Zahvaljujem dr Žarku Obradoviću. Reč ima narodni poslanik Branimir Đokić − i on reklamira Poslovnik. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovano Predsedništvo, postavljam jedno pitanje Ministarstvu kulture, konkretno ministru kulture Voji Brajoviću, u ime Saveza estradnih umetnika Srbije, u ime Udruženja estradnih umetnika Srbije, u ime Unije poslodavaca Srbije i u ime Ujedinjenog granskog sindikata ''Nezavisnost'' Srbije.
S obzirom da je zakon o kulturi u pripremi i da smo mi dobili Nacrt zakona o kulturi koji je dat na razmatranje, mi kao asocijacija najveća u Srbiji, Savez estradnih umetnika Srbije, koji okuplja preko 30 umetničkih udruženja širom Srbije, pokušavamo već četiri meseca da stupimo u kontakt sa Ministarstvom kulture, konkretno sa ministrom kulture Vojom Brajovićem, i na legalan način smo uputili dopise.
Sada ću vam samo pročitati kog datuma je sve to poslato. To je poslato 6. 7. 2007. godine gospodinu ministru Vojislavu Brajoviću od Unije poslodavaca Srbije, Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost, Saveza estradnih umetničkih udruženja Srbije i Udruženja estradnih umetničkih izvođača Srbije.
Dopis je poslat, znači, 6. 7, overen pečatom, potpisali smo ga gospodin Branislav Čanak, mr Ratko Ninković, Zlatko Stanojević i ja.
Drugi dopis smo poslali 28. 8. sa istom molbom da primi delegaciju ove najmasovnije institucije što se tiče estradno-umetničke delatnosti.
Naravno, odgovor nismo dobili ni od drugog dopisa. Treći dopis smo poslali 1. 10, isto je overen, poslat na istu adresu. Naravno, odgovor nismo dobili.
Četvrti dopis koji smo poslali je zaveden 11. oktobra i do danas odgovor nismo dobili.
Bili smo prinuđeni da se obratimo Narodnoj skupštini Republike Srbije, Odboru za kulturu i informisanje, gospodinu Slobodanu Gavriloviću, predsedniku, da primi delegaciju ove četiri najmasovnije organizacije estradnih umetnika ovde u Srbiji.
Tražim u ime ovih organizacija da se odgovori lično i da se pošalje ovde na Skupštinu: koji su razlozi da se ministar kulture Vojislav Brajović do ovog trenutka uopšte nije obratio, bar napismeno, da kaže razloge zbog čega četiri meseca ne želi da primi ovu delegaciju, kada je u međuvremenu vodio konsultacije sa mnogim određenim umetničkim udruženjima?
Pitamo se da li je on ministar samo jednog broja umetnika u Srbiji, ili je ministar kulture koji bi trebalo da sasluša i određene umetnike iz drugih oblasti i drugih esnafa.
Očekujemo da ćemo dobiti brzo odgovor kako bi ga mogli proslediti našim udruženjima. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Branimiru Đokiću.
Reč, najzad, ima narodni poslanik Goran Davidović. Neka se pripremi narodni poslanik dr Paja Momčilov.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, svakako da, kada govorimo o Zakonu o visokom obrazovanju, zakon treba u svakom slučaju da daje odgovore na mnoga postavljena pitanja koja smo čuli u toku proteklog i današnjeg dana.
Naravno, ono što je neminovno je da u svakom slučaju ne dovedemo u pitanje stečena prava onih koji su završili određene fakultete do trenutka dok skupštinski odbor nije zauzeo ovakav stav koji smo imali priliku da čujemo.
Podsetiću da u članu 127. stoji: ''Lice koje je steklo, ili stekne odgovarajući akademski, stručni ili naučni naziv, prema propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, zadržava pravo na njegovo korišćenje u skladu sa propisima prema kojima ih je steklo.
