Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 104 Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a odnosi se na izlaganje gospodina Vladana Batića u prepodnevnoj raspravi.
Molim predsedavajućeg da mi vreme citiranja ne uzme u obzir jer da bih dokazao da se za ovom govornicom vrlo često iznose neistine, otprilike da Kosovo i Metohija, Odbor za Kosovo i Metohiju i poslanici sa Kosova i Metohije u ovoj Narodnoj skupštini svakodnevno su otprilike crveni tepih za promotivnu kampanju gospodina Vladana Batića.
Citiraću vam jutrašnje izlaganje gospodina Batića: "Evo ilustrativnog primera kako se troše pare.
Kombinat Trepča imao je vlasništvo na poslovnom prostoru u Knez Mihailovoj ulici od 229 metara kvadratnih, dakle na najekskluzivnijem mestu u Beogradu. Direktor Kombinata Trepča, bez odluke Upravnog odbora, a predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine je inače član Upravnog odbora Kombinata Trepča, bez postupka oglašavanja ili licitacije, zaključuje ugovor sa kupcem koji prodaje ovaj ekskluzivni prostor po ceni od 2.200 evra po kvadratu, što je dva do tri puta jeftinije" itd.
Onda na kraju se kaže: "To je priča o trošenju budžetskih sredstava, to je priča kako se država rasprodaje na doboš, to je briga o Srbima sa Kosova i Metohije, da ne govorim o kriminalu vezano za prodaju olovnog koncentrata Trepče. Ovde ima ljudi koji su članovi Upravnog odbora, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju član je Upravnog odbora Trepče, pa bi bio red povodom rasprave o budžetu da nam ilustrativno objasni kako se maćehinski troše budžetska sredstva".
S obzirom da u svemu ovome ama baš ništa nije tačno, to nije prvi put, jer očigledno je da gospodin Batić pravi razdor među Srbima na Kosovu, sad koje podatke i od koga on dobija za ovakav način optužbe, to ne znam, ali bi dobro bilo da se sa time prekine, jer Skupština akcionara vezano za ove navode holdinga RMHK "Trepča" je donela svoju odluku, znači skupština, ne upravni odbor, na predlog upravnog odbora je skupština akcionara donela odluku o utvrđenju nepokretnosti. To je 21. marta.
Znači nije tačno da nema odluke. Onda kaže član 4. te odluke - komisija će sprovesti postupak javne prodaje prikupljanjem pisanih ponuda, u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti. Oglas o prodaji objekta komisija će objaviti u jednom od dnevnih listova ili "Službenom glasniku Republike Srbije".
Tačno je da sam član Upravnog odbora Trepče, ali od 25. 03, to je odluka Fonda za razvoj Republike Srbije, gde se imenujem za člana upravnog odbora Trepče. Znači, apsolutno se imaju dokazi da to nije tačno, kažem, opet, u nizu navoda gospodina Batića, pa ga molim...

Hvala, gospodine Milentijeviću.

Molim vas da završim, inače javiću se ponovo po Poslovniku, jer ova priča mora da ima svoj kraj.
Tako da molim gospodina Batića, s obzirom da iznosi laži, a ovo je nepobitna u nizu, da se izvini meni kao predsedniku Odbora za Kosovo i Metohiju i svim radnicima Kombinata Trepčaa. U suprotnom da se za ovom govornicom odrekne imuniteta narodnog poslanika, pa da sve ono što iznosi za ovom govornicom dokaže na sudu. Hvala.

Hvala, gospodine Milentijeviću. Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS-a.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine potpredsedniče, poštovana gospodo iz Agencije i Ministarstva za privredu, molim zaista za pažnju jer se nadam da će izneti podaci biti dragoceni za informisanje o ovom postupku, centralnom postupku svih tranzicionih procesa u svim zemljama jugoistočne Evrope koje su imale preovlađujuću dominantnu društvenu ili državnu svojinu.
Opet ću govoriti svojom metodom CIP - cifre ispred politike. Šest godina je prošlo nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine u julu i zaista može da se izvrši neki bilans aktive i pasive. Novi zakon 2001. godine zasnovan na prodaji putem javne aukcije, javnog tendera kao isključivim metodama privatizacije, s tim što je onaj ostatak 30% kod aukcija se delio insajderima, a kod tendera 15% insajderima, odnosno bivšim i sadašnjim zaposlenim u tim preduzećima.
