Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, nema ministra, žao mi je. Ne bih vas mnogo zamarala citiranjem svih ovih razdela. Samo bih pomenula da se radi o razdelu 3, glava 3.12 - Kancelarija za Nacionalni investicioni plan i o Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Ja u ime SPS-a mogu da kažem da smo prošli kroz jedno ozbiljno razmatranje i proveravanje, kroz najstručnije institucije, fakultete, institute, ali ono što je Socijalistička partija Srbije mogla sada da uradi, to je provera preko mladih poljoprivrednika.
Imala sam tu sreću da sam ovih dana, otkako zasedamo i razmatramo ove amandmane, imala prilike da se u jednom forumu koji obuhvata veliki broj mladih poljoprivrednika konsultujem sa njima o ovom amandmanu o kojem je reč.
Jednostavnim i prostim rečima da kažem, mi smo predložili, na bazi jednog interesantnog razgovora gde je bilo mnogo mladih poljoprivrednika i na bazi njihovog iskustva, tu promenu na pozicijama Nacionalnog investicionog plana i ministarstva koje pokriva turizam i razvoj i da se u okviru planiranog razdela za poljoprivredu poveća iznos u budžetu za 10 milijardi.
Htela bih da kažem, mislim da za sve nas vredi da znamo, ovi poljoprivrednici su i proizvođači i glasači, a nema ih nigde u našim telima. Mi smo imali samo jednog poljoprivrednika među našim poslanicima, sada ni njega nemamo; nemamo nigde predstavnika ni u savetu za donošenje strategije poljoprivrede, tako da mi se čini važnim ovo što sam dobila od ovog razgovora kome je prisustvovao veliki broj mladih poljoprivrednih proizvođača.
Socijalistička partija Srbije je imala nekoliko skupova takve vrste, jer se u njenim redovima sve više pojavljuju mladi ljudi. U okviru ovog fonda mladih poljoprivrednika, poljoprivredni proizvođači, koji su zaista ozbiljni, imaju registrovana domaćinstva, koji su imali prilike da učestvuju, pa i nekoliko zadruga, izneli su ozbiljne primedbe. Oni otvoreno kažu - ove godine, i pored suše i pored svega što se dogodilo, poljoprivreda je izvezla više od oko milijardu i 700, ona je suficitarna. Ima velikih problema, međutim, proizvodnja nije opala, naravno, zavisi u kojem segmentu poljoprivrede.
Polazeći od tih ozbiljnih primedaba, ja bih navela nekoliko. Moram da kažem na osnovu svoje životne prakse od 42 godine u bankarstvu da kada god sam prihvatila savet seljaka nisam nikada pogrešila, ni u ekonomiji, ni u finansijama.
Navešću vam jedan primer: jedan seljak je prvi put, to je bilo dosta davno, 1976. godine, dobio najveći kredit od Svetske banke, u iznosu od 56 miliona dolara, za navodnjavanje. Kada je sve bilo gotovo, ugovor završen, tri banke, žiranti, država garantuje, on je ušao sa olovkom i rekao, iako su tu bile zastupljene sve banke i televizija, seljak je jednostavno pitao - ko je ovde šef, želim da pitam kolika je kamata, jer iz ovog ugovora ja ne razumem kolika je kamata. Stavio je ovako olovku i kaže - moj plajvaz pita, ja nemam kompjuter, kolika je kamata. Niko nije mogao da mu odgovori kolika je fiksna kamata. Bio je Indus, šef, koji je ustao i rekao - ta kamata je prajm rejt i plus neka razlika. Onda je on ponovio šta je to prajm rejt, dok mu je objasnio da je uvedena mogućnost kreditora, u tom slučaju Svetske banke, da ona naplati kamatu na bazi one valute koja njemu odgovara.
Onda je rekao - a koja je to valuta? Pa je nastala diskusija i seljak je njemu rekao ovako - pošto sam ja uzeo kredit u dolarima, vi tvrdite da će prva rata biti u markama, moram da kažem da moj plajvaz kaže - Jovane, Jovane, ti ovaj kredit ne treba da prihvatiš. To je bilo moje prvo iskustvo sa jednim seljakom, koji daje jedan pametan predlog, jer posle godinu, godinu i po dana svi krediti Svetske banke su bili izjednačeni sa kamatom i glavnicom.
Prema tome, i ovaj predlog koji ću ja sada da kažem, a ministar se vratio, ja ga pozdravljam... Ja sam na tom sastanku doživela da su oni veoma detaljno pratili izlaganje našeg ministra finansija i poljoprivrede i mene su naučili ovome, kaže - uzmi ti samo, pa kaži ministru da u okviru planiranog razdela ti predlažeš da se iz jedne pozicije uzme, a da drugoj i da će ova pozicija biti produktivnija, veća, imaće veći efekat i sve će da bude u redu.
Zbog čega su oni meni to predložili? Vrlo su interesantni bili, taj mladi seljak je veoma interesantan, on kaže ovako - ako nemamo subvencije više nećemo ostvariti ono što se od nas očekuje, ali moramo da vam kažemo da mi više nemamo mogućnosti, kao registrovana domaćinstva, da dobijemo povoljnije kredite i zato će verovatno proizvodnja da nam opada, iako su naše snage još uvek dosta značajne. Nemamo mogućnosti ni da dobijemo kofinansiranje koje je u toku sa EU, jer to traži neki period prilagođavanja, novih propisa, novih instituta, agencija itd. i tu moramo da čekamo. Štaviše, mi ne smatramo da je to politička stvar.
