Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo poslanici, oblast politike upravljanja migracijama, koja spada u oblast azilantske zaštite, vrlo je važno i osetljivo područje, jer zapravo zadire u oblast ljudskih prava, a oblast ljudskih prava je nešto toliko osetljivo da praktično nema čoveka koji ispred sebe, kada vidi bilo kakav dokument, ne gleda i status ljudskih prava u njemu.
Zbog toga i u drugim zemljama Evrope kada se pred poslanicima nađu zakoni sličnog tipa, koji dodiruju oblast ljudskih prava, zaista plodna diskusija doprinosi da taj zakon bude potpuno izbrušen i da bude izvanredan.
Na putu evropskih integracija Srbija mora da izgradi i uskladi svoju migracionu politiku, poštujući univerzalne i evropske standarde, ali poštujući i svoje nacionalno zakonodavstvo. To je, naravno, jedan vrlo zahtevan, komplikovan proces koji podrazumeva strategijski pristup da tačno znamo šta želimo u jednoj velikoj grupi zakona i kako da ih povežemo i zahteva punu koordinaciju svih nadležnih organa.
Moram da vas podsetim, mi smo pre nekoliko dana usvojili Zakon o readmisiji kojim smo pokazali da zapravo želimo da odgovorno i sistematski uredimo i preuzmemo brigu o povratnicima, našim državljanima iz zapadne Evrope.
Zakonski okvir koji reguliše pitanja azila u našoj zemlji je star preko 30 godina ili oko 30 godina. Zapravo je u mnogim segmentima prilično zastareo i prilično je neprimenljiv na situaciju u kojoj se država danas nalazi. Neke njegove odredbe zapravo potpuno ne mogu da se primene.
Predlog zakona koji je pred nama je dugo pripreman i neki njegovi elementi nalaze se u dokumentima koji su iz vremena države Srbije i Crne Gore i koje ću ovog momenta pomenuti. Pre svega, to se odnosi na Nacionalnu strategiju Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore EU i to u odeljku koji se odnosi na migracije, gde se konstatuje zastarelost propisa koji uređuju oblast položaja stranaca i nedostatak zakonske regulative u oblasti azilantske zaštite, iako je Srbija tranzitna zemlja, bila i ostala, migranata iz Azije i Afrike u zemlje zapadne Evrope. Strategijom je jasno izražena potreba da se sistem azilantske zaštite zaokruži usvajanjem zakona. Jasno je iskazana potreba za regulisanjem prava stranaca kroz nove propise i nova rešenja. Date su relevantne preporuke za unapređenje stanja u ovoj oblasti.
Sledeći dokument koji ću pomenuti je odluka Saveta EU od 30. 01. 2006. godine o principima, prioritetima i uslovima sadržanim u evropskom partnerstvu sa Srbijom i Crnom Gorom, uključujući Kosovo i Metohiju, a prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i prestanku važnosti odluke iz 2004. godine koja se odnosi na pitanje viza, kontrola granica, azila i migracija. Sve je ovo svrstano u vrlo kratkoročne prioritete, što znači da je potrebna reforma i da tu reformu treba brzo izvršiti.
U okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, program ''Mari'', u Solunu je u junu 2003. godine predstavljen regionalni akcioni plan za zemlje zapadnog Balkana u kome su predstavljena rešenja za kvalitetnije upravljanje migracijama i problemima azila, za povratak izbeglica, integrisanu zaštitu granica i uspostavljanje prihvatljivog viznog rešenja u ovom području. Zbog čega je važan ovaj dokument? Prvi put se pomera fokus sa humanitarnog pristupa rešavanju problema izbeglica na integralni pristup državljanstva, zatim se uspostavljaju instrumenti za kontrolu nelegalnih migracija i za kontrolu protoka ljudi i robe.
Na kraju, uspostavlja se integrisano upravljanje granicama. U ovom programu dati su i strateški i operativni ciljevi koji zemlje zapadnog Balkana sprovode samostalno uz podršku evropske komisije i ''Karc'' programa.
Usvajanje ovih nacionalnih akcionih programa je, u stvari, prvi korak ka usaglašavanju zakonodavstva zemalja zapadnog Balkana sa zakonodavstvom EU u ovoj oblasti.
U domenu harmonizacije prava azila, regionalni program akcije predviđa sledeće prioritete: ustanovljavanje jedinstvenih standarda za prihvat azilanata, pristup pravnoj pomoći, obaveza prihvatanja lica koja ne ispunjavaju uslove za regulisanje statusa u zemljama u kojima nelegalno borave, obaveza stvaranja uslova za integraciju lica koja su dobila azil, izbeglica i interno raseljenih lica i stvaranje uslova za posebnu zaštitu žena i dece azilanata. Sve ovo navodim zato što je vrlo važno posmatrati kasnije koliko je Predlog zakona koji je pred nama usaglašen sa svim ovim što sam navela.
