Vreme je za poslaničku grupu Liberalnodemokratska partija. Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, ovlašćeni predstavnik. Izvolite, imate 10 minuta.

Naša poslanička grupa nije koristila svoje vreme.

U drugom delu se koristi samo 10 minuta. Izvolite.

Gospodine predsedniče, oduzmite ovo što je krenulo.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, priča o suđenju za ratne zločine i neminovno nas vraća na princip univerzalne pravde. To znači da se za zločin mora odgovarati i podsetiću vas na reči pokojnog Ulofa Palmea, koji je rekao, da je zločin uvek zločin i da je teror uvek teror i da se nikada ne mogu učiniti u interesu, tobože, nekih viših ciljeva i viših interesa.
Mi smo ovde imali taj problem, taj problem postoji inače i u međunarodnoj zajednici, nikada do Rimskog statuta nije utemeljen stalni Međunarodni krivični sud, pa se sećate da je formiran sud u Nirnbergu, pa sud u Tokiju, pa Raselov komitet za suđenje u Vijetnamu, pa Haški tribunal za procesuiranje zločina na prostoru bivše SFRJ i Tribunal za zločine u Rodeziji.
Ovde su postojali otpori, bez obzira na to što ćemo se setiti da je početak priče o saradnji sa Haškim tribunalom vezan za Dejtonski sporazum.
Moram da vas podsetim da su u vreme vlasti Slobodana Miloševića otišlo dva čoveka u Tribunal, Erdemović i Kremenović. Dakle, da se ne vezuje neprestano za DOS. Kada smo mi došli na vlast, jedan deo DOS koji je želeo jednu evropsku demokratsku Srbiju insistirao je na tome da se za zločin mora odgovarati. Jer, moramo priznati da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine, da su okrvavili ruke i onaj ko je počinio zločin u Srebrenici za njega je Hag nagrada, a ne kazna.
Taj treba da odgovara pred strašnim sudom, on je uprljao vekove svete tradicije, prevrću se u grobu i Živojin Mišić i Vojvoda Putnik i general Bojović, oni koji su poštovali zakone i običaje rata. To su bili heroji i junaci. Oni pred čijim delima se svet divio, čudio i cenio. Jedna Milunka Savić, najveći heroj Prvog svetskog rata, koja nije bila patriota u nadnicu, nego koja se okićena svim mogućim medaljama, pred kojom je bila postavljena čitava francuska vojska na Aveniji Šanzelize, pred Franšom Depereom, vratila se na mesto čistačice u Agrarnoj banci. A ne ovi koji su ubijali, koji su okrvavili ruke, dobili stanove od po nekoliko ari, u očima nekoliko ljudi i onih koji sada prave neku ravnotežu zločina, postali heroji i junaci i patriote.
Ne, oni to nisu, oni su zločinci i to treba javno da se kaže, ali kakvu smo politiku vodili u ono vreme, one vlasti, pravljena je ravnoteža zločina. Svoje zličine smo negirali, ali nismo insistirali ni na odgovornosti drugih za zločine koji su nad nama činili. Svedok sam tih događaja, jer sam sticajem okolnosti bio na poziciji ministra pravde i vodio silnu polemiku oko toga sa glavnim tužiocem Haškog tribunala.
Gospodo iz ove i prethodne vlasti, dok Ramuš Haradinaj i Agim Čeku nisu postali premijeri Vlade Kosova, niko nikada nije pomenuo njihovu odgovornost za zločine, a onda ste se post festum prisetili da su oni činili zločine. Bavio sam se time, to znam, intenzivno, zajedno sa svojim saradnicima iz Ministarstva pravde. Hiljade dokaza smo prosledili Haškom tribunalu i bar nešto dokazali, a naša želja je bila da dokažemo u tom delu da to nije nikakva borba za nacionalno oslobođenje Albanaca na Kosovu i Metohiji, nego zločin i teror, kao što smo dokazivali i tvrdili da je u Srebrenici počinjen najstrašniji zločin. On se ne može opravdavati, a nikako se ne sme veličati.
Dakle, to je bio motiv kada sam kao tadašnji ministar pravde inicirao sa svojim saradnicima, pa čak i napisao, niko to od nas iz nekakve međunarodne zajednice, ovde je neko pomenuo, nije tražio. Mi smo predlagači i oni koji su doneli zakon da se za ratne zločine sudi ovde, jer smo verovali da smo prošli tu moralnu katarzu da se za zločin mora odgovarati, da on nema nacionalni predznak, da on ne može da ima ime i prezime. Zločin je uvek zločin.
Zato je formiran, kako se popularno naziva, specijalni sud i specijalno tužilaštvo za ratne zločine, da bi pokazali svetu da smo došli do tog stanja svesti, do tog nivoa prihvatanja civilizacijskih vrednosti, evropske i hrišćanske civilizacije, da za zločine sudimo, a ne da zločince aboliramo i još ih pretvaramo u junake, heroje i patriote. Taj zakon se ovim izmenama menja. Nije to nikakvo kršenje ljudskih prava.
