Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, iskoristila bih svoje pravo iz Poslovnika koje mi daju članovi 225. i 226.

Prvo bih rekla da je veoma pohvalno što ste narodnoj poslanici Vesni Pešić odgovorili na pitanja. Ali, opet sada postavljam pitanje - kako vi to selektivno odgovarate poslanicima na pitanja? Zbog čega nekim poslanicima odmah odgovorite, a nekima nikada ne odgovarate i da li vi poslanika Martona juče niste razumeli kada je postavio pitanje, s obzirom na to da poslaniku koji se javio posle njega ste istog trenutka odgovorili na sva pitanja koja je postavio.

Da vas podsetim, poslanik Marton je konstatovao - da je stav Lige socijaldemokrata Vojvodine dobro poznat, da je i sedam posto budžeta Republike Srbije koji pripada AP Vojvodini premalo, zbog toga što predstavlja samo svaki šesti dinar koji se u AP zaradi.

Dakle, građanima Vojvodine se, zahvaljujući velikim uspesima Demokratske stranke na polju za borbu autonomije, vraća tek svaki šesti dinar koji oni zarade.

Dalje, čak i da prihvatimo tu činjenicu od sedam posto, to što vi dajete ovim i prethodnim budžetom AP Vojvodini nije sedam posto zbog toga što su u tu cifru uračunate i plate prosvetnih radnika, projekti iz kulture i dalje. Čak i da prihvatimo sve to da je sedam posto, i dalje ne prebacujete AP Vojvodini sedam posto zbog toga što je u prethodnoj godini, izvinjavam se, zapravo u ovoj tekućoj godini, realizacija pokrajinskog budžeta je bila tek 41 posto, što znači da AP Vojvodini nije prebačeno sedam posto, nego oko tri posto sredstava je transferisano.

Dalje, sada da vidimo šta su te investicije u koje se investira? To je Fond za kapitalna ulaganja, za koji je planirano 22 milijarde dinara. Prema našim saznanjima, u ovaj fond je prebačeno manje od polovine planiranih sredstava i ona se uglavnom troše na reklamiranje Demokratske stranke, s obzirom na to da brošure o fondu izlaze sa predizbornim sloganom Demokratske stranke - Za bolji život u Vojvodini - naravno u bojama Demokratske stranke, sve propraćeno slikama Bojana Pajtića i Borisa Tadića. Iako fond nije organ Demokratske stranke, Demokratska stranka to očigledno ne shvata.

Budžet fonda za razvoj Autonomne Pokrajine Vojvodine za koju je planirano 1,6 milijardi dinara, u njega je stiglo 60 miliona dinara, što predstavlja 3% planiranih sredstava i zbog toga bih iskoristila priliku da vas pitam: koliko je novca u ovoj godini uplaćeno do sada u budžet Autonomne Pokrajine Vojvodine, koliko je od 22 milijarde uplaćeno u Fond za kapitalna ulaganja?

Šta će biti sa preostalim novcem, dakle sa novcem koji ove godine Republika Srbija nije uplatila Autonomnoj Pokrajini Vojvodini? Na koji način i kada će on biti isplaćen i, ukoliko ne bude isplaćen, ko će da odgovara za to što se krši Ustav na taj način? Jer, podsetiću da je Ustavom, za koji ste se vi zalagali, zagarantovano sedam posto budžeta Republike Srbije će pripasti Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Hvala vam.

Zahvaljujem gospođici Aleksandri Jerkov. Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, govoriću u četiri tačke. Prva tačka opšte aproksimacije, druga tačka pregled osnovnih makroekonomskog agregata, treća tačka nekoliko konstatacija o budžetu bez obzira što je dosta rečeno i četvrta tačka osvrt na rizike i šanse. Metod mog izlaganja biće cifre ispred politike, niti crnim niti ružičastim naočarima.
Što se tiče opštih aproksimacija, mi svi vidimo da je od jula Ministarstvo finansija pripremilo dva budžeta za 2007. i 2008. godinu, jedan memorandum i projekciju kretanja osnovnih agregata za 2009. i 2010. godinu.
Iz tog ugla, bez obzira na pojedinačne zamerke, možemo prvo da kažemo da nas je zaista Ministarstvo finansija uvelo u realni tok stvari u oblasti javnih finansija i reklo nam, dalo obećanje šta će se radi u 2009. i 2010. godini.
Nema nazad. Sad mi znamo da je ministar Cvetković rekao šest i po posto dve stope će biti 2009. i 2010. godine. Znači, praktično smo uvedeni u srednjoročno planiranje, što je možda prvi put da zaista znamo gde smo i gde možemo intervenisati ako se to ne ostvari.
Druga tačka, odnosno prva problemska tačka - pregled makroekonomskih agregata. Dajem jedan dinamički i statički aspekt. Naš bruto društveni proizvod je 2001. godine iznosio 13,12 milijardi, a 2007. godine iznosiće 30,56 milijardi evra. Znači, sa 1.600 per capita, po glavi stanovnika, stižemo na 4.050. Stopa rasta realna u tekućim, stalnim cenama je 5,3, a stopa nominalna u tekućim cenama je oko 19% za čitav ovaj period.
Dakle, moja ocena jeste povoljno, ali nedovoljno. Jer, da je stopa rasta bila 7 do 8% praktično bi stizali brže onu razdaljinu na kojoj smo bili, a bili smo na 40% bruto društvenog proizvoda nivoa 1989. godine, to je bilo 2001. godine, a sada smo na 65% tog bruto društvenog proizvoda, dok je na primer Hrvatska 105%. Mi moramo ubrzavati stopu rasta. Potrebno je više od 5,3 da bi stigli praktično okruženje.