Ima dosta kritika zašto nije korišćen dominantno princip opšte ili većinske vaučerizacije. Kao što se i pozivaju dosta ti koji su zagovornici, pozivaju se na profesora Aleksandra Bajta, koji kaže - nećemo da prodamo ništa što ne treba prodati, a prodaćemo sve što treba prodati.
To je dobar metod, ali taj metod se mogao koristiti 1990. godine, kada smo imali 100% aktive, a ona je 2000. godine iznosila 40% od te osnovice iz 1989. godine. Tada, 2000. godine, metod dominantne vaučerizacije ili insajderske prodaje se nije mogao koristiti jer nije imalo supstance. Aktiva je bila spala na 40% u odnosu na nivo iz 1989. godine.
Šta se do sada uradilo za prvih šest godina? Privatizovano je 1.900 firmi, oko 1.900 firmi, verovatno podaci nisu možda potpuno zadnjih dana ažurirani, putem tendera oko 90 i 1.800 putem javnih aukcija; raskinuto je oko 280 privatizacija, od toga sedam ili osam tendera, 280 ili 15%, kao što je već potpredsednik rekao.
U istom periodu reprivatizovano, dakle, ono što je, kao što je trebalo sve firme da uradimo, što je privatizovano insajderskom privatizacijom od 1989, odnosno od 1990. pa nadalje, reprivatizovano je oko 900 firmi, gde imamo Hemofarm, Apatinska pivara, Čelarevo, Knjaz Miloš, Soko Štark, reprivatizovano, odnosno prodate akcije malih akcionara putem ponude za preuzimanje za velike pare zato što su imale aktivu.
Prihodi od privatizacije u ovom intervalu su ostvareni sa oko 4 milijarde evra, gde je prodajna cena kao prvi atribut prodaje iznosila oko 2,4 milijardi evra, obavezne investicije kao druga sastavna komponenta obavezna 1,2 milijarde i obavezni socijalni program oko 0,4 milijarde.
Svi znamo da je najveću prodajnu cenu od tih društvenih preduzeća imao Filip Moris, 400 miliona, itd. Ostalo je da se privatizuje od društvenih preduzeća, ali živih preduzeća još oko 700 i ta preduzeća se moraju privatizovati po izmenama i dopunama zakona, zaključno sa 31. 12. 2008. godine.
Ostalo je takođe da se počne privatizacija i oko 30 preduzeća u restrukturiranju, takozvanih velikih sistema, koja su restrukturirana po posebnom programu Vlade, gde je bilo 70, a ostalo je da se dokrajči restrukturiranje još oko 30 i da se izvrši konačna privatizacija.
Ostalo je da počne i da se završi vlasničko uređenje oko 17 republičkih i oko 450 lokalnih preduzeća, da se urede vlasnički ta tzv. javna preduzeća, ona koja će biti ili većinska državna, ili manjinski državna ili potpuno privatizovana, ali uglavnom njima sledi privatizacija.
Tu bih rekao nekoliko, po mom mišljenju, osnovnih primedbi koje su pratile ovaj proces. Po mom mišljenju, najslabija tačka jeste što je trajalo šest godina. Privatizacija zahteva brzinu.
Sve što se ovde izlaže kao greške, kao propusti, mnogo je manje od propadanja supstance kada u sudaru dve svojine nečije, odnosno privatne i ničije, odnosno društvene, susret nečije i ničije svojine zakonito rađa korupciju, a daleko je od principa jedne normalne, efikasne, tržišne ekonomije.
Konačno, to smo mi plebiscitarno rekli, ceo parlament, cela država, time što smo u Ustavu ukinuli društvenu svojinu. Prema tome, to je prema mom dubokom uverenju osnovna greška, odnosno da nije iskorišćeno da se proces privatizacije u što većem broju subjekata privatizacije obavi.
Drugi deo, već pomenuto odugovlačenje sa restrukturiranjem velikih sistema. Zna se da je u restrukturiranju 70 velikih sistema, po posebnom programu Vlade, uloženo 8 milijardi evra, oko 8, otpust dugova 7 i direktne subvencije iz budžeta milijarda, a da je dosadašnji prihod 300 miliona evra i da još 30 tih velikih sistema tzv. čeka na završetak restrukturiranja.