Kršenje ljudskih prava je ono što se događa danima, mesecima i godinama unazad, da se bez tužilaštva, bez suda pojedini ljudi, a pogotovo politički neistomišljenici, prisluškuju, snimaju, slikaju i prate. Lično sam svedok toga. Ovo bar sada dobija legalne okvire za one koji su osumnjičeni da štite, čuvaju ili pomažu optuženima za ratne zločine.
Još nešto s tim u vezi. Gospodine ministre, sutra će biti tri godine od zločina na Topčideru. Tri godine! Tri godine otkako su ubijeni gardisti na Topčideru, Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. Tri godine kako se njihove porodice nadaju da će pravda biti uspostavljena, tri godine kada ih svaki dan ponovo ubijaju, kada nisu mogli opelo, podušja, parastose po našim pravoslavnim običajima jedne patrijarhalne sredine da daju svojim najmilijima.
Tri godine to traje zato što su neki ljudi bez morala i časti u tzv. vojnoj istrazi hteli da prikriju šta se dogodilo na Topčideru, a dogodilo se da su videli onoga ko nije osuđen, nego optužen za najteže ratne zločine, Ratka Mladića. To svi znaju i svi ćute. Zato su morali da umru i zato su vraćeni svojim kućama i svojim roditeljima u metalnim kovčezima. Zato postoji jedna zavera ćutanja i zato se zamajava Visbaden, laboratorija FBI i ne šalju im se relevantni dokazi da bi mogli da daju svoj sud, svoj nalaz i svoje mišljenje, a taj sud i nalazi mišljenja svima su jasni. Niko, gospodine Petroviću, nije zbog toga snosio konsekvence.
Pozdravljam ono što ste učinili kada je u pitanju iguman, monah Ilarion, ali to je kap u moru. Ovaj greh, ovaj zločin je mnogo teži. To se znalo. Prvog oktobra 2004. godine Haški tribunal je obavestio naše vlasti gde je sklonište Ratka Mladića, u podzemnom objektu Karaš. Drugog oktobra pokušana je inspekcija podzemnog objekta Karaš, maltene došlo je do krvoprolića između dve vojne jedinice, 5. oktobra su oni streljani.
Neki ljudi koji su vodili istragu, koji su davali sijaset oprečnih mišljenja, prvo je Milovanović ubio Jakovljevića, pa sebe, pa Jakovljević Milovanovića pa sebe, pa jedan stajao, drugi sedeo, pa se pojavljivali tu i neki opskurni veštaci preko tzv. javnog servisa. Bilo kako bilo, istine, bar zvanično verifikovane, nema, a ljudi koji su vodili te postupke su avanzovali, gospodine Petroviću.
Pozabavite se malo njima. Vuk Tufegdžić je napredovao u karijeri.
Po dve i po godine traju procesi, porodice Jakovljević protiv Vuka Tufegdžića, jer smatraju da je svojim izjavama u novinama i na televizijama uvredio njihovog pokojnog sina, omalovažio, iznosio lične i porodične prilike. Dve i po godine se nije pomerilo od početka. Veštak Nezavisne državne komisije, gospođa Baralić, takođe, je podnela privatnu krivičnu tužbu. Dve i po godine traje taj proces, jer je čovek dao sebi za pravo da je vređa, omalovažava itd, isti čovek koji je na jedan najbizarniji način atakovao na neku policijsku patrolu kod Ljiga. On je, gospodine Petroviću, napredovao u karijeri, postao je istražni, govorim ovo samo fenomenološki, ne interesuje me Vuk Tufegdžić.
(Predsednik: Vreme.)
Malo pažnje, mislim da je važno. Postao je istražni sudija Okružnog suda u Veću za ratne zločine, a geneza cele priče o Topčideru vezana je za ratne zločine. Kada smo otišli na uviđaj posle godinu dana i ušli u podzemni objekat Karaš začudio sam se kako je sve čisto, besprekorno, pa u spavaćoj sobi ljudi koji vode računa o higijeni nije tako čisto, a dole voda. Pitam – šta je ovo? Kao, ne znaju šta je, kondenzacija. Onda mi neko kaže, inkognito, jer se plaše, da su paročistačima očistili sve hodnike i sve prostorije u podzemnom objektu Karaš, da ne bi istražnom sudiji palo na pamet da krene sa DNK analizom, a isti taj sudija na suđenju kaže, ne medijima, DNK analiza, to nigde u svetu ne postoji, ništa ona nikada nije otkrila, to nije sredstvo savremene kriminalistike i savremene kriminologije.
Dakle, gospodine ministre, ovo je najdobronamernije. Ti jadni i nesrećni ljudi, uzimam njih kao paradigmu, ima i porodica Žarković, porodica Kostić, porodica Matić, još 48 porodica, ali ovo je egzemplar – oni su ubijeni zato što su videli ratne zločince i to se prećutkuje, to se prolongira u nedogled. Svaki dan ih i dalje pomalo ubijamo.