Mi smatramo, tako kažu mladi seljaci, da bi trebalo da vi u Skupštini (sigurno nas sada slušaju, mene naročito, jer me stalno za to pitaju) već jednom shvatite da smo mi i birači, i to dosta brojni birači, i još i proizvođači, a proizvodimo hranu.
Smatram da bi trebalo da poslušamo ovu primedbu, koja je stvarno ozbiljna i predstavlja ipak jednu generaciju koja se vezala za selo. Mogu da vam kažem da su u toj ekipi ljudi sa kojima smo mi obavili razgovore, posebno preko ovog fonda, predlozi bili veoma konstruktivni, i da se stvarno nekako na selu gubi strpljenje. Naravno, zameraju što ih nema u Skupštini; da su u Skupštini, verovatno bi mogli direktnije da utiču i više da urade.
Jedna velika zamerka mladih poljoprivrednika odnosi se na što je u poljoprivredi isključena mogućnost da dobijaju kredite preko Fonda za razvoj Srbije, jer je to prešlo na Ministarstvo.
Drugim rečima, imali su veliko poverenje u Fond, hvale se i daju niz primera da je Fond napravio više plasmana, da se to sve uglavnom vraća, ali ako nemaju te mogućnosti da su im svi krediti druge vrste jako nedostupni, tehnički, u obrađivanju itd.
Iz iskustva sa kreditima preko ove institucije, ja imam oko 26 - 27, mogu reći da se to uglavnom završava na strateškom partneru.
Od 27 kredita skoro nijedan nije završen, nego se završio samo sa strateškim partnerom, kojih, nažalost, još nema mnogo. Naša mlada generacija na selu tvrdi da im dosta smeta sporo stabilizovanje države i da imaju i drugih problema vezanih za proizvodnju i izvoz.
Zbog toga, ja se u ime svih tih birača i onih koji nas danas slušaju, koji imaju poverenje da će ministar pomoći da se u okviru planiranih razdela uradi nešto više za tih deset milijardi, koliko je u našem amandmanu predloženo... Ali, ja sam danas čula ministra koji je skoro odgovorio na to pitanje, pa bih ga zapitala da li sam u pravu, da bi sada onaj koji predlaže amandman trebalo da pomogne usaglašavanju onih od kojih se ta sredstva oduzimaju. Ako je tako, ne vidim opravdanja da naše mlade seljake i one koji bi bili korisnici ovih subvencija... Mislim da ne bi bilo u redu.
Oni imaju veliku primedbu, s tim bih završila, i pitaju - zašto Ministarstvo poljoprivrede na svom veb-sajtu ne objavi spisak vlasnika registrovanih poljoprivrednih gazdinstava koji su iz sredstava agrarnog budžeta dobili investicione kredite ili participaciju dela sredstava za nabavljanje mehanizacije i drugih sredstava. Smatraju da tu ima određenih problema, vezano za korupciju i sl.
Još jednom želim da zamolim gospodina ministra da se ovome malo posveti i da se nadležni interesenti za eventualno korišćenje ove vrste subvencije ne puste da usaglašavaju dva ili tri ministarstva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Vučić.
Po amandmanu, narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Narodne skupštine, pa onda narodni poslanik Slobodan Maraš. Izvolite, koleginice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS svakako podržava ovakvu nameru i ovaj odličan amandman koji je podnela gospođa Borka Vučić.
Sama činjenica da je ona, kroz jednu anegdotu iz svoje više nego uspešne, brilijantne karijere bankara, žena koja je brinula za svoju državu i svoj narod, dovoljno rekla u prilog tome koliko je potrebna u rasuđivanju i trošenju državnih para zdrava seljačka logika, valjda vam je dovoljan argument i ne treba vam više.
Ko zna koliko je danas takvih primera; i ona, kada krene širom Srbije, a naročito mi koji smo usmereni na to da svakog dana obilazimo naše seljake, poljoprivredne proizvođače, vidimo koja je njihova najveća muka i koje je ključno pitanje – kada će i da li će država uopšte da brine o poljoprivredi na način na koji treba da je tretira, kao jednu od strateških privrednih grana u našoj zemlji.
Verovatno se kolege iz ranijih saziva Skupštine Srbije sećaju, ima tome već sedam godina kako kontinuirano pričam o jednom projektu koji je uradila grupa profesora i asistenata sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Taj projekat se zove - Rast i strukturne promene privrede Srbije sa posebnim osvrtom na strukturne promene u poljoprivredi, odnosno u sektoru poljoprivrede. Svako ko je imao prilike da pročita, to je jedan empirijski osvrt na ono što nam se dešavalo u oblasti poljoprivrede unazad više decenija, od komunističkih zelenih planova, agrarnih reformi, video je da se mi kao država nalazimo u situaciji, i to je u jednom delu svog obrazloženja uvažena gospođa Vučić i napisala, da uopšte ne brinemo o tome šta je to što mi možemo da ponudimo tržištu širom sveta; ne bismo čak mogli, koliko ima potencijalnih kupaca zainteresovanih za zdravu hranu, da proizvedemo.
