Zahvaljujem narodnom poslaniku Zvonku Mihajloviću. Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, a potom takođe po amandmanu narodni poslanik Zoran Krasić. SRS ima još pet minuta. Izvolite, gospodine Mihajloviću.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS će svakako podržati amandman na član 3. koji je ovde podnet, i ne samo taj, nego i prethodne amandmane koje je podnela SRS. Zapravo, kada bi mogli, SPS bi podržala i ukidanje ovog osnovnog zakona koji se sada dopunjuje ovim članovima ovog zakona.
Zapravo, ovo je samo nastavak jedne pogrešne politike koja vodi Srbiju u ponor i samo je jedna nijansa u tom poniranju. Gotovo da smo se navikli da smo ušli u jednu tamu, u jedan sunovrat, u jedan ponor, gde smo izgubili kao država i kao narod svoje dostojanstvo i da ne možemo da vidimo ništa svetlo u našoj budućnosti.
Želim da kažem da, zapravo, vi iz DOS-a, sada iz vladajuće koalicije, u prethodnom periodu, pre 5. oktobra 2000. godine, uporno ste razarali državu. Ako se to da razumeti, mada je teško razumeti, jer može se razumeti da neko bude u opoziciji, da političkim sredstvima bude protiv aktuelne politike, ali svakako se ne može razumeti razgrađivanje i rušenje države koje se obavljalo u to vreme.
Vi ste došli na vlast i ne samo da ste učinili tada prevrat 5. oktobra, a uzgred budi rečeno, koristeći veliko nezadovoljstvo naroda zbog teškog života, zbog lošeg standarda, ali isto tako i koristeći usluge podzemlja i mnogih kriminalnih krugova, što ukazuje da ste poznavali te kriminalne krugove, dakle, vi ste prekonoćno učinili da Srbiju smestite u interesne sfere Zapada. To je, zapravo, bio glavni cilj onih koji su vam pomagali i vas koji ste došli na vlast.
Razumljivo da jedna mala država mora biti u nekoj sferi interesa drugih država, većih sila, ali je nedopustivo da Srbija bude u ovakvom ponižavajućem i vazalskom odnosu prema zapadnim centrima moći, kao što je to danas pod vašom vlašću. Vi ste, dakle, državu stalno i uporno rušili i razgrađivali, ali to zapravo i dan-danas činite kada ste na vlasti. To je, zapravo, apsolutno neshvatljivo.
To što vi danas rušite državu, to što danas ne vodite računa o onome što jeste postojanost jedne ozbiljne države sa nekim prosperitetom, to vam je isto kao kad date nekom raspusniku ili nekom nemarnom čoveku čitavo bogatstvo, a on ne ume da ga sačuva, ne ume da ga uveća, ne ume ništa sa tim da uradi.
Svoju prirodu rušenja ste pokazali i 2000. godine, kada ste bez nekih većih otpora uspeli da uđete u Narodnu skupštinu, ali nije vam bilo dosta što ste ušli u Narodnu skupštinu, tada Saveznu skupštinu, mislim na Dom Narodne skupštine Srbije, nego ste se vandalski poneli prema tom istorijskom spomeniku, prema tom domu i počeli ste da ga uništavate i palite.
Ako je prethodna politika bila politika konfrontacija, a podsećam vas da možda jeste u nekom delu i bila, ali pre svega zahvaljujući i vama, naravno i mnogim okolnostima, što je diskutabilno, možda je bilo i dobro što je bila takva, i ako su se stekli uslovi za promenu takve politike, umesto da ste izabrali jedan srednji put, koji će učiniti da Srbiju izvede na jedan dostojan put uvažavanja u međunarodnoj zajednici, vi ste pristupili jednoj politici kapitulacije.
Ta politika kapitulacije i izdaje srpskih interesa ogleda se u mnogo čemu. Ona se ogledala u onome što jeste bilo nezakonito i neustavno, kidnapovanju i izručivanju Slobodana Miloševića. Uzgred budi rečeno, postavio bih pitanje gospodinu ministru, ko je dobio pet miliona dolara od međunarodne zajednice, kako je zvanično objavljeno, da onaj ko pomogne ili ko izruči Slobodana Miloševića dobije taj novac. Ako je to bilo u interesu države Srbije, da li je taj novac ušao u državnu kasu ili nije i ko je to podelio?
