Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi raspravljamo danas o jednom relativno prostom problemu koji je nama kroz materijale predstavljen na dve stranice malog formata.
Vidim da su se prethodni govornici uglavnom trudili da objasne šta je suština intervencije koju želimo da učinimo, a kojom želimo da pojasnimo samo odredbe Zakona o visokom školstvu koji je 2005. godine donet u ovom domu. Moram da vas podsetim, glavni razlog za donošenje je naveden kao da mi treba da pristupimo bolonjskom procesu, da je to suština donošenja ovog zakona. Mi svi znamo šta je osnovni cilj Bolonjske konvencije. Ona treba da bude primenjena do 2010. godine u Evropi, to je proces koji je započeo, u koji smo i mi ušli.
On ima dva glavna cilja: da stvori evropski prostor visokog obrazovanja, jedinstveni koliko je moguće, mada ne identičan, znači dozvoljava se jedna širina i elastičnost u primeni pojedinih rešenja i, naravno, potrebno je postići i evropski sistem prenošenja i akumulacije bodova, koji je i korektiv i instrument kojim će se prepoznavati studenti iz različitih zemalja i biti im omogućena prohodnost iz jedne zemlje u drugu. Kao ozbiljni kritičari, kada je donošen ovaj zakon, mi iz SRS smo ukazivali na niz problema koji će proisteći iz ovako donetog zakona.
Danas imamo jednu bezazlenu situaciju koja se lako da prevazići, a ja ću tačno i nju da objasnim, mada su i pre mene drugi to uradili, i mislim da je većini građana potpuno jasno o čemu se radi.
Ono što hoću da kažem, što treba u svakom slučaju kazati: ovo je jedna dobra prilika koju mi danas treba da iskoristimo, pa da vidimo i neke druge probleme koji su vezani za primenu Bolonjske konvencije, a koji su po mom mišljenju i mišljenju srpskih radikala, poslanika u Narodnoj skupštini, daleko bitniji i važniji, a opterećuju proces implementacije zakona i, u krajnjem slučaju, implementacije Bolonjskog sporazuma.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem još jednu stvar − da se vratim malo u prošlost, pa neću više da govorim o prošlosti − kada smo mi srpski radikali predlagali amandmane na Zakon o visokom školstvu, bila je uočena jedna interesantna pojava, sada ću ovde da je iznesem javno: dolazili su ugledni profesori iz drugih stranaka, i to stranaka pozicije, vlasti, i molili nas da predlažemo amandmane kojima ćemo korigovati neke grube nepravilnosti koje je Zakon donosio. Tek toliko da se zna o atmosferi u kojoj je donet i o jedinstvenosti mišljenja svih onih koji treba o tome da odlučuju.
Da se pozabavim ovim što nam je predloženo. Opet mala predistorija − imali smo jedan dobar sistem visokog školstva, možemo da se sporimo da li je manje ili više dobar, i taj je sistem kvalifikovalo da smo imali dvostepenost: imali smo dodiplomske studije koje vas, kad završite, kvalifikuju da se bavite nekom strukom, i imali smo poslediplomske studije. Šta je Bolonja donela? − trostepenost: imamo prvi stepen, osnovne studije, pa imamo drugi stepen, gde imate dodatno akademsko obrazovanje i specijalističko obrazovanje i onda postajete master, i imate treći stepen koji je doktorat.
Koja je razlika između ovog i prethodnog? Kada smo imali dvostepeni sistem, za struku, da radite, kvalifikovao vas je prvi stepen − dodiplomske studije, a poslediplomske studije su vas kvalifikovale da se bavite naukom i da budete subspecijalista. Imali ste magisterijum, koji je trajao dve godine i koji vas je kvalifikovao da možete samostalno da se bavite naučnoistraživačkim radom, a doktorat je bio kruna kojom ste dokazivali da ste ono što ste naučili kao magistar primenili i dali određeni doprinos nauci nekim novim otkrićem. To je svima poznato.
Šta sada imamo? Sada smo, pod pritiskom iz Evrope i drugih zemalja, uveli jedan novi sistem koji redukuje ovaj osnovni prvi stepen. Može se za tri godine završiti i biti pravnik − nećeš biti diplomirani, doduše, i nećeš biti master pravnih nauka, ali ćeš biti pravnik.