Kako se danas snalaze ljudi koji su sami krenuli u jedan projekat koji se zove proizvodnja zdrave hrane? Često možete da vidite na televiziji, na RTS-u priloge u jutarnjem programu, u raznim drugim emisijama o tim usamljenim srpskim porodicama koje su pošle ni od čega, kako su se opredelili za proizvodnju voća, povrća ili imaju nešto veću stočarsku proizvodnju, i svi će da vam kažu - mi smo, iako smo vredni i marljivi... To je dobro da se prikaže na televiziji kako cveta poljoprivreda u zemlji, pa kada vidite celu porodicu na okupu, tri generacije, onda mogu da se hvale aktuelni vlastodršci i ministar poljoprivrede i kažu - evo, ljudi ostaju na selu. Šta sledi posle toga? Oni kažu - mi smo sami na sebe usmereni i nikoga u državi nema da nam pomogne.
Cele prošle godine, skoro svakog meseca, obilazila sam ivanjički kraj sa dr Tatomirom Bakovićem, narodnim poslanikom, koji potiče iz jednog gorštačkog sela Vučje nedaleko od Ivanjice. Da pitate njega, kao i meštane iz njegovog sela kako su živeli pedeset i neke godine kada je doktor išao u osnovnu školu i koju su mehanizaciju koristili, kako se država brine danas o njima, reći će vam - nikako. Ti ljudi, ne samo iz tog nego iz svih sela ivanjičkog kraja, ogorčeni su naročito zbog činjenice, oni to potenciraju, tako je i kod mene u Šumadiji, tako je u celoj Srbiji, da država ne stimuliše mlade ljude kroz subvencije, kojih nema, jer nema poljoprivrednih kredita, beskamatnih, naravno ako država hoće da brine o razvoju strateške privredne grane, one koja direktno donosi profit za jednu porodicu ili za grupu ljudi, ako su organizovani kroz takvu proizvodnju.
I, šta onda oni kažu – čemu mi služimo; služimo da se mučimo, da svoju grbaču savijamo do zemlje. To je priča jednog čoveka iz Kušića, sela koje se nalazi nedaleko od Ivanjice i poznato je po proizvodnji krompira.
Pre svega, to znaju poslanici ovde, zna i kolega Baralić koji je iz tog kraja, bili su prinuđeni prošle godine da tone svojih proizvoda bacaju, a čovek kaže - imam 43 godine, dvoje dece koje školujem, jedno dete ide na fakultet, ja nemam od čega da živim a mučim se kao rob, nešto najgore trpim od države, nemam nikakvu pomoć, sve sam moram, ali gde god da konkurišem za kredit... Naravno, to je bilo aktuelno u vreme predizborne kampanje, kada je ministar bila iz G17, pa je šakom i kapom delila nepovratne kredite u vrednosti od 13 miliona svom saradniku, koji je inače bivši savezni ministar i koji je te pare zloupotrebio i potrošio ko zna gde, a seljaci koji se muče nemaju gde.
Vidite šta je napisala gospođa Vučić. Rekla je, pošto su to uglavnom registrovana poljoprivredna domaćinstva... Koliko god da su se naši seljaci opirali (znam po svojoj familiji, po svojoj rodbini, braća od stričeva i njihove supruge, njihova mala deca žive na selu, odakle je moj otac poreklom), oni su morali na kraju da se registruju. Šta im je država za uzvrat dala? Ništa. Samo nove namete i nemogućnost da obnove svoju mehanizaciju, pa su zbog toga demoralisani. Ti ljudi koji su ostali da rade na selu pitaju se kako će da dočekaju sledeću godinu. Kad je u Srbiji došlo dotle da je svaka godina sve više gladna za srpskog seljaka, o čemu mi da pričamo? To što oni proizvedu, to je samo za prostu reprodukciju.
Kad krenu sednice Narodne skupštine i kada razgovaramo o tome kako vlastodršci troše budžetske pare, samo da vam pokažem ili da vam kažem koliko mi SMS poruka stiže iz raznih krajeva. Imam jednog saradnika, član je SRS, iz sela Dobrača kod Kragujevca, na putu prema Gornjem Milanovcu; svakog dana me čovek izveštava o pijačnom barometru i pita se i traži od mene da pitam vas - da li je normalno, gospodine ministre, da on mora najkvalitetnije i najuhranjenije prase da prodaje po 80 - 90 dinara na pijaci danas i da li je normalno da njegova žena ide i da se toliko muči i da prodaje po toj ceni sir i kajmak, da li se to isplati.
A da ne govorim o meštanima onih sela, govorila sam o tom, uslovno rečeno, zabitom kraju Ivanjice, jer ga vi tako tretirate, a dosta je takvih krajeva u Srbiji, koji nemaju mogućnost da tu negde u okolini ili u svom mestu prodaju tu robu koju proizvode, pa kad ukalkulišu te svoje troškove prinuđeni su da budzašto daju nakupcima koji dolaze, ali samo da se vade, jer su navikli da rade i navikli su da proizvode.
Prema tome, ovo je više nego racionalan predlog. Ako vam gospođa Vučić kaže da devet milijardi ide u neke Đilasove projekte, tajkunske, da se ne zna gde je to otišlo, ako vam kaže da milijarda ide za ski-centre da bi se Dinkić i njegova klika slikali u najskupljoj opremi i da bi on pokazivao svoje slalomske i veleslalomske veštine, onda shvatite da je ona, kao žena domaćin, koja je celog života radila u bankarstvu i razgovarala sa tim ljudima, veoma racionalno pristupila trošenju budžetskih sredstava.
