Riječ ima narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, po novom Ustavu Republike Srbije, koji je proglašen na današnji dan pre tačno godinu dana, Ustavni sud je opredeljen kao samostalan i nezavisan državni organ, koji štiti ustavnost i zakonitost, ljudska i manjinska prava i slobode.
Od 10. oktobra prošle godine rad Ustavnog suda je bio paralisan, jer je predsednik Ustavnog suda, gospodin Slobodan Vučetić, stekao uslov za odlazak u penziju. Nije imao ko da ga zameni, jer po tadašnjem, odnosno sada još uvek važećem Zakonu o Ustavnom sudu ne postoji mogućnost da neko umesto predsednika Ustavnog suda zakaže sednicu Ustavnog suda.
To je, između ostalog, i jedna od manjkavosti sadašnjeg, još uvek važećeg, Zakona o Ustavnom sudu i zbog toga je u ovom predlogu zakona ova odredba izmenjena, u tom smislu što je predviđeno postojanje zamenika predsednika suda, koji će naravno u slučaju nepostojanja predsednika ili njegove trenutne odsutnosti moći da zakaže samu sednicu Ustavnog suda.
Mišljenje Venecijanske komisije i konsultativnog tela Saveta Evrope za razvoj i unapređenje pravosuđa i demokratije je bilo da Srbija do sada nije imala nezavisan i efikasan Ustavni sud, što je za posledicu imalo nemogućnost da se na najbolji način i najefikasnije bavi samom materijom zaštite ljudskih prava i ustavnosti.
Donošenje novog zakona o Ustavnom sudu je neophodno i zbog njegovog usaglašavanja sa donetim Ustavom. Ustav je predvideo brojne nove nadležnosti Ustavnog suda, proširujući spisak sporova o kojima odlučuje.
Podsetiću da je Ustavni sud ranije odlučivao o saglasnosti domaćeg prava sa opštevažećim pravilima međunarodnih prava, a sada pored ove nadležnosti on odlučuje i o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom. Da podsetim, radi se o onim međunarodnim ugovorima koji su prethodno potpisani, a kasnije usvojeni u samom parlamentu.
Naravno, Ustavni sud je članom 169. Ustava dobio jednu potpuno novu nadležnost, a to je da ocenjuje ustavnost zakona koji još uvek nije stupio na snagu. Naime, na zahtev jedne trećine narodnih poslanika, Ustavni sud je dužan da oceni ustavnost zakona koji je izglasan, a koji još uvek ukazom predsednika Republike nije proglašen. Ovim je uvedena takozvana preventivna kontrola zakona.
Uz dosadašnju nadležnost da odlučuje u izbornim sporovima, Ustavni sud je sada nadležan da odlučuje i o sporovima koji nastaju povodom same verifikacije mandata narodnim poslanicima. Takođe je, pored svoje nadležnosti da odlučuje o zabrani rada političke stranke ili bilo koje druge organizacije, nadležan da odlučuje o zabrani rada verske zajednice. Nesumnjivo njegova najvažnija novina odnosi se na uvođenje novog instituta – ustavne žalbe, po kojoj svaki građanin, ukoliko smatra da mu je određenim aktom državnog organa ili radnjom povređeno njegovo pravo zagarantovano Ustavom, radi se o ljudskom, manjinskom pravu ili slobodi, on ima pravo da izjavi ustavnu žalbu. U svako slučaju, ona se izjavljuje onda kada su iscrpljena sva pravna sredstva.
Međutim, ustavna žalba može da se izjavi i u slučaju ukoliko nisu iscrpljena sva pravna sredstva, a povređeno je pravo na suđenje u razumnom roku, što znači da građanin, ukoliko nije zadovoljan tokom odvijanja određenog sudskog postupka, ukoliko smatra da on traje dugo, bez obzira da li su u pitanju krivični ili parnični postupci, može da uloži ustavnu žalbu i iz ovog razloga. Smatram da uvođenjem ovog instituta, ustavne žalbe, može samo da pomogne radu redovnih sudova da podstaknu svoju efikasnost. Ali, prosto, kao neko ko je u pravosuđu radio četiri godine, ne mogu, a da ne pomenem, moram da kažem, neretko se dešava da su rokovi za okončanje postupaka neretko prekoračeni ne voljom samih sudija.
