Poštovani potpredsedniče, cenjeni narodni poslanici, prvo da izložim ...
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da saslušamo gospodina ministra.)
... obrazloženje zakona, pa će gospođa Radeta dobiti objašnjenje u vezi sa vašim pitanjem. Ja bih vas zamolio samo da izložim Predlog zakona. Hvala vam.
Azil je u Republici Srbiji do sada bio uređen Zakonom o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine, koji je u najvećoj meri prevaziđen i u pogledu azila, odnosno ovog instituta nije pružao adekvatan pravni okvir za rešavanje o tom pravu. Donošenjem zakona o azilu pravni sistem Republike Srbije će se u potpunosti usaglasiti, pre svega, sa odredbama Ustava Republike Srbije i brojnim međunarodnim aktima iz ove oblasti, a to su: Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine sa Protokolom iz 1967. godine, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, Evropska konvencija o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda iz 1950. godine, Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka iz 1984. godine, Konvencija UN o pravima deteta iz 1989. godine i relevantne direktive EU.
Po predloženom konceptu azil je bilo koja zaštita koju naša država pruža strancima po osnovu utočišta (znači, izbeglice) ili supsidijarne zaštite licima koja nemaju pravo na utočište, ali imaju pravo na zaštitu po drugim međunarodnim konvencijama, znači, privremena zaštita, zaštita od surovog kažnjavanja, nečovečnog postupanja, torture, a ako su iz zemalja u kojima vlada nasilje opštih razmera, ukoliko u njihovim zemljama postoje oružani sukobi ili masovno kršenje ljudskih prava.
Usvajanje zakona o azilu predstavlja jedan od uslova za pridruživanje EU i korak ka stavljanju Srbije na "belu šengen" listu. Novim zakonom o azilu po prvi put u našoj pravnoj praksi detaljno se uređuje poseban upravni postupak. Ovaj postupak je značajan u dva segmenta. Pre svega, postupak je u potpunosti prilagođen specifičnom položaju tražilaca azila i njihovim potrebama, ali, sa druge strane, i potrebi države da se zaštiti od mogućih masovnih zloupotreba prava na azil.
Institut azila, i to treba naročito naglasiti, zbog prava na boravak i zaštitu koja se u toku celog postupka pruža tražiocu azila na stalnoj je meti ilegalnih migranata iz celog sveta.
Zbog ove činjenice evropske zemlje su u svojim zakonodavstvima izgradile efikasan sistem zaštite koju smo i mi inkorporirali u naš zakon. Najbolja evropska praksa u pogledu zaštite i države, a i ljudi koji traže azil ugrađena je u naš predlog zakona.
Predlogom zakona o azilu obrazuju se tri specifična tela koja učestvuju u postupku izdavanja azila. Prvo, koje odlučuje u prvom stepenu, jeste kancelarija za azil koja je u sastavu MUP-a. Ona sprovodi, kao što sam rekao, prvostepeni postupak.
Drugo telo je komisija za azil, koju određuje Vlada, koja donosi sve drugostepene odluke. Centar za azil je u sastavu Komesarijata za izbeglice u kome se tražiocima azila u toku celog postupka obezbeđuje smeštaj, ishrana i drugi životni uslovi.
U postupku primene mera ograničenja kretanja obezbeđena je i sudska zaštita tražiocima, na taj način što je propisano da o žalbi na odluku o određivanju boravka u prihvatilištu za strance pod pojačanim policijskim nadzorom u hitnom postupku rešava nadležni okružni sud i to u roku od 180 dana. Do sada je o pravu na azil odlučivao UNHCR i po podacima od 2000. godine do danas je podneto 652 zahteva za dobijanje azila.
Moram da kažem da ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, prestaje da važi Zakon o azilu Srbije i Crne Gore, koji je bio samo okviran zakon i pravna osnova za donošenje republičkih zakona. S obzirom na složenost i obim priprema neophodnih za primenu ovog zakona, on će se primenjivati od 1. aprila 2008. godine.
Što se tiče poslaničkog pitanja poslanika Radete, tačno je, danas su, u jutarnjim časovima, lišena slobode 32 lica koja su bila članovi organizovane kriminalne grupe. Oni su tokom 2001. i 2002. godine uzeli učešće u simulovanim multilateralnim kompenzacijama, i to prijavljivanjem fiktivnih obaveza, a od 2005. godine, 2006. i 2007. godine, sačinjavali fiktivne dokumentacije, kojima su prikazivali promet robe i usluga i stvarali privid da su se stvorili realni poslovi. Nosioci kriminalne grupe su Milan Kuzmanov iz Požarevca i Dragan Ignjatović, odgovorno lice JKP "Gradska čistoća" iz Beograda.