Jedan od uslova harmonizacije je usvajanje jedinstvenog, pravičnog i efikasnog postupka za ispitivanje zahteva za azil koji bi važio ne samo za lica koja ispunjavaju uslove za priznavanje zaštite na osnovu Ženevske konvencije, nego i za tražioce azila koji ispunjavaju uslove za privremenu zaštitu ili zaštitu iz humanitarnih razloga. Privremena zaštita bi se garantovala, naravno, samo u slučajevima egzodusa velikog broja ljudi, u ovim slučajevima socijalne, rasne, verske ili nacionalne opasnosti i ugrožavanja. Drugu kategoriju, po standardima Evrope, čine lica koja su napustila zemlju porekla zbog osnovanog straha da će biti izložena mučenju, nehumanom ili ponižavajućem postupku.
Program posebno stavlja akcenat na obrazovanje stručnih službi, zapravo na postojanje institucionalnih i tehničkih kapaciteta.
Kada su u pitanju žene i deca, imajući u vidu osetljivost područja zapadnog Balkana, koji predstavlja tranzitno područje i čvorište za krijumčarenje žena i dece, nepostojanje dodatnih garancija u postupku za traženje azila koji se vodi na zahtev žena i dece azilanata, posebno dece koja nisu u pratnji punoletnih lica, predstavlja poseban razlog za zabrinutost, i ovde postoji u zakonu dobro rešenje.
Još jedna otežavajuća okolnost je što se ovako složeni procesi ujednačavanja našeg zakonodavstva, politički pristup i praksa postupanja odvijaju u kontekstu terorizma, ksenofobije i ekstremnog nacionalizma koji se nadvija, bogami, nad velikim delom Evrope.
Sve ovo su okolnosti u kojima je Srbija radila na donošenju Predloga zakona koji je pred nama, a koji zapravo pokazuje da Srbija ima jasan stav i želi punu zakonsku uređenost kada su u pitanju definisanje politike upravljanja migracijama i da je taj stav u saglasnosti sa evropskim standardima i našim zakonodavstvom u ovoj oblasti.
Predlogom zakona o azilu propisuju se načela, uslovi i postupci za dobijanje i prestanak azila, kao i položaj, prava i obaveze lica koja traže azil i lica kojima je priznato pravo azila u Evropi.
Donošenjem zakona o azilu naš pravni sistem bi se usaglasio sa nizom međunarodnih dokumenata iz ove oblasti, pomenuću samo neke, i mislim da je to jako važno upravo zbog toga što smo i mi potpisnici mnogih od ovih dokumenata, a do sada nismo preterano mnogo uneli u zakonodavstvo principe tih dokumenata.
Imamo Konvenciju o statusu izbeglica, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda, Konvenciju protiv torture i drugih surovih i neljudskih ponižavajućih kazni i postupaka, Konvenciju UN o pravima deteta. Ovaj zakon predstavlja jedan od uslova za pridruživanje EU i korak da Srbija bude bliže tome da se nađe na beloj šengenskoj listi.
Ustavni osnov za donošenje zakona o azilu nalazi se u odredbi člana 97. tačke 5. i 15. Ustava Republike Srbije, prema kojima Republika Srbija uređuje i obezbeđuje položaj stranaca i organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa.
Moram da istaknem osnovna načela zbog kojih se predlog ovog zakona može smatrati jako dobrim. On se zapravo, to se ovde vidi, oslanja na najviše demokratske tvorevine, na poštovanje ljudskih prava. Radi se o načelu zabrane proterivanja ili vraćanja, načelu nediskriminacije, načelu kažnjavanja za nezakonit ulazak i boravak, načelu jedinstva porodice, načelu informisanja i pravne pomoći. Neko od prethodnih govornika je pomenuo da u zakonu nema besplatne pravne pomoći. Zapravo, vrlo je jasno da u zakonu ta stavka stoji, jer je jedno od načela na kojima je napravljen načelo pravne pomoći. Zatim, načelo besplatnog prevođenja, načelo slobodnog pristupa Visokom komesarijatu UNHCR, načelo lične dostave, načelo rodne ravnopravnosti, načelo brige o ljudima sa posebnim potrebama, načelo zastupanja maloletnika bez pratnje i poslovno nesposobnih ljudi, skrenula sam pažnju na ovaj deo, i načelo poverljivosti.
Uz niz izuzetno dobrih rešenja vezanih za postupak azila, vreme, rokove, nadležne organe koji su taksativno nabrojani, zna se tačno ko šta radi i za šta je odgovoran, moram da istaknem i pravo na smeštaj u centru za azil, pravo na zdravstvenu zaštitu stranaca, pravo na besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pravo na socijalnu pomoć, pravo na zaštitu intelektualne svojine, slobodan pristup sudovima, pravnu pomoć, pravo na slobodu veroispovesti, pravo na rad, pravo na stalno nastanjenje i slobodu kretanja, na udruživanje, na pokretnu i nepokretnu imovinu. Zaista, nabrojala sam skoro sva načela i vrlo je važno reći da su ovo zaista najviši standardi EU.
