Pošto moj kolega Dragan Vujadinović neguje princip CIP-a – cifre ispred politike, kolega Vujadinoviću, ja bih bio zadovoljan, a nadam se i građani Republike Srbije, pogotovo građani Bora, da izađete, pa da nam kažete koliko je RTB Bor imao zaposlenih  '70. godine, '80, '90, 2000. i koliko je proizvodio '70, '80,... pa onda uporedite sa 2001, 2002, 2003. i narednim godinama.
Komparacijom tih podataka bi se tek shvatilo na koje grane je Bor spao i zašto hoće da ga... To naravno nema veze, što vi kažete, sa bilo kojom firmom. Jednostavno, mislim da bi država trebalo da bude strateški zainteresovana za jedan takav kombinat kao što je RT Bor, da ga ne prepusti bilo kom pojedincu, bez obzira na to kako se zove i koliko novca ima, nego da to bude nešto što se zove strateški državni interes. Hvala

Narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Moj odgovor je sigurno već svima poznat i prepoznatljiv. Bio je tu gde je bio, ali njegova pasiva, u pasivi stoji 600 miliona dolara i on ne može da radi već odavno, deceniju ne može, kad se gleda ekonomska logika, da radi, pa je ušao u restrukturiranje, odnosno otpust dugova restrukturiranja, da se vidi šta će s tim bilansom biti. To je priča. Hvala.

Narodni poslanik Žarko Obradović, nadam se da ovim završavamo polemiku.

Gospodine predsedavajući, nemojte se vi nervirati. Ministre, vi radite svoj posao, mi radimo svoj posao. Ako je vama dosadno slušati mene i kolege, slobodno nađite drugo zanimanje. Ovo je Narodna skupština i vi ste u Narodnoj skupštini. Kad smo mi u Vladi, drugi je tretman. Prema tome, akomodujte se, što kažu ovi ljudi, ako vam se ne dopada, nađite drugi posao.
Gospodine Vujadinoviću, rekli ste – cifre ispred politike, malopre ste pomenuli 500 miliona pasive, sad 600 miliona. Šta je tačno?

Da li se još neko javlja povodom amandmana? (Ne)
Na član 6. razdeo 56. amandman je podneo narodni poslanik dr Ninoslav Dimitrijević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Po Poslovniku, narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Dame i gospodo, narodni poslanici, vrlo ću kratko. Pozivam se na čl. 225. i 226.
Pre nego što postavim pitanje, gospodine Vujadinoviću, prodate su sve mlekare i plaćaju građani najskuplje mleko u okruženju, prodate su sve uljare i građani plaćaju najskuplje ulje u okruženju, prodate su sve šećerane i građani plaćaju najskuplji šećer.
A propo činjenica i cifara, moje pitanje glasi – Rasim Ljajić je u septembru dao izjavu da će svi penzioneri čija je penzija niža od 8.600 dobiti jednokratnu novčanu pomoć. Moram da vam kažem da se danas, ceo dan, javljaju penzioneri iz Sremske Mitrovice, konkretno, grupa invalidskih penzionera, čije su penzije niže od 8.600, ali su njihovi zahtevi odbijeni. Pitam ministra, zašto? Da li je to bilo samo predizborno obećanje ili će svi imati to pravo?
Pogledajte u kakvom stanju se nalaze penzioneri Srbije, kada ljudi vape za pomoć od 2.000 dinara. To su činjenice.
Dakle, ponavljam, da li će invalidski penzioneri dobiti novačnu pomoć ako ispunjavaju uslov da imaju manje od 8.600, kada i zašto to ne dobijaju?

