Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je amandman koji je predložen dobar i da bi trebalo ponovo razmisliti i prihvatiti ovaj amandman, bez obzira na to što može da izgleda da je nedefinisan i da definicija "ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom" naoko govori da manje-više ne možete da odredite šta može biti spor pred Ustavnim sudom.
Međutim, ako uzmete Ustav, onda vam je potpuno jasno da je Ustavom određena nadležnost Ustavnog suda i kad se kaže "ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom" misli se na ono što je Ustavom određeno.
Zbog čega ovo treba prihvatiti? Zato što je praksa da mišljenje sudija Ustavnog suda nije više stručno mišljenje, nego političko mišljenje, nego zloupotreba sudija koji su došli na mesto sudije Ustavnog suda iz političkih razloga, političkom trgovinom itd. i izvršavaju naloge onih koji su ih tamo postavili.
Nažalost, mi vam ovo govorimo zbog prakse, zbog onoga što nam se dešavalo. Uopšte ne sumnjam unapred u nameru i ne mogu da kažem da ste vi unapred želeli da Ustavni sud bude zavisan. Verujem da ste želeli da bude nezavisan, ali sve što ste uradili, između ostalog, to je rasprava u Skupštini Srbije već pokazala, na osnovu predloga predsednika Republike Srbije, predsednika Skupštine, tek čekamo da vidimo kako ćete da glasate o predloženim kandidatima koje je predložila Skupština, govori da ćemo mi dobiti zavisan sud, sud koji će zavisiti od onih koji su ih predložili. To je problem.
Setite se samo bivšeg predsednika Ustavnog suda. On se nije skidao sa televizije, novina, tumačeći sve i svašta.
On je sudija koji je zakazao sednicu i suspendovao Zakon o pomoći porodicama haških optuženika, a on nije ni stupio na snagu. To su stvari koje navode i SRS da vi preispitate, eventualno, da se usvoji ovaj amandman, jer je Ustavom precizirano šta može biti predmet Ustavnog suda i onda sudije Ustavnog suda o tome nemaju pravo da se izjašnjavaju. Oni nisu političke ličnosti. Nisu arbitri u javnom životu da određuju.
Pazite, nadležnost Ustavnog suda - Ustavni sud odlučuje o zabrani rada političke stranke, sindikalnih organizacija itd. Povede se kampanja, eventualno, o zabrani neke političke stranke; da bi se našlo uporište konsultuju se sudije Ustavnog suda i oni počinju da komentarišu. Iz kojih razloga? Čak i teoretskih razloga. Ali, na neki način mogu da se već određuju ili usklađuju sa mišljenjima onih koji ih već navode da bi trebalo da donesu neku odluku ukoliko se taj predmet pojavi pred Ustavnim sudom. Zbog čega to? Zato da bi se formiralo javno mnjenje. To vam je poznato.
Znači, idete prvo da formirate javno mnjenje, kreće kampanja u medijima, onda se ona dopunjuje mišljenjima sudija, raznoraznih eksperata, kako je već uobičajeno, završava se mišljenjem sudija Ustavnog suda koji to komentarišu, onda se predlaže, odnosno šalje se predmet u Ustavni sud i već sudije imaju formirano mišljenje o tome. Zato bi trebalo usvojiti ovaj amandman i zabraniti sudijama da se izjašnjavaju o predmetima koji mogu biti pred Ustavnim sudom, jer Ustav određuje šta sve može da bude.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Draganu Todoroviću. Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, a neka se pripremi narodni poslanik Petar Cvetković. Izvolite, gospodine Batiću.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je amandman veoma dobro argumentovan, već je dovoljno reči rečeno o sadržaju amandmana i ne vidim razlog zašto jedan racionalan, celishodan amandman nije prihvaćen. Samo par amandmana je prihvaćeno, tamo gde je Vlada trebalo kapom i šakom da prihvati dobru nameru poslanika, od kojih su mnogi veći pravni eksperti od onih koji su pisali ovaj jako loš tekst zakona o Ustavnom sudu. Međutim, taj inat koji preovladava u svima očito je uzeo danak i ovde kada je reč o zakonu o Ustavnom sudu.