Meni je naročito zanimljiv deo koji se odnosi na spajanje porodica, tj. lice kojem je priznato pravo na utočište ima pravo na spajanje sa članovima svoje porodice, kao i u slučaju privremene zaštite.
To je, što se mene tiče, jedno izuzetno dobro rešenje, koje je zaista zasnovano na visokim standardima Evrope.
Zatim, Predlog zakona precizno navodi razloge zbog kojih se licu koje traži azil ograničava kretanje, kao i mesto na kome boravi to lice dok traju mere ograničenja kretanja.
Predlog takođe govori o svim vrstama isprava koje dobijaju lica u postupku dobijanja azila i o vrsti evidencije koju Ministarstvo unutrašnjih poslova o tome vodi.
Dakle, sve u svemu, pred nama je zaista dobar Predlog zakona o azilu, koji izvanredno tretira oblast ljudskih prava, oslanja se ne samo na delove našeg zakonodavstva koje je izuzetno dobro i kvalitetno, nego na najviše standarde EU u ovoj oblasti, poštuje izuzetno širok dijapazon ljudskih prava i DSS će o ovom zakonu glasati.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević, a zatim narodni poslanik Goran Rakovac.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, pre svega SPS želi da ukaže da ovaj zakon ima daleko veći značaj nego što bi se to na prvi pogled moglo reći. Naime, on brine pre svega o posebnim kategorijama ljudi, a to su lica koja traže azil, a to su izbeglice, i nudi određena rešenja kao što su azil, privremeni smeštaj, privremena zaštita u obliku utočišta ili čak u obliku supsidijarne zaštite.
Sama činjenica da odredbe ovog zakona neće važiti odmah nakon izglasavanja, niti u roku od osam dana, već da će se odredbe ovog zakona primenjivati od 1. aprila 2008. godine govori u prilog složenosti ovog problema, govori u prilog da država mora ozbiljno da se pripremi jer je čeka još jedan ozbiljan problem. Kako u objašnjenju zakona i kaže – zbog složenosti i obima priprema neophodnih za primenu odredaba ovog zakona, sve ove pripreme će zahvatiti mnoge segmente društva, pa samim tim mnoga ministarstva i mnoge aktivnosti u državi. Pre svega, zahvatiće aktivnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, zatim aktivnosti u Ministarstvu zdravlja, u Komesarijatu za izbeglice, u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Sledi i ono što je neminovno, a to je obuka stručnih kadrova. Zaista će trebati veoma stručni kadrovi, koji će se uhvatiti zaista u koštac sa velikim problemima, sa raznim socijalnim kategorijama ljudi koji će se obratiti za pomoć.
Ono što dalje državu čeka, to je obezbeđenje objekata za stanovanje (misli se na član 44) za ona lica koja dobiju privremenu zaštitu i obezbeđivanje određene novčane pomoći upravo za rešavanje stambenih pitanja onih ljudi kojima država nije mogla da obezbedi objekte za stanovanje. Takođe, država na sebe preuzima i obavezu uslova spajanja porodica, što govore članovi 49. i 50. ovog zakona.
Ono što takođe državu čeka, to je formiranje komisije za azil, takođe i kancelarije za azil. Zašto se ne bi, evo, to je predlog SPS-a, uz kancelariju za azil formirala i kancelarija zaštitnika građana, s obzirom na to da se ovi ljudi nalaze u problemu, pre svega, zbog kršenja ljudskih i manjinskih prava, ljudskih prava i sloboda. S obzirom na specifičnost zaštitnika građana, ne vidimo zašto on ne bi imao neku svoju ulogu u rešavanju i pomoći države da reši ove probleme.
Član 36. izaziva dosta nedoumica. Naime, radi se o vanrednim situacijama u državi i jasno kaže da se predviđa moguć masovan dolazak ljudi i kaže se koje su vanredne situacije koje se mogu desiti, da je u tim slučajevima nemoguće sprovođenje individualne procedure za dobijanje prava na azil – pružiće se privremena zaštita u skladu sa socijalnim, ekonomskim i drugim mogućnostima Republike Srbije i o tome odlučuje Vlada.
Evo jedne prilike da se ukaže na onaj socijalni, na onaj ekonomski momenat u državi. Pitam, nije li Srbija sama sebe osudila već na jednu vanrednu situaciju koja se najavljuje i koja je očekuje, a to je readmisija; prema sporazumu o readmisiji, od 50 do 150 hiljada ljudi će doći, biti primljeno u državu. Tako se naizgled dva problema koja su različita mogu pretopiti i projektovati jedan na drugi, i to na koji način? Pre svega zbog toga što ne postoji platforma, ne postoji strategija za rešavanje prvog problema, pa će se ovaj problem, bojim se, pretočiti u ovaj drugi, a to je sledeće. Ko garantuje da državljani trećih država neće zatražiti azil, s obzirom na to da su oni osobe koje neće treća država ili matična država, a neće ih ni Evropa? Koje je njihovo rešenje? Oni će potražiti rešenje u državi Srbiji. Zatim, ljudi bez državljanstva, koji su se odrekli matične države, odnosno koji nemaju matičnu državu u ovom trenutku, a koje takođe Evropa neće i koji će se takođe obratiti upravo Republici Srbiji.