Hvala, gospodine ministre.
Obaveštavam narodne poslanike da je ovlašćeni predstavnik SRS narodni poslanik Petar Jojić, ovlašćeni predstavnik SPS Rajko Baralić i ovlašćena predstavnica LDP Milena Stanković.
Pitam, da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prvom delu želim da se osvrnem na istorijat azila da bismo mogli da ga shvatimo u boljem svetlu, a sa druge strane, da se može računati na primenu određenog zakona koji je pred narodnim poslanicima.
Azil potiče od grčke reči "alilon", koja označava davanje skloništa i zaštite progonjenima za određene ideje i ideale; prvobitno se odnosi na sveto sklonište u kome je progonjeni nalazio utočište u bekstvu od krvne osvete.
U antičko doba ova skloništa su bili hramovi i svetilišta posvećeni bogovima, a u srednjem veku crkve i manastiri. Po Dušanovom zakonu, pravo azila uživao je svako ko je utekao iz stanice i sklonio se u carski dvor. Otišao pravo u azil.
U srednjevekovnom Kotoru, podsetimo se, o proslavi svetog Trifuna 3. februara, svi okrivljeni uživali su pravo azila tri dana pre i tri dana posle praznika. Kako je to bilo u Dubrovniku? U Dubrovniku je donesen 1190. godine Zakon o pravu azila. U Srbiji su u 19. veku doneti propisi, stranci su uživali pravo azila i u Srbiji. Ovo pravo posebno je primenjivano iz nacionalnih, političkih razloga, a osobito su se njime koristili građani zbog svoje narodnosti i političkih shvatanja kojima su težili ujedinjenju sa Srbijom.
Srbija donosi 20. januara 1860. godine propise o azilu i posebna pravila o smotrenju odstupanja i postupanja sa beguncima. U periodu između dva svetska rata bivša kraljevina Jugoslavija je, pored priznanja azila ruskim emigrantima, pružala azil izbeglicama jugoslovenskog porekla iz Julijske krajine, mađarskim emigrantima posle gušenja mađarske revolucije, dalje, 1919. godine progonjenim bugarskim državljanima posle ubistva Aleksandra Stambolijskog, 1923. godine Jevrejima progonjenim od nacističkog terora i dr.
Dame i gospodo narodni poslanici, kako je to po međunarodnom pravu? U savremenom međunarodnom pravu pravo azila označava pravo političkih krivaca na utočište i zaštitu u nekoj stranoj državi. Pravo azila ne obuhvata sve izvršioce krivičnih dela. U međunarodnom pravu razlikuju se teritorijalni i diplomatski azil. Teritorijalni azil ima u vidu utočište i zaštitu koju na svojoj teritoriji strana država pruža političkom krivcu neke druge države. Diplomatski azil je zasnovan na fikciji o eksteritorijalnosti stranih ambasada, odnosno diplomatskih predstavništava ili ratnih brodova. Diplomatski azil bio je naročito u praksi država Južne Amerike, tako da je pravo azila stoga tamo i pravno regulisano Konvencijom u Havani 20. februara 1928. godine i Konvencijom u Karakasu 1954. godine.
Šta reguliše Univerzalna deklaracija o pravima čoveka, koju je usaglasila Generalna skupština UN 10. decembra 1948. godine?
Ona ima u vidu samo teritorijalni azil, jer proklamuje da svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja, zločina, kako to predviđa član 14. Međutim, prema Konvenciji o položaju izbeglica, koja je na inicijativu Generalne skupštine UN usvojena u Ženevi 1951. godine, a stupila na snagu 1954. godine, države ugovornice preuzele su obavezu da iz opravdanih razloga zemlja prvog azila može otkazati gostoprimstvo izbeglici, ali ga ne može vratiti u zemlju gde bi bili ugroženi njegov život i njegova sloboda.
Dame i gospodo, sa druge strane, pravo azila može svaka država ograničiti i iz razloga svoje bezbednosti i svojih ekonomskih interesa, kao i razlozima međunarodnog krivičnog prava. Ako je diplomatski azil u teoriji sporan, jer se smatra da nema formalne zakonske osnove, u praksi predstavlja opšte običajno pravo međunarodnog prava, pa se stoga i primenjuje. To se naročito videlo posle događaja u Mađarskoj 1956. godine kada je kardinal Minsenti našao utočište u ambasadi SAD, a Imre Nađ i drugi članovi u ambasadi tadašnje SFRJ. Diplomatski azil pružale su i druge ambasade, brazilska ambasada u Lisabonu kada je dala utočište portugalskom generalu Delgadu 1959. godine.