Ako završiš drugi stepen, bićeš diplomirani pravnik i zvaćeš se master. Za prvi stepen, uvodi se strana reč, bićeš bačelor za pravne nauke. Sad imamo nešto što je master − nije magistar, a više je od onoga što je ranije bilo dato osnovnim studijama. To je jedan problem koji sada treba premostiti.
U obrazloženju smo čuli, gospodin Aligrudić je rekao ovako: došli su studenti i mi smo na inicijativu studenata prihvatili da damo tumačenje, Zakonodavni odbor je u julu dao tumačenje da izjednačimo ranije dodiplomske studije sa stepenom mastera koji zahteva više studiranja, koji je nešto manje od magistra, a više je od osnovnih studija.
Po prirodi stvari, čovek može da se pita: zašto je to sad problem, zašto treba izjednačiti? Dva argumenta su nam ovde predočena.
Rekli su: na jedinstvenom tržištu, verovatno se misli Evrope, a možda i kod nas, treba da budemo jednaki. Argument koji može da se prihvati. Drugi argument, kod doktorskih studija, ako niste master, ne možete da idete na doktorske studije. Čovek bi na prvi pogled pomislio da je to tako, a u stvari nije tako. Lepo ću da dokažem da uopšte nije bio potreban razlog da se tako nešto dogodi.
Srpski radikali će glasati da se ovo izjednači. Zbog čega? Upravo zbog toga što ima u jednom delu studenata možda želja i nerazumevanja, i osećaja ugroženosti za dalje napredovanje, egzistenciju, i to nije sporno. Uradile su to i druge evropske zemlje. Urađeno je u Hrvatskoj, u Sloveniji − izjednačen je, da kažem najjednostavniji primer, najviše pravnika ima, diplomirani pravnik sa masterom − uradila je to Belgija, Holandija i mnoge evropske zemlje, i nema tu spora.
Pitanje je zašto mi i na osnovu čega mi? To su dva pitanja. Kada se donosio okvirni zakon koji primenjuje Bolonju, rečeno je da je on širok i da će se podzakonskim aktima i pravilnicima regulisati pojedinosti i specifičnosti.
Pitanje je − kada mi raspravljamo o problemima visokog školstva, Skupština je laičko telo, ovde su se neki izrugivali nekim poslanicima kako su neuki, kako ne razumeju zakonske norme i terminologiju − zašto nismo konsultovali i stručne organe koji su pozvani, upravo Nacionalni savet za obrazovanje, upravo Konferenciju fakulteta; ako smo 'teli mogli smo i Senat univerziteta; ako smo 'teli, a morali smo možda i Srpsku akademiju nauka, jer predsednik Srpske akademije nauka, da vas podsetim, u jednom nedavnom intervjuu kaže kako je Akademija zaobiđena u vođenju brige i kreiranju politike obrazovanja.
Znači, mi nikoga nismo konsultovali, nikoga ne pitamo, a možda su ta tela mogla ovaj problem i sama da reše svojim normativnim aktima. Ako čitate pažljivo dokumente i pratite Bolonju, pa onda odete i pogledate, u Kopenhagenu je od 12. do 14. januara 2005. godine održan sastanak Okviri za kvalifikaciju u evropskom prostoru visokog obrazovanja, i tamo se lepo kaže: kod izrade svih nacionalnih okvira, tako i tumačenja za kvalifikacije, uključiće se svi relevantni faktori zainteresovani za visoko obrazovanje. Znači, ovde fale stručne asocijacije, ovde fale stručnjaci, a ako hoćete Bolonju da sprovodite, morate ovo da ispoštujete.
Rekao sam da nije doktorat uslov da se neko boji da neće moći da ode na doktorske studije i opet ću se pozvati na ono što je dokument sa jednog drugog sastanka, koji je u Salcburgu održan 3−5. februara 2005. godine, gde kaže: konstatovano je da će treći ciklus, govori se o trećem stepenu, o doktoratu, svakako razdvoji od prva dva, dodiplomski i postdiplomski, te da on zahteva više fleksibilnosti u strukturi i organizaciji.