Sada imamo jednu situaciju koja je realna, veoma tešku situaciju za ove ljude. Za razliku, na primer, od situacije pre 2000. godine, kada su mnogi naši državljani na neki način bili nagovarani da traže azil i zloupotrebljavaju u političke svrhe tamo negde u Evropi, sada se ti ljudi vraćaju iz Evrope, sada se pojavljuju upravo u Srbiji, umesto u Evropi, oni ljudi koji su zaista u takvom problemu.
Ova dva problema će, nažalost, imati indikacije jedan na drugi i evo prilike da SPS pokaže da je ipak razmišljala o problemima države, da je ipak pokušala na neki način da reši ne probleme države, nego probleme građana, upravo sa ovim prethodnim procesom readmisije kada je pokušala na neki način da ograniči prijem ovih ljudi iz EU, da kanališe na neki način taj prijem, pre svega na mesečnom i godišnjem nivou, da se na neki način odredi koji će konačan broj ovih ljudi biti moguće primiti.
Na kraju, ono što je najvažnije, finansijska pomoć iz razvojne banke Saveta Evrope i garant od 200.000 evra koji bi Srbija mogla da iskoristi u ovom slučaju. Ima još puno aspekata sa kojih bi se mogao sagledati ovaj problem, ali s obzirom na to da o tome žele da pričaju i druge kolege narodni poslanici iz našeg poslaničkog kruga SPS, ja ću prekinuti da bih i njima dao reč.

Narodni poslanik Rajko Baralić, ovlašćeni predstavnik SPS-a, ima reč. Izvolite.

Hvala, gospodine Albijaniću. Koristiću prvih deset minuta. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naša država je još 1980. godine potpisala sporazum o azilu i to je svrstava u red onih država koje su poštovale pravo tuđih građana, građana drugih država koji su imali neke od problema koji ljude čine potencijalnim azilantima, da ovde nađu svoje utočište i sigurnost, što nije bilo uobičajeno za neke druge države iz našeg okruženja koje su danas članice EU.
Zakon o azilu upodobljen je i odslikava desetak međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti i tu čovek nema šta mnogo da oduzme ili doda. Socijalistička partija Srbije je napisala desetak amandmana na Predlog zakona i cenimo da će Vlada Republike Srbije, odnosno ministar, neke od tih amandmana prihvatiti, što će možda opredeliti i naše postupanje prilikom glasanja za ovaj zakon. Zašto je ranije ovo pitanje bilo delikatno? Zato što se smatralo da kada nekog primite, kad nekom date azil, da se vi mešate u unutrašnje stvari neke druge države. Dakle, to je inače bilo uobičajeno i to se dešavalo i dešava se i dalje, to ovde nije bio slučaj, ali ovo otvara i neka druga pitanja.
Dozvolite da u kontekstu nekoliko zakona govorim i o ovom zakonu. Mi smo već razgovarali o Zakonu o readmisiji, o viznim olakšicama, o nekim drugim zakonima koji imaju sličan karakter i dozvolite da kažem da, ako bi čovek hteo da bude politički pronicljiv ili dobro obavešten, onda bi on mogao reći – s obzirom na to da u zemljama EU vlast drže demohrišćanske i ultradesničarske stranke, imale su oštre zahteve prema nekim drugim državama poput naše da se ovaj postupak readmisije sprovede u najkraćem mogućem roku, a danas jasnim insistiranjem da se donosi novi zakon o azilu oni otvaraju formalni prostor da države koje su u izvesnom smislu njihova predstraža prihvate jedan broj azilanata koji bi izvesno postali azilanti tih država.
Dozvolite, mi se ovde bavimo politikom i dozvolite da to primetimo, iako ne sporim ni težnju, ni pravo, ni potrebu naše zemlje da donese ovakav zakon i obezbedi dostojanstvo, smeštaj, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, sigurnost svim onim licima koja, iz razloga koje definiše zakon, traže azil, utočište, supsidijarnu zaštitu u nekoj od država kao što je naša.
Ovde se postavlja i nekoliko pitanja na koja ćemo, nadam se, dobiti odgovore: ko su, zapravo, potencijalni azilanti, koliko ih je do sada tražilo azil u našoj zemlji, koliko ih je dobilo azil? Da li naša zemlja usvajanjem ovog zakona preuzima izvesne rizike bezbednosnog karaktera? Ukoliko, primera radi, obezbedi utočište, azil ili supsidijarnu zaštitu za Kurde ili neke druge nesretnike koji imaju problem kakav imaju danas u zemljama u kojima žive, da li to može imati izvesne bezbednosne implikacije po naše građane ili u nekim međunarodnim odnosima koji za nas nisu nevažni?