Lice iz stava 1. ovog člana može tražiti od visokoškolske ustanove u kojoj je steklo naziv da mu u postupku i pod uslovima propisanim opštim aktom visokoškolske ustanove, a u skladu sa kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva koje propisuje Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija strukovnih studija, utvrdi da ranije stečeni naziv odgovara nekom od naziva iz člana 95. ovog zakona.
Kada visokoškolska ustanova u postupku iz stava 2. ovog člana utvrdi odgovarajući naziv, izdaje novu diplomu u skladu sa ovim zakonom.
Diploma iz stava 3. ovog člana može se izdati samo ako se ranije izdata diploma oglasi nevažećom.
Ako je visokoškolska ustanova na kojoj je lice iz stava 2. ovog člana steklo naziv prestala da postoji, a nema pravnog sledbenika, Ministarstvo će odrediti visokoškolsku ustanovu koja će odlučivati o takvom zahtevu.'' Podsetiću da se u članu 95. praktično kriju mnogi odgovori na postavljena pitanja koja smo imali priliku da čujemo ovde u Skupštini.
Najpre, u stavu 1. se kaže da lice koje završi osnovne akademske studije stiče stručni naziv, odnosno stiče zvanje prvog stepena akademskih studija za odgovarajuću oblast. Zatim, lice koje završi osnovne strukovne studije stiče zvanje prvog stepena strukovnih studija iz odgovarajuće oblasti. S druge strane, lice koje završi specijalističke akademske studije stiče stručni naziv specijalista, sa naznakom zvanja za šta je specijalista, drugog stepena.
Lice koje završi specijalističke strukovne studije, jer imamo i akademske i strukovne, a u ovom slučaju strukovne studije, stiče stručni naziv specijalista, sa naznakom za zvanje drugog stepena tih strukovnih studija.
Lice koje završi magistarske akademske studije drugog stepena stiče akademski naziv magistra, sa naznakom za oblast za koju je magistrirao.
Lice koje završi doktorske, odnosno akademske studije trećeg stepena, stiče naziv za zvanje doktora nauka, odnosno doktora umetnosti, sa naznakom za tu oblast.
Listu zvanja iz odgovarajućih oblasti i skraćenice stručnih, akademskih i naučnih naziva utvrđuje Nacionalni savet na predlog Konferencije univerziteta, odnosno Konferencije akademskih strukovnih studija.
Skraćenice stručnog naziva se stavljaju iza imena i prezimena, a skraćenice akademskog naziva se stavljaju ispred imena i prezimena.
Ono što je možda, na izvestan način, i dovelo do zabune primenom Bolonjske deklaracije i donošenjem ovog novog zakona je da smo svi zaboravili na faktor vreme, da je ovo proces koji se odvija u jednom vremenskom periodu i da ćemo imati u tom prelaznom periodu, do konačnog prihvatanja celog procesa, i izvesne poteškoće koje su nastale u ovim tumačenjima.
Ali, ukoliko želimo da ova zvanja, o kojima smo govorili, po ovom zakonu, prevedemo u zvanja koja bi bila priznata u inostranstvu, želim da istaknem da u međunarodnom prometu i u diplomi, recimo na engleskom jeziku, ukoliko neko završi neki od ovih naših fakulteta i želi da ode u inostranstvo, evo šta će mu pisati na toj diplomi.
Znači, ukoliko je lice završilo osnovne akademske studije ili osnovne strukovne studije, u diplomi na engleskom jeziku stajaće mu bachelor, znači naziv koji je steklo po ovom zakonu koji smo mi doneli.
Ako je lice završilo osnovne strukovne studije, onda dobija naziv bachelor appl. To je zvanje koje će stajati u diplomi kada odlazi u inostranstvo, ukoliko želi da dobije i taj prevod na engleski.
Na osnovu završetka magistarskih akademskih studija, znači, kada lice po ovom zakonu završi magistarske akademske studije drugog stepena stiče naziv magistra i onda će, na osnovu tog zvanja, u prevodu nositi naziv master, a naziv koje je steklo iz stava 6. člana 95. postojećeg zakona, tamo gde je završilo doktorske studije upravo će takvo zvanje i imati. Na ovaj način smo, mogao bih da kažem, dobrim delom otklonili izvesne poteškoće oko tumačenja.
