Hvala.
Da li se još neko javlja za reč? Izvolite.
Ima reč narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god smo usvajali budžet, govoreno nam je – u redu, da opredelimo deo sredstava za neke druge namene, ali morate naći mesto i prostor odakle će se ta sredstva uzeti.
Upravo, SRS u svakom svom amandmanu kaže gde treba opredeliti sredstva, gde smatramo da su sredstva potrebnija, i uvek govorimo o tome odakle ta sredstva treba uzeti. Jer, uglavnom su opredeljena negde ne zato što je državi tamo najpotrebnije, nego zato što su neki drugi interesi u pitanju, lični interesi.
Sećate se zakona koji smo usvajali u onom mandatu, a vezan je za skijališta i za mogućnost privatizacije skijališta? Upravo je narodni poslanik, gospodin Veljko Kovačević, predlažući amandman na član 5.ovog zakona, rekao da se smanji deo koji se odvaja za skijališta, a vrlo dobro znamo, samo što slika nije postavljena – ko će biti budući vlasnik tih skijališta. Jer ste vi, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, kada ste delili Srbiju na spahiluke, tačno odredili kome će šta da pripadne – nekome NIS, nekome EPS, nekome neka druga bogatstva, a nekima, pored Lutrije Srbije, da ih sada ne imenujem, i skijališta. Jednom ministru, koji se vrlo razume u ekonomiju, odredili ste i ta skijališta, pored ostalog.
Dakle, amandman je glasio: ''U članu 5. razdeo 15, funkcija 473, ekonomska klasifikacija 451, u kolonama 6. i 8, iznos od 2.710.000.000 miliona zamenjuje se iznosom od 2.110.000.000 miliona dinara'', a 600 miliona dinara od ovih sredstava, upravo sredstva koja su predviđena za skijališta, gospodin Kovačević je potcrtao. Jer, u ovom delu budžeta se kaže – Subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama.
Deo sredstava ove aproprijacije u iznosu od 100 miliona dinara namenjen je turističkim organizacijama, destinacijama ... malo je sitno pisano, destinacijskim menadžment organizacijama i institucijama i organizacijama za projekte razvoja turizma.
Mi smatramo da taj deo sredstava treba da ostane i da bude plasiran, jer Srbija još nije na turizmu ni deseti deo uradila od onoga što može, i da se posle toga sredstva višestruko vraćaju, upravo, od tog turizma.
Zatim, dolazi deo koji se odnosi na ''Skijališta Srbije'' – za izgradnju, modernizaciju i infrastrukturno opremanje ski centara.
Neću da govorim, dame i gospodo narodni poslanici, da smo imali izuzetno lepo opremljeno skijalište na Zlatiboru, koje se zove Tornik, neću da govorim o Kopaoniku, o skijalištima na Kopaoniku koja su prijatelji ''demokratora'', na krilima ''belog anđela'', uništili. Ali ću da govorim o tome da se, kada smo usvajali Zakon o skijalištima, jasno videlo ko ima aspiracije da preuzme taj deo turističke ponude i da država ulaže, a da se posle, maltene, na ''hvala lepo'', kao što su, uostalom, sve privatizacije, malo jače privatizacije urađene, preda toj gospodi.
Smatramo da to ne bi bilo poželjno.
Amandman se, kaže Vlada, ne prihvata iz razloga što se predlaže smanjenje sredstava namenjenih za subvencije u turizmu od 600 miliona. Ne u turizmu, nego je to na konkretnog potrošača dela budžeta. Kaže se dalje – što bi značajno smanjilo sredstva neophodna za razvoj ove oblasti...
U obrazloženju amandmana je navedeno da je potrebno povećati sredstva namenjena subvencijama u poljoprivredi.
Naravno, gospodine ministre, evo, tri-četiri amandmana pre ovoga su, upravo, govorila odakle da uzmete pare, gde da ih usmerite u poljoprivredi, pa i da odavde uzmete tih 600 miliona.
Međutim, to nije sadržano u amandmanu. Da čitate obrazloženje amandmana, onda biste videli da je u obrazloženju amandmana to napisano.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada dođe vreme za usvajanje amandmana, predlažem i poslanicima vladajuće koalicije da ovaj amandman usvoje.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 5. razdeo 19. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Ranđelović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 26. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. razdeo 19. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, evo jednog amandmana za koji mislim da je posledica nesrećnog slučaja, odnosno nerazumevanja šta znači donacija nevladinim organizacijama.