Po Ustavu bivše SFRJ bilo je zajamčeno pravo stranim državljanima i licima bez državljanstva koja su progonjena zbog svog zalaganja za demokratske poglede i pokrete, za socijalno, nacionalno oslobođenje, za slobodu i prava ljudske ličnosti i za slobodu naučnog i umetničkog stvaranja. Po tom Ustavu bilo je predviđeno, a i krivičnim zakonodavstvom bivše SFRJ na izričit način je istaknuto da Jugoslavija neće izdavati strance koji su proganjani zbog zalaganja za demokratska načela nacionalnog oslobođenja, prava naroda i slobodu naučnog i kulturnog rada.
Izraz "azil" u pravno-tehničkom i gramatičkom smislu ima značenje socijalne ustanove, na primer, doma za smeštaj, čuvanje sirotinje, iznemoglih i proganjanih lica od drugih, naročito neprijateljski orijentisanih, kao što je to bio slučaj prema Srbima i njihovom stradanju.
Dame i gospodo, sada bih se osvrnuo pojedinačno na neke odredbe zakona o azilu. U članu 1. Predloga zakona predloženo je da ovaj zakon propisuje načela, uslove i postupak za dobijanje i prestanak azila, kao i položaj, prava i obaveze lica koja traže azil i lica kojima je priznato pravo azila u Republici Srbiji.
Međutim, SRS smatra da treba menjati predlog člana 1. zbog toga što nije obuhvatio osnovna načela koja se u osnovnom zakonu predlažu, a što je predviđeno međunarodnim konvencijama i međunarodnim standardima.
Po stavu i mišljenju SRS član 1. treba da se menja i da glasi: "Ovim zakonom propisuju se načela, uslovi i postupak za priznavanje azila..."
Molio bih ministra da obrati pažnju. Gospodine ministre, izvinjavam se, ali samo malo pažnje, utoliko što bi trebalo da budete u toku zašto SRS smatra da treba menjati član 1. i u kojim delovima. SRS smatra... "Ovim zakonom propisuju se načela, uslovi i postupak za", to je po predlogu, međutim, ovaj član je nekompletan kako je predviđeno, jer mi srpski radikali smatramo da treba dodati: "priznavanje azila i odobravanje privremene zaštite", koja nije obuhvaćena prvim članom, nije status obuhvaćen, "status, prava i obaveze lica koja traže azil, azilanata i stranaca kojima je odobrena privremena zaštita", nije predviđena kao privremena zaštita, "kao i uslovi i postupak za ukidanje statusa azilanata i za prestanak privremene zaštite stranaca u Republici Srbiji."
Po našem mišljenju, ovaj član treba uobličiti pravno-tehnički, definisati ga ovako kako SRS smatra, jer je samo tako u celini moguće da bude primenjiv.
Što se tiče odredbe u članu 2, u delu koji reguliše "maloletnik bez pratnje", mi smatramo da broj "18" treba da se menja rečju "osamnaest". To je definicija zakonska. Reči "dolaska u Republiku Srbiju" treba menjati rečima "ulaska u Srbiju", jer ćete imati da i u vašem predlogu i u drugim odredbama na jednom mestu spominjete ulazak na teritoriju Republike Srbije. Reč "dolaska" zamenjuje se rečju "ulaska".
Dame i gospodo, u odnosu na član 5. SRS smatra da on treba da se menja i da glasi: "Nadležni organi iz člana 19, 20. i 21. ovog zakona sarađuju sa UNHCR-om u sprovođenju njegovih aktivnosti, u skladu sa njegovim mandatom". Gospodine ministre, ovde je rečeno UNHCR, ali nije precizirano da saradnja sa UNHCR-om može da bude samo u okviru njegovog mandata. Ako izađe iz okvira mandata tu su zloupotrebe, tu je špijunaža, tu su obaveštajne agencije, tu je kriminal i tu je šteta po Republiku Srbiju i njene građane.
Što se tiče odredaba člana 6. stav 1, imamo takođe predlog da se zakon dogradi, da se njegov tekst poboljša, jer predlažemo da se u članu 6. stav 1. tačka na kraju stava zamenjuje zapetom i dodaju se reči "ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi", što znači da ne možete vi prihvatiti nečiju izjavu, kaže, izrazio je volju da traži utočište i azil. Ne, te činjenice moraju da se utvrde u postupku. One moraju biti prethodno utvrđene.