Gospodine Batiću, član 93. stav 4. kaže – predsednik poslaničke grupe ima pravo da govori do 20 minuta, s tim što ovo vreme može podeliti u dva dela po 10 minuta za uvodno izlaganje i završnu reč.
Poslanici iz vaše poslaničke grupe negoduju što sam dao 10 minuta, koliko znam 10 minuta je uvodna reč i 10 minuta je završna reč. S obzirom na to da vi niste iskoristili pravo za uvodnu reč koristite pravo za završnu reč. Izvolite, završite izlaganje. S obzirom da niste koristili to pravo, izvolite, završite.

Gospodine predsedniče, budite ljubazni pa probajte još jednom, ništa vas nisam razumeo. Još jedan minut.
Nisam razumeo, da neko želi iz naše poslaničke grupe reč, ali OK, ovo je moj apel uvaženom kolegi, ministru Petroviću.
Ima neke posredne veze sa onom tačkom koja je na dnevnom redu, inače vam se zahvaljujem.

Po Poslovniku su se javili narodni poslanik Božidar Delić i Željko Vasiljević, zaista apelujem da polako privedemo ovu raspravu kraju.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već drugi put gospodin Batić za ovom govornicom govori o zločinu objekta Karaš. To su takve neistine i to je upravo lobotomija koju gospodin Batić želi da izvrši na našim mozgovima. Gospodo, u to vreme bio sam aktivni general i bio sam odgovoran ne samo za objekat Karaš, nego za sve objekte posebne namene. Tri čoveka u ovoj državi mogla su da ulaze u te objekte bez dozvole: načelnik Generalštaba, njegov zamenik i ja. Svojom oficirskom čašću tvrdim da nikada niko od ljudi koje traži Haški tribunal nije bio u tim objektima.
Gospodin Batić je izrekao jednu istinitu stvar. Tražio sam od načelnika Generalštaba da me smeni pre nego što se desio događaj u Karašu. Tri dana pre tog događaja služba bezbednosti koristeći kapetana, koji inače radi u gardijskoj brigadi i koga su znali stražari iz obezbeđenja, kada prolazite pored objekta Karaš videćete jedan mali otvor kroz koji je dužan stražar da proveri ko je lice koje stoji ispred vrata, uočio je kapetana koji inače obilazi stalno stražu i ima pravo da uđe u prvi deo objekta i pustio ga je.
Kada mu je otvorio vrata maskirani pripadnici "Kobri" upali su u objekat, a da za to nije od mene traženo nikakvo odobrenje. Odmah su sve stražare, sve podoficire, sve oficire stavili uza zid i razoružali, a onda upali u objekat. "Kobre" i pripadnici službe bezbednosti pregledali su celi objekat. Eto, navodno, oni su imali nekakvih saznanja da se tamo može nalaziti neko od haških optuženika. Znači, tri dana pre nego što se desio ovaj događaj. Ja sam za to saznao sutradan, jer su me ljudi koji obezbeđuju objekat, koji su izuzetno odgovorni, izvestili o tome.
Pošto sam smatrao da je to nepoverenje prema meni, tražio sam da gospodin Krga preduzme krivične mere prema pripadnicima službe vojne policije, prema jednom pukovniku, koga ovde neću imenovati, jer je i gospodin Krga prekršio određene zakonske propise, on je dao to odobrenje, ali je dao blanko odobrenje da su odmah i svi ostali vojni objekti posebne namene izvršeni i iskontrolisani na isti način.
Kada se desio ovaj događaj, ja sam napisao prvu naredbu i formirao prvu komisiju koja je trebalo da utvrdi da li postoji odgovornost vojne organizacije. Gospodin Krga je posle toga formirao drugu komisiju, ali je mene odredio za predsednika te komisije. I jedna i druga komisija su zaključile da ne postoji odgovornost vojne organizacije.
Ovaj tragični događaj se već mnogo vremena koristi na jedan potpuno neprimeren način. To posebno čini gospodin Batić. Mora se verovati ljudima, i mi se njima nismo mešali u posao, koji su stručni i po pitanju obdukcija i svih tragova. Ono što želim na kraju ponovo da kažem – u objektima posebne namene nikada, apsolutno nikada se nije nalazio nijedan od haških optuženika.