Drugo pitanje, izdaja države jeste i pasivan odnos prema njegovom položaju u Hagu i nezainteresovanost za odbranu Slobodana Miloševića, koji je branio državu, pre svega, a ne sebe.
Takođe, rušenje države jeste i to što je bio pasivan odnos kada je bilo jasno da se on ubija u Hagu. Sledeći pasivan odnos države i rušenje države jeste i pisanje optužnice protiv Vojislava Šešelja ovde u Beogradu. I to je politika kapitulacije i izdaje države.
Dalje, česta besmislena izvinjenja naših zvaničnika tamo gde treba, možda i gde ne treba. Zatim, bitno smanjenje i degradiranje vojske, pre svega u onom personalnom i materijalnom smislu, munjevita i nekontrolisana kapitulacija koja je uništila privredu ove zemlje, razbijanje nacionalnog bankarskog sistema itd.
Prema tome, ovaj zakon je ne samo jedna u beskraju posledica podaničke i pogrešne politike koju vi vodite, već vodi totalnoj kapitulaciji i uvođenju protektorata u ovoj zemlji. Iz tih razloga SPS neće glasati za ovaj zakon, a glasaće za ove amandmane, koji imaju smisao da takav zakon ne bude nikada usvojen, koji je protiv Srbije, srpskog naroda i srpskog bića.

Reč ima poslanik Tomislav Nikolić.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li u vezi jedne od tri izmene ovog zakona ili u raspravi o nekom drugom zakonu, ali podsećao sam vas na stav padovljanskog filozofa Marsilija, koji je rekao da zakoni postoje da bi se ograničila samovolja gospodara i sudija. U Srbiji je sve više zakona koji služe da bi se pojačala moć i vlast i gospodara i sudija. Ove izmene i dopune zakona smatram takvim predlogom zakona.
Pokušaću da vam dokažem apsurdnost stava 3. člana 2. zakona koji se menja, u kome ste sada i krivično delo pomaganja učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, iz člana 333. Krivičnog zakonika, a koje je izvršeno u vezi sa nekim krivičnim delima i članom 13a, kojim uvodite mere, na predlog specijalnog tužioca, i prema licima koja ste ubacili kao pomoć učiniocu. Dakle, već znate da postoji učinilac.
Ko od onih koje Haški tribunal traži, a samo zbog toga i pišete ove zakone, ko je od njih učinilac krivičnog dela? Može li ministar da izađe ovde i da kaže da je Ratko Mladić počinilac krivičnog dela, pošto to zbog njega pišete? Ne može. Počinilac krivičnog dela je onaj ko je pravosnažno osuđen za neko krivično delo.
Idemo dalje. Ako je Ratko Mladić učinilac krivičnog dela i ako ćete uvesti mere praćenja svih komunikacija, elektronskih, telefonskih i drugih svih onih koji su mu pomagali posle izvršenog krivičnog dela, da li se ove mere odnose na Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića. Zato što su do 2003. godine, sudeći po vašim izjavama, gospodine ministre, oni direktno pomagali Ratku Mladiću na teritoriji Republike Srbije, tako što je viđan na ulicama, viđan u kasarnama, vojnim objektima, tako što je bio ovde, uz saglasnost, pomoć i podršku vlasti Republike Srbije?
Pošto još uvek nije uhapšen, a evidentno je da su mu Tadić, kao ministar odbrane, i Koštunica, kao predsednik države, pomagali posle izvršenja krivičnog dela, da li će specijalni tužilac za ratne zločine obrazložiti predlog sudu da se i prema njima uvedu specijalne mere?
Mislim da vi jednom treba da prestanete da služite bilo kome, osim svom narodu. Nije sramota biti sluga svog naroda. Sramota je biti mu gospodar. Vi se namećete kao gospodar svog naroda, po želji onih koji su vaši gospodari. To preneto gospodarstvo i preneto služenje ovde ne može da bude primenjeno.
Svaki čovek individualno može da odluči da nekome služi. Ne sme svoju funkciju, na koju ga bira narod, da stavi u službu bilo koga drugog i ne sme da odredi da će drugi ljudi služiti onome ko ga on služi. Dakle, Karli del Ponte mogu da služe i Tadić, i Koštunica i specijalni tužilac za ratne zločine, koji je na njenom bezmalo platnom spisku, i sud i ministar, ako hoće, ali dalje od toga se ne ide. Narod neće da služi Karli del Ponte. Narod ne može da bude predmet prisluškivanja samo zato što Karla del Ponte traži Ratka Mladića, što tvrdi da je on učino krivično delo, a što vi ne priznajete da je on osumnjičen i optužen da je izvršio krivično delo.