Dame i gospodo, što se tiče stava 3. člana 6, mi smatramo da u ovom stavu 3. na kraju tačka treba da se zamenjuje zapetom, gde je rečeno – ukoliko nadležni organ u postupku ponovo ne utvrdi.
Što se tiče odredaba predloženog zakona u članu 8, mi imamo primedbe i predlažemo dogradnju i poboljšanje teksta. U članu 8. reči "bez odlaganja" (to je jedno ništa) zamenjuju se rečima "odmah", nema druge. Za ovo "bez odlaganja" neko ko ga primenjuje može da kaže – ja sam saznao pre tri dana, a bez odlaganja, ja to mogu da odložim još za 15 dana ili mesec dana, da rešim pitanje nekog lica. Dakle, onog momenta, znači, odmah.
Predlagaču predlažemo da se posle reči "valjano obrazloženje" dodaju reči, po mom mišljenju to je definicija, gramatika, logika i jezik, "i valjane dokaze". Ne "valjano obrazloženje", nego "valjane dokaze", jer se ovde mora imati u vidu da pravna norma mora biti jasna, a jezik norme precizan i u duhu materije koju obrađuje.
Dame i gospodo, što se tiče člana 10, u stavu 2. posle reči "UNHCR" treba staviti tačku, a preostali deo teksta treba brisati, zbog toga što je sve iza ove reči "UNHCR" suvišno, zakon će biti apsolutno nerazumljiv, a definicija treba da bude jasna i lako primenjiva. Zakon ne treba opterećivati bespotrebnim rečima i sadržajima. Definicija zakona i norme mora biti kratka i jasna, kako bi onaj ko je primenjuje mogao da je primeniti u praksi.
Što se tiče odredbe predloženog člana 11, SRS smatra da je ovo u članu 11. stav 1 – "odnosno na jezik kojim može da se sporazumeva" apsolutno naopako. Kažem vam da nije dobro i nije pravilno definisano. Po našem mišljenju jezički, gramatički i logički treba da stoji "odnosno na jeziku koji čovek razume". To je ono što je, po našem mišljenju, potrebno ispraviti i dopuniti.
Što se tiče člana 13, tu predlažem takođe da ovaj član bude menjan. Naime, u članu 13. piše, u predlogu: "Sva pismena u postupku dostavljaju se lično licu koje traži azil ili njegovom pravnom zastupniku. Pismeno se smatra dostavljenim kada ga primi bilo ko od navedenih lica." Mogu da vam kažem iz svoje dugogodišnje prakse, koliko god poznajem pravosuđe, dostavnu službu i koliko zastupnik odgovara za štetu koja može biti azilantu naneta, nesavestan zastupnik može da propusti, sutra može da se nađe u teškoj situaciji.
Zato mi predlažemo: "Sva pismena u postupku dostavljaju se lično licu koje traži azil ili njegovom pravnom zastupniku na jeziku koji razume. Pismeno se smatra dostavljenim kada ga je primilo lice koje traži azil", ali ne i kada ga je primio njegov zastupnik, jer njegov zastupnik može da propusti određene radnje, koje mogu azilanta debelo da koštaju.
Dame i gospodo, što se tiče člana 14, u članu 14. nije dobro definisano logički, pravno i jezički. Vi u članu 14. kažete – licu koje traži azil će se obezbediti.
Ne, ta reč nije dobra, nego mi predlažemo gramatički, logički i jezički da bude u primeni bolje, a to znači u članu 14. stav 1. reči "će se obezbediti" zamenjuju se rečima "obezbediće se". Molim vas, evo, pitajte i gramatičare, ljude, pa možete videti. Vi možete da smatrate da ovo nije dobro, ali mi smatramo da ipak može ova mala intervencija da se učini, jer nije suvišno.
Što se tiče člana 19, u članu 19. se predviđa u stavu 3. da ministar unutrašnjih poslova, u daljem tekstu ministar, svojim aktom bliže uređuje uslove i kriterijume za službenike koji obavljaju poslove kancelarije za azil. Po mišljenju SRS ne može ministar da čini ministarstvo. Ministarstvo je institucija, ministar može biti odsutan, može da ode na bolovanje. Može da mu se nešto dogodi. Može da da ostavku pa do izbora novog ministra protekne jako puno vremena. U tom slučaju ministarstvo kao institucija to obavlja, a ministar naravno to prati i kontroliše, ali to je u delokrugu ministarstva.