Uzdam se u to da je gospođica Jovanović pomislila da se radi o nevladinim organizacijama na osnovu onoga što se obično podrazumeva pod tim imenom. Moram da kažem da se razdeo 19, funkcija 10, ekonomska klasifikacija 481 odnosi na nevladine organizacije koje se samo tako nesrećno zovu. Inače, radi se o udruženjima boraca, udruženjima ratnih vojnih invalida, udruženju boraca iz ratova od 1990. godine i nekim udruženjima koja se bave negovanjem oslobodilačke tradicije.
Potpuno sam siguran da gospođica Jovanović nije imala nameru da se ovim organizacijama oduzmu sredstva za finansiranje predviđenih projekata, već, verovatno, nekim drugim nevladinim organizacijama, o kojima ni ona, ni ja baš nemamo neko pozitivno mišljenje.
Ako to nije bila zabuna, onda imamo ozbiljan problem, ali ne verujem da bilo ko od poslanika SRS-a ima nešto protiv finansiranja ovakvih udruženja, koja okupljaju, pre svega, patriotske snage, znači, ratne vojne invalide i borce iz prethodnih ratova. Međutim, tu imamo jedan drugi problem.
Gospodine ministre, sredstva za ovu namenu su predviđena u iznosu od 65 miliona. Moram da vam kažem da su prošle godine ta sredstva bila predviđena u iznosu od 72 miliona. Ne znam zašto je došlo do ovog smanjenja, iako sam vam i ja lično pisao pismo, a Ministarstvo za rad i socijalna pitanja je upravo na ovoj poziciji tražilo iznos od 120 miliona dinara.
Moram da vam kažem šta se finansira iz ovih 120 miliona dinara, pa će vam onda biti jasna opravdanost našeg zahteva. Naime, iz ovih sredstava se finansira banjsko-klimatski oporavak ratnih vojnih invalida, naročito onih iz ratova od 1990. godine, jer je, iako je to Zakonom o boračko-invalidskoj zaštiti predviđeno kao obaveza, nedostatak sredstava za ovu poziciju u budžetu prethodnih godina doveo do toga da smo kroz ova sredstva finansirali taj banjsko-klimatski oporavak najtežih ratnih vojnih invalida.
Takođe, iz ovih sredstava se finansiraju stipendije, pre svega, dece palih boraca i dece ratnih vojnih invalida, koja su na višim školama i fakultetima, a ne finansiraju se kroz redovna sredstva iz Ministarstva.
Mi ovim sredstvima finansiramo i nabavku lekova i nekih preparata koji nisu na pozitivnoj listi, a koji koštaju mnogo, pa ratni vojni invalidi ne mogu da ih plate od svojih primanja, jer, nažalost, Srbija je jedna od retkih zemalja gde boračko-invalidska zaštita, odnosno zdravstvena zaštita ratnih vojnih invalida nije besplatna, već je na nivou zdravstvene zaštite zaposlenih. Jasno je i vama i svima ostalima da nivo zdravstvene zaštite za zaposlene osobe ne odgovara potrebama zdravstvene zaštite, pre svega, ratnih vojnih invalida, koji su ceo svoj život bolesni i znatna sredstva troše na nabavku lekova i na neke preparate, pre svega, na bazi vitamina B.
Ne bih to detaljnije obrazlagao. Moram priznati da tu postoji i moja greška, koja je nastala zbog toga što na ovom formatu koji nam je dat nisam bio siguran da li je iznos na toj poziciji 85 miliona ili 65 miliona. Dobio sam informaciju da je to 85 miliona, čime bismo mi bili apsolutno zadovoljni i ne bismo uložili amandman.
S obzirom na to da sam to naknadno saznao, a vreme za podnošenje amandmana je isteklo, vidim da sam propustio priliku da ispravimo tu poziciju, inače bih sigurno tražio amandmanom da se sredstva na ovoj poziciji povećaju, upravo iz ovih razloga koje sam vam rekao, jer nije sigurno da će u 2008. godini, odnosno nije sigurno kada će u 2008. godini biti donet zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji bi ispravio ovu nelogičnost i omogućio da se, pre svega, banjsko-klimatski oporavak i nabavka lekova finansiraju iz redovnih sredstava budžeta, a ne preko ovih udruženja.