Bio sam, sticajem okolnosti, u prilici da sretnem studentkinju elektrotehnike, koja ove godine završava elektrotehnički fakultet, koja je postavila pitanje: šta će pisati na njenoj diplomi? Znači, da li će na njenoj diplomi, posle petogodišnjih studija, pisati diplomirani inženjer elektrotehnike ili master, odnosno da li će biti potrebno da za zvanje mastera položi, ta studentkinja i oni koji završavaju u konkretnom slučaju ovaj fakultet, izvestan broj dopunskih ispita?
U svakom slučaju, ovakav način zvanja, uz pomoć tumačenja zakona, zavisiće od samog fakulteta.
Ono što je jako bitno je da su praktično svi fakulteti Bolonjskom deklaracijom u obavezi da pristupe procesu akreditacije. Želim da kažem da je Medicinski fakultet u Kragujevcu jedan od prvih fakulteta koji je pristupio procesu akreditacije, koja zaista nije nimalo naivna i koja na neki način potvrđuje ozbiljnost jednog fakulteta, a naravno i univerziteta koji ima takve fakultete.
U svakom slučaju, mislim da zauzimanjem u Skupštini jednog ovakvog stava, mada mislim da možda nije ni bilo potrebe na taj način zauzimati, da je moglo određeno tumačenje od strane samog Ministarstva moglo da razjasni mnoge dileme, i uzimajući u obzir da je primena Bolonjske deklaracije proces u kojem je faktor vreme takođe bitan, i da to ne može da se desi za kratko vreme, mislim da ćemo na ovaj način otkloniti mnoge nedoumice i sumnje koje postoje oko samog zvanja.

Reč ima narodni poslanik dr Paja Momčilov, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi raspravljamo danas o jednom relativno prostom problemu koji je nama kroz materijale predstavljen na dve stranice malog formata.
Vidim da su se prethodni govornici uglavnom trudili da objasne šta je suština intervencije koju želimo da učinimo, a kojom želimo da pojasnimo samo odredbe Zakona o visokom školstvu koji je 2005. godine donet u ovom domu. Moram da vas podsetim, glavni razlog za donošenje je naveden kao da mi treba da pristupimo bolonjskom procesu, da je to suština donošenja ovog zakona. Mi svi znamo šta je osnovni cilj Bolonjske konvencije. Ona treba da bude primenjena do 2010. godine u Evropi, to je proces koji je započeo, u koji smo i mi ušli.
On ima dva glavna cilja: da stvori evropski prostor visokog obrazovanja, jedinstveni koliko je moguće, mada ne identičan, znači dozvoljava se jedna širina i elastičnost u primeni pojedinih rešenja i, naravno, potrebno je postići i evropski sistem prenošenja i akumulacije bodova, koji je i korektiv i instrument kojim će se prepoznavati studenti iz različitih zemalja i biti im omogućena prohodnost iz jedne zemlje u drugu. Kao ozbiljni kritičari, kada je donošen ovaj zakon, mi iz SRS smo ukazivali na niz problema koji će proisteći iz ovako donetog zakona.
Danas imamo jednu bezazlenu situaciju koja se lako da prevazići, a ja ću tačno i nju da objasnim, mada su i pre mene drugi to uradili, i mislim da je većini građana potpuno jasno o čemu se radi.