To što vi a priori mislite da je Ratko Mladić počinilac krivičnog dela, ne sme da bude potvrđeno tako što će sada tužilac moći da obrazloži sudu zahtev za prisluškivanjem i praćenjem svih ljudi koje možete da dovedete u bilo kakvu vezu sa Ratkom Mladićem. Uostalom, sada vidim da mi zakonom regulišemo da i Vojno-bezbednosna agencija može da prisluškuje, da BIA može, da ministarstvo može.
Zašto vam ovde niste naveli sve one koji mogu ovog časa da prisluškuju u Srbiji? Mislim da je trebalo navesti i one koji su bili sa vama i one koji su bili protiv vas, i one kojima nije posao uopšte da prate bilo koga, ali za mali novac, za njih za mali novac, mogu da organizuju praćenje, prisluškivanje svakoga u Srbiji.
Više bih voleo kada biste jednog dana izašli ovde i rekli - nelegalno i neosnovano građane Srbije prisluškuju i prate ti, ti i ti, nego što ste nam naveli ko bi mogao sada da nam se natovari zvanično na vrat.
Znači, na vrat mogu da nam se natovare tri službe, po osnovu Predloga zakona. Jedna koju će da formira MUP, jedna koju će da formira BIA i jedna koju će da formira VBA.
Ne znam otkud to pravo da, recimo, razdvajate građane Srbije po principu ko može da bude praćen, pa recimo, Zorana Krasića, kao civila, da prati BIA, a nekog tamo zastavnika da prati VBA, a nekog trećeg građanina da prati i prisluškuje MUP.
Ko će da vrši tu trijažu i selekciju gde će ko, a gde će da se slivaju informacije, da li rade po istom sistemu, da li su im zanimljivi razgovori koje lice, koje je prisluškivano, obavlja celog dana, po kom osnovu se utvrđuje kako su razgovori zanimljivi?
Na primer, u jednom engleskom filmu, neki ljudi koji su ležali u zatvoru dogovaraju pljačku banke, ali poslednja presuda je bila zbog političkog delovanja. Izlaze iz zatvora, non-stop ih prate i prisluškuju, telefonskim razgovorima dogovore pljačku banke, izvrše pljačku banke, i nekome padne napamet da presluša ono što se slušalo svakog dana i da pogleda izveštaj onih koji su ih pratili.
Svakog dana, na kraju dana, operativac je pisao: "nije bilo političkih razgovora", a oni dogovorili pljačku banke. Kada su preslušali ponovo, utvrdili su i detalje, identifikovali lica. Sve je moglo da bude sprečeno da su nalozi za praćenje bili pravi i da su to radili pravi ljudi. Ne mogu ni da zamislim, kod vas ne vidim ni najvišim mestima u državi ljude kojima bi smeo da poverim neki ozbiljan posao. Zaista ne mogu da zamislim tog vrsnog specijalistu operativca, sa slušalicama na ušima, koji može da zaključi o čemu Zoran Krasić razgovara sa Vojislavom Šešeljom. Zaista ne mogu da vam nađem u čitavoj vašoj hijerarhiji čoveka sposobnog da to ustanovi.
Zato, gospodine ministre, kada god batinu uzmete u ruku, zamislite samo situaciju da tom batinom neko može da komanduje. Ne bih se usudio da predložim zakone kojima osam miliona građana stavljam u ruke Karle del Ponte.
Nemojte da me ubeđujete da specijalni tužilac za ratne zločine ima neke svoje zahteve. Ne, on je samo transmisija i prenosi zahteve Karle del Ponte. Uostalom, taj specijalni tužilac je za gospodina Aleksandra Vučića i mene u jednom intervjuu rekao - da nema takvih, moje tužilaštvo ne bi ni postojalo.
Zbog toga nemam poverenja u zahteve koje će da piše ovaj specijalni tužilac, niti imam uopšte poverenja u čitav koncept tužilaštva i specijalnog suda zasnovanog na služenju Karli del Ponte.