Još jednu stvar bih želeo, gospodine ministre, u ovoj poziciji da vam napomenem, da imamo problem oko stambene izgradnje. Ja sam vam to pisao, mislim da ste to pismo pročitali. U prošloj godini je budžetom predviđeno 380 miliona 457 hiljada dinara za stambenu izgradnju, a dobijeno je 322 miliona 185 hiljada i 75 dinara.
Kada ovako pogledate, to je negde oko 57-58 miliona dinara. Možda za ljude koji raspolažu milijardama i koji prave budžet to i nije mnogo para, i ja to prihvatam kao činjenicu, međutim, morate da znate da zbog toga što je ovoliko sredstava izostalo, u dva grada, oko 40 porodica ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, znači, govorim o Raški i o Vranju, neće imati završene stanove, neće imati završene objekte, iako su planirali da se u ovoj godini usele. S obzirom na to da je u ovoj godini predviđeno oko 50-ak miliona dinara za stambenu izgradnju, nadam se da će to biti dovoljno da se bar u ova dva grada završe objekti.
Međutim, gospodine ministre, moramo da se vratimo na jedno obećanje iz 2006. godine, premijera, gospodina Koštunice, i gospodina Velimira Ilića, koji su obećali da će se svake godine, u naredne tri do četiri godine, iz budžeta izdvajati 4,5 miliona evra za stambenu izgradnju ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. Nažalost, od toga, izgleda, u ovoj godini nema ništa, jer, prema informacijama koje smo dobili iz Ministarstva, ta sredstva u ovoj godini u NIP-u nisu predviđena.
Zbog toga sam predložio potpredsedniku Vlade, gospodinu Đeliću, projekat, ali, nažalost, na tome se ne radi mnogo, da zajedničkim sredstvima, lokalna samouprava, korisnici tih stanova, odnosno ratni vojni invalidi i porodice palih boraca i država, iznađemo mogućnosti, napravimo jedan projekat koji će omogućiti da se izgradi 1.500 stanova, koliko je, otprilike, potrebno za zbrinjavanje ove populacije.
Da vam ponovim sad taj plan, jer čak ni od gospodina Đelića, koji mi je čvrsto obećao da će se angažovati na tome, da taj problem rešimo, nema ništa.
Dobro, možda ima još nekoga koga nije slagao, a mislim da me još nije slagao, jer neću baš lako odustati od ove ideje, jer nemam drugu alternativu, gospodine ministre, nego da nateram državu i lokalnu samoupravu u tim gradovima da ovaj problem zajednički rešimo.
Ponoviću vam ukratko, možda se još jedanput zainteresujete, o čemu se radi. Znači, lokalne samouprave treba da obezbede besplatnu lokaciju i infrastrukturu, ratni vojni invalidi, odnosno korisnici stanova, da snose troškove stambene izgradnje, odnosno klasične izgradnje, a da država, koja, faktički, ima obavezu da im reši stambeni problem, obezbedi izvor kreditiranja i, ako je moguće, preuzme obavezu kamate. To bi u narednih 20-ak godina rasteretilo državu i budžet, odnosno država bi s malim iznosom sredstava učestvovala u rešavanju ovog problema.
Na ovaj način ćemo, nadam se, u naredne tri godine uspeti da rešimo svih 1500 slučajeva, i to je jedini način da ti ljudi, u dogledno vreme, mogu da očekuju rešavanje svog stambenog pitanja, odnosno dobijanje krova nad glavom. Država će svoju obavezu u tom smislu moći da prolongira u narednih 20-ak godina.