Ono što hoću da kažem, što treba u svakom slučaju kazati: ovo je jedna dobra prilika koju mi danas treba da iskoristimo, pa da vidimo i neke druge probleme koji su vezani za primenu Bolonjske konvencije, a koji su po mom mišljenju i mišljenju srpskih radikala, poslanika u Narodnoj skupštini, daleko bitniji i važniji, a opterećuju proces implementacije zakona i, u krajnjem slučaju, implementacije Bolonjskog sporazuma.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem još jednu stvar − da se vratim malo u prošlost, pa neću više da govorim o prošlosti − kada smo mi srpski radikali predlagali amandmane na Zakon o visokom školstvu, bila je uočena jedna interesantna pojava, sada ću ovde da je iznesem javno: dolazili su ugledni profesori iz drugih stranaka, i to stranaka pozicije, vlasti, i molili nas da predlažemo amandmane kojima ćemo korigovati neke grube nepravilnosti koje je Zakon donosio. Tek toliko da se zna o atmosferi u kojoj je donet i o jedinstvenosti mišljenja svih onih koji treba o tome da odlučuju.
Da se pozabavim ovim što nam je predloženo. Opet mala predistorija − imali smo jedan dobar sistem visokog školstva, možemo da se sporimo da li je manje ili više dobar, i taj je sistem kvalifikovalo da smo imali dvostepenost: imali smo dodiplomske studije koje vas, kad završite, kvalifikuju da se bavite nekom strukom, i imali smo poslediplomske studije. Šta je Bolonja donela? − trostepenost: imamo prvi stepen, osnovne studije, pa imamo drugi stepen, gde imate dodatno akademsko obrazovanje i specijalističko obrazovanje i onda postajete master, i imate treći stepen koji je doktorat.
Koja je razlika između ovog i prethodnog? Kada smo imali dvostepeni sistem, za struku, da radite, kvalifikovao vas je prvi stepen − dodiplomske studije, a poslediplomske studije su vas kvalifikovale da se bavite naukom i da budete subspecijalista. Imali ste magisterijum, koji je trajao dve godine i koji vas je kvalifikovao da možete samostalno da se bavite naučnoistraživačkim radom, a doktorat je bio kruna kojom ste dokazivali da ste ono što ste naučili kao magistar primenili i dali određeni doprinos nauci nekim novim otkrićem. To je svima poznato.
Šta sada imamo? Sada smo, pod pritiskom iz Evrope i drugih zemalja, uveli jedan novi sistem koji redukuje ovaj osnovni prvi stepen. Može se za tri godine završiti i biti pravnik − nećeš biti diplomirani, doduše, i nećeš biti master pravnih nauka, ali ćeš biti pravnik.
Ako završiš drugi stepen, bićeš diplomirani pravnik i zvaćeš se master. Za prvi stepen, uvodi se strana reč, bićeš bačelor za pravne nauke. Sad imamo nešto što je master − nije magistar, a više je od onoga što je ranije bilo dato osnovnim studijama. To je jedan problem koji sada treba premostiti.
U obrazloženju smo čuli, gospodin Aligrudić je rekao ovako: došli su studenti i mi smo na inicijativu studenata prihvatili da damo tumačenje, Zakonodavni odbor je u julu dao tumačenje da izjednačimo ranije dodiplomske studije sa stepenom mastera koji zahteva više studiranja, koji je nešto manje od magistra, a više je od osnovnih studija.
Po prirodi stvari, čovek može da se pita: zašto je to sad problem, zašto treba izjednačiti? Dva argumenta su nam ovde predočena.
Rekli su: na jedinstvenom tržištu, verovatno se misli Evrope, a možda i kod nas, treba da budemo jednaki. Argument koji može da se prihvati. Drugi argument, kod doktorskih studija, ako niste master, ne možete da idete na doktorske studije. Čovek bi na prvi pogled pomislio da je to tako, a u stvari nije tako. Lepo ću da dokažem da uopšte nije bio potreban razlog da se tako nešto dogodi.
Srpski radikali će glasati da se ovo izjednači. Zbog čega? Upravo zbog toga što ima u jednom delu studenata možda želja i nerazumevanja, i osećaja ugroženosti za dalje napredovanje, egzistenciju, i to nije sporno. Uradile su to i druge evropske zemlje. Urađeno je u Hrvatskoj, u Sloveniji − izjednačen je, da kažem najjednostavniji primer, najviše pravnika ima, diplomirani pravnik sa masterom − uradila je to Belgija, Holandija i mnoge evropske zemlje, i nema tu spora.