Ako hoće 10 milijardi više da se subvencioniše kroz njen amandman, uzme se onima koji se bahato ponašaju i troše bez veze, nema se traga tome, a da se seljaku kome je to potrebno, onda mi objasnite koji je to argument, gospodine ministre, kad vi kažete - ja to tako ne mogu ili preporučite poslanicima da u danu za glasanje ne glasaju za amandman gospođe Borke Vučić.
Na takav način ćete sve više da pokazujete da nemate dobre namere, iako tvrdite da ih imate i prema seljacima i prema onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Ne znam da li ste vi pratili, a verujem da jeste, prošle godine kampanju SRS, koja je zato i pobednička i zato smo pobedili na izborima i najviše nas ima ovde, još uvek ne dovoljno da samostalno formiramo Vladu, ali to će se desiti posle pobede Tome Nikolića 20. januara, u to budite sigurni, ali ako ste pratili šta govori koleginica Tabaković kada je u pitanju poljoprivreda i naše zalaganje da država mora da stoji iza agrarne banke, da ona mora da pođe od toga šta je najvažnije u poljoprivrednom sektoru, što odmah donosi profit, da se finansira sa takvim kreditima, o kojima sam govorila na početku, onda neka izađe vaš kandidat za predsednika države i neka kaže drugo.
Lako je njemu bilo da se "manekeniše" i da u kampanji obećava sve i svašta. Vidite da on samo gura pare u džep ovog svog tajkuna Dragana Đilasa. Kažite im kojim je poljoprivrednim proizvođačima, kom seljaku pomogao za ove četiri godine Boris Tadić. Nikome.
Znate kako se kaže, ako mu nije pomogao, nije mu ni odmogao, ali on jeste. I vi i Demokratske stranke svojom politikom odmogli ste ljudima da imaju progres, da zadrže svoje mlade naraštaje da ostanu kod kuće, da mogu vredno da rade, kao što rade, ali da od toga imaju konkretnu dobit.
Uostalom, o čemu mi da pričamo? U zemlji u kojoj je tako jak uvoznički lobi, naročito kada je u pitanju poljoprivredni sektor, srpski seljak nema šta da traži. Ostavljen je na milost i nemilost. Ako je lokalna samouprava, kao što je to slučaj u Kikindi, gde vlast vrši SRS i gde je predsednik dr Branislav Blažić, formirala veći agrarni budžet i ako je formirala neki fond, kao što je uradio dr Blažić, da se finansiraju poljoprivrednici, nečemu mogu i da se nadaju. Ovako, da krenete širom Srbije, pomoći za seljake nema, oni su ostavljeni na milost i nemilost vama, vlastodršcima koji ne hajete za njih.
Kada bismo sada sproveli neku anketu, gospodine ministre, od vas, preko ovog Božidara Đelića i ostalih ministara u Vladi, sa samo tri ili četiri pitanja - koliko koštaju namirnice koje seljak iznosi na pijacu, verujem da ne biste mogli da nam date odgovor. Jer, vi živite u nekom iracionalnom svetu, nemate uopšte dodira i kontakata sa tim ljudima, ne znate kolika je njihova muka.
Da znate, vi biste od ovog tajkuna Đilasa uzeli, od ski-centara i ostalih, u blagom smislu rečeno, pijanih milijardera, to se metaforički kaže, u Vladi Republike Srbije, a dali biste srpskim seljacima koji vape za svakim dinarom, jer nemaju odakle i ne znaju više kakav im je dalje život, perspektiva i sudbina za njih i njihovu decu.
Mislim da će i naredna godina u svakom smislu morati da bude prekretnica za Srbiju, pa tako i za srpskog seljaka. Sve dok na čelo države ne dođe pravi domaćin, čovek koji je i poreklom sa sela i koji zna šta su seljačke muke... Uostalom, u Bajčetini, selu odakle potiče budući predsednik Srbije gospodin Tomislav Nikolić, time ću završiti, žive 22 građanina sa pravom glasa. Prosek njihovih godina je 70. Pošto nemaju biračko mesto u selu Bajčetina, dolaze u susednu opštinu Knić da glasaju, dolaze svojim traktorima, iako je zima, iako je sneg. To će da urade i 20. januara, iako imaju preko 70 godina, iako su traktori stari, ali znaće i tog dana kada budu glasali za svog Tomu Nikolića, kao i cela Šumadija i cela Srbija, da će srpski seljak imati čoveka u koga može da veruje i koji će da vrati poljoprivredu Srbije tamo gde joj je bilo mesto u vreme kada smo širom cele Evrope ovim vašim prijateljima, koji vas ucenjuju, izvozili kvalitetnu srpsku stoku i od toga imali i te kako veliki profit. Hvala.

Povodom amandmana gospođe Vučić reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predloženi amandman je u jednom delu u redu, a to je da se određena sredstva preusmere ka Ministarstvu poljoprivrede. Ono što mi se ne dopada u tom amandmanu jeste smanjenje sredstava u okviru NIP-a za AP Vojvodina. Kada smo već kod tih sredstava koja bi trebalo da se preusmere ka Ministarstvu poljoprivrede, mi se sećamo da je prošlogodišnje obrazloženje zbog čega je budžet za poljoprivredu manji nego za 2006. godinu bilo da Ministarstvo poljoprivrede nije potrošilo sva sredstva. Ove godine povećanje je, koliko se sećam, oko 5% za 2008. godinu.
