Hvala, gospodine Albijaniću. Želeo bih u ime SPS-a da kažem, bez namere da učestvujem u nadgornjavanju ko je pomogao više ili manje, da je kolega Buha apsolutno u pravu kada govori o ovim stvarima, jer je činjenica da država Srbija ne čini ono što se očekuje da čini da bi pomogla ljudima iz nekadašnje Republike Hrvatske, sad države Hrvatske, koji su proterani, znači nisu otišli svojom voljom, nego su proterani, ne čini dovoljno da taj problem prvo otvori a posle i da ga reši.
Mi njima možemo najviše da pomognemo ako govorimo istinu o onim stvarima koje su se dešavale devedesetih godina. Činjenica je da je bilo etničko čišćenje, da je 250 hiljada ljudi proterano sa svojih ognjišta.
Na kraju krajeva, nije to nešto što smo mi izmislili ili mislimo da je tako bilo, i profesor Svetozar Livada je u Hrvatskoj objavio jednu knjigu gde crno na belo govori o tome da su Hrvati, odnosno Tuđmanov režim, počinili etničko čišćenje.
I, iznosi dokumente u kojima se tvrdi (znači, dokumenti, nije to stvar bilo koje poslaničke grupe ili pojedinca) da se Tuđman zalagao za radikalno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj, da se smanji broj Srba u Hrvatskoj, gde više nikada ne bi činili kritičnu masu koja može, po nekom rasističkom načinu rasuđivanja, dovesti u pitanje samostalnost i smisao postojanja hrvatske države.
Ali, činjenica je da država, Republika Srbija, posle 2000. godine, bar po mišljenju nas socijalista, ne čini dovoljno da tim ljudima pomogne, jer jedna je stvar rešiti njihov status ovde, naći zakonske načine da se njihov položaj učini što boljim, a drugi je pomoći da se vrate na svoja ognjišta.
Mi svi znamo, godinama unatrag, da proces povratka, a kamoli integracije proteranih Srba u hrvatsko društvo, ne ide željenim tempom, znamo da ono malo ljudi što pođe biva izloženo raznim vrstama šikaniranja.
Bilo bi logično da država reaguje na takve stvari, a kamoli da vrši pritisak i prema hrvatskoj vladi i prema međunarodnim organizacijama koje se navodno bave tim pitanjima, da ukaže na položaj Srba u Hrvatskoj. Činjenica je da to ostaje, da kažem, na jednom daleko nižem nivou, verovatno iz razloga da bi se uspostavila mera poverenja; ali, znate, jadna je ta mera poverenja kad država Srbija ne poklanja pažnju onim pitanjima kojima treba, a nekim pitanjima koja nemaju svoju suštinu daje se značaj koji objektivno nemaju.
Prema tome, mi socijalisti smatramo da bi država apsolutno trebalo da bude odlučnija, eksplicitnija, vezano za pitanje povratka proteranih Srba na njihova ognjišta, a da ne pominjem pitanje imovine. Ne samo da je u pitanju imovina pojedinačno, nego i imovina koju preduzeća iz Srbije imaju u Hrvatskoj.
Evo, primera radi, naš kolega Milan Nikolić je predsednik Upravnog odbora "Simpa". "Simpo" ima ogromnu imovinu u Hrvatskoj. Zato što država neće da brani imovinu "Simpa" tamo i ne uzima tu imovinu, kao deo bilansa "Simpa", ovde preti opasnost da se "Simpo" ugasi zbog obaveza, zbog potraživanja države prema "Simpu". Ovo navodim kao primer, kao slučaj koji nije izolovan, ima toga mnogo, a država može mnogo toga da uradi ako hoće, ali ne vidimo još uvek da to hoće. Hvala vam.