Pitanje je zašto mi i na osnovu čega mi? To su dva pitanja. Kada se donosio okvirni zakon koji primenjuje Bolonju, rečeno je da je on širok i da će se podzakonskim aktima i pravilnicima regulisati pojedinosti i specifičnosti.
Pitanje je − kada mi raspravljamo o problemima visokog školstva, Skupština je laičko telo, ovde su se neki izrugivali nekim poslanicima kako su neuki, kako ne razumeju zakonske norme i terminologiju − zašto nismo konsultovali i stručne organe koji su pozvani, upravo Nacionalni savet za obrazovanje, upravo Konferenciju fakulteta; ako smo 'teli mogli smo i Senat univerziteta; ako smo 'teli, a morali smo možda i Srpsku akademiju nauka, jer predsednik Srpske akademije nauka, da vas podsetim, u jednom nedavnom intervjuu kaže kako je Akademija zaobiđena u vođenju brige i kreiranju politike obrazovanja.
Znači, mi nikoga nismo konsultovali, nikoga ne pitamo, a možda su ta tela mogla ovaj problem i sama da reše svojim normativnim aktima. Ako čitate pažljivo dokumente i pratite Bolonju, pa onda odete i pogledate, u Kopenhagenu je od 12. do 14. januara 2005. godine održan sastanak Okviri za kvalifikaciju u evropskom prostoru visokog obrazovanja, i tamo se lepo kaže: kod izrade svih nacionalnih okvira, tako i tumačenja za kvalifikacije, uključiće se svi relevantni faktori zainteresovani za visoko obrazovanje. Znači, ovde fale stručne asocijacije, ovde fale stručnjaci, a ako hoćete Bolonju da sprovodite, morate ovo da ispoštujete.
Rekao sam da nije doktorat uslov da se neko boji da neće moći da ode na doktorske studije i opet ću se pozvati na ono što je dokument sa jednog drugog sastanka, koji je u Salcburgu održan 3−5. februara 2005. godine, gde kaže: konstatovano je da će treći ciklus, govori se o trećem stepenu, o doktoratu, svakako razdvoji od prva dva, dodiplomski i postdiplomski, te da on zahteva više fleksibilnosti u strukturi i organizaciji.
Ako je dozvoljena fleksibilnost, znači da se dozvoljavaju različiti programi i unutar jedne države, ne samo unutar evropskog obrazovnog prostora. Pa ste lepo mogli propisati kod doktorata uslove za onoga ko je bio dodiplomski, njemu dati jedan program, a onom ko je master, ako je nešto više postigao ka dolasku do doktorata, ako je više edukovan da koristi naučni aparat i dokazao se, njemu ćete dati drugi program.
To je suština Bolonje, koju ovde niko ne shvata − ta elastičnost i dozvola različitih postupaka unutar, neću čitati, deset tačaka onoga što je jasno rečeno. Sad čovek može da pomisli ovako: isključili smo stručnu javnost, saslušali smo studente, u redu je što smo saslušali, bez njih se dalje ne može ako se Bolonja hoće striktno sprovoditi.
Bolje da smo saslušali nešto drugo kada su studenti u pitanju i videli da li je postignuto. Bolonja nalaže da studenti budu aktivni sudionici edukativnog procesa. U kom pogledu? Da ocenjuju svoje profesore, ali da te ocene ne budu prazno, mrtvo slovo na papiru, nego da budu i uslov opstanka dotičnog profesora na predmetu i katedri koju drži.
Ovo ne govorim slučajno. Sada bih iskoristio ovo vreme da ukažem na jedan daleko važniji problem. Septembra−oktobra dobili smo prvu generaciju ''bolonjaca'' koji izlaze i završavaju. Ako gledamo Zakon i Bolonju striktno, Bolonja uvodi na fakultet nešto što je više gimnazijski tip rada, učenja i ocenjivanja. Imate 60 bodova koji su uslov da pređete u narednu godinu.