Drugi pokazatelj, plate i penzije, start plata i penzija 57 evra, penzije 46,5 evra. Odnos je bio 80, 1:08. Sadašnji nivo penzija i plata 2006. godine - 275 evra, 146 evra penzije, odnos je 53%, zabrinjavajuće; 2007. godine plate 350 evra, penzije 186 evra, odnos 1:0,8. Ocena, plate - vrlo povoljno, ali previsoko, penzije - povoljno, ali zabrinjavajuće. Zbog ovog zaostatka od 0,80% došli smo na 53%.
Budžet tu činjenicu priznaje i ubacuje 31 milijardu za jednokratno povećanje penzija od 11,5% van opšteg kretanja, van opštih trendova i time se dovodi penzija na nivo 0,6 ili 60% u odnosu na prosečnu platu, i to jednokratno, počev od januara 2008. godine.
Treći pokazatelj - javni dug. Evo, kolega Topalović je govorio o javnom dugu, ali javni dug je jedna od najboljih makroekonomskih agregata, ubedljivo najbolji. Evo, činjenica - javni dug 2001. godine je iznosio 13,43 milijarde evra i bio je 102% u odnosu na bruto društveni proizvod, a 2000. godine je bio 120% odnos na bruto društveni proizvod; danas 2007. godine javni dug iznosi 9,35 milijardi evra, a to iznosi 30,6% u odnosu na bruto društveni proizvod.
Već ste čuli više puta da je to duplo manje od gornje granice koja je postavljena po mastrihtskim uslovima, koji kažu 60%. To znači da na primer 2010, što možete videti u Memorandumu, odnosno u projekciji rasta, javni dug pada na 8,44 milijarde evra ili svega 20% u odnosu na bruto društveni proizvod. Ocena - jako, jako povoljno.
Što se tiče zaduživanja javnog duga, šta čini javni dug? Već je ministar rekao. Znači, 3,6 milijardi unutrašnjeg, u stvari duga prema građanima, odnosi se na staru deviznu štednju i zajam za preporod 0,8 garancija, a direktno zaduživanje 5,5 do 6 milijardi evra po stranim kreditnim linijama, gde je država direktni pozajmljivač novca.
Što se tiče spoljnjeg duga, tu imamo drugačiju situaciju. Zašto imamo? Naš spoljni dug je trenutno 2007. godine oko 17 milijardi. Znači, razlika je od 9,35 do 17 milijardi, razlika je skoro 8 milijardi evra. To su dugovi pravnih lica, domaćih pravnih lica koja su se direktno zaduživala u inostranstvu. Taj dug ekspresno raste.
Zašto raste? Raste ekspresno, kao i dug fizičkih lica, zato što su i pravna lica žedna obrtnih sredstava, a fizička lica su žedna javne potrošnje odnosno sredstava javne potrošnje, frižidera, televizora i kola. To je razlog zaduživanja. Možda i preti dužnička kriza. Neka, pojedincima koji su zaduživali, opasno se zaduživali, zato što su se možda preterano zaduživalo, i pravnim i fizičkim licima, ali država u suštini nema s tim ništa.
Četvrti pokazatelj - dakle, ocena je jako povoljna. Još jedan pokazatelj, kratkoročne obaveze naše po javnom dugu kroz devizne rezerve, to je svega 10%, a u Hrvatskoj je to 60%. Ponavljam, kratkoročne dospele obaveze po javnom dugu u brojiocu, u imeniocu imamo devizne rezerve, to je kod nas 10%, a u Hrvatskoj je to 60%, a u Bugarskoj i Rumuniji 70%. To je karakteristika javnog duga. Dakle, priča o javnom dugu države potpuno je bespredmetna. CIP - cifra ispred politike, zapamtite.
Spoljni dug iznosi oko 60%, odnosno varira od 55 do 60% bruto društvenog proizvoda i on može biti opasan za one koji su se zaduživali, za pravna i fizička lica. To je zaista tako, koja su bila, ponavljam, gladna potrošnje.
Četvrta tačka - izvoz i uvoz. Izvoz raste, izvoz imamo, na primer 2003. godine 3,5 milijarde evra, 2007. godine 8,38 milijardi evra, a uvoz 2003. godine 7,13 milijardi evra, a 2007. godine 14,6 milijardi evra, odnosno deficit je bio 2003. godine 3,6 milijardi evra, a 2007. godine će biti otprilike 6,2 milijarde evra. Ocena je nepovoljno, zabrinjavajuće. Zbog toga i ja mislim, i više sam puta govorio, da je kurs domaće valute bio precenjen i da je to jedan od razloga što zadnjih nekoliko godina smanjujemo izvoznu konkurentnost ili, bolje rečeno, nedovoljno je povećavamo.
Na drugoj strani, stvaramo preduslove da je najbolja fabrika uvoz, što u svakom slučaju mora biti rešeno kroz kombinaciju makroekonomske politike javnih finansija, makroekonomske politike Vlade i monetarne politike Narodne banke. To nam sledi i mislim da je dobro što je predstavnik Vlade, i što je ministar finansija i ostali, ministar privrede, što su praktično jednoglasno rekli : izvoz je najveći zadatak 21. veka ove zemlje. U protivnom, mi ne možemo da iskoristimo ovu povoljnu situaciju po javnom dugu, i privatizacione prihode, koji su jednokratni, i prihode gastarbajtera, koji su takođe jednokratni, ne možemo na duži rok upotrebiti da lečimo naš spoljnotrgovinski deficit.