U amandmanu koji smo mi predložili, kao poslanička grupa LDP, mi smo otišli još dalje od ovog predloga gospođe Vučić, odnosno još veća sredstva smo predvideli sa subvencionisanje poljoprivrede. Naravno da je položaj poljoprivrednika u ovoj zemlji veoma težak. Mislim da je nepotrebno pričati sve anegdote koje znamo mi koji puno obilazimo teren. Hteo sam da uporedim ovu situaciju u našem budžetu sa našim susedima, odnosno sa Republikom Hrvatskom. Još jednom da ponovim, Hrvatska ima duplo manje stanovnika od Srbije, Hrvatska ima duplo manje obradivih površina od Srbije, ali Hrvatska ima za skoro 60 miliona dinara, znači pola milijarde evra, veći budžet za poljoprivredu nego Srbija.
Kako oni subvencionišu poljoprivredne proizvode u okviru svog budžeta, odnosno šta je predviđeno kod njih kada je u pitanju Ministarstvo poljoprivrede? Recimo, za repu po jednom hektaru subvencije su 500 evra, za soju po jednom hektaru 200 evra, za pšenicu i suncokret po jednom hektaru 300 evra, za kukuruz po jednom hektaru 120 evra. Naravno, premiraju i mleko, premiraju po jednom hektaru čak i voćnjake itd.
Mi smo svi svedoci da je ovde najveće obećanje koje je moglo da ide ka poljoprivrednicima bilo 100 evra po hektaru i znamo kako se to završilo. Više od 50 - 60% naših poljoprivrednika nema više od tri hektara i dobili su 300 evra po hektaru, a oni najbolje znaju koliko i šta mogu da urade sa tih 300 evra. Postoje čak i neki predlozi da se zbog suše koja nas je pogodila prošle godine poljoprivrednici oslobode poreza. Međutim, to je svega 500 ili 600 dinara po hektaru i to su zaista smešna sredstva za jednu granu kojom se bavi veliki deo stanovništva u Republici Srbiji.
Zbog toga još jednom moram da ponovim da je ovaj amandman smislen u tom pogledu što treba mnogo veća sredstva preusmeriti ka Ministarstvu poljoprivrede, odnosno za subvencije za naše poljoprivrednike.
Međutim, mislim da je nekorektno to dirati iz onog razdela koji se odnosi na NIP, odnosno dela koji se u okviru tog NIP-a odnosi na teritoriju AP, jer na ovaj način bi se umanjila sredstva koja idu ka AP Vojvodini, koja i ovako neće biti ispoštovana, odnosno neće biti ispoštovan član 184. Ustava.
Kada bi sredstva koja je gospođa Vučić predvidela da se prebace za Ministarstvo poljoprivrede, recimo, bila sklonjena sa sredstava u okviru budžeta koja su predviđena za okruge, a svi smo svedoci da okruzi, koliko god da ih ima u Srbiji, u stvari predstavljaju samo utočište za određene političke kadrove, odnosno kadrove iz političkih partija i ti okruzi definitivno više ničemu ne služe, to je nekih 430 miliona dinara.
To je nedovoljno za ova sredstva koja je gospođa Vučić predložila, ali imamo još jedan veliki razdeo, odnosno imamo MUP, odnosno BIA koja je dobila preko 3 milijarde, pa smo mogli odatle uzeti malo para i preusmeriti ka poljoprivredi, a ne samo iz NIP-a, koji bi faktički trebalo da utiče razvojno na ovu državu.
Još jednu stvar da kažem, verujem da svi oni koji gledaju prenos vide koliko je interesovanje za diskusiju o budžetu, odnosno diskusiju o amandmanima. To što jedna politička partija danas slavi rođendan i što njeni poslanici nisu tu... Oni koji su tu iz vladajuće koalicije verovatno nisu pozvani, ali verovatno ni oni ne bi tu bili.
To govorim u kontekstu toga što je zaista neukusno da kada imamo tri predsednička kandidata (gospođa Kolundžija je u ovoj sali) na sledećim izborima, a mi i dalje radimo u ovoj skupštini ne u polupraznoj sali, nego i više od toga, ako ima četvrtina poslanika u Skupštini...
Najbolje bi bilo, a znam da je to vaš interes, da što pre završimo raspravu o amandmanima, da usvojimo budžet i da se polako razilazimo, odnosno da idemo u kampanju. To što jedna jedina partija ovde nema predsedničkog kandidata ne znači da treba da radimo do samih predsedničkih izbora. Zbog toga pozivam vas koji imate mnogo više poslanika nego LDP da pozovete vaše poslanike da učestvuju u ovoj diskusiji. Hvala.

Povodom amandmana gospođe Vučić reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Još nekoliko minuta je ostalo po amandmanu gospođe Borke Vučić koji je ona podnela u ime SPS-a i u svoje ime. Gospođa Vučić je ovde u izvesnom smislu polemisala i sa konceptom NIP-a, koji je u dve vlade poslužio kao dobar programski i finansijski osnov da se vodi kampanja na različitim nivoima. Dakle, to što je gospođa Vučić rekla da se od sredstava NIP-a predviđenih za AP Vojvodinu uzme deset miliona, to je zbog toga što je tamo bilo toliko para da se moglo u jednom iznosu, a radilo se o tehničkom nivelisanju amandmana. Inače, sredstva NIP-a su potrošena manje-više uzalud, da se okreče određene prostorije, da se promovišu određeni ministri, da se u izbornoj kampanji obeća štošta, a o tome smo govorili ranije.