Naime, moram da podsetim da sudija radi u izuzetno lošim uslovima, da dvoje ili troje sudija deli jednu sudnicu i da je samim tim nemoguće da oni sude svaki dan. Sudija u toku jedne nedelje ima dva sudeća dana. Samim tim to se odražava i na tempo zakazivanja ročišta, odnosno pretresa, a krajnja posledica je trajanje postupka u celini.
Ukoliko sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, nađe da je ipak neko pravo koje je garantovano Ustavom pojedincu povređeno, onda se u takvoj situaciji građanin prosto informiše da može da podnese zahtev za naknadu štete komisiji koju formira direktno ministar pravde i ona je dužna da u roku od 30 dana donese odluku.
Znači, građaninu se ovde omogućava da na brži način dođe do zaštite svog prava, a ne da zaštitu svog prava traži tako što će podnositi tužbu za naknadu štete nekom od nadležnih opštinskih sudova. Ovo je i te kako skraćeni postupak i u svakom slučaju je nešto što će građani koristiti kao brži put dolaska do svog prava.
Osvrnula bih se i na sam izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda. Po još uvek ne važećem Zakonu o Ustavnom sudu, predviđeno je da Ustavni sud ima 15 sudija, a ranije Ustavni sud je brojao devet sudija.
Važno je da se napomene da će se sudije birati tako što će pet sudija birati Narodna skupština, od deset koje će imenovati predsednik Republike, pet sudija će imenovati predsednik Republike, od deset predloga koje uputi Narodna skupština, a pet sudija će biti imenovano na opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda, od deset kandidata koji će se predlagati na zajedničkoj sednici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Ovim načinom izbora se otklanja jedan nedostatak koji je postojao do sada, a to je da su sudije birane isključivo od strane parlamenta. Sada u samom postupku izbora sudija imamo učešće tri državna organa i, ono što je vrlo važno, jeste da niko od njih neće imati presudan značaj na izbor i na sastav celokupnog Ustavnog suda.
Moram na kraju da kažem da na ovaj predlog zakona do sada nije upućena nijedna primedba, kako domaće, tako i relevantne međunarodne organizacije koja se bavi ovom tematikom. Takođe, moram da kažem da je ovaj predlog zakona apsolutno usaglašen sa evropskim standardima, odnosno standardima Evropske unije i Saveta Evrope. Ocena Venecijanske komisije je da će usvajanje ovog predloga zakona omogućiti uspostavljanje nezavisnog sistema ustavobranilaštva u Srbiji u skladu sa evropskim standardima.

Riječ ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li gospoda iz Demokratske stranke drže do neke svoje političke tradicije. Ako drže, podsetio bih na reči nekadašnjeg vođe Demokratske stranke Milana Grola, koje su upućene 1945. godine u tadašnjoj skupštini Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Kaže - zašto vi komunisti stalno pričate jedno te isto, kažite jedanput to što imate i nemojte više da se javljate za reč. Otprilike po istoj metodologiji vi postupate. Kada nemate šta da kažete, onda Evropska unija, ljudska prava, evropski i svetski standardi itd. Poslanici SRS dokazali su vam i dokazaće vam i kada bude rasprava po amandmanima da je ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu daleko od bilo kakvih kvalitetnih pravnih standarda.
Da krenemo redom. Prvo, gospodine ministre, mogli ste da primetite da narodni poslanici SRS kada diskutuju o predlozima zakona vode računa o dve stvari. S jedne strane o materijalno-pravnom kvalitetu predloga zakona, a sa druge strane o jezičkim kvalitetima.
Evo već u članu 1. Predloga zakona mi se susrećemo sa jednom formulacijom koja odstupa od redovne zakonodavne tehnike. "Uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuju se ovim zakonom". Ovde, gospodine ministre, treba jedna inverzija, pa bi član 1. trebalo da glasi otprilike ovako - ovim zakonom uređuje se uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Ako vam se čini da baš stilski nije lepo da se kaže - ovim zakonom uređuje se uređenje, možda ste mogli da upotrebite sinonim, pa da kažete - ovim zakonom uređuje se organizacija Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Dalje, u članu 4. kažete da svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Smatramo da ovakva formulacija nije potrebna i da treba primeniti analogiju iz parničnog postupka, da svako može da traži prepis spisa, odnosno da mu se omogući uvid u spise, bez nekih posebnih uslova koji su propisani Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Član 4. stav 2. problematičan je zbog toga što praktično omogućava Ustavnom sudu da, na jednoj vrlo širokoj osnovi, odbije zahtev za uvid u spise predmeta i da dozvoli prepis spisa, jer kaže se - uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti, i u drugim slučajevima u skladu sa zakonom.