U članu 20. ima jedna intervencija, gospodine ministre, o kojoj bi trebalo razmisliti. Ovo sam ja proučavao u uporednom pravu i to je u uporednom pravu primenjeno. Naime, u članu 20. mi predviđamo da treba dodati stav 2. koji treba da glasi: "Protiv rešenja komisije za azil može se pokrenuti upravni postupak pred Vrhovnim sudom Republike Srbije". Dozvolite, dakle, da je potrebno obezbediti i sudsku zaštitu u postupku dobijanja azila.
Molim vas, mogu naši građani, pogotovo ova sirotinja i naši mučenici, kojih je između 800.000 i 1.000.000, iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske, koji su došli kod svoje braće, našli su utočište... U svakom slučaju, moguće je da se nađe neko ko njihovu muku ne razume i da se organi koji učestvuju i komisija za azil ogluše o njihove interese i nacionalne interese srpskog naroda i građana. U tom slučaju građanin ima pravo, po Ustavu, da traži i sudsku zaštitu.
Dakle, pošto nemamo upravni sud, još uvek nemamo kasacioni sud, dame i gospodo, gospodine ministre, vi znate da nismo još uvek izabrali kasacioni sud, da je to jedna institucija koja treba da zameni Vrhovni sud, međutim, pošto nemamo toga upravnog suda onda to da rešava, bar ako treba izmene i dopune vršiti, Vrhovni sud Republike Srbije. To je mišljenje SRS.
Mogu li još nekoliko rečenica?
(Predsedavajući: Izvolite.)
U članu 20. stav 4. reč "članovima" zamenjuje se rečju "članova". Nije ovde dobra reč ubačena. Naime, pravna norma mora biti, kao što sam rekao, jasna, jezik razumljiv i u duhu materije koju ona reguliše.
Što se tiče člana 22 (izvinjavam se, gospodine potpredsedniče, samo još nekoliko reči, ako mi dozvolite), ima nešto što je propušteno, a što je u uporednom pravu dozvoljeno. Molim vas, mi smatramo da u članu 22. stav 1. treba da se menja. Prilikom granične kontrole na ulasku u Republiku Srbiju ili unutar njene teritorije stranac može pismenim putem da traži azil u svakoj policijskoj upravi, jer, kako je predloženo, molim vas, to nije tako normirano, nego treba da dođe pred komisiju u Beograd ili pred neku policijsku upravu.
Međutim, po našem mišljenju, kad je u Subotici stupio na tlo Srbije, pri ulasku treba da ima pravo odmah da se prijavi prvoj policijskoj stanici. Ovako bi izložili građane bespotrebnom maltretiranju i trošku. Šta radi taj službenik koji ih primi? Ne ono da mu on kaže - izrazio je, nema - izrazio je, stranac koji traži utočište mora pismeno da se izjasni, da podnese pisani zahtev, a službenik da ga prosledi odmah bez odlaganja nadležnom organu koji rešava prava azila.
Dame i gospodo, ne bih da oduzimam vreme, uključiću se kasnije. Hvala vam.

Hvala, gospodine Jojiću. Predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa imaju reč. Ko želi dalje?
Idemo po redosledu narodnih poslanika.
Saglasno članu 93. stav 4, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku dostavili su SRS, DSS - NS - dr Vojislav Koštunica, SPS, LDP i poslanička grupa Vojvođanski poslanici.
Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević - nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Vesna Pešić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, htela bih da kažem povodom ovog zakona da je reč o veoma važnom... Poštovani ministre, izvinite, zaboravila sam na vaše prisustvo, izvinjavam se zbog toga. Htela sam da kažem da je ovo veoma važan zakon zato što se ovim zakonom praktično prvi put odlučuje o tome da nije neko izbeglica zato što je izbegao nego zato što treba da dobije status izbeglice i da pri tom postoji određena procedura. Znači, reč je o stranim državljanima ili o osobama koje nemaju državljanstvo i o zaštiti njihovih prava i dodeljivanju statusa kroz proces dobijanja azila.
Znači, ne može neko biti izbeglica samo tako što bi to rekao, nego sada dobijamo jedan zakon, posle dužeg vremena. Moram da kažem da mi kasnimo u pogledu donošenja ovog zakona jer su sve države u regionu donele ovaj zakon, a mi to tek sada radimo. Samo da vam skrenem pažnju na jedan momenat, da je Crna Gora već u junu mesecu 2006. godine donela ovaj zakon o azilu, a evo mi ga donosimo sada. Dobro... Molim vas da ne dobacujete.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Markoviću, za pažnju.)
