s jedne strane, i krivična dela protiv čovečnosti s druge strane, a to su ratni zločini, krivična su dela koja imaju najveći stepen društvene opasnosti.
U ovih nekoliko sati debate u ovom parlamentu veliki broj pojedinačnih pitanja je otvoren. Pojedinačnih pitanja koja nisu dobila svoj odgovor na sudu. To je jasan znak da je Srbiji potrebno efikasnije pravosuđe nego što ga danas imamo.
Kao cilj Ministarstva na čijem se čelu nalazim i Vlada Republike Srbije, imamo kao jedan od najvažnijih ciljeva da pravosuđe u Srbiji bude efikasnije nego što je danas. Kada ovakve stvari ne dobiju odgovor na sudu, onda su prirodno predmet polemike u javnosti, predmet polemike u ovom parlamentu. Onda postoji potreba da se prave anketni odbori i da se različitim vansudskim i parapravnim mehanizmima utvrđuje nešto što bi moglo da liči na definitivno činjenično stanje i nekakvu istinu.
Nužno je, po mom dubokom uverenju, da ovaj parlament izglasa Predlog zakona o kome smo danas i juče razgovarali, dakle, izmene i dopune Zakona o nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, da bismo omogućili našem pravosuđu da u ovim postupcima bude efikasnije nego što jeste, da bismo došli do toga, što je nesporno utvrđeno u ovoj debati, da je nužno da na sudu dobijemo odgovor na sva ova pitanja koja osnovi sumnje i osnovana sumnja za ova krivična dela otvaraju.
Imali smo veliki broj argumenata i veliki broj tema. Ono što moram da kažem i da podelim sa vama te zaključke, jeste da postoje dve institucije koje se bave utvrđivanjem odgovornosti za ratne zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine.
Jedna institucija je Međunarodni krivični sud za ratne zločine. Taj sud je, kao što je opšte poznato, ustanovljen odlukom Saveta bezbednosti UN. Naravno da se vodi dugo vremena polemika oko toga da li je, u skladu sa Poveljom, taj sud i Statut tog suda trebalo da donese Generalna skupština Saveta bezbednosti. Ono što je činjenica, taj sud je ustanovljen odlukom najmoćnijeg organa Ujedinjenih nacija, to je Savet bezbednosti, i da nijedna velika sila koja ima pravo da spreči donošenje bilo koje odluke u tom organu, ni SAD, ni Velika Britanija, ni Francuska, ni Ruska federacija, ni Kina, nisu stavile veto kada je doneta odluka o formiranju Haškog suda.
Onda naša zemlja ima mogućnost da bira: hoćemo li mi da budemo deo sistema Ujedinjenih nacija ili ne? Ukoliko smo deo tog sistema, mi moramo da poštujemo pravila i odluke tog sistema. Da li je svet savršen? Pa, daleko je od toga da bude savršen. Da li smo mi savršeni? Daleko smo mi od toga da budemo savršeni, ali imamo obavezu da se borimo da budemo najbolji, što je to moguće.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je mesto u koje se ova država pouzda da će nam omogućiti da rešimo kako treba pitanje koje je u ovom trenutku bitno za ovu zemlju, a to je očuvanje teritorije i suvereniteta Srbije.
Pouzdamo se u to da je Savet bezbednosti mesto na kome se ta odluka mora doneti. Kad je tako, teško da možemo da ne poštujemo neke druge odluke Saveta bezbednosti, pa i Odluku o formiranju Međunarodnog krivičnog suda u Hagu.
Otvoreno je ovde nekoliko pitanja, koja mislim da moraju da dobiju odgovor u toku ove debate, o tome da li je sramota ili je nemoralno da sistem pravosuđa u Srbiji, dakle, tužilaštva i sudovi poštuju Statut Međunarodnog suda u Hagu, pre svega u pogledu krivičnih dela koja su ustanovljena Pravilnikom o postupku i izvođenju dokaza u ovom sudu. Tu se radi o jednom procesu gde mi moramo da imamo jasnu predstavu šta je interes građana Srbije i šta je interes države Srbije, a šta ne.
Da li je interes države Srbije da Srbija preuzme što više krivičnih predmeta koji se vode u Hagu? Tu nemam nikakvu dilemu. Interes je. Interes je da Srbija sudi u što većem, bilo bi izvanredno u svim predmetima koji su procesuirani u Hagu. Da li je moguće da Srbija preuzme sve te predmete, ukoliko mi nemamo pravni mehanizam, da u stanju u kakvom se nalaze ti predmeti budu preneti na pravosuđe Srbije? Nije moguće. Da li, kada se preuzme predmet od tužilaštva i suda u Hagu, prestaje da se primenjuje pravo Srbije? Nije tačno. Ovaj zakon to vrlo jasno kazuje u svom članu 14. Ne govorim o izmenama i dopunama Zakona, nego o osnovnom tekstu Zakona.
