Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano Predsedništvo, vraćamo se na nastavak jučerašnje tačke dnevnog reda. U odnosu na sve ono što se juče moglo čuti od strane svih kolega koji su učestvovali u raspravi, ili gotovo svih, nesporno je da treba prihvatiti stav Zakonodavnog odbora, i da ovo autentično tumačenje treba prihvatiti na način na koji je i predloženo, i time staviti tačku na jedno otvoreno pitanje vezano za primenu Zakona o visokom obrazovanju. Jer, nesporno je, sa pravne tačke gledanja na ovo pitanje, da se ne mogu dovoditi u pitanje stečena prava.
Ali, takođe se mora priznati da je juče od strane više kolega, povodom diskusije o ovom članu zakona i generalno o visokom obrazovanju, otvoreno jako mnogo pitanja na koja su potrebni relevantni odgovori.
Ovo pominjem ne slučajno. Ono što smo juče čuli i što ćemo verovatno danas čuti, a i ono što se dešava u praksi od početka primene Zakona o visokom obrazovanju, a podsetiću da je Zakon o visokom obrazovanju usvojen 2. septembra 2005. godine, sve ono što se dešava govori upravo da ovo tumačenje Zakonodavnog odbora i nije trebalo da bude predmet rada Narodne skupštine. Bilo bi logičnije, celishodnije, svrsishodnije da je Ministarstvo za prosvetu izašlo pred Skupštinu sa predlogom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo govorim ne slučajno, jer je u protekle dve i nešto godine bilo jako mnogo problematičnih situacija, ne samo oko pitanja mastera nego i oko drugih pitanja vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju.
Mislim da uopšte nije bilo potrebe da se studenti okupljaju da protestuju. Ministarstvo je trebalo da reaguje na samu pojavu potrebe da se o tome zauzme odgovarajuće mišljenje.
Priznaćete, u praksi će biti puno problema zato što ovo pitanje do sada nije obrađeno na dobar način ili nije objašnjeno, jer imaćemo jednu praktičnu situaciju da, poštujući stečena prava, neko ko je završio određeni fakultet za četiri godine i stekao odgovarajuće zvanje, sada će dobiti zvanje koje podrazumeva pet godina učenja. Fakulteti, visokoškolske ustanove će, naravno, naći načina da obrazlože težinu predmeta, broj bodova i slično, naći će objašnjenje da je to u redu, ali, formalno gledano, imamo jednu praktičnu situaciju.
Sa druge strane, neko od kolega je pomenuo, Zakon to predviđa, onaj ko završi master program sutra može da upiše doktorske studije itd. Znači, mi stavljamo tačku na jedno pitanje. Ovo mišljenje Zakonodavnog odbora nije sporno, ali je loše što se zakonodavac o ovome nije izjasnio. Loše je jer ne treba prepustiti Zakonodavnom odboru da daje pravno tumačenje člana tog i tog.
Trebalo bi, da je sreće, da je i Odbor za prosvetu Narodne skupštine razmatrao ovo pitanje. Poenta je u tome da bi, ako je Odbor matičan za Zakon o visokom obrazovanju, onda bilo logično da i po ovom pitanju zauzme odgovarajući stav i da kaže svoje mišljenje.
Mi smo juče čuli nekoliko članova Odbora za prosvetu Narodne skupštine. Oni su izložili o ovom pitanju isti stav, ali su, svaki na svoj način, otvorili sijaset drugih pitanja. Bilo bi dobro da smo imali i stav Odbora. Toga nije bilo. Mogli smo čuti i da za sada nema kriterijuma za obrazloženje ovoga stava.
Inače, nisam slučajno rekao da posle dve i nešto godina od usvajanja Zakona o visokom obrazovanju i početka njegovog sprovođenja i te kako treba pristupiti promenama i izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Za one koji to pitanje posmatraju na drugi način pomenuću po meni jedan od najvažnijih razloga, a to je pitanje usklađenosti Zakona o visokom obrazovanju sa odredbama Ustava Republike Srbije. Mislim da mnogi ljudi uopšte nisu obratili pažnju na odredbu Ustava Republike Srbije koja govori o pravu na obrazovanje.
Citiraću član 71. Ustava Republike Srbije koji kaže: "Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno".
Stav 3: "Svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa zakonom. Osnivanje škole i univerziteta uređuje se zakonom".
Kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, ove odredbe Ustava Republike Srbije, vezano za pravo na obrazovanje, izazvaće ogromne promene u sistemu obrazovanja u Republici Srbiji i dovešće do toga da će jako mali broj, u odnosu na postojeće stanje, učenika završnih razreda srednjih škola dobiti mogućnost da budu stipendirani od strane Republike Srbije.