Samo hoću da kažem da je dobro da je ovo na dnevnom redu Skupštine, jer iako zakon ima značajne manjkavosti, on jeste prvi takav zakon. Mnoge druge države u regionu popravljale su tokom vremena taj zakon i dopunjavale ga, tako da naš poslanički klub smatra da u načelu ovakav zakon treba prihvatiti, s tim što neke manjkavosti ovog zakona mogu biti otklonjene.
Znači, istakla bih sada neku mogućnost kako bi se kretale popravke ovog zakona. Istakla bih kao najvažniji problem zaštite stranih državljana i lica bez državljanstva koja traže azil, a na to bih skrenula pažnju gospodinu ministru jer bi se to moglo popraviti. Reč je o tome da postoji prvi stepen, kancelarija koja je pri MUP-u, za odobravanje azila. Ako bi se podnosila žalba komisiji za azil, nema u članu broj 35, molim vas, obratite pažnju, da žalba koja se podnosi, znači, drugostepenoj komisiji koju formira Vlada nema dejstvo suspenzije prvostepene odluke.
Znači, moglo bi se dogoditi da kada vaša kancelarija pri MUP-u za azil odbije lice, a ono podnese žalbu, da bude proterano, bez mogućnosti da se suspenduje ta žalba i da se sačeka drugostepena odluka komisije Vlade. Molim vas da to uzmete veoma ozbiljno u obzir zašto što to ozbiljno narušava prava izbeglica i ljudi koji treba da dobiju taj status i zatim budu po jednoj određenoj, regularnoj proceduri zbrinuti.
Pominjem ovo zato što Srbija zaista ima veliki broj izbeglica. Bila je u takvim situacijama. Znači, ako mi ne zaštitimo prava tih osoba i taj status se ne dobije jednom zaista validnom procedurom, te osobe neće biti dovoljno zaštićene. Zbog toga vas molim da u član 35. ubacite suspenziju žalbe iz prvostepenog postupka da bi mogla da se sačeka odluka komisije za azil koji treba da priredi Vlada.
Isto tako bih skrenula pažnju da je u ovom istom postupku problem u tome što nakon drugostepene komisije koju Vlada formira nema uputstva za ta lica kome da se posle toga obrate. Znači, generalno rečeno, to bi bili sudovi. U hrvatskom zakonu stoji da takvo lice može da se obrati upravnom sudu. Budući da u Srbiji još uvek nema upravnog suda, ne bi bilo zgoreg da se kaže da bi sledeći lek mogao biti da se obrati Vrhovnom sudu, onom odeljenju koje se bavi upravnim poslovima. Da, ali to ne stoji u zakonu, tako da sam pokazala ovu nedoslednost u zaštiti procedure i dobijanja samog statusa zato što osoba, kad to ne stoji u zakonu, ne zna kome bi posle toga mogla da se obrati.
Predlažem da se i to dopuni jednim uputstvom u zakonu da se takvo lice može obratiti Vrhovnom sudu, delu za upravne postupke. To je jedna dosta važna preporuka jer to zaista zadire u zaštitu prava izbeglica pri dobijanju statusa i dobijanju azila.
Takođe bi trebalo reći da postoji veliki problem i što se tiče prelaznih odredaba, tamo gde se govori o pravnoj pomoći.
Nije jasno, gospodine ministre, kako se obezbeđuje pravna pomoć jer lice koje uđe u zemlju trebalo bi... Mogla bih da vam pročitam kakva je moja sugestija – trebalo bi da se kaže da lice koje traži azil ima pravo na besplatnu pravnu pomoć, jer to nije dovoljno jasno u ovom zakonu koji ste dali, i biće poučeno svim pravima i obavezama u postupku azila, uz mogućnost da se obrati UNHCR-u i licima koja pružaju pravnu pomoć i humanitarnim organizacijama koje se bave zaštitom izbeglica.
Pomenuto je da takve organizacije, humanitarne i nevladine, mogu da učestvuju, ali nema ni zakona o pružanju pravne pomoći, niti je regulisano kako učestvuju ove važne nevladine organizacije, humanitarne organizacije pri pružanju pravne pomoći. Mislim da je to veoma važno jer ako neko nema informaciju o tome, ako nema besplatnu pravnu pomoć, kako će se to lice uopšte snaći kada je reč o ovako komplikovanim zakonodavnim procedurama.
