Samo da iznesem par argumenata u tom pravcu da ipak ovaj član 3. nije dovoljno dobro definisan. Prihvatam određene stavove Vlade da možda treba da ga definišemo preciznije u tom pravcu na koji način govore sudije Ustavnog suda, da ne bile političke ličnosti posle donošenja konačne odluke, međutim, neprihvatljiv je stav da sudije Ustavnog suda posle donesene konačne odluke na bilo koji način jednostavno o tome više ne mogu da govore.
Sledeće argumente ću da iznesem u prilog tome. Zamislite sudije Ustavnog suda koje napišu jednu knjigu, a to su radile u istoriji i sudije ustavnog suda Amerike, bivše Srbije i SFRJ. Javno iznošenje stava jeste i pisanje u knjigama. Ukoliko ta knjiga bude prodata u više od 15 ili 20 primeraka, kao što je to u nekim zemljama u praksi, šta to znači - iznošenje mišljenja u javnosti, onda je to odmah javno i mi tog sudiju Ustavnog suda moramo da kaznimo, jer on postupa suprotno ovom zakonu.
Zamislimo drugu situaciju, dali smo mogućnost sudijama Ustavnog suda da govore na pravnom fakultetu, da predaju studentima i sada zamislite jednog studenta koji će da pita sudiju Ustavnog suda koji je profesor - kakvo je vaše mišljenje, a on ne sme ni da iznese svoje mišljenje, niti da obrazlaže presudu Ustavnog suda, jer to je u suprotnosti sa zakonom.
Zamislite treću situaciju... Sudije Ustavnog suda donose vrlo važne odluke, koje nisu samo odluke koje se tiču pojedinca; Ustavni sud donosi odluke koje se tiču svih građana Srbije. Zamislite situaciju kada predsednik Ustavnog suda ne može u duhu obrazloženja, ne govorim o nekakvim političkim situacijama, da prezentira odluku Ustavnog suda. Šta je alternativa? Alternativa je iskorišćavanje Ustavnog suda u političke svrhe, jer svi ostali političari mogu da komentarišu odluke Ustavnog suda, a sam Ustavni sud ne može, odnosno predsednik Ustavnog suda. Alternativa jeste tutorstvo, jer predsednik Ustavnog suda, koji je najpozvaniji da govori o toj odluci (govorim sada u pozitivnom smislu te reči, ne govorim sada o tome da on iznosi), da govori u duhu obrazloženja, to ne može da uradi.
Jer, ako sam ja dobro shvatio ovaj prethodni stav... Ja sam u tom smislu i ponudio ministru da zajedno, eventualno na sednici Odbora, dogovorimo i da se redefiniše ovaj amandman koji sam predložio. Prihvatam da ga redefinišemo u smislu da sudije Ustavnog suda, nakon što se donese konačna odluka, mogu da govore isključivo u smislu obrazloženja kojim je definisana odluka Ustavnog suda.
Međutim, ovako oni ne mogu da govore o tome, ako sam ja vaše prethodno izlaganje dobro razumeo; ukoliko nisam, ja se onda izvinjavam. To nema nikakve veze sa javnošću u radu. Javnost rada se ne definiše na taj način - sad će da nas snimaju kamere ili će neko javno da prenese to i to, tačka. Javnost rada je pitanje stalnosti.
Ako mi dozvoli predsedavajući još 30 sekundi, samo da završim. Dajte da mi postavimo pitanje na koji način shvatamo javnost rada, na koji način se plašimo loše političke prakse u Srbiji. Ne možemo mi na osnovu loše političke prakse da se oslobodimo nekakvih dobrih rešenja. Moramo da pođemo od ove osnove da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda lica koja nisu politički opredeljena. Ne želim da ulazim uopšte u to da li jesu ili nisu.
Ukoliko to ne priznamo i zadržimo ovu poziciju, onda priznajmo da Ustavni sud nije nezavisan, da su sudije Ustavnog suda članovi političkih partija i onda se to kosi jedno sa drugim. Mislim da moramo da prihvatimo polazište Ustava da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda nezavisne i da će sa tih pozicija oni da govore po donošenju konačnog rešenja. Hvala.