Ovo govorim ne slučajno. Imam kod sebe jedan dokument koji govori o stanju u Srbiji vezano za stepen siromaštva. Statistički je možda to drugačije, ali je nesporna činjenica – to ne govorim u ime SPS, ili moje kolege poslanici iz SPS, to govore ljudi koji se bave pitanjima siromaštva u Srbiji – da je siromašenje postalo tendencija u Srbiji, da je cela ova situacija posle 2000. godine, privatizacija itd. dovela do toga da oko 640.000 ljudi radi u sivoj zoni, a preko milion je nezaposleno.
Statistički gledano, Srbija je deset puta siromašnija od Poljske, a pet puta od Turske. Samo je u Albaniji stepen siromaštva veći. Jedna trećina stanovništva živi sa manje od 30 dolara ili 1.650 dinara mesečno, 18% u uslovima apsolutnog siromaštva sa manje od 20 dolara ili 1.100 dinara mesečno. Svaki deseti stanovnik u Srbiji živi na minimumu egzistencije sa 2,5 dolara ili 137,5 dinara dnevno.
Karakteristike siromaštva su, naravno, veliki broj izbeglica i raseljenih lica, dok je više od 150.000 dece u kategoriji siromašnih, a više od 400.000 penzionera ima najniže penzije. Utvrđeno je da tri četvrtine penzionerskih domaćinstava u centralnoj Srbiji i Vojvodini nije u stanju da obezbedi sebi najnužniju hranu i lekove. Penzioneri sa minimalnom penzijom nemaju sredstava ni za osnovne životne namirnice kao što su mleko, meso i voće.
U 2006. godini 8,8% stanovništva Srbije je klasifikovano kao siromašno. Seosko stanovništvo je 2,5 puta siromašnije u odnosu na stanovništvo gradskog područja. Onda se pominje i koje su to grupe siromašnih u Srbiji. Moram pomenuti da je najveći procenat siromašnih zabeležen kod domaćinstava čiji je nosilac radno neaktivan (studentkinja ili domaćica), a nije penzioner.
Ovo govorim ne slučajno. Ove podatke sam svesno uzeo da vam ilustrujem šta se u Srbiji sprema i ko će biti predmet brige države vezano za visoko obrazovanje. Time se potvrđuje ono što smo mi socijalisti govorili: da će visoko obrazovanje u budućnosti biti privilegija bogatih i da se, jednostavno, i po tom osnovu Srbiji loše piše jer zemlja koja nema kvalitetno obrazovanje, objektivno nema ni budućnost.
Pre nekoliko dana jedne dnevne novine su donele vrlo inspirativan članak jednog istraživača društvenih tokova, koji govori o uputstvima Svetske banke da se u Srbiji krešu i davanja za penzionere, ali i obaveze države vezano za visoko obrazovanje.
Sledeći ono što je Svetska banka govorila nekim drugim zemljama koje su se nalazile u sličnoj situaciji, kada penzije pređu na budžet, u jednom trenutku će se proglasiti bankrot tog budžeta i onda penzije neće biti moguće isplatiti, biće neka socijalna pomoć. Za obrazovanje će, naravno, doći do drastičnog kresanja obaveza države prema budućim korisnicima visokog obrazovanja.
Ovaj član Ustava Republike Srbije govori da će biti jako mali broj onih ljudi, u odnosu na postojeće stanje, koji će biti briga države i kojima će biti omogućeno besplatno obrazovanje. Naime, postoje neki statistički podaci da bi tek 10 posto svršenih učenika mogao biti predmet besplatnog studiranja i to oni koji su odlični studenti i koji su slabijeg imovinskog stanja.
Ovo govorim svesno zato što mislim da ovu priču o stanju u visokom obrazovanju treba da koristimo i da kažemo o stanju u visokom obrazovanju i o perspektivama Srbije.
Mislim da smo po ko zna koji put, kao država, požurili da sprovedemo nešto što je pitanje u kojoj meri Srbiji donosi neku korist. Kada kažem korist, mislim, naravno, na budućnost. Jer Bolonjska deklaracija jeste preporuka, ona nije obaveza koja se mora primeniti preko noći, a mi smo sve učinili da je primenimo preko noći.
Bolonjska deklaracija je kao preporuka prihvaćena i od strane drugih zemalja Evrope, i članica EU i onih drugih, ali nisu sve te zemlje odmah ušle u način primene Bolonjske deklaracije da ona odmah postane deo obrazovnog procesa. Sačekale su da vide kakva ta Bolonjska deklaracija ima dejstva, pozitivna i negativna, da pogledaju u kojoj meri se pozitivne tekovine dotadašnjeg sistema obrazovanja čuvaju.