Naime, nema prenošenja ispita iz godine u godinu po našem zakonu koji smo ovde 2005. godine doneli i što je intencija Bolonje. Ali, šta se dogodilo? Mi jesmo imali veliki problem, slažem se, i pre uvođenja Bolonje. U čemu se on ogledao?
Evo, ogledao se u tome, najbolje znam situaciju na Medicinskom fakultetu, Stomatološkom, Farmaceutskom, ako gledate studente koji su upisali recimo fakultet koji sam završio davno, generaciju iz 1999. i 2000. godine, upisano je 1.035 studenata. Znate li koliko je završilo u roku − 86 studenata.
Ako gledate farmaciju, 2000/2001. godine upisalo se 325 studenata, a završilo 55 u roku. Stomatologija, 2000/2001. opet − upisalo 230, a završilo 10 studenata.
Vidite, Bolonja zahteva da svi završe u roku godinu za godinom. Šta je realna slika našeg visokog školstva? Da to malo svedemo na brojke: u Srbiji studije u roku završava 10% studenata, 70% odustaje, a 20% studira duže nego što je propisani rok. Znači, 30% završava.
Šta je sa prohodnošću sistema? Zašto se to događa? To su prava pitanja i time mi treba i te kako da se bavimo. Šta se dogodilo ove godine?
Dogodilo se da, kada otvorite novine i kada čitate izjavu ministra, onda vidite ovo: odustajemo od zakonske norme koja je propisana Zakonom o visokom školstvu, nema više da se prelazi u sledeću godinu bez prenošenja ispita, ali − cenzus je smanjen sa 60 na 37 bodova, i to je odluka, dogovor između ministra za prosvetu, koji se složio sa ovom normom. Tu je nađena pravna začkoljica ili sporedan put kojim je to dozvoljeno.
Da se odmah razumemo: apsolutno podržavam ovo. A šta hoću da kažem? Hoću da kažem da se ovde Bolonja primenjuje na nakaradan način, da ona nije uradila ono za šta smo je uvodili, i da smo mi džabe ovde pričali da će biti problema i da ovako ne može, a da nas život, evo, već na prvom koraku demantuje da je ono dobro implementirano.
U čemu je problem? Imamo nove programe, ali nastava, ispiti i ocenjivanje su stari. Predmeti su smanjeni za upola, gradivo je ostalo isto, način ispitivanja je potpuno isti i većina studenata ne može ovo da položi.
Izvukao sam ova tri fakulteta koja su meni najbliža − Medicinski, Stomatološki, Farmaceutski − ne omalovažavam druge, ne poznajem situaciju na drugim fakultetima, ali na ovim fakultetima vi imate najbolje đake iz srednje škole.
Šta to govori? Govori da ovo što je doneto i zakonskom normom propisano − ne funkcioniše, nije dobro, i to je problem. Moraju studenti da se čuju na pravi način, ne da idu da demonstriraju, pa da ih onda neko ovde primi, pa da im obeća nešto što u suštini i nije bitno. Pa će meni neko kazati: pa da, tako je možda i u svetu − a nije tako. Evo da uzmemo jednu razvijenu zemlju, hoćete u evroatlantske integracije, da uzmemo Nemačku. Znam kakva je situacija u medicinskim naukama.
Vidite, u Nemačkoj je na medicinske fakultete upisano 2.347 osoba i u 2005. godini je završilo 2.024, znači od 2.300 osoba 2.000 završi u roku fakultet.
Hajde da vidimo Italiju, to su nam komšije, bliže, kod njih imam podatke za medicinsku grupaciju biomedicinskih nauka, i stomatologiju, i farmaciju i da ne govorim sve, upisalo je 2000. godine 27.000 studenata, a u roku je diplomiralo 47%.