Apelujem i kao pojedinac i ispred poslaničke grupe DS da se zaista požuri sa restrukturiranjem i konačnom privatizacijom tih 30 velikih sistem, jer uvek će troškovi biti veći od prihoda.
Definitivno i za Bor, Prvu petoletku, EI Niš, IMR Rakovica, 14. oktobar, IMT, Prva iskra Barič, Fabrika kablova Jagodina, Zastava, FAP i ostali sistemi, zaista treba požuriti, jer su troškovi veći od potencijalnih prihoda.
Tu u okviru privatizacije javnih preduzeća ima još uvek TOP kompanija, društvenih preduzeća.
Npr, Beogradski i Novosadski sajam, to su TOP kompanije, Geneks, Ikarbus, Petrohemija Pančevo, Heba, PKB korporacija, Zavod za udžbenike, ne znam da li je on dobio poseban status, i još neka preduzeća gde se mogu ostvariti određeni privatizacioni prihodi, gde treba očekivati. U ovoj prethodnoj grupi teško se mogu očekivati posebno veliki privatizacioni prihodi.
Bez obzira ko šta bude govorio i bez obzira koliko sindikati budu govorili, ostaćemo bez posla, pa oni nemaju posla 10 godina zadnjih, 20 godina nemaju posla.
Onda sledi jedan veliki vruć krompir koji stalno ne sme da se uzme u ruku, a mora se jednom uzeti u ruku. On je pomenut i sreća je što je ovim zakonom o opštoj vaučerizaciji, početku opšte vaučerizacije, praktično, imperativno, postavljena norma da se javna preduzeća moraju privatizovati do 2010. godine. Jer, u suštini, to je najteži deo privatizacije.
Radi se i o političkim, ekonomskim snažnim značajnim subjektima, gde je vrlo teško ući u jednu radikalnu privatizaciju. Sve zemlje Evrope su baš na primeru tih velikih javnih preduzeća ili gubile ili dobijale bitku.
Mislim da je sada sazrelo vreme i jednoglasnost u Vladi da se uđe u restrukturiranje i povećanje efikasnosti, pod dva, i pod tri, definitivno vlasničko uređenje javnih preduzeća, i republičkih i lokalnih. Prva mera koju sam rekao, prva mera koja je već počela odnosi se na opštu vaučerizaciju prvih šest velikih javnih preduzeća kroz izdvajanje 15% akcija za davanje svim punoletnim građanima.
Zaista, ne da to treba pozdraviti, gospodo, nego treba pitati zašto to nije ranije urađeno. Samo to može biti pitanje odgovarajuće, jer konačno imamo i uporedne primere, sve zemlje su u određenoj meri, posebno one koje mi pominjemo, izvršile vaučerizaciju.
I to, da li će to vredeti 1.000 ili 500, ili 2.000 evra, to je zaista vrlo važno, ali mora se prvo skočiti pa onda reći hop, gospodo. Moramo prvo skočiti i početi restrukturiranje i opštu vaučerizaciju. Ovo je taj prvi korak.
Mi smo imali 40% BDP, sad imamo 65. Prvi kao neki analitičar ekonomski sam nezadovoljan tim tempom, ali je jedan nivo 65% BDP, a jedan je nivo 40%. Mi smo imali plate, ponavljam, 57 evra 2000. godine, sada su 350 evra. Možda kupovna moć nije toliko puta rasla, ali je daleko veća.
Ko god objektivno posmatra, ako posmatra kroz bezbojne naočari, a ne kroz ružičaste, niti kroz crne, on to mora reći. Ljudi su dobili veće plate, veća primanja, imaju mogućnost kredita i ono što od vremena Ante Markovića nisu radili, a to je da kupuju televizore i frižidere, pa i kola, sada su počeli. Gospodo, to svi vidimo.
Još nekoliko reči o dva zakona. Na Odboru za privatizaciju u ime naše grupe i po svom ličnom mišljenju predložio sam već da se briše ovo alternativno pravo na novčani iznos, na novčani bonus za radnika javnih preduzeća. Dovoljno je da im se da maksimum koji je važio za sve ostale radnike.
Nisam podneo amandman, napisao sam amandman, nisam ga podneo zbog toga što je rečeno da je Vlada sama postigla dogovor da se taj alternativni oblik prava za sadašnje i bivše radnike javnih preduzeća da se briše, da ostane samo pravo na akcije.