Generalno rečeno, zaključak druge tačke moj jeste da naši makroekonomski agregati imaju povoljno kretanje, osim izvoza, ali međutim da je još bilo moguće, posebno u godinama kada je niska baza, jer kada se poveća baza, kao što je u zapadnoj Evropi, tamo je stopa rasta 2% odlična, dva do tri posto, a kada je niska baza onda se prave visoke stope rasta.
Druga tačka o kojoj bih govorio je budžet, sadašnji budžet za 2008. godinu. Naš sadašnji budžet za 2008. godinu je dominantno socijalni, a u jednom delu, ukoliko se ulažu u kapitalne investicije, javne investicije, onih 34 milijarde direktnog NIP-a, i 12 milijardi kreditnih linija, on je razvojni i u stvari pokazuje želju da se investicijama, putem investicija, poveća na duži rok bruto društveni proizvod i da se poveća izvozna konkurentnost naše privrede.
Socijalan je zbog već više puta istaknutih stečenih prava. Znači, imamo stečena prava budžetskih korisnika. Evo, da ponovim nekoliko samo budžetskih razdela, gde se vidi da su to stečena prava. Rashodi zaposlenih, više puta je rečeno, i mislim da je to jedna od slabijih tačaka, ne plate po pojedincu nego plate u masi, a to znači smanjenje državne uprave, a povećanje plata po pojedincima. To je neki naš futur, nešto što se mora desiti kod nas.
Posebno je izražen transfer socijalnim fondovima, gde mi u socijalne fondove izdvajamo preko dve milijarde evra, 165,6 milijardi dinara. Zašto? Zato što je naš, kao i stara devizna štednja, PIO propao, nema kapitala u sebi i on se postepeno kapitalizuje. Dok se PIO ne kapitalizuje, dok ne bude mogao iz sopstvenih prihoda i iz sopstvenog kapitala dividendi da pokriva tekuće rashode, mi ćemo uvek imati probleme. Ono što je dobro, to je da se spajaju sva tri penziona i invalidska fonda od Nove godine, da bi se napravila racionalizacija režije, odnosno da bi se smanjili materijalni, direktni troškovi i ostali koji su karakteristični, koji se koriste za upravu tim penzionim fondovima.
Dakle, to je jedna od najvećih budžetskih razdela, stavki, gde mi imamo nasleđe onako kakvo je. Sledeće, takođe se odnosi na socijalnu zaštitu, drugih primera socijalne zaštite, tranzicioni fond, dečija zaštita, boračko-invalidska zaštita, socijalna zaštita i tako dalje, učenički standardi i ostale kategorije, za koje se čak izdvaja i nedovoljno, imajući u vidu potrebe za ta davanja.
Tako da će i u 2009. i u 2010. godini, u suštini, budžet ako ne dođe do većeg skoka, odnosno zavisno od razvoja bruto društvenog proizvoda, i dalje morati da ima tu socijalnu komponentu, jer je nerealno očekivati da ćemo mi moći iz sopstvenih sredstava da kapitalizujemo PIO, bez obzira što će on spojiti i racionalizovati pojedine troškove, ali će i dalje taj deficit, koji sada iznosi 33%, bio i 50%, taj će i dalje postojati, to je neka naša realnost.
U pogledu budžetskih prihoda, mi znamo da su porezi dominantni, oni od 639,6 milijardi učestvuju sa 596,2 milijarde dinara. Znači, potpuno dominantna grupa prihoda su porezi, što je i normalno, jer su to osnovni prihodi u javnim finansijama, odnosno u budžetu.
Mislim, to je dr Cvetković i istakao, da povećanje poreza na dobit pokazuje našu šansu, ali mislim da što se tiče poreza na dobit, jer je on najniži u okruženju, 10% na poresku osnovicu, da tu jedna što veća poreska disciplina mora postojati i da se posebno kad se tiče poreza na dobit moraju kontrolisati, čak mislim da je to posao i parlamenta, javna preduzeća. Mi imamo 17 republičkih preduzeća, imamo 450 lokalnih preduzeća. U suštini, deo njih se ponaša kao da nemaju svoga gazdu, a njihov gazda su država i opštine. Ako im gazda pusti da rade šta hoće, da troše koliko hoće, pa oni će to rado prihvatiti, ne treba previše da ih ubeđujemo.
Gospodin Cvetković je rekao da je u okviru Ministarstva opredeljena grupa ljudi koja će vršiti kontrolu nad javnim preduzećima, nad trošenjem javnih preduzeća, jer javna preduzeća, sada se finansira deficitno samo železnica sa 10,6 milijardi, ali ostala ne zarađuju, osim Telekoma. Kako može da ne zarađuje NIS, kao isključivi monopolist, sa tolikim brojem pumpi, on mora da pravi dobit i da unosi dobit u državni budžet.
Vezano za budžet, samo još jedna napomena. Moram da se vratim na ovaj grafikon. Što je kolega Topalović govorio, praktično, u 2008. godini budžet nominalno raste. Molim vas, budžet nominalno raste 13,2%, a realno, u stalnim cenama raste 6%. Tu je bila zamka, možda ste vi namerno rekli, ali bruto društveni proizvod raste nominalno 13,2%, budžet raste 9,9%.
Znači, bruto društveni proizvod brže nominalno raste nego što raste budžet.