Prihvatite ove amandmane ili pišite nov zakon, dokažite celom svetu da smo zemlja koja ume da napravi dobar zakon, koja ume da ga sprovede, a kada ga ne sprovede neka vas prozovu, da vidimo šta to mi nismo uradili u skladu sa evropskim zakonodavstvom.
Međunarodni krivični sud na odredbe čijeg statuta se vi ovde pozivate u zakonu, čak taksativno i ne nabrajate odredbe nego kažete ono što piše u statutu.
Gospodine ministre, svakog dana menjaju te svoje odredbe. Svakog dana menjaju dela, zbog kojih ćete vi građane Srbije izložiti riziku da budu prisluškivani i praćeni.
I sami vrlo dobro znate, već ste dugo na javnoj sceni, ništa teže za čoveka nema nego kad leži i budi se, i kad obavlja razgovore ili privatne poslove, ili intimne poslove, sa saznanjem da tamo neki zaposleni u policiji ima mogućnost da sazna šta je sve u toku dana radio.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Tomislavu Nikoliću.
Reč ima poslanik Željko Vasiljević, imate još dva minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, molim vas da dobro razmislite o ovome.
Prvo da kažem da će poslanička grupa SPS podržati ove amandmane i molimo vas da zaista vodite računa da kada budete odlučivali o tome da li ćete nešto od ovoga prihvatiti, kakve sve posledice će izazvati neprihvatanje tih istih.
Sve vreme sam vam pričao o političkom delovanju i političkom uticaju na tužilaštvo i na sud za ratne zločine. Istina, više sam govorio o Haškom tribunalu, ali s obzirom da se naše tužilaštvo oslanja na praksu Haškog tribunala, pretpostavljamo po analogiji stvari da će se desiti iste stvari.
Samo još nekoliko citata da vam kažem. Medijski rat sa svojim šefom Najs je započeo prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu, krajem marta ove godine, kada je rekao da je Haški tribunal politički sud koji su stvorili političari u UN, kao i da je proces protiv Slobodana Miloševića bio jedan problematičan postupak u kome je sud trebao da utvrdi političku odgovornost pravnim sredstvima.
Takođe, i do sada je Del Ponteova kritikovana zbog politikantstva, ali njena portparolka je optužila da su se zaposleni u tribunalu rukovodili politikom a ne međunarodnom pravdom, proširila i na sudije. Napisala je da se američki sudija Teodor Meron pre ponašao kao predstavnik američke administracije nego kao predsednik Haškog tribunala.
Gospodine ministre, jasno je nama šta je cilj Haškog tribunala, ne nikakva univerzalna pravda, nikako da se utvrdi istorijska odgovornost za događaje na prostorima bivše Jugoslavije posle 1990. godine.
Jasno je da je Haški tribunal trebalo da bude sud za zločine srpskom narodu, da se na osnovu presuda Haškog tribunala zauzmu politički stavovi i odgovornosti Srbije i srpskog naroda za događanja na ovim prostorima, a da se time amnestiraju oni koji su učinili zločine protiv Srba, pre svega NATO pakt, ne mislim samo na 1990. godinu, nego govorim i na situaciju i posle 1992. godine, a naročito o operacijama "Bljesak" i "Oluja".
Takođe, želim da vam kažem još nešto, voleo bih da Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji pokuša da rasvetli dva najteža ratna zločina koja su se desila na prostoru Bosne i Hercegovine, a najteža su po posledicama koje su izazvane, a to su ratni zločini na Markalama i u Ulici Vase Miskina. Ratni zločin na Markalama je jasno da su izveli muslimanski vojnici prema svom muslimanskom narodu. To je svima sada u svetu jasno. Takođe, i u ulici Vase Miskina, u redu za hleb, zločin nad muslimanima su počinili muslimani.
Zašto su ova dva zločina najteža? Zato što su oni direktno sprečili sklapanje mirovnog sporazuma između Srba i muslimana kada su Srbi, tj. muslimani dogovorili. Tada to nije bilo u interesu Amerikancima i pre svega NATO paktu. Zato su to najveći zločini koji su najveću štetu naneli srpskom narodu.