Ne bih više da oduzimam vreme, ali se nadam da sam vas još jedanput zainteresovao za ovaj projekat, da zajednički, s gospodinom Đelićem i gospodinom Rasimom Ljajićem, uložite napor da ovaj projekat napokon zaživi, jer je to za nas, učesnike ratova, pre svega, one od 1990. godine, ključno pitanje i jedan od najvećih problema s kojim se suočavamo, a koji nećemo moći da rešimo bez zajedničkog angažovanja.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je bio pre mene očigledno nije razumeo suštinu amandmana. Reč je o tome da, kao što smo i do sada tvrdili, ovaj budžet nije transparentan, kako to vole ovi iz DOS-a da kažu. Znači, ne znamo ko od nevladinih organizacija dobija sredstva. Ovaj amandman je podnet samo u svrhu da pokušamo da isprovociramo Vladu Republike Srbije da nam kaže kome će i koliko sredstava da opredeli, i ništa više.
Za predlog koji ste sada izneli ne mogu da kažem da ne postoji, jer postoji, ali je sramota za jednu državu da se prema tom problemu ovako odnosi i da udruženja boraca i ratnih vojnih invalida moraju da se bore za svoja prava. Njihova prava treba da rešava država, pre nego što uopšte dođe do posledica. Međutim, izgleda da, uopšte, od 5. oktobra, naovamo, država uporno izbegava svaku odgovornost za bilo kakvu posledicu koja je nastala reagovanjem državnog organa.
Imam, čak, i jedno ružno iskustvo, koje sam juče čuo, reći ću kasnije ime i prezime sudije. Reč je o tome da je jedan mladić iz opštine Golubac, koji je bio u Kopnenoj zoni na jugu Srbije, proveo je tamo šest meseci, u 32. godini preminuo. Njegovi roditelji već pet godina pokušavaju da saznaju uzrok smrti. Obratili su se i sudu i juče je bilo jedno ročište. Sudija je majci tog preminulog vojnika rekao nešto što je van svake pameti – da pravdu potraži preko novinskih članaka, ne preko suda, što je van svake granice dobrog ukusa.
To je, nažalost, primer kako se naša država odnosi prema ljudima koji su branili državu. Neki od njih nisu žalili ni živote, neki su preživeli srećom, ali uz ozbiljne posledice, i briga je države kako će ti ljudi da se vrate u društvo i da nastave da žive, koliko je to moguće. Međutim, DOS-ova vlast nema razumevanja za probleme građana koji su braneći zemlju postali invalidi.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 5. razdeo 21. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je amandman koji je SRS već nekoliko puta podnosila kada je u pitanju budžet, jer je očigledno da imamo institucije koje se preklapaju. Očigledno je da Vlada DOS-a u ovih prethodnih sedam godina nije našla za shodno da uradi jednu funkcionalnu analizu kompletne državne uprave i da vidi mesta gde se nadležnosti i poslovi preklapaju, pa da na osnovu toga izvrši racionalizaciju samih institucija.
Mi u razdelu 21. imamo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Agenciju za zaštitu životne sredine i Fond za zaštitu životne sredine. Ovaj amandman odnosi se, konkretno, na Agenciju za zaštitu životne sredine.
SRS, dakle, principijelno nastupa, u želji da se smanji broj agencija, čiji je broj neprimeren ekonomskoj snazi Srbije. Kao što rekoh, često se poslovi preklapaju, a troškovi su ogromni. Nastoji se da se, ukidanjem Agencije za životnu sredinu, poslovi prebace u nadležnost Ministarstva za životnu sredinu.
Mislim da je to sasvim logično, ako uz to imamo i činjenicu da pri Ministarstvu imamo i Fond za zaštitu životne sredine, da je samo u okviru Agencije i Ministarstva zaposleno negde oko 390 ljudi, a u okviru Fonda, takođe, imamo izvestan broj zaposlenih; u Predlogu budžeta nije rečeno koliko, ali vidi se da se radi o dvadesetak-trideset zaposlenih, na osnovu predviđenih sredstava za plate.
Znači, očigledno je preklapanje nadležnosti, očigledna je potreba za ozbiljnijom racionalizacijom agencija za zaštitu životne sredine.
Ono što je za mene još neprihvatljivo u odnosu Vlade prema građanima, prema Narodnoj skupštini, jeste činjenica da za ovaj jako veliki iznos od milijardu i 383 miliona dinara, znači, nekih 17 miliona evra u okviru Fonda za zaštitu životne sredine, imamo jedno izuzetno šturo objašnjenje u Predlogu zakona, pa bih vam ga pročitao. Znači, 17 miliona evra, ni manje, ni više, u jednom pasusu je obrazloženo – kao ''izdaci za specijalne usluge koji obuhvataju sredstva za izradu projektne dokumentacije, za sanaciju postojećih i izgradnju regionalnih deponija u Republici Srbiji''.