Samim tim otuda proističe onaj racio broj koji kaže da se učešće budžeta u 2006. godini, učešće budžetskih rashoda sa 24,3 smanjuje na 23,5%, znači 0,8%, to je suština, to je pravi racio broj, gde upoređujemo dve veličine koje su jedino uporedive. A nominalni rast, ponavljam, jeste 13,2%. U tom smislu, brže raste bruto društveni proizvod od budžeta i to je ona intencija o kojoj je govorio ministar Cvetković, kao osnovna intencija koja se postavlja ovim i narednim budžetima.
To je pretpostavka, ali pretpostavka je bila da će biti ovaj deficit 2007. godine, pa je ministar rekao da mi već imamo rezervu, odnosno da nije potrošeno onoliko koliko je planirano. Možda će se to desiti i u 2008. godini.
Konačno, četvrta tačka, rizici i šanse. Po meni, osnovno je rizici, a ujedno i šanse. Nezaposlenost; mi imamo dva miliona stalno zaposlenih ljudi. Znači, to je i rizik i šansa. Kako se može doći do zaposlenosti? Može samo kroz nove investicije i povećanje produktivnosti. Znači, ova država mora praktično crveni tepih prostreti pred sve potencijalne investitore, to je suština, i domaće i strane, ne vodeći računa o njihovom poreklu.
Drugo, državna uprava. To je već rečeno. Državna uprava 9,7 BDP-a. Na duži rok praktično mora da se vrši restrikcija. To je takođe rezerva za onaj drugi deo gde sada još uvek, zbog stečenih prava, ne postoji razvojni deo.
Treći deo, završetak privatizacije. Ovim zakonom koji je ovde na dnevnom redu predviđa se 31. decembar 2008. godine kao krajnji rok, i to je nužno. Mi smo već produžavali taj rok. Ne postoje kontraargumenti koji bi osporili tezu da se privatizacija mora završiti, jer pre svega postojanje privatne i društvene svojine praktično rađa potencijalnu korupciju. To svi mi dobro znamo i videli smo u istoriji svih zemalja.
Zato su sve zemlje žurile, pa i po cenu da nema egalitarizma, da nema pravde, da ima grešaka, ali je suština ukinuti dvojstvo u vlasničkim oblicima, odnosno ukinuti onaj oblik koji ni po Ustavu ne postoji, a koji se zove društvena svojina.
Tumačim zašto se nije završilo, zbog različitih pritisaka raznih subjekata privatizacije, koji su praktično odlagali, i tu dolazim na 4. tačku, javna preduzeća. Tu nema šta da kažem. Mislim da je prvi korak podela besplatnih akcija.

Izvinite, kolega Vujadinoviću, morate prekinuti. Član 85. stav 5, produžavamo radno vreme Skupštine do posle 18,00 časova, do završetka tačke.

Prihvatam ovu intervenciju. Dakle, podela, opšta vaučerizacija, 15% javnih preduzeća, s jedne strane, pored toga što predstavlja jedan egalitarni čin, čin pravde, ona će u stvari onemogućiti dalje odlaganje privatizacije javnih preduzeća, i to je možda još veća dobit tog postupka.
Znači, ako se uđe u privatizaciju, rečeno je ako se uđe u podelu besplatnih akcija, donese poseban zakon, njime je predviđeno da se do kraja 2010. godine definiše vlasnička struktura javnih preduzeća.
Da li će država biti većinski vlasnik ili manjinski, ili će potpuno prodati javna preduzeća, to ostaje da praktično svaki subjekt privatizacije odnosno promene vlasničkih odnosa to utvrdi na svojim organima upravljanja ili preko Skupštine države.
Četvrta tačka, privatizacija i završetak restruktruriranja velikih sistema. Mislim da je krajnji rok 2008. godina. Tu pre svega mislim na Zastavu, Prvu petoletku, Bor itd, gde smo mi do sada, iznosio sam taj podatak i taj podatak je takođe javan, mi smo do sada u otpust duga i direktne subvencije tzv. velikim sistemima, 75 sistema u restrukturiranju, do sada ubacili 9 milijardi evra, kroz otpust duga i kroz direktne subvencije.
U suštini teško se tu može postići rezultat, jer su bilansi godinama propadali. Bor duguje 500 miliona dolara najmanje. Teško će se to rehabilitovati kroz redovno poslovanje. Zato treba ići, pa i po cenu određenog gubitka države, otpusta dugova jednokratnih, da se izvrši definisanje vlasničke strukture, da ti sistemi dobiju svog vlasnika, koji će onda raditi na principu profita.
Peto, kapitalizacija PIO, odnosno ozdravljenje penzionog i invalidskog fonda je jedinstveno od nove godine. To je takođe jedna nužna strateška mera, bez koje na duži rok nema ozdravljenja makroekonomije Srbije. U tom smislu početak je spajanje fondova, ali prava kapitalizacija gde će fond imati svoj račun, kao i svi drugi, pa će možda penzioneri imati ne samo penzije, nego će možda imati dividende, kao i drugi penzioni fondovi.
Zaključno, još jedna završna reč, mislim da su naše javne finansije u dobrim, sigurnim i ozbiljnim rukama gospodina ministra profesora Cvetkovića i zaista to govorim ne stranački. Poznavajući analitičara gospodina Cvetkovića, siguran sam da ste svi uvereni da, ovo što Cvetković piše, neće odustati od ovih proporcija koje je postavio Memorandumom i projekcijama do 2010. godine.