Ako je dozvoljena fleksibilnost, znači da se dozvoljavaju različiti programi i unutar jedne države, ne samo unutar evropskog obrazovnog prostora. Pa ste lepo mogli propisati kod doktorata uslove za onoga ko je bio dodiplomski, njemu dati jedan program, a onom ko je master, ako je nešto više postigao ka dolasku do doktorata, ako je više edukovan da koristi naučni aparat i dokazao se, njemu ćete dati drugi program.
To je suština Bolonje, koju ovde niko ne shvata − ta elastičnost i dozvola različitih postupaka unutar, neću čitati, deset tačaka onoga što je jasno rečeno. Sad čovek može da pomisli ovako: isključili smo stručnu javnost, saslušali smo studente, u redu je što smo saslušali, bez njih se dalje ne može ako se Bolonja hoće striktno sprovoditi.
Bolje da smo saslušali nešto drugo kada su studenti u pitanju i videli da li je postignuto. Bolonja nalaže da studenti budu aktivni sudionici edukativnog procesa. U kom pogledu? Da ocenjuju svoje profesore, ali da te ocene ne budu prazno, mrtvo slovo na papiru, nego da budu i uslov opstanka dotičnog profesora na predmetu i katedri koju drži.
Ovo ne govorim slučajno. Sada bih iskoristio ovo vreme da ukažem na jedan daleko važniji problem. Septembra−oktobra dobili smo prvu generaciju ''bolonjaca'' koji izlaze i završavaju. Ako gledamo Zakon i Bolonju striktno, Bolonja uvodi na fakultet nešto što je više gimnazijski tip rada, učenja i ocenjivanja. Imate 60 bodova koji su uslov da pređete u narednu godinu.
Naime, nema prenošenja ispita iz godine u godinu po našem zakonu koji smo ovde 2005. godine doneli i što je intencija Bolonje. Ali, šta se dogodilo? Mi jesmo imali veliki problem, slažem se, i pre uvođenja Bolonje. U čemu se on ogledao?
Evo, ogledao se u tome, najbolje znam situaciju na Medicinskom fakultetu, Stomatološkom, Farmaceutskom, ako gledate studente koji su upisali recimo fakultet koji sam završio davno, generaciju iz 1999. i 2000. godine, upisano je 1.035 studenata. Znate li koliko je završilo u roku − 86 studenata.
Ako gledate farmaciju, 2000/2001. godine upisalo se 325 studenata, a završilo 55 u roku. Stomatologija, 2000/2001. opet − upisalo 230, a završilo 10 studenata.
Vidite, Bolonja zahteva da svi završe u roku godinu za godinom. Šta je realna slika našeg visokog školstva? Da to malo svedemo na brojke: u Srbiji studije u roku završava 10% studenata, 70% odustaje, a 20% studira duže nego što je propisani rok. Znači, 30% završava.
Šta je sa prohodnošću sistema? Zašto se to događa? To su prava pitanja i time mi treba i te kako da se bavimo. Šta se dogodilo ove godine?
Dogodilo se da, kada otvorite novine i kada čitate izjavu ministra, onda vidite ovo: odustajemo od zakonske norme koja je propisana Zakonom o visokom školstvu, nema više da se prelazi u sledeću godinu bez prenošenja ispita, ali − cenzus je smanjen sa 60 na 37 bodova, i to je odluka, dogovor između ministra za prosvetu, koji se složio sa ovom normom. Tu je nađena pravna začkoljica ili sporedan put kojim je to dozvoljeno.
Da se odmah razumemo: apsolutno podržavam ovo. A šta hoću da kažem? Hoću da kažem da se ovde Bolonja primenjuje na nakaradan način, da ona nije uradila ono za šta smo je uvodili, i da smo mi džabe ovde pričali da će biti problema i da ovako ne može, a da nas život, evo, već na prvom koraku demantuje da je ono dobro implementirano.
U čemu je problem? Imamo nove programe, ali nastava, ispiti i ocenjivanje su stari. Predmeti su smanjeni za upola, gradivo je ostalo isto, način ispitivanja je potpuno isti i većina studenata ne može ovo da položi.