Gospodine predsedavajući, niste me razumeli, javio sam se po Poslovniku, ali svejedno, imamo još sedam-osam minuta pa ću iskoristiti ovo vreme, jer je maločas ministar pomenuo argumente koji ga rukovode pri podnošenju predloga, inicijativa za razrešenje pojedinih sudija. Hvala bogu da u današnje vreme ministar ima to ovlašćenje.
Kada sam po nekadašnjem zakonu, kao tadašnji ministar pravde u onoj prvoj Vladi Zorana Đinđića 2001. godine, imao samo mogućnost pokretanja inicijative, tada je bilo drvlje i kamenje da je to mešanje u rad nezavisnog pravosuđa, pa je moja inicijativa za razrešenje oko 220 sudija, koji su učestvovali u izbornim krađama, u montiranim političkim procesima, u korupcionaškim aferama ili čiji rezultati rada su bili tragično loši, naravno, brže-bolje odbačena.
Ali, pošto je ministar pomenuo da se mora voditi računa, između ostalog, i o povredi interesa građana Srbije, evo, gospodine ministre, jedne presude Vrhovnog suda koja flagrantno utiče na kršenje interesa građana Srbije. Posledice jedne ovakve presude su da su osnovne životne namirnice u Srbiji najskuplje u jugoistočnoj Evropi. Sad ćete postaviti pitanje - kakve veze imaju životne namirnice sa ovom presudom? Imaju, jer ova presuda legalizuje monopol u Srbiji, a pošto je legalizovan monopol u Srbiji, onda su i životne namirnice u Srbiji, za koju se nekad pričalo da može da hrani pola Evrope, najskuplje u ovom delu Evrope.
O čemu se ovde radi, gospodine ministre? Komisija za zaštitu konkurencije donela je rešenje o zabrani koncentracije „Primera C“ i „C marketa“, da bi sprečila stvaranje monopola. Kompanija „Delta“ podnosi tužbu Vrhovnom sudu i pokreće upravni spor. To je, samo po sebi, normalno. Ali, nije normalno, gospodine ministre, ono što je uradio, na našu sramotu, Pravni fakultet u Beogradu. Postupajući po zahtevu, ne znam da li ste to u svojoj praksi videli, kompanije „Delta“, Pravni fakultet izradio je studiju o pravnim aspektima. Dakle, Pravni fakultet u Beogradu...
Znam, gospodo iz vladajuće koalicije, ovo vas ne interesuje, jer ste juče izglasali da nije bilo pritisaka na Komisiju za zaštitu konkurencije, a predsednica Komisije samo što nije plakala i kukala naglas. Dobro, ne morate ni da slušate. Mogli ste možda nešto više da naučite, ali očito, neko oseća zadovoljstvo i u neznanju.
Dakle, Pravni fakultet obavlja pravničko veštačenje. Znate da postoji jedan sudija kome su se svi smejali, poznati, a čak i sada advokat, koji je svojevremeno kao istražni sudija naložio pravničko veštačenje. Dakle, Pravni fakultet, na našu bruku i sramotu, nas koji smo diplomirali, magistrirali i doktorirali na tom fakultetu, na zahtev jedne firme pravi studiju. To bi bilo moguće da se ne koristi u sudskom postupku, ali se Pravni fakultet ovde bavi, i vređa Komisiju za zaštitu konkurencije, bavi se predmetom, a to nije uradio sud, tražeći da se veštači, čak i tako potpuno virtuelno pravničko veštačenje, nego jedna privatna firma.
Žao mi je i stid me je što su neki naši saborci za evropsku i demokratsku Srbiju i neke naše bivše kolege potpisali ovu studiju, ali dolazimo do onoga što je tema za vas, gospodine ministre.