Što se tiče same suštine amandmana, on je u osnovi human, ekonomski opravdan, bavi se jednim važnim pitanjem, a to je ruralni razvoj Srbije, bavi se na posredan način demografijom u Srbiji i bavi se time da je u Srbiji moguće dati nadu da neće da umre baš svako selo koje je udaljeno 15 km od sedišta opštine.
Poštovane kolege i uvažene koleginice, kada putujete Srbijom onda vidite da su sela uglavnom manje-više već odavno opustela. Dakle, ovo bi bio pokušaj da se na krajnje jednostavan način visoko kvalitetnim sredstvima pomogne nešto i da se spase ono što se još uvek može spasiti.
To je bila suština amandmana, kao što je suština amandmana da se da nada mladim poljoprivrednicima i da je moguće da opstanu na ognjištu svog oca, svog dede i da uz pomoć države nastave da se bave jednom važnom privrednom oblašću, koja, kao što vidite, zamire. Inače će se dogoditi, ako ovo bude trend u narednih nekoliko godina, da će Srbija kupovati dve trećine hrane, što zbog liberalizacije uvoza svih mogućih stvari, a isto tako i zbog jedne potpuno obrnuto proporcionalne politike u tom smislu da se ovde niko ne stimuliše da se bavi konkretnom proizvodnjom.
U opštini Čačak postoji danas 50 farmi koje su u stanju da istog trenutka počnu da se bave tovom junadi, koje su potpuno prazne zato što ljudi nisu u stanju da taj prvi, nulti turnus obezbede kvalitetnim sredstvima države.
Kada je to tako u Čačku, onda mogu da mislim kako je u istočnoj, u južnoj Srbiji, kako je na Goliji, kako je u brdsko-planinskom području, kako je tamo gde su ova sela udaljenija od centara opština i kako je tamo gde se praktično gase škole itd. Mi gledamo na TV dnevnicima da postoje škole u Srbiji u kojima deca iz plastičnih kofa piju vodu ili se, ne znam, iz sredstava NIP-a, zbog političkih poena, grade toaleti itd.
Dakle, sredstva NIP-a treba da budu ugrađena u supstancu, jer ovo o čemu je ovde reč i što je gospođa Borka Vučić predložila amandmanom jeste supstanca, da se sutra vrati desetostruko. U protivnom, potrošićemo i ovo i privatizacija će biti završena.
Dakle, ovih kvalitetnih sredstava više nikada neće biti, niti će ih biti u ovom obimu i po ovom kvalitetu. Ta priča će biti završena za godinu dana, a onda ćemo lepo kupovati sve iz zapadne Evrope, Holandije, kao što i danas kupujemo jednu polovinu svega, od cveća, povrća, semenske robe itd. Podržite ovaj amandman, to je glas za Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 5. razdele 3, 14 i 17 amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, hoću na početku da se zahvalim onim ljudima koji su pustili malo svežeg vazduha, inače je preko 30 stepeni unutra. Ne vidim razlog da nas iznuravate, ide ovo dosta brzo, tako da ne treba i tako da nas silite.
Ne želim da se osvrćem na diskusiju koju sam imao pre podne. Osvrnuo bih se na govor i izlaganje gospodina ministra pri samom kraju prepodnevnog dela zasedanja. Priznao nam je, što se tiče Vojvodine, što se tiče verovatno lokalne samouprave i još nekih pozicija u budžetu, da se predlagač ovog zakona rukovodio stomakom. Znači, lupi se po stomaku i kaže - ovima toliko, a onima toliko.
Gospodin ministar je dodao da je Vlada pokušala da to reguliše Predlogom zakona o budžetskom sistemu. Verovatno je mislio na član 24. tog predloga zakona koji ponavlja sve ono što je rečeno u članu 4. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, ali obrazlaže ostale javne prihode a ima ih 14 koji pripadaju Vojvodini.
Za mene je najinteresantnija, i na tom primeru ću ukazati šta mislim o ovom predlogu, podtačka 5) koja kaže da, između ostalog, budžetu AP Vojvodine pripadaju i prihodi od novčanih kazni izrečenih u prekršajnom postupku za prekršaje propisane aktom Skupštine AP Vojvodine i oduzeta imovinska korist u tom postupku.
Jako me raduje ako ministar i Vlada već znaju da će Vojvodina dobiti zakonodavnu vlast, pa da je ovo u susret svemu tome. Ali, bojim se da nije. Mislim da se ovo odnosi na neke prekršaje što se tiče ekologije, za koje se na teritoriji AP Vojvodine kazne naplaćuju na osnovu odluke Skupštine AP Vojvodine.
Ne lezi vraže, kada su u pitanju kazne koje propisuju sudije za prekršaje i sredstva koja ležu, da li znate gde ležu? Ne u budžet AP Vojvodine, nego ponovo na žiro-račun, odnosno u budžet Republike Srbije, pa odatle ako dođe - dođe, ako ne dođe - ne dođe.
Toliko, gospodine ministre, o vašem pokušaju da regulišete ovo Predlogom zakona o budžetskom sistemu. Mislim da ovo treba, što se tiče Vojvodine, lokalne samouprave i mnogih drugih pozicija, daleko bolje i pravičnije da se reši.