Izvukao sam ova tri fakulteta koja su meni najbliža − Medicinski, Stomatološki, Farmaceutski − ne omalovažavam druge, ne poznajem situaciju na drugim fakultetima, ali na ovim fakultetima vi imate najbolje đake iz srednje škole.
Šta to govori? Govori da ovo što je doneto i zakonskom normom propisano − ne funkcioniše, nije dobro, i to je problem. Moraju studenti da se čuju na pravi način, ne da idu da demonstriraju, pa da ih onda neko ovde primi, pa da im obeća nešto što u suštini i nije bitno. Pa će meni neko kazati: pa da, tako je možda i u svetu − a nije tako. Evo da uzmemo jednu razvijenu zemlju, hoćete u evroatlantske integracije, da uzmemo Nemačku. Znam kakva je situacija u medicinskim naukama.
Vidite, u Nemačkoj je na medicinske fakultete upisano 2.347 osoba i u 2005. godini je završilo 2.024, znači od 2.300 osoba 2.000 završi u roku fakultet.
Hajde da vidimo Italiju, to su nam komšije, bliže, kod njih imam podatke za medicinsku grupaciju biomedicinskih nauka, i stomatologiju, i farmaciju i da ne govorim sve, upisalo je 2000. godine 27.000 studenata, a u roku je diplomiralo 47%.
Šta se ove godine dogodilo? Zašto je ovo menjano? Kada su videli prolaznost, koja je ispod 15% na našim fakultetima, videli su da je Bolonja pukla na prvom koraku, da je nerealna.
Sada su počele optužbe. Studenti napadaju profesore, profesori napadaju studente, a u stvari, po meni, treći je krivac: krivo je nadležno ministarstvo, stručne službe koje nisu sposobne da nešto što je novo implementiraju na pravi način.
I to je prava istina i to su problemi kojima mi treba da se bavimo ovde.
Prema tome, još jedan podatak: sećate se pre par godina one akcije slikanja po televizijama, hiljadu talenata, stipendije za njih, izdvajanje sredstava od milion, da li je to bilo evra ili dinara − ne sećam se više tačno, da hiljadu mladih ljudi dobiju stipendije i da budu potpomognuti.
Tu su bili svi oni dobitnici međunarodnih priznanja na olimpijadama znanja.
Šta je ove godine? Od hiljadu je samo desetak stipendija dodeljeno. Šta je sad sa brigom o mladim talentima? To su ozbiljni problemi ovog društva.
Ovaj novi ministar je uspeo da nešto što je zaživelo – i što je imalo perspektivu i ulivalo nadu mladima da budu u ovoj zemlji, da opstanu u ovoj zemlji, da mogu čak sa tim stipendijama da odu u inostranstvo i da tamo na prestižnim univerzitetima, budući da većina nisu bogataši, mogu da proširuju svoja znanja – bude ugašeno.
Ukazivali smo mi na negativne tendencije i pojave ovog objedinjenog evropskog univerzitetskog prostora i tržišta koje treba da diktira odnose, bojeći se upravo odliva mozgova. Neko je rekao koliko je naših mladih talentovanih ljudi u inostranstvu, a sigurno ovakvom politikom jedne neodgovorne vlade mi situaciju nećemo popraviti.
Samo još jednu rečenicu da kažem, ove brojke koje sam rekao, o prolaznosti 15%, treba li da se dozvoli da svako bude fakultet i pod svakakvim uslovima?
Akreditaciona komisija, akreditaciono telo, ima odgovoran zadatak da pokuša da zavede red. Ako nećemo tako, imate alternativu, a to je Kragujevac. Država je stala na Kragujevcu, a mi znamo da je Kragujevac nešto što je tipično za čitavu Srbiju. Ako nećete red, onda ćete fizičke pretnje, onda ćete da tučete članove Akreditacione komisije, besramno, da plaćate batinaše i da problem Kragujevačkog pravnog fakulteta ostane i da narasta.
Prema tome, glasaćemo za ovaj predlog, nikakvih problema nema, ali on ne zadire u suštinske, esencijalne probleme našeg visokog obrazovanja i tome bi trebalo daleko više pažnje posvetiti. Hvala vam.