Dame i gospodo narodni poslanici, prvi put moram delimično da se složim sa gospodinom Halimijem. Nije mi jasno zašto studenti iz Prištine, koji su građani ove zemlje − je l' tako, gospodine Halimi − i biće uvek − je l' tako, gospodine Halimi, tako sam razumeo vašu diskusiju − dakle, drago mi je da je gospodin Halimi konačno javno rekao sa ove govornice da su studenti Prištinskog univerziteta građani Republike Srbije, da će biti građani Republike Srbije, a ove sitnice oko kredita, studentskih fondova itd., to ćemo odmah da rešimo, gospodine Halimi.
Odmah ćemo to da rešimo. Važna je vaša volja i volja studenata u Prištini da žive u ovoj zemlji. Mislim da je ovo veoma značajna izjava gospodina Halimija. Ona je zaslužila da bude pozdravljena aplauzom. To je bilo izvanredno, gospodine Halimi!
Ovo je prvi put da ste vi jasno i glasno sa skupštinske govornice, za razliku od predstavnika nekih srpskih stranaka, rekli da je Priština Srbija i vi morate da dobijete sva prava.
Svi studenti iz Prištine, bez obzira na njihovu nacionalnost, bilo da su Albanci, u većini slučajeva, pretpostavljam, bilo da su Srbi ili pripadnici nekih drugih nacionalnih grupa, nacionalnih zajednica i etničkih grupa, moraju da imaju sva prava iz republičkog budžeta koja imaju i studenti Beograda, Niškog univerziteta, Kragujevačkog, Novosadskog itd.
Veoma sam vam zahvalan, gospodine Halimi, na ovome. Samo bih još jednom da vas pitam da izađete, eventualno da nam potvrdite sa sigurnošću, da obradujete sve građane ove zemlje, da obradujete sve svoje birače i da kažete: ja ću sa vama, drage moje kolege narodni poslanici, uvek da se borim za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije.
Izašao sam zbog nečeg drugog, dame i gospodo.
Izašao sam zbog toga što poslednjih dana primećujem u medijima jedno neverovatno izjednačavanje nemogućih stvari i ponovo pravljenje priče o srpskom narodu u kojoj Kosovo i Metohija nisu važni, a važno je da ispunjava nekakve svoje, tobože, obaveze prema Haškom tribunalu iz nama nepoznatog razloga.
I da ne znamo o čemu je reč, te se svi naši državni zvaničnici bave Haškim tribunalom, a − oprostite, Vaša ekselencijo ambasadore Republike Kube, što to moram da govorim u vašem prisustvu − drznuo se predstavnik OEBS-a gospodin Urstad da staje u zaštitu... ne da staje u zaštitu, već da ide u progon onih koji su na legitiman i legalan način kritikovali tužioca za ratne zločine, njegovog portparola i ostale koji na protivpravan način obavljaju svoj posao.
Uzgred, to je onaj tužilac koji je rekao: morate da razumete Hrvate što su ljuti zbog puštanja na slobodu Radića itd. − jer on valjda zna da je Radić ubica i zločinac, on to zna bolje čak i od Haškog tribunala.
Mali je Haški tribunal kakav bi zlikovac bio Vukčević ovde, na koliko bi ih on godina osudio. A, ako vi kažete dve reči protiv takvog čoveka, tu se pojavljuje njihov tata, capo di tutti i capi, neki Urstad, da nam čita lekcije. Moram da vam kažem: nisam od onih koji vole da slušaju lekcije.
Sa ambasadorima kada razgovaram, predstavljajući nekada svoju stranku, nekada svoju zemlju, u zavisnosti od toga na kom nivou i na koji način razgovaram s njima, razgovaram kao predstavnik ovog naroda i ove zemlje.
Rezervnu otadžbinu nemamo. I ne pada mi na pamet da mi oni određuju i da nam oni naređuju kako mi, šta i na koji način smemo da govorimo, pa nam se mešaju u to hoće li da bude televizijski prenos skupštine ili ne. Pa, o tome odlučuju narodni poslanici, građani Srbije o tome odlučuju, a ne Urstad ili ne znam ko već.