Ovaj prvi deo mog amandmana svakako nisam podneo da bih rekao, niti to Liga socijaldemokrata Vojvodine ikada može da kaže, da neka sredstva ne pripadaju Vojvodini.
Liga i ja smo protiv principa, govorio sam o njemu pre podne, na toj poziciji predizborni investicioni plan, odnosno ta kancelarija za taj predizborni investicioni plan gde je predviđeno, da ponovim, 9,8 milijardi ostatku Republike Srbije, bez Vojvodine, a Vojvodini 9 milijardi. To je bezmalo 50:50 posto, što veoma, da ne kažem, liči na podvalu, da bi građanima Republike Srbije i građanima Vojvodine moglo da se kaže, po nekima, eto vi Vojvođani, vama je dato 50%, šta vi još hoćete.
Stoga predlažem da se stvarno kada su u pitanju te tri nadležnosti, odnosno najmanje 7% po tom članu 184. Ustava Republike Srbije, iznađe načina da se to sistemski reši i da nikada više nemamo ovakvih problema dok traje ovaj ustav, a daće Bog da će biti puno povoljnijih ustava ne samo za AP Vojvodinu nego za sve građane Republike Srbije.
Ima tu jedan zanimljiv odnos, ilustrovaću ga preko Fonda za razvoj Republike Srbije. U ovogodišnjem Predlogu budžeta Republike Srbije predloženo je da se taj fond dopuni sa sveže tri milijarde dinara. Nemam informaciju koliko ovog trenutka u tom fondu ima novaca, odnosno, kako se kaže u žargonu, koliko se vrti novaca. Ali kada se neko, da li organizacije, da li preduzetnik, da li pojedinac, sa teritorije AP Vojvodine javi ovom fondu na razne konkurse...
Imamo i zvanične informacije od strane direktorke ovog fonda koja je na pitanje "da li ova sredstva kojima vi raspolažete pripadaju i Vojvođanima" doslovce rekla – Vojvodina ima svoj Fond za razvoj i oni tamo treba da apliciraju, ali ponekad moramo da damo i nekom Vojvođaninu, jer, zamislite, jedino oni uredno vraćaju sve ono što uzmu iz ovog fonda. Fond za razvoj AP Vojvodine je u odnosu na ova sredstva koja su na raspolaganju u Fondu za razvoj Republike Srbije simboličan. I ja sam, kako je to malopre ispričala koleginica Jovanović, juče proveo divno popodne u Bajši. Zašto vam ovo govorim? To je mesto pored Bačke Topole, meni je mnogo drago, jer moja Bačka Topola se dugo godina zvala Kiš Bajša. Prvo je nastala Bajša pa tek onda Bačka Topola.
Želim da vas upoznam malo sa ovim mestom jer, verovali ili ne, u drugoj polovini XIX veka za dve decenije Bajšani su napravili tri crkve, tri crkve na istoj nadmorskoj visini, tri crkve koje imaju u milimetar istu visinu, tri crkve koje imaju u kvadratni metar istu površinu, nebitno je kojim su redom crkve građene. Uglavnom, u jednoj se mole katolici, pravoslavci u drugoj, nalaze se jedna pored druge i deli ih 30-ak metara, a udesno od pravoslavne je evangelistička, koja takođe nije više od 50 metara dalje. Zanimljivo je da su ljudi u tom XIX veku razmišljali o tome da je suživot neophodan, a mi u Vojvodini posle nekih dvadesetak godina, posle svega kroz šta smo prošli, tek sada svoje mlade naraštaje učimo toleranciji, odnosno imamo tu priliku.
Zašto spominjem Bajšu? U razgovoru koji sam imao sa njima rekoše mi da bi spas za tu našu Bajšu i za mnoge Bajše kako u Vojvodini tako u celoj Republici Srbiji bila tri-četiri preduzetnika koji će zaposliti od 10 do 15 radnika, ali sa kvalitetnim radnim mestima. Kvalitetno radno mesto je takvo radno mesto gde čovek odlazi zadovoljan, nasmejan ujutro na posao i gde još je zadovoljniji onog trenutka kada broji novac u koverti kada stigne plata. Ako Bajša ne dobije ili sve Bajše ne dobiju tih pedesetak radnih mesta koja su im neophodna da bi se mesta sačuvala, slika Srbije biće onakva kako smo čuli malopre od koleginice Jovanović - sedamdesetogodišnjaci po selima i, koliko ona reče, dvadeset dvoje. Verujte mi, takva će biti slika.
Da bi se do toga došlo ne mogu novci biti samo u Beogradu. Znači, novci moraju doći do AP Vojvodine i, što je još značajnije, moraju doći do lokalnih samouprava, jer lokalna samouprava je ta koja treba da kaže kome, gde, šta treba i kako treba da se uradi. Toliko o ovome.
Drugi deo amandmana odnosi se na to da se 4.780.000.000 dinara sa pozicije subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, odnosno subvencije Javnom preduzeću "Železnice Srbije", koja u predloženom zakonu iznosi 10,6 milijardi dinara, skine i da se stavi na poziciju - subvencije u poljoprivredi, koja je predviđena u iznosu od 15.220.000.000 dinara, i onda bi bilo okruglo bar 20 milijardi dinara.