Po poslovniku za reč se javila moja koleginica narodni poslanik Nataša Jovanović, pa potom narodni poslanik Žarko Obradović.

Pretpostavljam da ste vi iz DS aplaudirali gospodinu Vujadinoviću što je izneo neke podatke identično onima koje iznosi SRS o lošem poslovanju javnih preduzeća, NIS i ostalih, pod DOS-ovskom vlašću. Dakle, vi ste opozicija u vašim redovima, gospodine Vujadinoviću, ali vidim da pozitivno utičete na vaše stranačke kolege da prihvate vaše stavove, pa i sam gospodin ministar.
Javila sam se po članu 85. stav 5. da vas dopunim, gospodine Mrkonjiću.
Najpre, znam da vi to ne biste, ali vam je Miloljub Albijanić, koji se sada šetka po sali, kolega potpredsednik, uporno govorio da treba da obavestite poslanike da će rad da se produži i posle 18,00 časova. Moram da vas dopunim, ali ne dalje od 20,00 časova, i striktno do 20,00 časova, zato što je to dogovor, odnosno to je ono na čemu je insistirala SRS i gospodin Todorović pre dva dana kada je bio na sastanku sa predsednikom Skupštine, iz razloga što odmah posle toga na Drugom programu RTS, a najkasnije u 21,00 časova, treba da otpočne nastavak suđenja koji antisrpski Haški tribunal vodi protiv našeg predsednika prof. dr Vojislava Šešelja.
Znam, uvažene kolega narodni poslanici, vi iz DS, iz DSS i iz ostalih političkih stranaka, iz G17, da ste s pažnjom noćas do kasnih sati pratili suđenje našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, ali vas pozivam da to uradite i večeras, i vas gospodine ministre, od 21,00 sat, naročito zbog činjenice kako rekoh jutros da od svedoka Antonija Oberšala, pretpostavljam nekog špijuna nižeg ranga ili pijanice, pošto je tako izgledao i tako govorio, neće ostati kamen na kamenu.
Prema tome, za vas će biti poučno, pa s obzirom na to da samo ovih nekoliko argumenata o lošem stanju naše privrede i ekonomije, koje je izneo gospodin Vujadinović, pozitivno utiču na vas, verujem da ćete vi, potpuno svesni činjenice da prof. dr Vojislav Šešelj tamo brani Srbiju i interes naše države, svi sutra doći u Narodnu skupštinu Republike Srbije sa željom i naravno s intimnim osećanjem, jer u to morate jednoga dana da budete ubeđeni na osnovu takvih argumenata, da se zapadna srpska granica nalazi na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a potom repliku Zdravko Topalović.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, moram da iskoristim ovu priliku da dam komentar onoga što je govorio kolega Vujadinović.
Kolega Vujadinović bi trebalo da zna, jer to cela Srbija zna, kada pomene CIP, sinonim za CIP je gospodin Milutin Mrkonjić, a ne ono što ste vi pomenuli.
Sve ono što ste rekli, moram vam reći, bar mene asocira na jedan čuveni aforizam Vlade Bulatovića - pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve. Tako ste vi pre Cvetkovića ništa, a onda Cvetković, i sve med i mleko. Da li je baš tako? Nije.
Uz svo poštovanje prema gospodinu Cvetkoviću, jer ono što govorim nema veze sa njim, naravno u meri u kojoj gospodin Cvetković ne smatra to lično ili ako ja ne kažem nešto lično, ali ću vam na vrlo prostom primeru reći da ni Ministarstvo finansija, ni Vlada ne rade onako kako pričaju u javnosti da rade. Znači, vrlo prosto, kada kažete da drži reč, ne, ne drži reč. Vlada drži reč. Ne, ne drži reč.
Da li je pre šest meseci u raspravi o Zakonu o budžetu bilo reči o tome javno da će biti ukinut PDV na opremu, uvoz za hranu, odeću i obuću za bebe? Da. Da li je urađeno? Ne. Vrlo prosto. Manite se ovih visokih stvari, visoke politike. PDV za bebe, jeste li obećali građanima - jeste. Jeste li ispunili - niste. Tačka na to kako se Vlada ophodi prema tome.
Namerno sam odlučio, u dogovoru sa svojim kolegama iz poslaničke grupe SPS, da ovo izlaganje posvetim samo tom pitanju - PDV za bebe, i da pokažem koliko je Vlada dosledna u svojoj nedoslednosti prema ovom pitanju. Da bi svi shvatili o čemu je reč, pošto neki očigledno ne shvataju, držim jedan zvaničan dokument države Srbije koji se odnosi na projekciju stanovništva Srbije.
Citiram, pa ćete shvatiti značaj ovoga o čemu pričam: "Prema projekcijama stanovništva Srbije u narednih pola veka biće nastavljen proces depopulacije. Prema svakoj od šest analiziranih varijanti projekcije, rađenih posle popisa 2002. godine, broj stanovnika Srbije u 2052. godini biće manji nego 2002. godine. Depopulacioni tokovi bili bi zaustavljeni jedino ukoliko bi bila ostvarena varijanta visokog fertiliteta, ali tek u drugoj polovini projekcionog perioda. Rezultati analiziranih projekcija stanovništva ukazuju da je u dogledno vreme teško očekivati poboljšanje demografske slike Srbije, koja će biti obeležena smanjenjem stanovništva i njegovim vrlo intenzivnim starenjem."