Mislim da je to jedino bitno, da se time postiže da će ti radnici imati maksimum prava pod jedan, i pod dva da se berza, Beogradska berza koja je počela 2004. godine da radi i bez obzira na te svoje fluktuacije i na povlačenje kapitala i na padanje akcija, ona je živ organizam.
Mi danas trgujemo ili ne trgujemo, ali veliki broj fizičkih lica danas trguje na beogradskoj berzi, kupuje i prodaje, otvara vlasničke račune, ide kod investicionih fondova, ide kod brokera i radi sa akcijama.
Trebalo bi da nas ima sve više, a time ako četiri miliona ljudi uđe na tu berzu ona može samo ojačati, ona može samo osnažiti. Nema tu nikakve partijske logike i navijanja. To je fakat, to je činjenica.
Kako će biti to ćemo videti. Imamo stope rasta, da mora biti 6, pa 6,5%, pa 6,5% do 2010. godine. Ako ne bude, gde ste gospodine ministre? Šta ste rekli ako ne bude? Sedam posto će BDP rasti 2007. godine. Ako to ne bude neko treba da odgovara. Ako ne bude iduće 6%, tu smo, a ne da kažemo da sumnjamo u sve što nosi atribut tržišne ekonomije, a svi se kao zalažemo za tržišnu ekonomiju. Ne može i jare i pare.
Još jedan poseban aspekt koga bih posebno predložio i sugerisao, u ime čitave poslaničke grupe. Naši ljudi, prosečan građanin nije uopšte obrazovan i edukovan u pogledu znanja, u pogledu saznanja o akcijama, obveznicama, fondovima i svim ostalim atributima sekundarnog tržišta.
Zbog toga predlažem i molim potpredsednika Vlade da se i preko javnog servisa obrazuje serija informativnih emisija o ovom zakonu i uopšte o trgovini akcijama, obveznicama i da se posebno, preko organa lokalne samouprave i preko centara za socijalni rad, koji pripadaju Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, izvrši edukacija onih ljudi nepismenih, polupismenih, koji uopšte ne znaju o čemu se radi. Njih je po procenama oko 300 do 400 hiljada.
Hajdemo da njih uključimo zaista, pa neka to bude tih 1.000 evra, 500 evra, ali za te ljude je 500 evra veliko.
Na kraju, zaista mislim da, bez obzira na naočare, ružičaste ili crne, kada se radi o tržišnim zakonima, ovi zakoni će zaista biti usvojeni jednoglasno ili skoro jednoglasno i u tom smislu pozivam vas da glasate za.

Hvala, gospodine Vujadinoviću. Inspirativno kao i uvek. Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić.

Prvo, želeo bih da pomenem nekoliko stvari. Prva stvar se tiče načina privatizacije. Želim da kažem da ovih šest preduzeća ne rade u istim granama i njihova situacije je podosta različita.
Teško je uporediti situaciju jednog Telekoma Srbije, koji se veoma dobro nosi, hvala mu i svima onima koji rade tamo, sa konkurencijom, dva veoma jaka međunarodna konkurenta na našem tržištu, i našao je mogućnost da uđe na tržište Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Uz to, dobijajući podršku najveće finansijske organizacije na svetu, koja je dala kredit od 700 miliona dolara bez ikakve suverene garancije.
To je mera napretka koju je doživeo Telekom Srbije i mogućnosti koje to preduzeće otvara za one koji će dobiti besplatne akcije u tom preduzeću, a da Srbija nema nikakvu žurbu da izvrši bilo kakvu većinsku privatizaciju tog preduzeća.
Doći će vreme kada ćemo razgovarati o modelu, ali sigurno je da za Telekom Srbije u sledeće tri godine nije potrebna nikakva većinska prodaja.
Mnogo je verovatniji izlazak na berzu, koji bi omogućio dokapitalizaciju, tako da se refinansira i ovaj kredit, dobiju dodatna sredstva da bi se razvili i da Telekom Srbije bude ono što je, na primer, mađarski ''Matav'' uspeo da uradi, a to je da ima regionalni pristup i mislim da ćemo na taj način imati izuzetno snažno preduzeće.
Što se tiče JAT ervejza, situacija je drugačija. Znamo da je Vlada Republike Srbije posle tendera dobila privatizacionog savetnika koji će do kraja godine dati određene predloge.