Član 14. stav 3. kaže vrlo jasno: "U krivičnom postupku koji se, posle ustupanja predmeta, vodi u Republici Srbiji, primenjivaće se domaće pravo". U sledećem stavu na samom kraju kaže: "Postojanje ili nepostojanje činjenica koje se dokazuju u tim dokazima, sud ceni u skladu sa članom 18. Zakonika o krivičnom postupku", koji je donela ova skupština.
Dakle, kada se postavi pitanje da li je moguće da Statut i Pravilnik Međunarodnog suda u Hagu budu izvor prava, moj odgovor je da je izvor prava koji je donela ova skupština koja ta pravila uvodi u naš pravni sistem. To je u skladu sa našim Ustavom. Zbog čega? Zato što je to naš interes, zbog toga što je interes da sudovi u Srbiji sude, ako je moguće i sve postupke koji su procesuirani u Hagu. Sudiće one za koje oni koji su u Haškom sudu nadležni odluče da budu suđeni u Srbiji. Mislim da je to stvar koja mora da dobije odgovor na kraju ove današnje debate.
Druga institucija koja sudi za ratne zločine jeste sistem pravosuđa ili sistem institucija naše zemlje. To je Veće za ratne zločine, Veće Okružnog suda u Beogradu za ratne zločine i Tužilaštvo za ratne zločine.
Vraćam se na početak i na prvo pitanje – da li je potpuno nesporno da mi, kao građani, kao društvo i kao država, imamo želju i volju da rasvetlimo svaki slučaj u kome postoji osnov sumnje, u kome postoji osnovana sumnja da je neko počinio ratni zločin. Lično nemam nikakvu dilemu, a uveren sam da nema nijedan od 250 poslanika Narodne skupštine koji oko tog pitanja ima dilemu. Naravno da je nužno da svaki takav slučaj bude rasvetljen i da dobije epilog na sudu. Da bi se to desilo, tužilaštvo i sud moraju da imaju instrumente da bi utvrđivali istinu u ovim krivičnim delima koja imaju najveću društvenu opasnost.
Nažalost, postoji jedan značajan broj slučajeva gde lica, da ne koristim pravnu terminologiju, gde ljudi pomažu onima protiv kojih postoje osnovi sumnje i osnovana sumnja da su izvršili krivična dela ratnih zločina, tako što ili ih kriju ili na drugi način pokušavaju da onemoguće da ova suđenja budu sprovedena.
Zbog toga je nužno da Tužilaštvo za ratne zločine i posebno Veće za ratne zločine dobiju instrument, a to je ovaj zakon, da bismo svi zajedno, kao građani Srbije i kao društvo, mogli da dobijemo odgovor da li su oni protiv kojih postoji sumnja i krivi ili su nevini. To nije moguće, još jednom da kažem, na drugi način nego u sudskom postupku.
Otvoren je veliki broj pitanja i telegrafski ću pokušati da odgovorim na sva ta pitanja ili bar na veći deo njih. Dakle, 2003. godine, donošenjem osnovnog teksta ovog zakona, donošenjem Zakona o postupku u krivičnim delima organizovanog kriminala, stvoreni su novi procesni instituti koji do tog trenutka nisu postojali u Srbiji, između ostalog i institut svedoka saradnika, institut prikrivenog islednika. Ništa od toga naše pravo i naša pravna tradicija nisu poznavali.
Nužno je bilo da se oni koji te procedure primenjuju, a to su i tužioci i sudije i policajci, upoznaju sa tim procedurama u zemljama gde ti instituti postoje.
Jedna od tih zemalja su SAD, jedna od tih zemalja je Italija, nije bilo moguće drugačije naučiti ljude nego da odu u te zemlje, pa da se pozabave i da tamo provedu neko vreme i da nešto nauče. Mislim da jedan značajan broj tužilaca i sudija mogu sada od učenika da postanu učitelji u onim zemljama gde se ovi instituti sada tek uvode. Dosta puta ili više puta je otvoreno pitanje kvaliteta rada Tužilaštva za ratne zločine. Ovo je mesto za to.
Tužioca za ratne zločine bira Narodna skupština Republike Srbije i potpuno je legitimno da se ovde o tim stvarima vodi debata. Ja ću kazati ono što je moje uverenje i što je moje saznanje. Mislim da tužilaštvo za ratne zločine izvanredno vrši svoj posao. Danas je u postupku koje je pokrenulo Tužilaštvo za ratne zločine 81 lice i protiv 40 osoba su podignute optužnice.
Dakle, veliki broj ljudi je procesuiran tako što je Tužilaštvo za ratne zločine obavilo jedan veliki posao. Naravno da je moguće voditi polemiku i o tužiocu, gospodinu Vukčeviću i o svakom zameniku tužioca, to je pravo ovog parlamenta.
Mislim da je gospodin Vukčević veoma dobro radio do sada svoj posao i da je znatno pomogao da mi kao zemlja i da Srbija kao država, a svi mi zajedno kao građani, dobijamo jedan vrlo značajan legitimitet zemlje koja je sposobna da se bavi krivičnim progonom u najtežim krivičnim delima, a krivična dela ratnih zločina su najteža krivična dela. U ovom trenutku u tom pogledu Srbija ne zaostaje, i to je na čast ovoj zemlji, ni za jednom zemljom u regionu, mi smo civilizovana zemlja koja je sposobna da sudi u ovakvim teškim predmetima.