Nisam pročitao u daljem tekstu Predloga zakona da se ovo pitanje reguliše, što znači da Ustavni sud, odnosno sudije Ustavnog suda mogu slobodno da tumače da li će dozvoliti uvid u spise predmeta ili ne. Mislimo da takvo rešenje drastično dovodi u pitanje prava građana, a pre svega učesnika u ustavno-sudskom postupku.
Dalje, član 5. stav 2 - Službena upotreba drugih jezika i pisama u postupku pred Ustavnim sudom vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Gospodine ministre, ne postoji u pravnom sistemu Republike Srbije zakon koji uređuje upotrebu nemačkog jezika, španskog jezika, japanskog jezika ili kineskog jezika. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i taj zakon propisuje da je u redovnoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se ostali jezici i pisma mogu koristiti u skladu sa tim zakonom.
Dakle, zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma; ne piše, gospodo, ne znam zašto se smejete. Piše - zakon koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, a u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Član 8, ovo je zaista jedna odredba koja zaslužuje posebnu pažnju. O njoj je govorio gospodin Vladan Batić i mislim da se neće ljutiti ako dam neko svoje tumačenje ovog rešenja. "O pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno se primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona".
Gospodo pravnici iz Demokratske stranke, sigurno znate da u pravnom sistemu Republike Srbije postoji čitav niz procesnih zakona. Recimo, postoji Zakon o parničnom postupku, postoji Zakon o krivičnom postupku, postoji Zakon o opštem upravnom postupku, postoji Zakon o prekršajima i sve su to procesni zakoni, ali rešenja iz tih zakona nisu ista, nisu iste procesne situacije i onda se postavlja pitanje koji od tih procesnih zakona će sudije Ustavnog suda da upotrebe, odnosno da primene ako zakonom o Ustavnom sudu neka procesna pitanja nisu regulisana. Ovakvo rešenje je krajnje problematično, mislim da je amatersko i da prosto ne postoji nijedan pravnik iz vladajuće koalicije koji ovo rešenje može da odbrani.
"O pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti u svakom konkretnom slučaju". Šta to znači? To znači da Ustavni sud poprima obrise Haškog tribunala. Tamo Haški tribunal sam sebi propisuje pravila postupka. Otprilike tako isto vi postupate.
Znači, ako je zakon o Ustavnom sudu nepotpun, a jeste, ako niste na precizan način propisali koji drugi procesni zakon će da se upotrebi, onda će lepo sudije Ustavnog suda da preuzmu ulogu zakonodavca i da sami propišu pravila postupka. To, gospodine ministre, ne postoji ni u jednoj demokratskoj državi. Postoji jedino u Haškom tribunalu, ali Haški tribunal nije baš neki primer za ugled.
Onda opet jedna formulacija, član 9: "Ustavni sud donosi opšte i pojedinačne akte većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom". Zar nije, gospodine ministre, lepše da se kaže - Ustavni sud odlučuje većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom. Ustavni sud odlučuje i kada donosi opšte i kada donosi pojedinačne akte.
Onda član 10 - Ustavni sud je državni organ; nijedan državni organ nema svojstvo pravnog lica. Dakle, nijedan državni organ ne može da ima nikakva prava i obaveze u smislu svojine, a vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik o radu Ustavnog suda, kojim se bliže propisuje organizacija, način i javnost rada i postupak pred Ustavnim sudom.
Vrlo traljava i nepismena konstrukcija, umesto da se kaže - organizacija, način i javnost rada Ustavnog suda bliže se propisuje Poslovnikom o radu Ustavnog suda - a ne kako vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik. Kako Ustavni sud može da ima bilo šta?
Član 13. stav 2 (Zaista ima mnogo slabosti u ovom predlogu zakona, pa se izvinjavam ako malo odužim sa vremenom.): ''Ako narodna skupština ne donese odluku o zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje po sili zakona istekom tog roka.'' Ovo - po sili zakona - nema potrebe da se piše, jer je već samim zakonom to regulisano. Dakle, mi sad govorimo o zakonu. Zašto dva puta naglašavati da je reč o sili zakona. Ako piše u zakonu, podrazumeva se da je reč o sili zakona.