Ovo su pitanja na koja građani Srbije treba da dobiju odgovor, i narodni poslanici, kao njihovi predstavnici u najvišem predstavničkom domu.
Deo ovih poslova do sada je obavljao jedan sektor MUP-a, deo Komesarijat za izbeglice. Za nas bi ovde bilo važno da kad bude usvojen ovaj zakon nekoliko pitanja bude precizno definisano i da praksa bude takva da ne nanosi štetu građanima naše zemlje i ni jednom aspektu bezbednosti i prava koja koriste naši građani, u smislu zdravstvene zaštite, lične i imovinske sigurnosti, prava na smeštaj, prava na školovanje na maternjem jeziku u osnovnim i srednjim školama. To su sve prava koja se ovim zakonom garantuju azilantima i onima koji traže utočište.
Dozvolite da prokomentarišem član 20 – komisija za azil odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke kancelarije za azil i čine je osam članova komisije koje imenuje Vlada na prve četiri godine itd. Meni bi bilo logičnije da ovu komisiju imenuje Narodna skupština, iz više razloga, ali nije ovo jedini put da Narodna skupština nema ono mesto za koje mislim da joj pripada.
Dozvolite, gospodine ministre, u članu 31. tačka 2 - razlozi za uskraćivanje azila, kaže se ovako: "Pravo na azil neće se priznati licu za koje postoje ozbiljni razlozi da se smatra", pa pod dva kaže, "da je počinilo težak zločin koji nije političkog karaktera". Molim vas, meni ovo nije jasno. Da li ovo znači da ako je neko lice u svojoj zemlji iz političkih razloga ubilo ministra ili nekog drugog visokog funkcionera i kaže da je to iz političkih razloga, znam da se to neće događati, ali zakon je čudo, da li bi to moglo da znači da bi naša zemlja onda mogla da pruži utočište i takvim licima?
Za mene je ovo nedefinisano, nejasno, ima izvesne rizike koji su ovde, po mom mišljenju, nepotrebni jer, dozvolite, ne znam šta je to zločin koji nije političkog karaktera. Zločin je zločin. Kad neko lice izvrši zločin ono može ubiti, ukrasti, prodati drugo lice, švercovati drogu, izvršiti atentat. Ko je taj koji kaže šta je to zločin političkog karaktera?
Nisam čuo da postoji zločin političkog karaktera, odnosno nisam čuo da je neko izvršio zločin, da je probao da ga okarakteriše kao takav i da zbog toga nije odgovarao. Ne znam za takav slučaj.
Mislim da je ovo u našem zakonu... Pa, Gavrilo Princip je hapšen, kao što znate; nije to tačno.
Gospodine ministre, pod V - Privremena zaštita, član 36: "U slučaju masovnog dolaska lica iz države u kojoj se njihov život, bezbednost ili sloboda ugrožava nasiljem opštih razmera, spoljnom agresijom, unutrašnjim oružanim sukobima, masovnim kršenjem ljudskih prava ili drugim okolnostima koje ozbiljno narušavaju javni poredak, kada zbog masovnog dolaska ne postoji mogućnost da se sprovede individualna procedura za dobijanje prava na azil..."
Šta znači masovno? Da li 100, 150, 1.500, 15.000? Ko je taj koji procenjuje da je ovo masovnog karaktera? Za nas je ovo važno i smatram da je ovo nedefinisano i da može da ima negativne posledice i po rad ove komisije i po rad kancelarije za azil zato što je ostavljeno u sferi diskrecionog prava da neko procenjuje šta je to masovno. Jer, za mene je masovno kada dođe 50 ljudi. To nije uobičajeno. Ili kada dođe 10 ljudi.
Poslednje pitanje koje imam za ovo javljanje odnosi se na prava azilanata i drugih, ne znam koji je član, da ne tražim, to je spajanje sa porodicom. Dakle, gospodine ministre, ovo je, što se mene tiče, veoma humano, ali može da bude i veoma problematično, jer vam se može dogoditi formalno da vam jedan čovek postane azilant i da on onda iz razloga koje navodi, i za čije okolnosti se izjasni kancelarija za azil, da dovede još 50 članova porodice, jer postoje porodice iz zemalja koje mogu jednostavno tražiti azil u našoj zemlji, koje imaju 50 članova, da ih ne nabrajam.
Poslednje pitanje, šta je sa decom azilanata koja se rode u našoj zemlji? Da li, u skladu sa našim zakonodavstvom, oni jesu državljani naše države i imaju naše državljanstvo ili spadaju pod ovaj član koji kaže da je to spajanje porodica? Dakle, to je nekoliko pitanja. Iskoristiću sledećih 10 minuta prilikom okončanja rasprave. Hvala vam lepo.

Hvala, gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, a zatim narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite, gospodine Rakovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, materija koju danas obrađujemo je vrlo ozbiljna materija i radi se... Nema papira ovde, ja iz glave uvek govorim, tako da nema potrebe da se upuštate u to. Dakle, radi se o ozbiljnoj materiji koja do današnjeg dana u našem zakonodavstvu nije na odgovarajući način bila regulisana, tako da je bilo neophodno doneti jedan ovakav zakon.