To je nam je sudbina. Biće nas sve manje i kao narod bićemo sve stariji. Ipak, uspešno sprovođenje mera za podsticaj rađanja i ubrzanje ekonomske tranzicije mogu usporiti nepovoljne trendove. To bi, eventualno, do sredine 21. veka promenilo nešto. Zašto ovo govorim? Zato što smo pre pet meseci, kada smo imali raspravu o budžetu za 2005. godinu, imali obećanje ministra da će biti smanjen porez na PDV i to obećanje nije urađeno.
Naime, pre sednice Skupštine Srbije kada se raspravljalo o porezu na PDV, gospodine Cvetković je zajedno sa gospodinom Dulićem, da ne mislite da izostavljam njega iz ove priče, jer su zajednički organizovali sastanak sa roditeljima, to je jedno udruženje roditelja koji su tada skupili 30.000 potpisa, i gospodin Cvetković i gospodin Dulić su njima obećali da će smanjiti PDV. Javno su rekli da će smanjiti PDV za opremu, odeću i hranu za bebe.
Ministarstvo finansija je tada zvanično podržalo inicijativu 16 nevladinih organizacija da se smanji PDV pri kupovini hrane, odeće i opreme za bebe, ali i primeni niz drugih mera, kako su oni rekli, kako bi se snizile cene ovih proizvoda. Šta biva?
Pošto su poslanici SPS podneli dva amandmana ovde prilikom rasprave tog zakona, dva amandmana, jedan koji je predviđao ukidanje PDV, drugi je smanjenje PDV, Vlada se našla u jednoj nezgodnoj situaciji. Obećali su građanima, a trebalo bi ovde to da pokažu. Pribegli su najjednostavnijem rešenju, ignorisali su građane i nisu hteli da prihvate amandmane SPS.
Moram reći da je tada gospodin ministar, u ime Vlade Republike Srbije, dao sledeća objašnjenja zašto ne može prihvatiti amandmane. Podsećam, bila su dva amandmana, ukidanje i smanjenje, a javno su rekli da će smanjiti PDV. Nisu prihvatili amandmane, pod obrazloženjem da je amandman nejasan. Kada smo moje kolege i ja, čini mi se da je gospodin Paja Momčilov bio u tome najaktivniji, podsetili ih da postoji poslovnička mogućnost da Vlada interveniše svojim amandmanom, pa taj nejasni amandman da učini smislenim, jasnim, naravno da to nisu prihvatili.
Drugo objašnjenje Vlade je bilo da ne precizira proizvode za koje bi bio ukinut PDV. Rekli smo im, to nije predmet amandman, to je predmet nižeg podzakonskog akta. Rekli su - u redu, ni ovo nam nije logično, prelazimo na treće objašnjenje.
Treće objašnjenje bilo je da se ne precizira društveni sloj na koji bi se olakšice odnosile. Ljudi su ekonomisti, ne razumeju da Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost građana i uživanje svima istog nivoa ljudskih prava. Onda su i to pitanje napustili brzo.
Onda su dali četvrto, da direktive i standardi EU ne predviđaju ukidanje PDV-a za promet i uvoz hrane, odeće i opreme za bebe. Ovo oko direktiva EU, to je tek posebna priča. Pričamo o direktivi EU 2008. godine, kada i sama EU pravi jednu projekciju svog razvoja, pa kaže - do 2011. će biti ovo, do 2014. ćemo videti kako ćemo implementirati naš dogovor, a do 2017. ćemo videti da li će se EU proširivati ili ne.
Naravno, i u samoj EU, to sam govorio na nizu konkretnih primera, situacija je takva da same pojedine članice EU imaju mogućnost da odlučuju o tome da li će prihvatiti neke obaveze ili neće.
Primera radi, Velika Britanija i Irska ne primenjuju određene delove vezane za ljudska prava i osnovne slobode, zato što smatra da oni imaju posebnu situaciju koja im može koristiti, ili neke druge zemlje ne poštuju sve one kriterijume ili merila vezano za EU.
Šta biva? Mi smo ovde u Skupštini Srbije imali situaciju da su sve opozicione poslaničke grupe glasale za ta dva amandmana, vladajuća koalicija nije glasala ni za jedan. Suština je rečena tek naknadno, da država uopšte nije razmišljala o tome i da nema uopšte projekciju da li bi i koliko bi to izazvalo efekata u budžetu Republike Srbije.
Šta biva? Pošto su suštinski dezavuisali sami sebe, građane sa inicijativom ostavili na cedilu, amandmane nisu prihvatili, desilo se da je posle gospodine patrijarh Pavle uputio jedno otvoreno pismo Vladi Republike Srbije, gde je tražio da se ukine PDV za odeću, opremu i hranu za bebe.
Gospodin Pavle tada kaže - ako se pak ukidaju i smanjuju isti ti porezi za kupovinu prvog stana... to sam zaboravio reći, na istoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije je ukinut PDV za kupovinu prvog stana, a znate da stan mogu kupiti samo bogati ljudi u situaciji koja postoji sad u Srbiji, ukinut je PDV za računare i komponente, a napose što se sve te komponente dovoze sa Dalekog istoka i prodaju se ovde po daleko većoj ceni, a da ne pričam o obrazovnoj strukturi građana Republike Srbije, o činjenici da vrlo mali broj građana Republike Srbije, to je činjenica, može koristiti isti taj kompjuter sa komponentama koje su predviđene za oslobađanje.