Još nešto da vam kažem, jedan od ciljeva i zadataka Haškog tribunala i tribunala za ratne zločine je da svi učesnici rata mogu da dođu pod njegov udar, da se izazove strah kod tih ljudi i da se budućim generacijama, ljudi koji su spremni da se za interese svoje države i svog naroda bore i oružjem, pošalje jasna poruka da su u opasnosti ako to budu uradili jer to za nas mora da rade samo NATO pakt i stranci.
Moram da vam kažem, i to sa ponosom ističem, kao predsednik Pokreta veterana Srbije i kao član poslaničke grupe SPS, bez obzira na presude Haškog tribunala i bez obzira na presude suda za ratne zločine u Beogradu, iz ove populacije će biti najveći broj ljudi koji će ustavni poredak i teritorijalni integritet Srbije braniti i boriti se za njega, pa ako bude trebalo i oružjem, bez obzira na posledice koje će posle toga nastati.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Željku Vasiljeviću. Reč po Poslovniku ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Mrkonjiću, član 136. i sve se ovo uklapa u ovaj vaš scenario, mislim da ako gospodina Petrovića pustite malo na miru da  se skoncentriše, da čuje ovo.
Član 136. se odnosi na obrazloženje Predloga zakona koji je na dnevnom redu. Gospodine Petroviću, ne znam da li ste vi informisani, ali u poslaničkoj grupi SRS je i narodni poslanik Branimir Đokić. On je komšija Ratku Mladiću. Zašto njega danas neko prisluškuje i prati, poslanika Narodne skupštine Republike Srbije danas prate i prisluškuju. Kada sve to uzmemo u obzir, gospodine Petroviću, čemu ovaj zakon kad vi već taj zakon primenjujete? Vi u svim segmentima primenjujete taj zakon. Evo da vam to i objasnim.
Ako niste dobro znali, u ovoj vladi je bio onaj Parivodić, drugačije sam ga zvao, sada je on savetnik neki, on je u onoj vladi bio samo zbog denacionalizacije, da se vrati imovina njemu, posle toga politika njega uopšte ne interesuje.
Ali, zadržao ga je Koštunica, znate zbog čega? Zato što je zaključio jedan štetan ugovor, prodao je Maršalat Amerikancima da naprave ambasadu. Mi smo nekoliko puta postavljali pitanje da li je to samo ta lokacija ili je cela kasarna, ili je celo brdo, ili je celo Dedinje, šta je prodato? Zašto?
Tu se nalaze vrlo važne vojne komunikacije. Da vam kažem gospodine Petroviću, pošto znate da sve moram da znam, ova američka ambasada u Kneza Miloša ona, prvo, ne ispunjava estetske kriterijume, ona je tvrđava, nije ambasada, jeste li videli kako to izgleda, kao Medina u arapskom svetu.
Tokom rata neko pametan uđe u podrum da vidi šta je dole i dođe do nekih blindiranih vrata. Znam šta je iza blindiranih vrata: specijalni sistem za prisluškivanje Vlade Republike Srbije i policije, pošto tu ide glavna žica. Sad više nema potrebe razdelnik, pa da se uđe tamo, pa da se prikopča itd. Ne.
Stavlja se samo jedan uređaj oko onog spleta onih komunikacijskih kablova i sve se sluša šta se priča u ovoj državi. Beba sluša, Čeda sluša, Čume sluša, svi slušaju u ovoj zemlji. I imate ovu balkansku grupu.
Skrećem vam pažnju na balkansku grupu, ovih pet-šest žena što ih svuda zovete. Da li vi znate koliko ima špijuna u Beogradu i u Srbiji? To je strašno. Gde god se okrenete. Sećate se, gospodine Petroviću, kada ste bili poslanik, ovde u zgradi je bio centar jedan, pa kad smo mi digli dreku, je l' tako beše Rajko, oni pobegoše u Beograđanku, pa su nam sad poslali svoje kadrove ovde, pa kad sam poneki put dokon, kad nema nikoga, kad Skupština zaseda, ja od kancelarije do kancelarije, jurim ih.

Zahvaljujem, gospodine Krasiću.

Gospodine Mrkonjiću, posvetite malo pažnje gospodinu Branimiru Đokiću, on je i dalje pod prismotrom, iako ovaj zakon još nije donet. Kako je to moguće u jednoj državi gde vlada pravo, gde cveta demokratija i gde nam vlast svakog trenutka pokazuje kako treba da uhvatimo evropsku perspektivu.