Konačno, uputila bih vas još na jednu stvar, kada je reč o državi porekla i formiranju liste. Znate da je svaka država koja donosi ovakav zakon, da je vlada dužna da ažurira listu, jer za lice koje traži azil mora biti jasno, prema nekakvim objektivnim kriterijumima, da je ono zaista ugroženo, jer o tome se radi pri donošenju ovog zakona. Radi se o tome da su pojedina lica ugrožena u svojim sopstvenim zemljama ili su bez državljanstva, ali u svojoj zemlji mogu biti izloženi torturi, progonu, zatvaranju, na primer Srbi u Hrvatskoj ili bilo ko drugi ko ima takav problem. Ako je o tome reč, potrebno je da postoji jedan kriterijum da je ono zaista u takvoj državi porekla moglo biti izloženo takvoj opasnosti.
Vlada treba da formira listu država, znači, ne samo u našem regionu nego i u drugim, odnosi se na države celoga sveta. Trebalo bi da Vlada, kada formira tu listu, obrazloži na osnovu kojih kriterijuma je donela zaključak koje su države porekla sigurne države porekla; znači, da bi se osobi mogao odbiti ili prihvatiti azil.
Znači, moralo bi da se kaže eksplicitno da mora da koristi informacije međunarodnih organizacija, humanitarnih organizacija, svih relevantnih izvora, da bi ta lista zaista bila u pravom smislu relevantna.
Ako bi to Vlada uradila, nadam se da hoće i da će te liste uvek biti ažurirane i da će zaista biti obrazložene, ja bih... U zakonu nije data mogućnost da iako je jedna država po određenim kriterijuma označena kao sigurna država porekla, u pojedinačnom slučaju može biti reč o ugroženosti.
Znači, iako je to država koja nije na toj listi, nije zemlja koja bi inače ugrožavala ljudska prava, mislim da se izbeglici koja traži azil može i mora dozvoliti da u pojedinačnom slučaju može da dokaže da je u toj državi bila izložena određenom progonu.
Tako da bismo mi, evo, gospodine, da vas dopunim, mogli sad staviti Hrvatsku da je to država bezbednog porekla, ali u konkretnom slučaju može neki pojedinac biti izložen progonu i da se tad u proceduri pojedinačni slučajevi uzmu u obzir.
Ne moram dalje da vam ponavljam da je, recimo, to ko su članovi porodice dato veoma restriktivno; kada je reč o polnoj prezentaciji, takođe ima određenih nejasnoća, to bi moglo da se popravi. Ali, ovo su bile osnovne primedbe koje sam izložila jer smatram, kada je reč o implementaciji ovako važnog zakona, da parlament mora da vodi brigu kako se implementira ovaj zakon i da se, s obzirom na iskustvo, na osnovu implementacije ovog zakona, zajedno sa ovim ispravkama koje sam ovde predložila, stalno dopunjuje i usavršava zakon o pravima stranih državljana ili licima bez državljanstva, odnosno o izbeglicama, da bude jasnije rečeno. Hvala vam.

Hvala vama. Reč ima ministar unutrašnjih poslova gospodin Dragan Jočić.

Samo vrlo kratko da odagnam ova nerazumevanja. U članu 35. Predloga zakona kaže se – protiv prvostepenih odluka donetih u postupku azila žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana prijema prvostepene odluke. Po zakonu, u upravnom postupku žalba ima suspendivno dejstvo, osim ako se ne naglasi; znači, svaka žalba se obustavlja. Što se tiče sudske zaštite, član 198. Ustava – zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu. Znači, obezbeđena je i sudska zaštita.
Što se tiče ovog trećeg pitanja, lica iz sigurnih država, to je razlog da se ne dobije azil odnosno da se odbije zahtev, ali nije razlog jer ne isključuje mogućnost posle saslušavanja lica da mu se da azil.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, najpre bih rekao, mada pretpostavljam da vam je svima poznato, ukratko o istorijatu azila. On se javio u dva oblika: prvi kao davanje utočišta u okviru diplomatske zgrade ili prostora licima koja progone teritorijalne vlasti, to je diplomatski azil; drugi je davanje utočišta strancima na samoj teritoriji države koja pruža azil, to je širi pojam azila ili azil u širem smislu. Prve pojave diplomatskog azila srećemo još u 16. veku, posle formiranja sistema stalnih diplomatskih misija. Početkom 17. i 18. veka praksa diplomatskog azila je potpuno usvojena.
Međutim, u toku 19. veka diplomatski azil postepeno gubi karakter opšte ustanove međunarodnog prava, da bi se ova ustanova potpuno ugasila u zemljama Evrope i severne Amerike, dok se u 20. veku zadržava samo u izvesnoj meri u zemljama Latinske Amerike.