Zašto sam ovo predložio? Katastrofa je pogodila poljoprivredne proizvođače u Republici Srbiji; krenulo je to sa poplavom, pa se nastavilo (mislim da je kolega Baralić danas govorio o tome) sa gradom, ledom a kulminacija svega je bila, barem što se nas na severu Bačke tiče, suša, katastrofalna suša; umanjila je prinos za 60% u odnosu na prošlogodišnji.
Pojedini ministri su imali smelosti da nedavno poljoprivrednim proizvođačima obećaju da će im obezbediti čak jednokratnu nadoknadu, da li 8.000, da li 10.000 dinara. Ali, ti poljoprivrednici, koji su toliko puta prevareni, nisu imali prilike da pogledaju ovaj predlog budžeta i da vide da nema pozicije u ovom predloženom budžetu i da niko nema ozbiljne namere da im to isplati.
Mrvice će opet doći poljoprivrednim proizvođačima. Ali, da znate da je ove godine posejano toliko pšenice da ćemo imati za kifle, a za hleb ćemo morati da uvozimo. Nastavi li se tako, i kifle ćemo u dogledno vreme uvoziti.
Obradovalo me ovo što kaže koleginica Jovanović da su u okolini Kragujevca prasići 80 - 90 dinara; hoću da im poručim da dođu kod mene na sever Bačke, gde je onaj ko dobije 70 dinara za kilogram prasetine izuzetno dobro prošao. Dobrodošli, pa da trgujemo; bar u tome da sarađujemo.
Što se tiče železnice, dozvolite mi, Vojvodina je do 1914. godine imala najgušću železničku mrežu u Evropi, tj. 8,7 kilometara pruge na 10.000 stanovnika ili ukupno 2.200 kilometara pruge. Sama železnica je u proteklom periodu prošla kroz niz reorganizacija i to je dovelo do toga da je dospela u mnogo tešku situaciju. Ne kažem da je za sve odgovoran menadžment koji sada vodi Javno preduzeće "Železnice Srbije", ali ne vidim da su sposobni da izvuku železnicu iz svega ovoga u šta je upala.
Želim da podsetim na ono što je urađeno za vreme postojanja ŽTO Novi Sad, od 1. januara 1977. do 31. decembra 1989, kada nam je oduzeto: remontovano je više od 527 kilometara pruge u Pokrajini; sve pruge su elektrificirane; nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva, 10 elektromotornih vozila i druga oprema. Uvedena je nulta faza informacionog sistema za praćenje vozova; ukinuta je parna vuča; nabavljeno više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 kilometara na sat. Vojvodina je tada imala 44 električne lokomotive, 94 dizel-lokomotive, 13 parnih lokomotiva, 161 putnička kola, 67 šinobusa, na hiljade teretnih vagona svih vrsta. Godine 1989. železnicom je u Vojvodini otpremljeno 16,58 miliona putnika, broj zaposlenih je bio 13.600. Postojali su poslovni vozovi, zatim "Avala ekspres", kao i radnički vozovi.
Šta se desilo kada je ukinut ŽTO Novi Sad? Sva vozna i vučna sredstva su oteta od Vojvodine i pridružena ŽTO Beograd koja naplaćuje njihovo iznajmljivanje. Danas je ukupna dužina pruga na teritoriji Vojvodine 1.735 kilometara, ali se od toga koristi svega 1.000 kilometara. Red vožnje je redukovan, ne održava se, a zakašnjenja su ogromna, vozovi su u smanjenom sastavu, higijena nezadovoljavajuća. Iako su cene niske, nema putnika, a ni robe, jer se ne poštuju osnovni principi - redovitost, tačnost i čistoća.
Godine 2005. u Vojvodini je prevezeno 3,61 milion putnika, a, da vas podsetim, 1989. godine 16,58 miliona. Godine 2005. utovareno je 1,82 miliona tona robe, 1989. godine, podsećanja radi, 6,19 miliona tona. Istovareno je 2005. godine 2,16 miliona tona, 1989. godine 7,80 miliona tona. Danas u Vojvodini u ŽTP-u ima oko 6.200 zaposlenih, 1989. godine bilo ih je 13.600.
Kao poseban kuriozitet želim da istaknem da je brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prešao put od Subotice do Beograda za tri časa i petnaest minuta, godine 1989. za dva časa, a danas, 2007. godine, za tri časa i osam minuta piše po redu vožnje, ali kada stigne za pet i po sati, to je i te kako dobar rezultat.
S obzirom na to da železnica, infrastruktura, vozna i vučna sredstva, jeste u suštini, po novim evropskim propisima, javno dobro u opštoj upotrebi, predmet za privređivanje i zapošljavanje, te sticanje dobiti, to je prirodno da cela železnička infrastruktura treba da pripada teritoriji na kojoj se nalazi, odnosno ovo o čemu sam govorio - Vojvodini.
Da vas podsetim, ne tako davno, ne znam da li ima mesec dana, predložio sam, kada su bila poslanička pitanja, da poslanici, ako neće drugi onda sigurno poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i poslanička grupa Vojvođanski poslanici, odu i da pomognu građanima Republike Srbije da se vozaju u drugoj klasi koja će biti čista. Ako nemate drugog načina, molim vas, polazna stanica je Subotica, svih šest vagona koje poseduje ŽTO Beograd dovezite u Suboticu i ja vam garantujem da ćemo ih tako očistiti, ali vas molim da kad budu tako čista da ih i dalje održavate na tom nivou. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. razdele 3, 15 i 17 amandman je podneo narodni poslanik Riza Halimi.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.