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević, o svom amandmanu.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, ja ću ukratko pokušati da objasnim suštinu mog amandmana.
Radi se, zapravo, o Zdravstvenom centru Negotin, koji je oštećen na više načina po novom planu mreže zdravstvenih ustanova.
Da bih obrazložio ovaj amandman, kratko ću se osvrnuti na opšte stanje u zdravstvu trenutno, u 2007, pa uopšte, od 2000. godine.
Koliko Vlada ceni zdravstvo možemo da sagledamo u činjenici da je svega 6,4% od bruto društvenog proizvoda odvojeno za zdravstvo. Toliko Vlada ceni zdravlje onih ljudi koji su zdravi, da se ne razbole, što pripada preventivnom zdravstvu. Toliko ceni i bolesne ljude, koji se leče, inače, u primarnom, sekundarnom i tercijalnom zdravstvu. Zdravstvene radnike ceni u onom obimu koliko mogu da pruže uslove za lečenje, a pacijente – u meri u kojoj im omogućava da ti uslovi budu dobri.
To ne govorim slučajno, jer najčešće nezadovoljni pacijenti svoje nezadovoljstvo iskazuju zdravstvenim radnicima, iako zdravstveni radnici nisu krivi za sve ono što im je ukinuto, za sve ono što im je zakon ukinuo, ili omogućio, a podzakonska akta ukinula. Zato savetujem nezadovoljnim pacijentima da se ne svađaju sa zdravstvenim radnicima, nego da se svađaju sa Vladom, sa nadležnim ministrom, na kraju krajeva, neka se svađaju tako što odu do glasačke kutije i tu izraze svoje nezadovoljstvo.
Trenutno, država ima zdravstvo koje je sve više fiktivno, jedno zdravstvo u koje može samo da se zakune da postoji, ali to zdravstvo sve manje i manje pruža mogućnosti ljudima, u stvari, sve manje pruža mogućnost zadovoljavanja potreba osiguranika koji se leče. To ne odgovara realnim potrebama pacijenata, kako u velikim gradovima, tako i u onim najudaljenijim selima, jer nije dovoljno da postoji bolnica fiktivno, bolnica treba da ima određeni kapacitet, odnosno određeni broj kreveta, treba da ima određen broj zdravstvenih radnika koji mogu da pruže uslove, odnosno mogu da leče obolele ljude.
Mi u ovom trenutku to nemamo. Naime, mi u ovom trenutku imamo jednu filozofiju, koja se svuda sprovodi, pa i u zdravstvu, a to je da smanjimo broj radnika na pola da bismo povećali plate, ali ne sigurno duplo. Onda imamo, što se tiče zdravstva, mat situaciju, gde je obim posla toliki koliki je, gde će taj smanjeni broj zdravstvenih radnika, takođe, biti u nemogućnosti da pruži kvalitetnu uslugu pacijentu, jer obim posla ostaje isti, neće moći da koristi slobodne dane, radiće prekovremeno itd., a to mu se sve neće platiti, i vrtimo se u krug.
Inače, hoću da kažem, komparacije radi, da Republički zavod za zdravstveno osiguranje ima 2.576 zaposlenih, što je, otprilike, oko 2% i nešto više od ukupnog broja zdravstvenih radnika, i hoće da primi još ljudi da bi sebi omogućio kontinuitet u radu, a zdravstvenim ustanovama, pogotovo malim, to ne čini.
Hoću da kažem da od 1000 novoprimljenih ove godine planiranih za zdravstvo, 300 lekara i 700 sestara, Negotin nije dobio nijedno novo radno mesto.
Ovom prilikom bih hteo da postavim jedno pitanje – koja su to prava koja se ostvaruju iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, a odnose se na dobrovoljno zdravstveno osiguranje?
Inače, hoću da podsetim još nešto, da Zavod posluje sa deficitom, a to znači da će to ponovo pacijenti osetiti po svojim naknadama, na koje imaju pravo, a neće moći da ih ostvare zbog nedostatka novca, takođe, po lekovima na recept, pomagalima u apotekama, lekovima i medicinskoj opremom u zdravstvenim ustanovama.
Hoću da postavim i jedno poslaničko pitanje. Kada će se konačno formirati neuropsihijatrijske komisije koje treba da završe obradu predmeta za tuđu negu i pomoć?