Postoji snažno interesovanje nekoliko preduzeća za strateško partnerstvo i Vlada će do kraja godine odrediti koji će to biti model.
Budite sigurni da će to biti na način na koji će se sačuvati ime, sačuvati zastava naše zemlje nad tim avionima, budite uvereni da će uslovi biti sigurno da strateški partner obezbedi nove avione koji će omogućiti svakodnevne veze Beograda sa prestonicama u okruženju i to će ojačati mesto Beograda i naše zemlje Srbije kao regionalnog lidera, i napokon naravno odgovarajuće investicije, uz širenje poslovanja JAT ervejza i isto tako unapređenje situacije zaposlenih.
Vidimo na ta dva primera razliku. Isto tako možemo reći da EPS ni na koji način neće biti privatizovan većinskom metodom, da za EPS ono što predstoji to je da se izgrade dodatni kapaciteti i to ne mora ići u sledeće dve godine kroz otvaranje kapitala, već kroz zajedničko ulaganje sa strateškim partnerima, naravno kroz otvoreni tender.
Što se tiče NIS-a, postoje dve mogućnosti. Jedna je manjinska privatizacija, druga je većinska.
U svakom slučaju, to će se uraditi u interesu Srbije i na taj način da mi povećamo naš kapacitet da postanemo regionalna velesila u domenu energetike.
Znate da je Vlada Ruske Federacije predložila određeni memorandum, on se razmatra. Radna grupa je formirana i naravno ovaj dom će biti u potpunosti upoznat sa eventualnim rezultatima tih diskusija, jer kao međudržavni ugovor i sporazum on će proći verifikaciju Skupštine.
U svakom slučaju, to će se uraditi na način koji će povećati vrednost svih tih preduzeća i omogućiti liderstvo našoj zemlji i u tom domenu.
Što se tiče Galenike, ona je na jednom otvorenom tržištu, ima nekoliko snažnih konkurenata i ovaj proces je ovde da obezbedi dodatna sredstva da izgradi nužne pogone koji će omogućiti sertifikaciju. Ona ima do 2009. godine, ako se ne varam do juna 2009. godine, da dobije odgovarajuće sertifikacije, da bi mogla da se nosi sa međunarodnom konkurencijom koja postoji ovde.
Naša zemlja ima nekoliko interesantnih preduzeća u tom domenu. Neka su u domaćem vlasništvu, neka u inostranom. U svakom slučaju, imamo realnu šansu da budemo zemlja farmaceutske industrije i ovaj program će to omogućiti Galenici.
Što se tiče Aerodroma, nikakva većinska prodaja ne dolazi u obzir. Naravno, treba obezbediti dodatna sredstva za širenje poslovanja Aerodroma. On je prva stvar koju vide svi stranci koji dođu u našu zemlju. Istovremeno, za naše građane i za poslovne ljude to je isto kapija kroz koju oni idu u svet. Isto tako to je velika ekonomska šansa.
Daću samo jedan primer, ne da je to uporedna cifra za nas, ali u Velikoj Britaniji ''Hitrou'', londonski aerodrom, predstavlja 3% ekonomije cele zemlje, tako da veliki broj aktivnosti i dodate vrednosti su moguće oko Aerodroma.
I jedno zajedničko ulaganje kroz međunarodni tender za izgradnju kargo centra u Beogradu je dodatni infrastrukturni poduhvat koji će preduzeti naš aerodrom. Oko ovog pitanja koje je jedan poslanik pokrenuo još će biti rasprave na Vladi. Idemo prema usvajanju jedne strategije za svako od ovih preduzeća i vidimo da imaju specifični položaj.
Druga stvar koju želim da napomenem, to je da naravno Vlada Republike Srbije će uraditi sve da svi građani koji imaju pravo na ove akcije dođu do ovih akcija. Jedno od ključnih merila uspeha ovog programa je da li oni koji su u najtežoj situaciji u ovom momentu, a imamo i dalje veoma veliki broj teških situacija, od ljudi koji nemaju stalnu adresu, ljudi koji još nemaju sređene lične papire, to će biti mogućnost, istovremeno i velika akcija na terenu će biti sprovedena, i to ne samo komunikacija preko sredstava javnog informisanja, nego i na terenu, da obezbedimo da kroz ovu akciju dodatno, ako smem tako da se izrazim, socijalizujemo, obezbedimo najugroženijima da postanu punopravni članovi našeg društva.