Tu studiju, koja nije ni dostavljena u službu u kojoj se pokreće upravni spor, drugoj strani, u ovom slučaju tuženoj Komisiji za zaštitu konkurencije, valorizovao je Vrhovni sud. Vrhovni sud u svojoj presudi uvažava tužbu, a krunski argument je pravničko tumačenje Pravnog fakulteta.
Sada zamislite u kakvoj zemlji mi živimo, kada sudije Vrhovnog suda urade ovako nešto. Nema tu ni suda, ni prava, ni pravde, ali zato ima monopola i zato ima povrede najvitalnijih i najegzistencijalnijih interesa građana ove zemlje.
Ja vas zato, gospodine ministre, molim da razmislite može li se protiv takvih koji postupaju po naručenim presudama pokrenuti postupak za razrešenje. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladanu Batiću. Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, molim poslanike za malo tišine, zatim narodni poslanik dr Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, i pored dobacivanja, gospodine ministre, ograničiću se na predloženi amandman na član 3, stav 5. U Predlogu zakona je predviđeno da sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje u pitanju koje je predmet, a amandmanom se dodaje - ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom.
Ovaj amandman ne da ne treba prihvatiti, nego je izuzetno opasno ako dođe do njegovog usvajanja. Upravo, suština cele funkcije Ustavnog suda i celog zakona se dovodi do apsurda. Evo zašto: upravo zato što se (i tu je ispravno stanovište Vlade) unapred ne može znati koja će pravna situacija ili koje će pitanje biti predmet spora pred Ustavnim sudom. Kao što znate, spor pred Ustavnim sudom se pokreće aktom koji može podneti lice koje smatra da mu je neko pravo povređeno; može pokrenuti spor, a može i ne pokrenuti.
Kako će sudija u svom javnom nastupu znati i koji je to organ koji će proceniti da li eventualno neka pravna situacija ili stav može biti predmet spora? Potencijalno, bilo koja pravna situacija može biti predmet rasprave pred Ustavnim sudom. Time se i sudije Ustavnog suda stavljaju u izuzetno težak položaj. Usvajanje ovog amandmana praktično bi dovelo sudije Ustavnog suda u položaj da ne smeju nikakve javne izjave da daju, ni o čemu. Bolje zabraniti javne istupe, ali onda kažite to i dajte takav amandman koji bi glasio – sudiji Ustavnog suda se zabranjuje javni nastup.
Stoga, s obzirom na to da je ipak bilo mnogo više diskusije o drugom, a ne o amandmanu, ja sam nastojao da vrlo kratko kažem da iz ovih razloga, što je i mišljenje Vlade, nikako ne treba prihvati ovaj amandman. Hvala vam.

Zahvaljujem Petru Cvetkoviću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Izvolite, gospodine Obradoviću.

Gospodine predsedavajući, moram reći da poslanička grupa SPS smatra da ovaj amandman ima smisla. Ima smisla zato što smo ono što jesmo, država čuda. Da nismo doživeli (i preživeli, hvala bogu) ovo što se dešavalo od 2001. godine, mi poslanici SPS-a rekli bismo da ovakav amandman ne bi trebalo prihvatiti i da možda nema smisla. Nažalost, sve što smo doživeli od 2001. godine pa naovamo pokazuje da ovaj amandman ima smisla.
Razumemo predlagača i podržavamo amandman, jer se pokazalo sijaset puta da kada god je neko od lica koja su imala nameru da podnesu žalbu Ustavnom sudu to najavio, odmah se dešavalo da isto veče u centralnom dnevniku sudija Ustavnog suda kaže – e, ne može, to je to i tako i tako.