Znači, gospodin Pavle moli Vladu, javnim otvorenim pismom, da se učini sve da se konačno ukine i plaćanje poreza na hranu, odeću i opremu za bebe, uz ocenu da je većina sela u Srbiji opustila, da se škole i po gradovima zatvaraju i rade smanjenim kapacitetom i da nas bela kuga svake godine opominje. Patrijarh smatra da bi ukidanje poreza bio konkretan doprinos da se to zaustavi. Šta se dešava, naravno, kada je u pitanju patrijarh Pavle, Vlada odmah reaguje.
Gospodin ministar Lončar je rekao da je Vlada prihvatila taj predlog, evo crno na belo. Vlada je prihvatila taj predlog, ali ne svi, pošto, kad se kaže Vlada, ne računa se na sve. Održana je javna konferencija za štampu i rečeno je - Vlada Republike Srbije prihvata apel gospodina patrijarha Pavla da se ukine PDV za odeću, obuću i hranu za bebe.
Onda su svi, sa izuzetkom članova DS, moram da budem pošten pa da kažem, rekli - ne, formiraće se savet, pa će se videti da li to treba ili ne treba, pa će se napraviti jedna projekcija, pa ćemo tek onda da vidimo. Ovo pominjem da bi građani Republike Srbije videli kakvu mi imamo Vladu.
Vlada Republike Srbije, u liku predsednika Vlade, kaže - da, prihvatićemo i ministar iz DSS kaže - da, prihvatićemo, a drugi ministri smatraju da ih to ne obavezuje.
Taj stav Vlade da će prihvatiti, nažalost, nije zaživeo u praksi. Ostaje u javnosti utisak da je Vlada prihvatila inicijativu gospodina patrijarha Pavla da se ukine PDV za odeću, opremu i hranu za bebe. Međutim, suštinski se ništa nije desilo. Građani možda ne znaju, da bi bila neka inicijativa prihvaćena, mora da ima oblik neke zakonske inicijative i ovde poslanici Narodne skupštine Republike Srbije da to izglasaju.
Ovo se dešavalo krajem juna, početkom jula, a početkom novembra SPS je ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije predložila četiri zakona.
Jedan vezano za penzije, gde smo tražili da 60% prosečnog ličnog dohotka ostane kao visina penzije, da se to ne smanjuje, jer penzioneri su u pravu kada kažu da im je u protekloj godini u značajnoj meri smanjena penzija i ova priča o korekcijama, o nadoknadi jeste samo ispravljanje nepravde koja je prema njima učinjena.
Drugi je zakon bio našeg kolege Rajka Baralića, da se deca roditelja koji su sa sela i koji su ostali bez roditelja, da postanu briga, odnosno socijalno staranje države.
Treći je bio da se produži vreme privatizacije medija na lokalnom nivou.
Četvrti je bio zakon o izmenama i dopunama Zakona o PDV na bebe. Opet smo predlagali ukidanje ovog člana.
Opet, gospodine Vujadinoviću, Vlada, a i vi, moram reći, kolege narodni poslanici, u potpunosti ste ignorisali ovaj naš stav i niko nije želeo da za to glasa.
Onda imamo inicijativu nevladinih organizacija, 10-tak dana kasnije, sada 40.000 potpisa - Predlog zakona o ukidanju PDV-a. Verovali ili ne, imamo ovde taj odgovor, pošto je to dostavljeno uz taj materijal, ne uz zahtev SPS-a, nego je uz taj materijal dostavljen odgovor Vlade i kaže: "Vlada ne prihvata predlog ovog zakona iz formalno-pravnih razloga".
Znači, kada su u pitanju socijalisti, amandman je nejasan, nema spiska proizvoda, ne precizira socijalni sloj na koji se odnosi, a ovde iz formalno-pravnih razloga. Moram reći da ovo objašnjenje ima i jedan deo objašnjenja koji je dat i nama, a to je da te čuvene direktive EU, eto, sprečavaju Vladu, ona bi uradila to, ali ne može mimo direktiva, jer te direktive EU joj vežu ruke, a ova vlada je tako tim integracijama ka EU obuzeta da ona ne može ni pomisliti da, ne daj bože, učini nešto korisno za Srbiju, a što može biti protivno interesima EU.
Ponavlja se jedna klasična priča. Evo i sada neki ministri više pažnje poklanjaju kako će EU reagovati povodom Kosova i Metohije nego kako građani Republike Srbije reaguju povodom Kosova i Metohije. Važnije im je da im se tamo na Zapadu kaže da su dobri i korektni i da imaju iste vrednosti kao oni, nego da im se kaže - branićemo svoju zemlju ili nećemo dozvoliti da se uzme deo teritorije.
Naravno, tu su opet navedeni oni isti razlozi. Da budem iskren, pomenuti su i određeni statistički podaci, gde se navodi da već godinama pada stopa fertiliteta i da se ne može ovaj amandman prihvatiti iz sledećih razloga.
Kolege narodni poslanici, pomenuo sam ovo ne slučajno, čuli smo priču da je to tek jedna od mera, možda je dobra, ali je tek jedna od mera. Ali je ovde problem sledeći: 1) Vlada je rekla, a nije uradila; 2) ceo spisak mera, ništa nije uradila, sem što se sastao Savet i što je Savet zauzeo određene stavove. A prema pisanju medija, čak i ima stav tog saveta da treba, kao jednu od mera, smanjiti porez na odeću, opremu i hranu za bebe.
Suština je što mi ovde ne vidimo uopšte spisak mera. Nije to toliko komplikovano kao što izgleda. Evo, imam ovde dve vrste računa. Da bi naši ljudi shvatili, jedno je iz jedne zapadne zemlje, a ovde je naš domaći. Kad kod nas kupite proizvod za bebe, PDV je 18%, a na Zapadu piše - porez 0% za odeću za decu, ne samo za bebe, nego i za decu uzrasta, dve, tri, četiri godine.