To je jedno uopšteno objašnjenje, gde se konkretno ne navode niti lokacije na kojima će, eventualno, biti građene te deponije, niti se vidi bilo kakav plan. Ogromna sredstva budžetskih korisnika tek tako se raspodeljuju, bez ikakve kontrole, rekao bih, Narodne skupštine, i to je još jedan od razloga zbog čega smatramo da u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine treba uraditi ozbiljniju analizu, izvršiti ozbiljniju racionalizaciju, da bismo u ovoj situaciji, kad je javna potrošnja daleko iznad mogućnosti naše privrede, mogli da računamo da nešto od tih sredstava kojima raspolaže ova država ode i u investicije, a ne sve u ličnu potrošnju.
Pozivam vas da imate razumevanja za ovaj amandman, da pogledate kako su raspodeljena sredstva u okviru Ministarstva za životnu sredinu. Siguran sam da ćete da prepoznate neracionalnosti i potrebu da se ozbiljnije radi, a, nadam se, i prihvatajući ovaj moj amandman. Hvala vam.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Poštovane kolege, poštovani građani, ja ću povodom ovog amandmana da ponovo iskoristim priliku da iznesem politički stav o stvaranju paradržavnih organa, koji u velikoj meri opterećuju budžetsku potrošnju i ovaj budžet koji je pred nama kao svojevrstan plan prihoda i rashoda.
To ću pokazati na primeru ne samo ove agencije za zaštitu životne sredine, nego i one antidoping, o kojoj će govoriti moj kolega Vlado Sekulić, na primeru Agencije za promociju izvoza i stranih ulaganja, o kojoj će govoriti Saša Valjarević, i one dve agencije koje i nisu na popisu onih koji troše budžetska sredstva, ali u najvećoj meri zloupotrebljavaju javna sredstva, time što rade privatizaciju, u ime države a za svoju korist, i na onaj način rade likvidaciju banaka i razvlače državnu imovinu, bez ikakve kontrole i podnošenja računa o tome.
Da li ima većeg razvlačenja državne imovine i nekontrolisanog trošenja budžeta ako dve agencije, koje ovde nisu na popisu onih koji troše, kao direktni korisnici, za plate, grejanje, osvetljenje, telefone i kompjuterske softvere, nego, upravo, po tome što vam, npr, gospodine ministre, prodaju imovinu države kao društvenu imovinu, pominjala sam jutros ''Robne kuće'', čime brukaju državu, nas i sve ostale, kao potpuno neodgovorne i nepismene ljude.
Vi ostvarujete svojevrsnu kontrolu trošenja sredstava samo unutar svog sistema, po hijerarhiji. Znači, ministar za finansije je u prilici, nisam sigurna da kontroliše, ali je u prilici da kontroliše budžetske korisnike, do onih najnižih, u lokalnim samoupravama. Ali, kako mi da kontrolišemo vas, ako duplirate državni aparat, pa nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine prenosite delom na Agenciju, delom na Fond, pa se preko tih agencija, ne samo ove, bavite i kreditiranjem, i promocijom, i marketingom, i brendiranjem, i svim onim što nije, po prirodi, vaš posao, a ono što jeste vaš posao, kao državnih organa, prepuštate onima koje ne možemo da kontrolišemo?
Kako se to radi? Jedna od vrlo interesantnih je Agencija za strane direktne investicije, odnosno privlačenje stranih direktnih investicija, svi u narodu je znaju pod imenom SIEPA. Poznata je jer njom rukovodi jedan od istaknutih članova G17, gospođa Jasna Matić, koja je nizom uredaba dobila delokrug i ogromna sredstva za finansiranje, navodno, otvaranja novih radnih mesta.
U trenutku kada šef gospođe Matić dolazi na mesto ministra za privredu i privatizaciju, ne može više Jasna Matić da se pita ko daje ta podsticajna sredstva, nego se donosi uredba, menja se uredba iz 2006. godine.