Postoje tri razloga zašto je ovakav zakon trebalo doneti. Jedan od razloga je činjenica da smo donošenjem Ustava prošle godine dohvatili, dokačili materiju azila i Ustavom garantovali prava licima koja imaju izbeglički status, pa je trebalo to razraditi i sada konkretno zakonskim propisom.
Drugi razlog je da je naša zemlja potpisala mnogobrojne konvencije, sporazume i deklaracije koje regulišu ovu materiju. Samim potpisivanjem tih konvencija i njihovom ratifikacijom postala je obavezna da materiju koju te deklaracije i konvencije sadrže inkorporira u svoje zakonodavstvo.
Treći razlog, koji niko ovde nije pomenuo, a po meni je on takođe bitan, jeste da smo u ne tako dalekoj istoriji naše zemlje imali prilike da imamo azilante u oba smera. Popriličan broj ljudi iz naše zemlje odlazi u druge zemlje tražeći izbeglički status, ali isto tako setimo se samo Rumunije za vreme Čaušeskog, primera radi, jedan dobar deo stranaca i stranih državljana dolazi u našu zemlju i traži azil.
Dakle, imali smo materiju koja nije na adekvatan način bila regulisana i prava je prilika da ova materija bude jednim zakonom sveobuhvatno regulisana. Upravo takav zakonski predlog imamo ispred sebe. Zakon o azilu zaista je jedan sveobuhvatni pravni akt koji obuhvata ovu materiju u celosti i koji u sebi inkorporira sve probleme koje postupak, pre svega problematika azila, zatim i svi postupci koji su potrebni da bi se ovo pitanje rešilo tretiraju. Sve konvencije, sporazumi i deklaracije kojima je naša zemlja pristupila i koje je ratifikovala su na adekvatan način obuhvaćene ovim zakonom.
Naša koleginica Milica Vojić-Marković je u svom izlaganju više nego iscrpno obuhvatila ovu materiju, navodeći koje su konvencije u pitanju i razloge za donošenje zakona, tako da se ja na ovom pitanju više ne bih zadržavao. S obzirom na to da su druge diskusije bile više nego relevantne i zaista usmerene u pravom pravcu i u pravcu podrške ovom zakonu i regulisanju ove materije, ja bih se u svom izlaganju osvrnuo na nekoliko odredaba za koje smatram da su bitne kada je ovaj zakon u pitanju.
U pitanju je druga glava - Osnovna načela. Ima ih 13; ne tako malo za jedan propis. Mislim da je bitno izneti ova načela i reći nešto malo više o njima, iz prostog razloga što ona predstavljaju spoj, s jedne strane, razloga zbog kojih ove zakone treba doneti, a sa druge strane svega onoga što je u samom zakonu sadržano. Naime, specifična materija koju ovaj zakon reguliše zahteva i striktno nabrajanje načela na kojima se on zasniva i, isto tako, objašnjenje tih načela, s obzirom na to da i sam zakon počinje objašnjenjem čitavog niza pojmova koji se u zakonu pominju.
Načela na kojima se ovaj zakon zasniva jesu: 1. zabrana proterivanja ili vraćanja.
Ovo načelo kaže da nijedno lice ne sme biti proterano ili vraćeno protiv njegove volje na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkih stavova. U okviru ovog načela postoji jedan izuzetak: ukoliko bi se radilo o licu za koje se osnovano može smatrati da ugrožava bezbednost zemlje ili koje je pravosnažnom presudom osuđeno za teško krivično delo i predstavlja opasnost za pravni poredak, moguće je takvom licu ne priznati azil.
Stav 3. istog člana u potpunosti isključuje i ovaj slučaj. Naime, ukoliko postoji osnovana sumnja da bi takvo lice bilo podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju u zemlji na čiju teritoriju bi eventualno bilo vraćeno, takvo lice u ovakvim slučajevima neće biti vraćeno na teritoriju sa koje je izbeglo. Dakle, u potpunosti je načelo zabrane proterivanja ili vraćanja obuhvaćeno članom 6. ovog zakona.
Zatim, tu je načelo nediskriminacije, koje je već pomenuto i vrlo ću kratko. Dakle, zabranjuje se svaka diskriminacija po bilo kom osnovu, bez obzira da li je u pitanju rasa, boja, pol, nacionalna pripadnost, društveno poreklo, imovno stanje, političko ili drugo ubeđenje, jezik, kultura, starost, rođenje, veroispovest. Ovo je jako bitno i značajno načelo, koje je vrlo često bilo kršeno u mnogim slučajevima. Zbog toga je veliki značaj njegovog unošenja u ovaj zakon baš na ovom mestu u okviru ostalih načela.