Imam obavezu o još jednoj ličnosti, koja je ovde bila predmet polemike, a to je portparol ovog tužilaštva, gospodin Vekarić, i samo nekoliko činjenica mi je dostavljeno od jutros.
Ovde je ovo pitanje otvoreno i nema stan kod Limesa, živi u bloku 38, gospodin Vekarić nema lokal, a krivična prijava protiv njegovog oca je odbačena vrlo brzo pošto je i podneta, mislim, pre 5. oktobra 2000. godine.
Dakle, to je samo nekoliko stvari koje su među mnogobrojnim pitanjima ovde otvorena.
Postavljeno je pitanje da li je kriv Ratko Mladić. Niti sud u Hagu, niti tužilaštvo u Hagu, niti Tužilaštvo za ratne zločine, niti Veće suda za ratne zločine ovde u Beogradu nije reklo da je Ratko Mladić kriv.
Postoji sumnja protiv Ratka Mladića i on je procesuiran u Hagu. Postoji obaveza države Srbije da učini sve što je moguće da bi se on našao u Hagu, jer je to interes ove zemlje da bismo utvrdili da li su te sumnje tačne ili nisu i da li je Ratko Mladić odgovoran ili nije, jer nema drugog puta i načina da se ove činjenice rasvetle.
Dame i gospodo poslanici, na samom kraju pozivam vas još jednom da donesete ovaj zakon.
Pozivam vas da učinite ono za šta verujem da svi koji ste u ovoj skupštini želite da napravimo kao jedan korak napred, a to je da imamo jaču državu, nego što je sada. Jača država će biti ukoliko je efikasnija i sposobnija da štiti prava građana. Srbija ima snage da bude dobra i civilizovana država i ja verujem u Srbiju koja će svojim građanima biti u stanju da obezbedi standard življenja, standard postupanja, standard efikasnosti kakav imaju najrazvijenije evropske i svetske države.
Hvala vam najlepše.

Nemate pravo na repliku, ali imate pravo po Poslovniku.
Izvolite. Imate tri minuta, ali ja vas zaista molim da zaključimo ovu tačku, jer onda opet ulazimo u raspravu, a mislim da smo imali dovoljno vremena da raspravljamo o ovoj tački. Izvolite.

Ministar u Vladi Republike Srbije, niti ovde prisutni gospodin Petrović, niti bilo koji drugi, nema pravo po Poslovniku da ovde drži predavanje narodnim poslanicima i nema pravo da iznosi svoje političke stavove.
Gospodine ministre, vi ste ovde, kao što inače čine vaše kolege, pokušali da narodnim poslanicima koji su učestvovali u raspravi, a to su, kada je u pitanju ova tema, narodni poslanici SRS, da održite predavanje i da na kraju završite kako vi verujete u Srbiju.
Mi verujemo i uvek smo verovali u Srbiju, gospodine Petroviću, ali ne verujemo vama i vašoj Vladi i ne verujemo Borisu Tadiću, ne verujemo Vojislavu Koštunici i to je nešto o čemu mi svakodnevno govorimo.
Gospodine ministre, vi ste ovde predstavnik Vlade Republike Srbije i vi kao ministar pravde pretpostavljam da znate, bar ste znali dok ste bili poslanik i kada je tu umesto vas sedeo ministar protiv koga ste imali često mnogo toga da kažete i naravno nisam i nemam ništa protiv toga, imali ste pravo kao što i mi imamo i onda i sada da iznosimo svoje stavove. Vi ste kao ministar dužni da obezbedite uslove za funkcionisanje pravosudnih organa, da obezbedite zgrade, da obezbedite budžet koji ste obećavali, a niste obezbedili, da regulišete i niste obezbedili poseban budžet, a to ste obećavali, ali to naravno nije tema.
Tema je da vi ne smete sa ove govornice da se obraćate narodnim poslanicima u svojstvu portparola nekog Bruna Vekarića ili nekog Vukčevića, pogotovu da vi ne odgovarate na pitanja da li Bruno Vekarić ima stan, poslovni prostor itd.
Odakle vama ta saznanja i u kakvim ste vi to odnosima kao ministar sa portparolom Tužilaštva. Ja sam se kao narodni poslanik ovde obratila i poslanicima i javnosti Srbije, a Bruno Vekarić, pošto inače priča i šta ga ne pitaju, neka on izađe u javnost pošto je uglavnom za njega rezervisana, odnosno televizija sa državnim frekvencijama, pa neka on odgovori na to pitanje.
Ako vi tvrdite ovo što ste rekli malopre onda, gospodine Petroviću, i vi iznosite laž kao i Bruno Vekarić.

Izvolite, gospodine Krasiću, nisam ni sumnjao da ćete se javiti, ali zaista poslove ovoga zaključujemo pretres.

Gospodine Duliću, vi ste apsolutno najsigurniji u ispravnu primenu Poslovnika kada se ja javim i kada vi meni date reč. To je standard.