To je ona u kojoj je objavljena još jedna paradržavna organizacija, Kancelarija za Nacionalni investicioni plan, u kojoj sada gospodin Dinkić, kao ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, tako se formalno zove, postaje čovek koji odobrava, odnosno proverava garancije za uzeta sredstva.
Dragi građani, znate kako se ponašaju direktori koji neka plaćanja izvršavaju? Znate, njima su se donosili akceptni nalozi na ruke, da se zna gde je carina, odnosno zloupotreba javnog položaja i reketiranje ljudi se obavljalo tako što se određivao čovek koji prima bitan dokumenat za realizaciju posla. Tada akceptni nalog, danas menicu, ili garanciju, prima gospodin Dinkić u ime države, da bi delio državna sredstva, zato što to ne radi ni banka za izvoz, nego radi Agencija za promociju stranih ulaganja.
Šta su promovisali? U vašem memorandumu, gospodine ministre, koji je prilog budžetu, stoji da je u prošloj godini bilo 3,5 milijarde stranih direktnih investicija. Od toga, 90% je, u stvari, privatizacija. Znači, prodaja onoga što se zove društvena i državna imovina. Šta su promovisali? Znači, 0,8, tj. 800 miliona evra je bio prihod u prošloj godini kao rezultat rada ove agencije.
Koliki su im troškovi bili? O tome ću, dragi građani, da vam govorim kada dobijem završni račun za 2007. godinu, o tom budžetu, kao i svi drugi poslanici. Sigurno znam da se troškovi postojanja ove agencije, i mnogih drugi, ne mogu opravdati onim što je prihod od 0,8 miliona evra u prošloj godini.
Ono što je najzanimljivije i zbog čega i protestujemo, principijelno i politički, protiv osnivanja agencija, jeste što one raspolažu sredstvima po principu Fonda za razvoj; imaju najjeftinija sredstva, kojima pristup obično imaju politički finansijeri aktuelnih stranaka, što se može videti i po kreditima koje su dobijali ljudi kod Fonda za razvoj.
O tome govore ne samo sudski procesi i krivične prijave, nego možete da odete i da pogledate u Fondu za razvoj portfelj kredita. Znači, kako napunimo budžet, donošenjem odluka i plaćanjem poreza, onda neki mali feudalci koji vode ministarstva, pod čijom su nadležnošću te agencije, dele sredstva pod povoljnijim, beneficiranim uslovima, prijateljima, finansijerima, a i veliki investitori čine sve napore i preduzimaju sve mere da dođu do tih najpovoljnijih sredstava.
Znači, dvostruko štetna politika, pogubna politika, koja ljude uči da je dobro da se svrstavaju u političke tabore, da koriste sredstva po beneficiranim cenama, a ne da se bore na tržištu, produktivnošću i boljom proizvodnjom, da bi to realizovali.
Ima još nešto u ovom zbiru i memorandumu, gospodine ministre.
Rekli ste da je priliv stranih investicija 3,5 miliona evra, a nigde nisam videla da ste izneli podatak da imamo neto odliv kapitala po osnovu investicija. Ne vidim da ste negde oduzeli ili knjižili kupovinu ''Telekoma'' Republike Srpske, koji jeste dobar potez, ali, prosto, zbog istinitosti obuhvata onoga što se zove priliv, ne vidim da ste to negde obuhvatili ovim vašim planom. Znači, nebrojano, ministre, agencija i onih koji se zovu fondovi ili slično, rade posao u ime države, a mahom za svoj račun ili račun svojih političkih prijatelja.
Uvid u prihode i rashode imate isključivo vi. Uticaj, takođe, imate isključivo vi. Vi ste ti koji primate zahteve svih ministarstava i svih agencija. Time što ćete nekome odobriti zahtev, a nekome smanjiti, vi uređujete ovu državu. Državnoj revizorskoj instituciji ste prepolovili zahteve, nećete kontrolu. Nekoj od agencija, poput onih koji se bave promocijom turizma, dodelom kredita za tu namenu od 100 miliona, po varijanti budžeta koju sam samo imala na uvid, povećali ste sredstva.
Zar to ne govori jasno o razlozima kojima se Vlada rukovodi kada formira agencije i kada daje sredstva, kada želi da izbegne kontrolu i da time na narodnom novcu jača svoj lični politički uticaj.