Šta se ove godine dogodilo? Zašto je ovo menjano? Kada su videli prolaznost, koja je ispod 15% na našim fakultetima, videli su da je Bolonja pukla na prvom koraku, da je nerealna.
Sada su počele optužbe. Studenti napadaju profesore, profesori napadaju studente, a u stvari, po meni, treći je krivac: krivo je nadležno ministarstvo, stručne službe koje nisu sposobne da nešto što je novo implementiraju na pravi način.
I to je prava istina i to su problemi kojima mi treba da se bavimo ovde.
Prema tome, još jedan podatak: sećate se pre par godina one akcije slikanja po televizijama, hiljadu talenata, stipendije za njih, izdvajanje sredstava od milion, da li je to bilo evra ili dinara − ne sećam se više tačno, da hiljadu mladih ljudi dobiju stipendije i da budu potpomognuti.
Tu su bili svi oni dobitnici međunarodnih priznanja na olimpijadama znanja.
Šta je ove godine? Od hiljadu je samo desetak stipendija dodeljeno. Šta je sad sa brigom o mladim talentima? To su ozbiljni problemi ovog društva.
Ovaj novi ministar je uspeo da nešto što je zaživelo – i što je imalo perspektivu i ulivalo nadu mladima da budu u ovoj zemlji, da opstanu u ovoj zemlji, da mogu čak sa tim stipendijama da odu u inostranstvo i da tamo na prestižnim univerzitetima, budući da većina nisu bogataši, mogu da proširuju svoja znanja – bude ugašeno.
Ukazivali smo mi na negativne tendencije i pojave ovog objedinjenog evropskog univerzitetskog prostora i tržišta koje treba da diktira odnose, bojeći se upravo odliva mozgova. Neko je rekao koliko je naših mladih talentovanih ljudi u inostranstvu, a sigurno ovakvom politikom jedne neodgovorne vlade mi situaciju nećemo popraviti.
Samo još jednu rečenicu da kažem, ove brojke koje sam rekao, o prolaznosti 15%, treba li da se dozvoli da svako bude fakultet i pod svakakvim uslovima?
Akreditaciona komisija, akreditaciono telo, ima odgovoran zadatak da pokuša da zavede red. Ako nećemo tako, imate alternativu, a to je Kragujevac. Država je stala na Kragujevcu, a mi znamo da je Kragujevac nešto što je tipično za čitavu Srbiju. Ako nećete red, onda ćete fizičke pretnje, onda ćete da tučete članove Akreditacione komisije, besramno, da plaćate batinaše i da problem Kragujevačkog pravnog fakulteta ostane i da narasta.
Prema tome, glasaćemo za ovaj predlog, nikakvih problema nema, ali on ne zadire u suštinske, esencijalne probleme našeg visokog obrazovanja i tome bi trebalo daleko više pažnje posvetiti. Hvala vam.

Zahvaljujem dr Momčilovu. Po Poslovniku se javio narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministri Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu su me zamolili da danas ovde postavim jedno poslaničko pitanje.
Naime, na teletekstu Hrvatske radio-televizije pročitali su da je delegacija Srbije u Savetu bezbednosti podržala prijem Hrvatske za nestalnog člana Saveta bezbednosti. Istovremeno, Slovenija to nije uradila zbog ribarskog spora u Piranskom zalivu.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ispade da su Slovenci više zainteresovani za ribe nego predstavnici srpske vlasti za građane, za Srbe, za članove njihove nacije. O čemu se, zapravo, radi? Ili je neko lud, ili je izdajnik − trećeg nema.
Jer, nekoliko stotina hiljada Srba je proterano sa vekovnih ognjišta. Nekoliko desetina hiljada stanova je oteto. Nekoliko desetina milijardi vrednosti imovine tim Srbima je oteto. Nekoliko hiljada Srba je pobijeno na najpodmukliji i najzverskiji način dok su u izbegličkim kolonama išli prema Srbiji. Danas su to građani Srbije, danas su to državljani ove države i danas je neko u ime njih odlučio da podrži kandidaturu Hrvatske u Savetu bezbednosti. Šta možemo reći posle ovoga? Sramota.