Dešavalo se da sudije Ustavnog suda komentarišu odluke o mandatima poslanika mesecima pre nego što... Ma kakvi mesecima, godinu i četiri meseca je trajala, čini mi se, ta priča o mandatu narodnih poslanika i o tome da li je narodni poslanik vlasnik mandata ili to pravo pripada poslaničkoj grupi, odnosno političkoj stranci sa čije liste je poslanik izabran. Dešavalo se po ko zna koliko puta da sudije Ustavnog suda izađu da daju svoje komentare, naravno u razgovorima jedan na jedan, gde samo on priča a drugi slušaju, i gde niko ne može oponirati tom stavu. A, centralna televizija ima svoju ulogu, ne zove se slučajno nacionalna, i tada se u javnosti stvara određena vrsta javnog mnjenja.
Videli smo da su neke sudije zloupotrebile položaj sudije Ustavnog suda i tumačile stavove ili predmete kako je odgovaralo interesima stranke. To je bila praksa rada Ustavnog suda. Pošto Ustav Republike Srbije utvrđuje šta može biti predmet Ustavnog suda... Pa naravno da neće komentarisati nešto, odnosno da on može komentarisati ono što nema veze sa Ustavnim sudom, ovde je poenta da se ne javlja pre nego što Ustavni sud o tome bude raspravljao, a i praksa je pokazala da ima svega, i da jednostavno ne bude u situaciji da bude tumač predmeta, odnosno tumač unapred sudske odluke. Mislim da su kolege narodni poslanici koji su govorili u prilog tome da treba prihvatiti ovaj amandman i pomenuli nekoliko slučajeva.
Mislim da nema potrebe da ja to ističem, ali vam kažem još jednom, ono što smo videli u ovim godinama demokratije uverilo nas je da su pojedine sudije radile, nažalost, nečasno svoj posao i stavile se u službu određene politike. Dakle, i pre podnošenja, pre nego što je predmet bio u raspravi pred Ustavnim sudom, u toku rada Ustavnog suda, a da ne pričam posle, ne samo da su davali komentare, nego su bili tumači stavova političke većine, vezano za predmet pred Ustavnim sudom.
Da li se ovakvim rešenjem u Ustavu može stati na put tome? Nadam se, ali videćemo kako će to u praksi izgledati.
Poučeni onim lošim što je bilo, a nažalost, neubeđeni da tako nešto ne može da se desi, mi mislimo da ovaj amandman ima smisla.

Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Vladan Batić, a zatim narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vrlo ću kratko, propustio sam malopre, kada sam se javio za reč, ovaj član 200.
Postavio sam pitanje pre nekoliko dana, nije u vašoj direktnoj nadležnosti, ali jeste vezano i za temu i za ovaj amandman. Tiče se pitanja da li je tačno da bivši predsednik Ustavnog suda i dalje prima platu predsednika Ustavnog suda od skoro 230.000 dinara, u vreme kada zaposleni u pravosuđu štrajkuju zbog bednih i mizernih plata. Znači, ništa ne tvrdim, samo pitam da li je to tačno ili nije, a vezano je i za ovaj amandman, jer je bivši predsednik Ustavnog suda, i dok je bio predsednik i sada, neprestano komentarisao sve što se može komentarisati. Možda ovi naknadni komentari idu u nekakav naknadni staž, zbog čega i dalje prima naknadno tu astronomsku platu od 230.000 dinara. Da nije tužno, bilo bi smešno.
Druga stvar, gospodine ministre, neće biti razrešen nijedan od sudija čije ste razrešenje predložili. Evo, ja vam sad unapred dajem tu informaciju. Jer, lažna solidarnost na nivou suda, pogotovu na nivou Vrhovnog suda, uticaće na to da će reći - ne može se razrešiti sudija koji je čak i napravio grešku u pojedinačnom predmetu ili u pojedinačnom slučaju, to treba da bude serija grešaka u više predmeta i više situacija. Sve će se završiti opomenom. Živi bili, pa videli.
Gospodine ministre, takva će biti odluka Velikog personalnog veća, ali moj apel je da se brzo krene u reizbor sudija u Srbiji, jer je to jedini način da se odvoji žito od kukolja, a vezano je i za ono što sam prethodno izneo za ovom govornicom. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, takođe po Poslovniku.