Mislim da mi u Srbiji imamo dovoljno razloga da kažemo da je sistem obrazovanja u Srbiji bio dobar, i u bivšoj Jugoslaviji, ne savršen, ali da je bio dobar, i da je imao kao proizvod svršene studente koji su se svuda u svetu vrlo lako uklapali u sistem obrazovanja i objektivno lako završavali kasnije postdiplomske i doktorske studije i bili vodeći stručnjaci u institucijama.
Naši svršeni studenti, naši svršeni srednjoškolci, to je poznato, ovo ne govorim da bih glorifikovao neko prethodno vreme nego govorim kakav je sistem obrazovanja bio, svršeni srednjoškolci su, da kažem, osvajali prva mesta na brojnim međunarodnim takmičenjima širom sveta, što je veoma ilustrativno u odnosu na veličinu Srbije ili tadašnje SFRJ ili SRJ. To se dešavalo i pre 90-ih i posle 90-ih godina, dešavalo se, što je veoma zanimljivo u odnosu na veličinu zemlje, broj stanovnika i broj ljudi koji se obrazuje.
Ovo sve pominjem zato što će biti velikih promena u sistemu visokog obrazovanja i ovu današnju raspravu treba objektivno shvatiti.
Mi u SPS doživljavamo to kao priliku da uputimo javni poziv Ministarstvu da pristupi izmenama Zakona o visokom obrazovanju, ili donošenju novog zakona o visokom obrazovanju, jer je nesporno da treba da sačuvamo sve dobre vrednosti postojećeg sistema visokog obrazovanja i da eliminišemo ono što se u međuvremenu pokazalo kao jako loše.
Inače, oko mastera još da kažem, jer je juče neko od kolega pomenuo situaciju vezano za izvršavanje master programa, odnosno pomenuo je da je bilo raznih slučajeva. Sticajem okolnosti moram da pomenem da je Ministarstvo, pokušavajući očigledno da ugasi vatru koja tinja i da reši mnogobrojne sporne situacije, da je bilo tokom godine donelo jedno uputstvo koje je uputilo svim univerzitetima i fakultetima, gde je našlo način da prevlada ovaj vakuum, a da kažem da ne dođe do nekih drugih izmena zakona.
Citiram: školske 2006/ 2007. godine master program mogu upisati lica koja su završila odgovarajući fakultet u skladu sa propisima koji su važili pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju. Do akreditacije, ovaj master program se izvodi kao odobreni program od strane Nastavno-naučnog veća fakulteta, uz saglasnost Veća univerziteta.
Ovo govorim zato što mislim da je potrebno sa ove govornice da smirimo situaciju, da je ne činimo eksplozivnijom nego što jeste i da kažemo da oni ljudi, oni svršeni studenti koji su se u međuvremenu prepisali ili započeli master program pre nego što je Skupština dala ovo autentično tumačenje, pošto je prema izlaganju svih kolega nesporno da će ovo biti prihvaćeno, jednostavno nisu uradili ništa loše, odnosno da im se ne može desiti ništa loše. Oni fakulteti i univerziteti koji su poštovali ovu preporuku Ministarstva radili su na pravno valjan način i tu nema nikakvih problema ni po te visokoškolske ustanove, ni po univerzitet.
Kada sam pomenuo mnogo toga lošeg što se dešavalo vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju, ne mogu a da ne pomenem jedan materijal koji smo mi u poslaničkoj grupi SPS dobili. On se zove Stavovi, mišljenja i zaključci osnivača i direktora viših škola kojima je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta odbila zahtev za akreditaciju. Naime, kod akreditacija viših škola bilo je očigledno svačega, ali nismo dobili odgovarajući stav Ministarstva povodom ovog pitanja. Doduše, to je bio deo rada nekadašnjeg ministarstva, a novo ministarstvo je preuzelo probleme. Bilo bi dobro da se novo ministarstvo ovde izjasni.
Ovo govorim ne slučajno. Pošto je bilo svega i svačega, ko bude želeo da pročita detaljno ovaj dokument koji smo mi socijalisti dobili, a nadam se da su i drugi, videće ovde stvari koje su, verovali ili ne, takvog karaktera da postavite pitanje da li je moguće da je bilo takvih slučajeva u našem sistemu visokog obrazovanja, a bilo je.
Dešavalo se, primera radi, evo citiraću samo ilustrativne stvari, da pojedine više škole, koje su pre nekoliko meseci ili godinu dana dobile od Ministarstva i tadašnje akreditacione komisije dozvolu na opravdanost osnivanja više škole i saglasnost za nastavni plan i program u trogodišnjem trajanju, kao i rešenje o ispravnosti tehničkih, prostornih i kadrovskih uslova, dobiju negativno mišljenje i da im se oduzme dozvola za rad.