Ministar možda ne zna, a trebalo bi da zna, primera radi, te čuvene pampers pelene se prodaju po različitim cenama, od 1.154, do 1.254, do 1.454. Svi objašnjavaju - eto, mora se. Postavlja se pitanje šta država mora ili šta hoće da učini.
Ono što je loše po Vladu i po ministra, objektivno, jeste i stav firmi koje se bave uvozom ovih proizvoda. Piše čovek, crno na belo. Ime nije važno, ali direktor firme koja se bavi uvozom i distribucijom bebi i dečije opreme, smatra da država treba da ukine ili bar da smanji PDV. Znači on, čovek koji se bavi time, to misli. Onda se kaže: "Računice trgovaca ukazuju na konstantno smanjenje prometa robe iz asortimana za bebe". Znači, narod ionako više nema para.
Ne znam da li ste vi svesni, ali obični ljudi kupuju po jednu, dve ili pet komada pampers pelena, primera radi, za svoje dete, ne kupuju paket zato što nemaju para, jer je Srbija u ovo demokratsko vreme naglo osiromašila i kupovna moć stanovništva je takva da ne mogu da kupe, kakav paket, ne mogu da kupe 10 pelena odjedanput.
''Računica trgovaca ukazuje na konstantno smanjenje prometa robe iz asortimana, a manji PDV bi doprineo pojeftinjenju tih artikala.''
Znači, ljudi koji se time bave, inače ima primera iz nekih drugih zemalja, da ona firma koja je uvoznik tih stvari, da prodaje to po najnižoj mogućoj ceni, a onda kod države refundira deo troškova vezan za uvoz tih proizvoda.
U stvari, šta je ovde suština? Vlada u ovom trenutku, decembra 2007. godine, nije imala snage da ispuni svoje obećanje, jer da je ukinula PDV za bebe, onda bi morala pronaći neki drugi izvor za popunu budžeta. Mi nismo čuli od ministra koliko je taj iznos u strukturi budžeta. Bilo bi dobro da čujemo. Možda sve ovo što sam naveo kao neke primere zašto treba, možda imaju neki razlozi zašto ne treba, ali stvar je vrlo jasna i prosta, čini mi se. Pođite u prodavnicu, pa ćete videti kolike su cene, pa ćete se suočiti sa situacijom da su cene dečijih proizvoda daleko veće nego cene nekih proizvoda za odrasle.
Demografska situacija u Srbiji je katastrofalna. Od 161 opštine, u 155 je negativan prirodni priraštaj. Četvrti smo narod u Evropi među 10 najstarijih u svetu. Ovo istraživanje koje sam vam pročitao na početku govori, prema šest različitih varijanti tih statističkih pokazatelja, 2052. godine Srbija će imati manje stanovnika nego sada. To nije stvar ove, buduće vlade ili prethodne, to je stvar državne politike.
Ali je, nažalost, situacija da mi nemamo državnu politiku vezano za demografsku situaciju u Srbiji i kako je poboljšati. Neće ni ova mera Vlade, da budemo pošteni jedni prema drugima i prema građanima Srbije, ni ova mera Vlade ne bi imala tolikog efekta, ako nije deo drugih, ali od nečega se mora početi.
Ovde je najgora situacija što svi ćute i svi se prave ludi, a činjenica je da su cene velike i da građani nemaju mogućnosti. Mogao bih razumeti da je rečeno - u redu, dali smo mogućnost mladim ljudima da dobiju stanove, da dobiju kredite, trudnice su dobile pravo na produženo bolovanje, povećan im je iznos novčanih sredstava koji primaju sa šest ili devet na 12 meseci, neće primati 50, 60 ili 70%, primaće 100% ili 120% od prosečnog ličnog dohotka u firmi u kojoj rade, da se vidi da postoji spisak mera koje imaju tu dimenziju kako poboljšati demografsku situaciju. Ali, toga nema.
Zato ovo pitanje jeste za neke od nas važno, a bogami je važno i za Srbiju, smatrali vi to ili ne, jer džabe i kompjuteri, džabe i nevladine organizacije, džabe i servisiranje svih nekih drugih stvari, ako ne bude dece, ako ne bude beba, ako ne bude novog priraštaja, neće biti Srbije, gospodo poslanici.
Zato ne mogu da razumem zašto Vlada ne izađe pošteno i kaže - nismo planirali, uradićemo to iduće godine. Pokušavati nas praviti ludima i pričati jedno a raditi drugo, to ne može.
Zato sam i smatrao potrebnim da celo ovo izlaganje o budžetu posvetim samo jednoj temi, da bih pokazao, praktično, da Vlada radi vrlo nekorektno, ignoriše stavove npr. najmanje 40.000 ljudi koji su inicijatori ovog predloga zakona, ignoriše stav jedne poslaničke grupe, kojoj su se posle pridružile sve poslaničke grupe opozicije, ali nažalost ignoriše buduću Srbiju, jer buduća Srbija treba mlade naraštaje. A bez tih mera, koje uključuju i ovu meru, mladih neće biti.

Hvala, gospodine Obradoviću. SPS je iskoristila maksimalno svoje raspoloživo vreme. Puno vreme iskorišćeno i malo prekoračeno. Ukupno je bilo 38 minuta. Reč ima narodni poslanik Lidija Vukićević, po Poslovniku.