Član 16 - Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji. To da je reč o profesuri, to piše u Ustavu Republike Srbije, ali mi nije jasno zašto pojam profesure vrlo usko tumačite, pa kažete u članu 16. stav 4 - profesurom na pravnom fakultetu u smislu ovog zakona smatra se obavljanje nastave na fakultetu u zvanju redovnog ili vanrednog profesora.
Zašto jedan docent ne bi mogao da bude sudija Ustavnog suda? Ne vidim nikakav razlog. Da vas podsetim, gospodine ministre, da je gospodin Oliver Dulić nama predložio kao jednog od kandidata za sudiju Ustavnog suda jednog gospodina koji nije ni redovni ni vanredni profesor ni docent, nego je saradnik na pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, inače, čovek, neću da ulazim u njegove kvalitete, niti je docent, niti je vanredni, niti je redovni profesor.
Član 20. stav 3 - Ako je sudija Ustavnog suda, kome je prestala dužnost, bio sa teritorije Autonomne Pokrajine, kandidati za izbor, odnosno imenovanje, moraju biti sa teritorije Autonomne Pokrajine. Ovo, gospodine ministre, nije ništa drugo nego jedno veštačko rešenje kojim se nameće teritorijalna diskriminacija. Nije bitno da li je čovek kvalitetan, da li se razume u pravo, da li će biti nepristrasan, nego mora biti sa teritorije AP, a u njegove druge kvaliteta i predispozicije niko ne sme da se meša.
Gospodine ministre, zaista vam dajem jednu dobronamernu sugestiju da obratite pažnju na jezičku stranu ovog predloga zakona. Član 25. - Ustavni sud ima zamenika predsednika. Kako Ustavni sud može da ima zamenika predsednika? Predsednik može da ima svog zamenika, a ne Ustavni sud da ima zamenika predsednika. Ustavni sud, gospodine ministre, nema pravni subjektivitet, kao ni svaki drugi državni organ i ne može da poseduje bilo šta, a pogotovo ne živog čoveka.
Član 26. stav 2 - Sekretar rukovodi stručnom službom Ustavnog suda i za svoj rad je odgovoran Ustavnom sudu. Ne - Ustavnom sudu. Mora da piše - predsedniku Ustavnog suda.
Član 26. stav 3 - Sekretar Ustavnog suda može imati zamenika. Gospodine ministre, govorimo o jednom imperativnom propisu, o propisu iz oblasti javnog prava. Tu ne može biti formulacija - može, a ne mora. Nego, sekretar ima zamenika ili ga nema, a ne da ostavljate na slobodnu procenu sekretaru da li će imati zamenika ili ne, pa ako nađe odgovarajućeg čoveka iz DS, hajde da imamo zamenika; ako takvog nema, neće imati zamenika.
Član 29, vezano za učesnike u postupku, do te mere je loše napisan, do te mere se ne zna ko je stranka u postupku, ko je neko drugi učesnik u postupku, ko je inicijator, ko je predlagač, da prosto zbog nedostatka vremena ovo neću komentarisati. Podneli smo odgovarajuće amandmane, tako da ćemo u raspravi o amandmanima obrazložiti zašto je naše rešenje bolje od predloženog.
Član 36 - Ustavni sud odbaciće predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak. Onda nabrajate četiri slučaja kada se odbacuje predlog, inicijativa, ustavna žalba, odnosno drugi akt. Gospodine ministre, ovoj listi razloga morate da dodate još jedan razlog, a to je da će Ustavni sud da odbaci predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt ako nije podnet od strane ovlašćenog subjekta.
To je koncepcija, to je rešenje koje važi u svim procesnim zakonima, i u parničnom postupku, i u krivičnom postupku i u upravnom postupku. Ako neko podnese akt, a nije nadležan za podnošenje tog akta, organ se uopšte ne upušta u meritorno odlučivanje, nego odbacuje taj akt, pa bi, prema tome, ovo rešenje po analogiji moralo da sadrži predlog zakona o ustavnom sudu.
Evo jedan primer jezičke nekorektnosti. Član 37. kaže - Ustavni sud održava javnu raspravu - pa onda ide zapeta - u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti. Ovu zapetu treba brisati. Kaže - Ustavni sud može odlučiti da se ne održi javna rasprava ako je o istoj stvari već odlučivao, a nisu dati novi razlozi za drugačije odlučivanje o toj stvari.