Tako se danas ne može govoriti o diplomatskom azilu kao o opštoj pozitivno-pravnoj ustanovi.
Pitanje prava azila došlo je pred Međunarodni sud pravde 1950. godine, a odnosi se na odluku u vezi sa sporom Kolumbije i Perua od 20. 11. 1950. godine. Većina je tada zauzela stanovište da ni u zemljama Latinske Amerike ne postoji pravo stalnih diplomatskih misija da daju diplomatski azil, čak ni političkim krivcima, već da se takve koncesije mogu samo dati na bazi međunarodnog ugovora.
Azil za strance smatra se kao opšte usvojena ustanova u međunarodnom pravu. U Opštoj deklaraciji o pravima čoveka je predviđeno da svako lice ima pravo da traži azil ako je gonjeno i da uživa isti u drugim zemljama. Prvi seminar o azilu o stanju izbeglica, održan u La Pazu, Bolivija, od 19. do 22. aprila 1983. godine, pokazao je brojne probleme u vezi sa azilom koje nosi savremeni razvoj u svetu, čak i u okviru interameričkog sistema, gde je nastao sistem međunarodne zaštite azilanata.
Poštovani narodni poslanici, Ustav Republike Srbije, član 97. i član 15, uređuje položaj stranaca, ulazak i boravak stranaca i jemči prava azila svim stranim državljanima i licima bez državljanstva koja se progone zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti i zbog svojih političkih uverenja i za njih eksplicitno kaže da moraju imati utočište u Republici Srbiji.
Ustavno pravo azila stranim državljanima i licima bez državljanstva zagarantovano je i u našem krivičnom zakonu, koji zabranjuje izdavanje stranaca koji uživaju pravo azila. Strani državljani, kao i lica bez državljanstva, ne mogu se ekstradirati po našem pravu, ako delo za koje se traži izdavanje nije predviđeno kao krivično delo po srpskom zakoniku. Ekstradicija se ne može dozvoliti ni prema licima koja se proganjaju zbog zalaganja za demokratske poglede i pokrete, za socijalno i nacionalno oslobođenje, za slobodu i pravo ljudske ličnosti. Ova lica u Srbiji uživaju azil prema odredbama ZKP. Ekstradicija se neće odobriti ni za lica koja se gone zbog vojnih krivičnih dela. Najzad, ekstradicija se neće dozvoliti ako je za delo za koje se traži izdavanje nastupila po domaćem pravu i zastarelost krivičnog gonjenja ili zastarelost kazne pre nego što je stranac pritvoren ili ispitan kao okrivljeni.
Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, osnovna karakteristika ovog predloga zakona, po našem mišljenju, jeste velika nepreciznost, nedoslednost i nejasnost. Jezik pojedinih članova je neadekvatan materiji koju obrađuje, a često je, pored nepreciznosti, nejasnosti i nelogičnosti, čak i žargonski, pa smo podneli veliki broj amandmana kojim to treba precizirati.
Pretpostavljam da ćete većinu usvojiti, a to je slučaj sa članovima 2, 38, 35, 26, 67, 11, 41, 22, 23, 13, 19, 10, 20. i 57.
Takođe, rekao bih da su neadekvatni skoro svi rokovi, s obzirom na značaj materije koju ovaj zakon obrađuje, a naročito rok iz člana 44. kojim se priznaje supsidijarna zaštita za smeštaj, a najduže na godinu dana kako ste vi predlogom, gospodine ministre, precizirali, od konačnog rešenja kojim je priznat status izbeglice. Srpska radikalna stranka smatra da država Srbija mora pomagati izbeglice, a naročito iz Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, iz BiH i Republike Hrvatske, koji su proterani od strane ustaških terorista, pa je predloženi rok od godinu dana za smeštaj i novčanu naknadu kratak. Pomoć treba da bude duža i ona treba da bude pet godina, kako smo predložili.
Srpska radikalna stranka smatra da je potrebno, ponovo da ponovim, obezbediti sudsku zaštitu licima koja traže azil, za razliku od Predloga zakona koji ne predviđa sudsku zaštitu azila, to je član 20, gospodine ministre. To nije u zakonu naznačeno. Zaštita kao utočište stranaca ovim predlogom zakona nije uređena na adekvatan način, zato je Srpska radikalna stranka podnela preko 30 amandmana od ukupno 70 članova zakona, oko polovine, kako bi najdobronamernije popravila tekst zakona i kako bi se ova veoma važna oblast uredila na adekvatan način. Hvala najlepše.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković, a zatim narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.