I ponavljam, nije slučajno zašto jedan od uslova da se dođe do akcija to je da budu upisani na birački spisak. Moramo da obezbedimo i kroz ovaj proces, koji obezbeđuje značajnu dobit za svakog građanina ove zemlje koji još nije učestvovao u procesu privatizacije, da postane punopravni građanin, kao neko ko glasa, pa neka glasa za koga hoće, ali da glasa, da bude aktivan učesnik našeg života, političkog života, javnog života naše zemlje. S druge strane, dolazeći u posed vrednih akcija, da postane aktivni učesnik i ekonomskih procesa, a kroz taj postupak da obezbedi značajnu dobit za sebe, za svoju porodicu. Hvala puno na vašoj pažnji.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Po Poslovniku narodni poslanik Zoran Krasić, pa Rajko Baralić, pa Veroljub Arsić.

Gospodine Albijaniću, mislim da ovo što je gospodin Đelić rekao jeste delimično nešto što se uklapa u član 136. našeg Poslovnika, ali da je nedovoljno.
Izuzetno mi je drago što poslanik vladajuće stranke iz Demokratske stranke je izašao za govornicu i saopštio neke statističke podatke. Ali, bilo bi dobro da te podatke Vlada dostavi i ovoj grupi poslanika koji pripadaju opoziciji. Zašto?
Odnosi se na podatke o broju privatizovanih preduzeća, efektima te privatizacije itd. Ništa nije strašno, nema tu nikakvih tajnih podataka. Ali, zašto je potrebno da se ti podaci dostave? Da bi mi kritički sagledali dosadašnji tok privatizacije, jer ukoliko nemamo takvih podataka, onda publika može da ostane zbunjena, kada izađe poslanik vlasti, kritikuje vlast i onda na kraju, u poslednjoj rečenici saopšti nešto što apsolutno demantuje sve ono što je prethodno rekao.
Imam taj feler da namećem teme, pa sada namećem temu za pravilnu primenu člana 136. našeg Poslovnika. Tražio bih da nam Vlada odgovori koje su zamisli privatizacije, koji je cilj privatizacije? Da li samo da se definiše ko je vlasnik te imovine? Da li je možda cilj da se prikupe sredstva za neke nove investicije, da država investira?
Da li je možda cilj da se popune neki socijalni fondovi, što ne sporim da može da bude jedan od vrlo važnih ciljeva? Ili je cilj da se napuni budžet kako bi Vlada kupila nova kola, zaposlila što više svojih partijskih kadrova i na drugi način situirala onu drugu stranu iz društvenog ugovora?
Naravno, očekujem da Vlada odgovori kakav je bio socijalni dogovor za ovih šest i po godina, jer bez socijalnog dogovora nemoguće je da se sprovede neka transformacija, pogotovo jednog društva koje se nalazi tako dugo u tranziciji.
Još jedna stvar koja je vrlo bitna, a ako se ima u vidu iskustvo nekih drugih država koje su prošle kroz taj bolni tranzicioni period, na koji način je Vlada štitila ceo proces? Česi su imali, recimo, između dve i tri milijarde maraka u to vreme pomoći iz inostranstva da bi njihova centralna banka očuvala stabilnost valute, kako ne bi došlo do poremećaja. Sada kod nas od onih šest i po milijardi koje su bile na granici kada je paljena Savezna skupština, naravno, nema ništa. Kod nas je prvo krenuto sa bankama. Mislim da je redosled malo pobrkan.
Što se tiče neke socijalne pravde i socijalne ravnopravnosti u tranzicionom periodu, krivo mi je što sam zaboravio mobilni. Je l' vi znate, gospodine Đeliću, da imate to preduzeće za gas, naše centralno, koje je veliki gubitaš? Ali, kada se saberu svi prihodi čelnika tog preduzeća, to je devet hiljada evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti. Kako onda može ta vaša privatizacija da bude socijalno pravedna, uspešna, stimulativna, blagonaklona, kada imate nekoga ko radi za manje od 100 evra mesečno i nekoga ko prima 9 hiljada evra mesečno? Ipak, sit ne veruje gladnom.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić po Poslovniku.