Onda se postavlja jedno logično pitanje: ili je Ministarstvo koje im je dalo ovu dozvolu bilo nestručno ili su neki drugi kriterijumi u pitanju. Nije logično, ako Ministarstvo da dozvolu pre tri ili šest meseci ili godinu dana, da nova komisija to oduzme.
Inače, kada je reč o Komisiji, ne pominjući nikoga personalno, jer stvarno mi to nije namera, činjenica je da ta komisija ima petnaestak članova, da su, primera radi, 10 ili 11 iz oblasti prirodnih nauka, a četiri, pet ili šest, već kakva je struktura, iz društvenih nauka, a onda jedna potkomisija od tri čoveka obiđe višu školu, konstatuje to stanje, ovde je čak bilo konstatacija da nisu bili ni svi prisutni, da nije bio radnik Ministarstva koji bi po zakonu trebalo da bude tamo, i onda donose odluku da se oduzme dozvola za rad.
Inače, kada je reč samo o tom aspektu oduzimanja, citiram, ništa lično: šira analiza broja škola sa aspekta vlasništva državnih i privatnih, tj. čiji je osnivač država ili neka druga institucija, daje zanimljive podatke − od ukupno 33 škole koje su dobile akreditaciju, svega dve škole su privatne; od 27 škola čija je akreditacija odbijena, svega jedna je državna; akt o upozorenju dobilo je 18 škola itd.
Ovo govorim zato što se moramo razumeti. Ustav proglašava ravnopravnost svih oblika svojine.
Ustav proglašava pravo na obrazovanje. Ustav proglašava i promoviše pravo izbora. Ali, država Srbija mora da zna šta će sama sa sobom i sa visokim obrazovanjem, i da u odnosu na to napravi neku strategiju.
Promene nas čekaju, one su tu pred vratima, ali moramo da eliminišemo ove negativne pojave.
Kada sam pomenuo negativne pojave, imali smo situaciju da više škole koje rade 10, 12, 15 godina, koje su u međuvremenu postale poznate i van granica ove zemlje, gde dolaze strani predavači, gde dolaze ugledni gosti, gde je uspostavljena međunarodna saradnja − preko noći dobijaju crveni karton i oduzima im se dozvola za rad.
Da ne pominjem da je od tih 27 škola, primera radi, na konferenciji za štampu pomenuto svega nekoliko, čime je objektivno naneta velika šteta tim školama jer akreditaciona komisija je samo prvostepeni organ.
Sledi i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a neki su unapred proglašeni za gubitnike. Zanimljivo je da je tada bilo insistiranja da nije bilo pritisaka i sl.
Zašto ovo govorim? Mi socijalisti smatramo da država apsolutno treba da učini sve da napravi strategiju u oblasti visokog obrazovanja i da ima jako veliki broj studenata koji će biti predmet stipendije države.
Ali, takođe, s obzirom na ove ranije navedene principe, i ravnopravnost oblika svojine, i pravo na studiranje i pravo izbora, da se moraju poštovati i rezultati ostvareni u oblasti visokog obrazovanja, da i one više škole, a i fakulteti koji će doći na akreditaciju, koji su u proteklih 10, 12, 15, 17 godina postali poznati i van granica ove zemlje, koje imaju odobreni program, koje imaju kvalitetne kadrove i koje imaju odgovarajući prostor, apsolutno mogu da nastave rad.
U glavama mnogih ljudi mora doći do promene, jer mnogi ne shvataju šta nosi, sa stanovišta promena u oblasti visokog obrazovanja, ova knjižica koju držim u ruci i koja se zove Ustav Republike Srbije. Mi smo juče i danas otvorili tek jedan od problema koji su praktično na vratima i koji zahtevaju rešenje.
Zakonodavni odbor nije mogao ići ispod ovoga i logično je da je doneo ovakav stav, i mi socijalisti ćemo glasati za njega, ali kažem još jedanput, ova rasprava je pokazala da postoji mnogo problema koji u stvari iziskuju potrebu da zakonodavac izađe pred stručnu javnost, naravno, sa onima o kojima je reč, sa univerzitetima, a onda i sa drugima. Naravno, to će na kraju doći pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, da se napravi što bolji zakon o visokom obrazovanju i da se vidi šta je strategija Srbije, šta je dobro, a šta nije; ono dobro da afirmišemo, a ono loše da ostavimo iza sebe.
Zbog Srbije, jer država koja nema dobar sistem obrazovanja osuđena je na propast, a to je naravno nešto što niko od nas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne želi.
U to sam potpuno ubeđen, i to nije samo stav nas socijalista, nego sam potpuno ubeđen i svih kolega poslanika i stav svih građana Republike Srbije. Hvala vam.