Dalje, načelo nekažnjavanja za nezakonit ulazak ili boravak. Najveći broj lica koja traže azil bi na teritoriju naše zemlje stupio bez odgovarajućih putnih ili drugih isprava, odnosno ušao bi u zemlju na jedan ilegalan način, pa stoga za ovakva lica neće biti sprovođen poseban postupak, ukoliko ova lica prilikom ulaska i boravka u Republici Srbiji bez odlaganja podnesu zahtev za dobijanje azila. Dakle, to je jedan uslov. Drugi uslov je da pruže valjano obrazloženje za svoj nezakoniti ulazak i boravak u zemlji.
Dalje, načelo jedinstva porodice, koje je već nekoliko govornika pre mene istaklo i koje je takođe značajno. Ono je bitno kako u momentu podnošenja zahteva za dobijanje azila, tako i u postupku azila, pa treba istaći ovde da se i nakon dobijanja azila na svaki način zakon ovim načelom trudi da spoji lica iz jedne porodice, ukoliko eventualno budu razdvojena. Dakle, i lica kojima je odobren azil imaju pravo na spajanje porodice, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Sledeće načelo bi bilo načelo informisanja i pravne pomoći. Tu je bilo pomenuto da načelo pravne pomoći nije adekvatno regulisano, što nije tačno.
Dakle, članom 10. obezbeđeno je pravo strancu koji je izrazio nameru da traži azil u Republici Srbiji da bude blagovremeno informisan o svim svojim pravima i obavezama koje ima na osnovu statusa lica koje traže azil tokom celog postupka.
Isto tako, obezbeđena mu je besplatna pravna pomoć, kako od strane naših organa, tako i od strane nevladinih organizacija, odnosno UNHCR-a, ukoliko to lice poželi eventualnu pravnu pomoć od ovih lica. Imamo još načelo besplatnog prevođenja.
Lica koja ne razumeju naš jezik, a verovatno da će biti takvih, imaju pravo da koriste, odnosno da im naša država obezbedi odgovarajuće prevodioce koji govore jezik zemlje iz koje su došli, eventualno i neki drugi jezik koji poznaju.
Načelo lične dostave – mislim da je ovo načelo lične dostave jako bitno, jer onemogućava eventualnu zloupotrebu u toku postupka za izdavanje azila.
Naime, članom 13. Zakona koji reguliše ovo načelo regulisano je da se sva pismena koja se tiču postupka u toku izdavanja azila imaju dostaviti lično licu koje traži azil ili njegovom punomoćniku kojeg ono odredi, što znači da je u potpunosti obezbeđeno da to lice bude upoznato sa svim odlukama koje su u toku postupka za izdavanje azila u odnosu na njega donose.
Načelo rodne ravnopravnosti – njega smo već imali, o njemu su već druge kolege pričale, a suština je da će se licu koje traži azil obezbediti da bude saslušano od strane osobe istog pola, odnosno prevodilac ili tumač koji sa njim korespondira u toku postupka biće istog pola, osim kada to nije moguće ili bi bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama. Ali, i od ovog pravila postoji jedan izuzetak koji se odnosi na sve one radnje koje podrazumevaju fizički kontakt sa licem koje traži azil, dakle, pretresanje, telesni pregledi i slično; u ovom slučaju postoji obaveza države da obezbedi lice istog pola koje bi ove radnje u toku postupka izvršilo.
Treba još pomenuti načelo brige o licima sa posebnim potrebama. Treba istaći maloletnike, jer je vrlo čest slučaj da maloletnici traže azil, lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti, stare osobe, trudnice, samohrane roditelje sa maloletnom decom, osobe sa invaliditetom; o njima će se u daljem postupku posebno voditi računa, odnosno vodiće se računa o specifičnoj situaciji ovih lica, stanja u kome se ona nalaze i njihovim psihofizičkim sposobnostima.
Postoji još i načelo zastupanja maloletnika bez pratnje i poslovno nesposobnih lica, koje se faktički izvodi iz ovog načela brige o licima sa posebnim potrebama.
Zatim, načelo neposrednosti, gde se propisuje da lice koje traži azil ima pravo da usmeno i neposredno bude saslušano od strane ovlašćenih službenika nadležnog organa, MUP-a, i da o svim relevantnim činjenicama za priznavanje prava na utočište, bude obavešteno.
Na kraju, poslednje načelo, koje bih posebno naglasio, to je načelo poverljivosti. Naime, postupak izdavanja azila je umnogome ličan postupak, dakle, postupak u kome se lične stvari iznose, pa kao takav predstavlja službenu tajnu, što znači da organi koji vode postupak za dobijanje azila podatke ne mogu izdavati bilo kome.
Naime, predviđeno je u kojim slučajevima i kome mogu takvi podaci da se iznesu. Oni se ne mogu otkriti državi porekla lica koje traži azil, osim identifikacionih podataka, podataka o članovima porodice, podataka o ispravama koje je izdala zemlja porekla, adrese prebivališta, otisaka prstiju i fotografija tog lica.