Već godinu dana ti ljudi čekaju na ovu obradu. Da podsetim državu da su to najteži bolesnici. Radi se o nepokretnim ljudima, o ljudima koji, moram da kažem javnosti ovog puta, imaju rane po telu od ležanja i nelečenja, te se rane ne mogu izlečiti, skupo je njihovo lečenje, i vezuju člana domaćinstva za sebe, koji ne može da privređuje jer mora da čuva ovog koji je u krevetu.
Odnos države prema zdravstvu vidi se i iz toga što država duguje 42 milijarde doprinosa koje treba da uplati na teret Zavoda, a s obzirom na to da Zavod posluje sa deficitom, evo prilike da se pomogne građanima, korisnicima osiguranja. Takođe, država i prema korisnicima osiguranja koji nisu u stanju da za sebe uplaćuju poreze i doprinose za obavezne vidove zdravstvene zaštite, a ima ih milion i dvesta hiljada ljudi, prenosi iz svog budžeta u budžet Fonda svega četiri milijarde dinara, a potrebno je da prenese najmanje oko 20 milijardi dinara, prema proceni. Onda Fond ne izvršava obaveze prema zdravstvenim ustanovama, zdravstvene ustanove su nelikvidne prema farmaceutskim kućama itd.
Ono što bih još hteo da napomenem jeste da država manjka u zdravstvu. Trenutno se forsiraju transplantacije jetre, ali se pomalo zaboravlja na transplantacije bubrega, koje se, inače, rade već 10 i više godina i koje su za sada ekonomski najisplativije transplantacije, jer se ljudi skidaju sa hroničnog programa hemodijalize. Te transplantacije se rade u lošim uslovima, rade ih ljudi koji dolaze noću, danju, da to rade, nema dovoljno sredstava za tako nešto, a na zakon o transplantaciji, koji bi to regulisao, kao i program kadaveričnih transplantacija i kriterijume za kadaverične transplantacije, još se i ne pomišlja.
Ono što male zdravstvene centre muči, ljudi u malim opštinama, o kojima je govorio Žarko Obradović, odnosi se na opštine Bor i Negotin, na sve male opštine, jeste što je država, putem mehanizma izabranog lekara, oduzela upravo sva prava iz obaveznog lečenja zdravstvenog osiguranja; sve ono što im je zakon dozvolio, sada im je država, putem izabranog lekara, na jedan licemeran način oduzela.
Zašto? Zato što se danas sprovode neke provere komisije iz Fonda, pa se izabrani lekari koji najviše rade kontrolišu i te kontrole se zloupotrebljavaju da bi se takvi lekari, upravo, maltretirali i kažnjavali, nelegitimno i nelegalno, naročito u procesu kada jedan izabrani lekar preuzme pacijente od drugog izabranog kolege koji je otišao na bolovanje, godišnji odmor itd.
Kontrole se rade neregularno, na brzinu, bez prisustva lekara koji se kontroliše, i nepotpunim uvidom u dokumentaciju. Lekari se kažnjavaju sa 50, 60 i više hiljada dinara. Imao sam prilike sam da vidim jedan takav slučaj. Da ne kažem da je pacijentima koji žive na selu lečenje kod izabranog lekara nemoguće ako se taj izabrani lekar ne nalazi u njihovom selu, a u 90% slučajeva sela nemaju svog lekara, to je izabrani lekar u gradu.
Sada vi zamislite kakva je situacija kada se jedan starac ili starica, koji nemaju svoj automobil i dovoljno novca da plate taksi ili bilo koje drugo prevozno sredstvo, razbole i ne da dođu u seosku ambulantu koja se obilazi jednom ili dva puta nedeljno, već treba da dođu u Negotin, da dobiju pregled, uput i bilo šta, pa onda kod lekara specijaliste, pa da se vrate ponovo kod svog izabranog lekara da napiše recepte itd.
Stvaraju se ogromne gužve, na kraju ljudi kupuju lekove. To su anomalije koje ovo društvo proizvodi trenutno prema ovim ljudima.
Što se tiče samih lista lekova, one su, uglavnom, paralelne i tu se država hvali na prazno. Uglavnom su to liste gde su prisvojene paralele lekova. Najbolji lekovi nisu na listama. Takođe, ima mnogo bolesti za koje nema lekova na tim listama. Osim toga, ukinuto je pravo, odnosno izjednačena su prava lekara specijalista opšte medicine i lekara opšte prakse u propisivanju, odnosno nemogućnosti propisivanja recepata koji nisu na izveštaju.

Gospodine Dimitrijeviću, ja vas molim, ostaje vam pet minuta za sutra.