Replika, narodni poslanik Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da obavestim gospodina Delića da je Ministarstvo odbrane izdalo saopštenje, kojim je potvrdilo da su se svojevremeno u objektu Karaš, gardijskoj kasarni na Topčideru, skrivali haški optuženici. To je zvanična informacija Ministarstva odbrane. To je jedan detalj. Drugi detalj, ako je to zaista sve tako, zašto je onda hitna pomoć došla posle 50 minuta, u centru Beograda.
Zašto onda nije na pravi način obezbeđeno da se izvrši grafoskopija, daktiloskopija, parafinska rukavica za sve koji su se nalazili u krugu gardijske brigade? Zašto na adekvatan način nisu sačuvana zrna čaure, puške, uniforme, zašto to sve nije urađeno kako se inače radi i pri mnogo jednostavnijim događajima sa smrtnim posledicama u najelementarnijim situacijama? Zašto je onda vojna istraga izlazila samo sa saopštenjima?
Inicirali smo formiranje Nezavisne državne komisije. Ljudi koji su bili veštaci, balističari, stručnjaci za sudsku medicinu dali su svoj sud. Oni nemaju nikakav motiv da se stavljaju na bilo koju stranu. Onda su postali meta onih koji uporno pokušavaju da kažu da je samo njihova istina – istina.
Podsetiću vas, eksperti Nezavisne državne komisije su dali nedvosmisleni zaključak da su obojica vojnika gardisti, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, najpre razoružani pa ubijeni, dakle, streljani.
Onda su činjeni nečasni pokušaji još u vreme istrage. Gledajte to beščašće, kada je rečeno da je Milovanović ubio Jakovljevića, pa sebe, onda je počela kampanja da je Milovanović iz jedne socijalno ugrožene porodice sa psihičkim manama, intelektualno inferioran, sklon incidentnim ponašanjima i još neke mnogo ružnije stvari.
Kada je promenjena verzija, onda je to sve govoreno za vojnika, odnosno gardistu Jakovljevića. Onda se na jedan potpuno neverovatan način pojavilo i nekakvo tumačenje, kako bih nazvao, na nivou, u emisiji RTS-a, kao da je u pitanju Mapet-šou, sa nekim figuricama objašnjava se kako se to dogodilo.
Dakle, ne sumnjam gospodine Deliću, da vi mislite to što govorite i da su vaše informacije takve, govorim vam o sijaset stvari i papira i dokaza i činjenica koje su apsolutno nesporne.
Zašto onda nije otvorena jedna istraga do najsitnijih detalja da se utvrdi prava istina, da se ne prećutkuje i ne falsifikuje ono što se dogodilo u kasarni na Topčideru.
I sami znate da većina ljudi koji su bili u najneposrednijem obezbeđenju Ratka Mladića, da su bili pripadnici gardijske brigade, neću sada da pominjem njihova imena. Ako polemišemo dalje, pomenuću, svi su bili iz gardijske brigade.
Dakle, gardijska brigada je, nažalost, bila uporište ratnih zločinaca i to je fakat.