Pitam one koji su poslali ovu delegaciju, bez obzira ko se u njoj nalazi, znam ko se nalazi: ko je ovlastio delegaciju da podrži Hrvatsku? Ko je ovlastio delegaciju da se na ovakav izdajnički potez odluči pre nego što su rešena sva pitanja?
Istovremeno vas podsećam da u Strazburu, u Savetu Evrope, pojedini članovi naše delegacije nisu podržali Rezoluciju koja je bila predložena.
Gospodine Mićunoviću, i ja kažem "au", jer taj ko nije podržao onu rezoluciju da se u Hrvatskoj priznaju prava Srba kao konstitutivnog naroda, dakle ona prava koja su imali pre 1990. godine, onaj ko nije podržao tu rezoluciju, morao bi bar da pocrveni.

Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ne bih dugo zadržavao na ovom, najprostije rečeno ujednačavanju zvanja, jer iz toga svakako ne proizilazi i ujednačavanje znanja.
Da se javim i da kažem nešto o ovoj važnoj tački koja je trenutno na dnevnom redu ... (Dobacivanje iz sale.)
(Predsednik: Izvinjavam se, izvolite, nastavite. Molim da se sasluša govornik.)
Sinoć sam se obradovao jer je drugi put u četiri godine, od kada sam ovde, ovaj parlament ličio na Skupštinu, ili ova skupština na parlament, kako god hoćete.
Prvi put, kada je govorila gospođa Gordana Rajkov, bila je tišina, slušalo se i čulo se i nešto pametno, i u popodnevnom zasedanju, kada su govorili profesori doktori, držeći se struke i teme koja je na dnevnom redu. U ta dva momenta sam bio ponosan što sam član ovog parlamenta. Naravno, danas je osvanuo novi dan i sve je otišlo niz vodu.
Taj mladi čovek, zbog kojeg sam se danas pojavio ovde, pre jedno dva meseca mi je rekao: "Upisao sam master, platio itd."
Kažem mu: "Pa, zašto, biće izjednačeno, doneli smo još u prošlom sazivu odluku da to izjednačimo". On me pogledao zapanjeno i kaže: "Kakve to veze ima? Ne upisujem master zbog papira, nego da nešto naučim".
Prema tome, ko god ne misli kao ovaj mladi čovek, potpuno je svejedno kako ćemo ga zvati, jer staro latinsko pravilo je falsa demonstratio non nocet, dakle, pogrešno imenovanje apsolutno ne škodi onima koji će se kriti iza papira i onima kojima će taj papir biti sekundaran u odnosu na znanje koje će da steknu. Dakle, ta primenjivost znanja je, u suštini, ono što će nekome otvoriti vrata za nekakav budući život. Dakle, to je za neku buduću struku.
To je ono najkraće što sam hteo da kažem. Problema će da bude. Svako to zvanje će da bude poseban problem, ali upravo je to izazov: da li nešto što će da izazove probleme treba da nas spreči da to uradimo?
Mogu samo da kažem da struka kasni za ovim parlamentom godinu i po dana. Pre godinu i po dana je ovo već bilo u razgovoru u ovom cenjenom domu. Pre godinu dana je Zakonodavni odbor, u prošlom sazivu, doneo odluku o izjednačavanju, vrlo argumentovano i obrazloženo. Za tih godinu dana niko se javio nije, a mi ih danas pozivamo i kažemo: hajde, ljudi, javite se.
Gospodo iz struke, ovaj put ćete malo da kaskate za parlamentom. To mi je takođe drago. Pomoći ćemo jedan drugom da ove probleme što bezbolnije rešimo, da rešenja budu što pravičnija i što bolja. Sa ovim bih i završio. Mislim da je jasno iz ovoga da će poslanička grupa G17 plus zdušno podržati izjednačavanje ovih zvanja. Hvala lepo.