Gospodine ministre, ovo je opet loše. Ako je ustavni sud već odlučivao o nekoj stvari, onda se primenjuje procesno načelo koje važi u svim procesnim zakonima - ne bis in idem, ne dva puta o istoj stvari. Prema tome, ovde se mora napisati, u članu 37, da se mora odbaciti predlog, inicijativa, odnosno drugi akt, ako je o tom aktu ustavni sud već odlučivao.
A ne kako vi kažete - odbacuje se ako nisu dati novi razlozi. Nema veze da li su dati novi razlozi ili ne. Procesno načelo je da se ne može dva puta odlučivati o istoj stvari i tu je kraj, bez obzira na davanje ili nedavanje novih razloga. Vi sad uvodite neke novine u procesnim normama koje postoje još od Rimskog prava.
Član 42 - Ustavni sud može, radi razjašnjenja stvari u predmetu, održavati i druge sednice, u skladu sa Poslovnikom. E sad vidite - Ustavni sud odlučuje o pitanjima koja su njegovoj nadležnosti. Koje god pitanje da se postavi, Ustavni sud odlučuje na sednici. Pitam vas sad, gospodine ministre, koja je to druga sednica ako nije sednice na kojoj se odlučuje o pitanjima koja su u nadležnosti Ustavnog suda. Nije mi jasna ta koncepcija prve, druge, treće, pete ili neke druge sednice.
Član 45. stav 1. tačka 7) - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Juče sam pokušavao da objasnim gospodinu Bošku Ristiću da je i Ustavni sud - sud i da opet pripada sudskoj grani vlasti.
Gospodine ministre, Boško Ristić možda ne razume, ali mislim da ste vi bolji pravnik. Od Monteskijea važi teorija da postoje tri grane vlasti - zakonodavna, izvršna i sudska. Ako Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti, onda vas pitam - kojoj drugoj grani vlasti pripada? Zakonodavstvu ne pripada, možda po vama pripada Vladi, možda biste hteli da to tako bude, ali suštinski ne pripada, pripada sudskoj vlasti. Zato ovde treba da stoji - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost drugih sudova.
Član 49 - Odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju se u Službenom glasniku Republike Srbije. Gospodine ministre, odluka o ustavnoj žalbi mora obavezno da se objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.
Ne podnosi se ustavna žalba tek tako. Radi se o jednoj vrlo delikatnoj pravnoj stvari, da ne postoji drugi pravni mehanizam da se zaštite elementarna ljudska prava i slobode. Odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima dalekosežan značaj, ima karakter presedana i jedne odluke koja može da modelira buduću sudsku, odnosno zakonodavnu praksu. Zato je jako bitno da se odluke po ustavnim žalbama i te kako moraju objaviti u Službenom glasniku Republike Srbije.
Član 57 - Ustavni sud će obustaviti postupak kad je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom. Gospodine ministre, ovde se postavlja sledeće pitanje - ko će da procenjuje da li je opšti akt usaglašen sa Ustavom? To može da radi samo Ustavni sud. Kako Ustavni sud to da radi kad ste vi propisali imperativnu normu da on obustavlja postupak? Tamo nekom drugom državnom organu će biti ostavljena sloboda da procenjuje da li je on svoj opšti akt usaglasio sa Ustavom ili ne.
Član 58. stav 2 – Odredbe potvrđenog međunarodnog ugovora za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom prestaju da važe na način predviđen tim međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Logično je pitanje, a šta ako potvrđeni međunarodni ugovor uopšte ne sadrži pravila o tome šta se dešava sa odlukom Ustavnog suda kada takav akt nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno na koji način on prestaje da važi.
Ovde bi trebalo da važi isto načelo kao i iz člana 58. stav 1, a to je da potvrđeni međunarodni ugovor prestaje da važi ako nije u saglasnosti sa Ustavom danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku Republike Srbije.
Nema prenosa. Evo završavam.
Gospodine ministre, vi kažete da ustavna žalba nije postojala u našem pravnom sistemu. Postojala je, gospodine ministre, Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine, a koliko znam Republika Srbija je pravni sledbenik i Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, a i Ustavna povelja iz 2003. godine propisivala je mogućnost podnošenja ustavne žalbe. Kažu mi kolege da nema prenosa, zbog naše prakse mi ćemo prekinuti izlaganje i nastavićemo sutra.

Zahvaljujem. Ovim je završen današnji rad. Nastavak sutra u 10,00 sati, prvi govornik je narodni poslanik Boško Ristić. Zahvaljujem.