Na ovaj način, dakle, samim načelima, kao što sam naveo na početku svog izlaganja, osigurana su u okviru samih načela sva prava lica koja traže azil, sa jedne strane, iz svih onih razloga zbog kojih ova materija jeste toliko specifična, a dalja razrada ovih načela kroz sam zakon je omogućila stvarnu, neposrednu i potpunu zaštitu lica u toku postupka za izdavanje azila.
Na kraju bih još jednom ponovio da zaista imamo zakon koji jednu celu rupu u našem zakonodavstvu reguliše, dakle materiju koja je umnogome izazivala sporove i nije na adekvatan način bila rešena. Ovim zakonom imaćemo ovu problematiku na jednom mestu i potpuno rešenu. Radi se o dobrom zakonskom tekstu, jednom od najboljih koji je došao pred ovu skupštinu u ovom sazivu. Napisan je vrlo jasnim jezikom, potpuno sistematičan, sa puno dobrih rešenja, usaglašen sa zakonodavstvom kako EU, tako i zemalja u okruženju i za očekivati je da ovaj zakon podrže sve poslaničke grupe koje postoje u ovom parlamentu.
Poslanička grupa DSS-NS će, u svakom slučaju, podržati ovaj zakon, iz prostog razloga što je u pitanju dobar zakon koji treba podržati i bilo bi dobro kada bi nam i drugi zakoni bili ovakvi.

Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a zatim narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, pred nama je Predlog zakona o azilu koji na samom početku, pored onih osnovnih odredaba, pokazuje određenu nepreciznost, jer neki izrazi nisu u skladu sa nekim gramatičkim normama. Tako, na primer, osnovna formulacija koja se provlači kroz ceo zakon, a to je "lice koje traži azil", nije najsrećnije odabrana, jer iz nje se može zaključiti i ona može uputiti na to da se radi o licu koje to radi kao svoju stalnu delatnost. Svrha ovog zakona je upravo obrnuta.
Svrha zakona je da se spreče lica koja traže azil da azil smatraju kao svoju profesiju, kao svoje profesionalno opredeljenje. Zbog toga bi ova formulacija "lice koje traži azil", po meni, trebalo da se preformuliše i da glasi "tražilac azila", ali o tome ćemo nešto više da govorimo kroz amandmane.
Ovo što sam do sada rekao nije najveća mana ovog zakona. Najveća mana ovog zakona je u tome što se kroz ceo tekst zakona prepliću termini: azil, izbeglice i izbeglištvo. Dakle, može se pomisliti da se iza preplitanja ovih termina krije namera da se ukine status izbeglica i status raseljenih lica i da se ta lica proglase azilantima, naročito ako se zna da se uveliko ukidaju centri za smeštaj izbeglica i interno raseljenih lica.
I, ako znamo da MUP ima odlučujuću ulogu, odnosno ima ulogu u tretiranju ove stvari, i ako bi se ukinuo status izbeglica i interno raseljenih lica, onda bi se ta lica proglasila za azilante i njihov smeštaj bi u tom slučaj bio moguć samo u nekim zatvorskim uslovima. Dalje, MUP ovde ima presudnu ulogu i on odlučuje i u prvom i u drugom stepenu postupka, što je isto važno, nema sudskog nadzora nad ovakvim postupkom.
Ovaj zakon o azilu predstavlja drugu stranu medalje Zakona o viznim olakšicama, jer, kao što svi znate, nije lako danas bilo gde u Evropi i u bilo kojoj zemlji dobiti azil. Tako, recimo, država Švedska je jednom prilikom rekla, odnosno predstavnici države Švedske su rekli da će 99% onih koji su tražili azil odbiti i primorati ih na taj način da napuste teritoriju države Švedske. Samo država Hrvatska je u poslednjih 10 godina rešavala negde oko 362, čini mi se, slučaja azilanata i nijedan slučaj nije rešen pozitivno, svi su odbijeni.
Da li država Srbija treba da predstavlja tampon-zonu i da štiti EU od raznih Pakistanaca, Avganistanaca ili ne znam kojih drugih naroda, kao što smo to nekada kroz istoriju činili kada smo štitili Evropu od Turaka, a vidimo svi kako nam ta Evropa već vekovima unazad vraća za ono što smo nekada učinili za nju?
Što se tiče troškova za smeštaj ovakvih lica, ovde se u zakonu navodi da ti preliminarni troškovi iznose oko 41 milion, međutim, to ni približno nisu realni troškovi koji će nastati kada ovaj zakon u potpunosti zaživi. Da je tako, govori primer i Republike BiH, koja je donela sličan zakon. Samo formiranje informacionog centra koštalo je oko milion evra, tačnije 920.000 evra, a mi ovde govorimo, odnosno u zakonu se govori da su ukupni troškovi oko 41 milion. Naravno, u Bosni je formiranje ovog informacionog centra finansirala međunarodna komisija, odnosno organizacija za migracije i izbeglice, iz programa je finansirano, a ovde se ne kaže na koji način će se zatvarati ova finansijska konstrukcija kod nas.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić.