Zahvaljujem, generalu Božidaru Deliću.
Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton, a neka se pripremi Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Republike Srbije.
Molim za malo strpljenja, blizu smo kraja, još četiri govornika. Očekujem da do 22,00 časova to završimo.
Molim službu da zamoli predsednika Tadića da uđe u salu.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo i dragi prijatelji, reći ću nešto u ime svojih sunarodnika, Mađara, i, naravno, svih građana sa severa Banata, koji misle isto što ću ja reći u vezi Kosova i Metohije u sastavu Srbije.
Naši očevi, dede, pradede, čukundede su na ovim prostorima živeli, radili, gradili ovu državu i kada je bilo potrebe branili ovu državu. Ovde živimo i mi, u ovoj državi smo se školovali, tu radimo. Kad je trebalo braniti državu nismo pobegli iz zemlje nego smo je branili i u velikom broju, rame uz rame, sa Srbima i ostalim nacionalnim manjinama koji žive na ovoj teritoriji.
NATO agresori kada su bombardovali Srbiju, bombardovali su sve redom, a ne samo Srbe. I srpska i mađarska deca su noćima plakala kada su slušali NATO avione kako lete i bombarduju našu zemlju. Hoću reći da su nam sudbine povezane i upućeni smo jedni na druge, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Zajedno smo u svakom dobru i zlu.
Naša deca koja su doživela da ih bombarduju NATO agresori, nikada nam ne bi oprostili ukoliko bi mi pristali da se na tlu naše Srbije formira NATO država. Koji je to normalan čovek koji može NATO pakt nazivati našim prijateljima posle svog zla što su naneli našoj državi i našoj deci.
Više puta je rečeno da su Rusi prijatelji srpskog naroda, ja bih rekao da su Rusi prijatelji i Srba i Srbije sa svim građanima koji tu žive, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Naša deca za prijatelje ne biraju zlikovce koji ih tuku i bombarduju, nego prijatelje koji im pomažu.
Ovo sam sve rekao da bih dao do znanja svima da mi Mađari iz Srbije nemamo rezervnu domovinu u Mađarskoj, jer tamo smo samo stranci. Jedino smo u Srbiji svoj na svome. Srbija je naša jedina otadžbina. Mi Mađari smo svim srcem za Srbiju sa Kosovom i Metohijom i svim srcem za Tomislava Nikolića. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodinu Kišmartonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je posle NATO agresije 1999. godine ruski intelektualac Aleksandar Solženjicin napisao da nema nikakve razlike između NATO i Hitlera, da je uloga NATO pakta, odnosno Amerike kao predvodnice zapadne vojne alijanse, da na primeru i na bombardovanju Jugoslavije zastraši čitavu planetu i da nastavi sa takvom politikom.
Vi, koji ste tada bili u opoziciji, spremali se da uz pomoć Amerike 2000. godine preuzmete vlast i upadnete u ovaj današnji dom Narodne skupštine, verovatno niste verovali u te reči gospodina Solženjicina.
Ne kažem svi, ali većina od vas koja je svoju politiku i uspostavljanje vlasti u periodu od pre sedam godina gradila na dodvoravanju Americi i NATO paktu, Evropskoj uniji, i time podredila interese Srbije i srpskog naroda.
Danas imamo situaciju da ova rezolucija ima i politički i vojni aspekt. Politički, zbog činjenice da je sve ono što se dešavalo povod okupacije Kosova i Metohije prouzrokovalo da za Srbe tamo nema sigurnosti, za preostale Srbe, da preko 200 hiljada naših sunarodnika, koji su morali da izbegnu pod šiptarskim terorom i posle okupacije ne mogu da se vrate na svoja ognjišta. I vojni aspekt, zbog činjenice da i odlazeći predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, NATO kandidat na predstojećim izborima raspisanim za 20. januar, i da baš on, kao i njegova Demokratska stranka, iako su pristali da rezolucija ima ovakav karakter i da u njoj budu složene ovakve rečenice sa nekim nejasnoćama, koje ću da potenciram, i dalje zagovara evroatlantske integracije, ma šta to značilo za gubitak srpske teritorije.
Kao takvog Borisa Tadića vide i u Briselu. I njega i bruku za srpsku vojsku koja je ponižena za ovih sedam godina, od Tadićevog ministrovanja, preko Davinića, pa sada do Šutanovca, jer je naša delegacija, koju je predvodio kolega Ivica Dačić, boravila pre mesec dana u Briselu i NATO čelnici su nam, i u političkom delu obraćanja nama, kao i u bazi takozvanih savezničkih snaga Šejp, rekli da oni Srbiju vide uključenu potpuno u NATO pakt, pošto je aktuelna vlast potpisala ugovor o partnerstvu, takozvanom Partnerstvu za mir i da oni vide Srbiju bez Kosova i Metohije u svom sastavu.
Na moje pitanje šta to znači u odnosu NATO-a i Evropske unije, oni su rekli, zapravo, gospodin koji je portparol ili savetnik generalnog sekretara NATO alijanse Jap de Hop Shefera, da NATO sinhronizovano u političkom delu radi na usklađivanju svojih viđenja situacije u Srbiji, vezano za Kosovo i Metohiju, sa Evropskom unijom i da priključivanje Srbije i integrisanje Srbije u Evropsku uniju za NATO i za sve članice Evropske unije znači oduzimanje, odnosno nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije.
Mi smo direktno, po onoj narodnoj „popu pop, bobu bob“, mi srpski radikali, ali u tome je učestvovao i kolega Dačić, prvi put sasvim jasno i konkretno rekli da tri četvrtine građana Srbije ili više, uverena sam u ovom trenutku, što će pokazati izbori za predsednika Republike, ne želi ulazak u NATO pakt, da se građani protive bilo kakvoj trampi i takozvanim evropskim integracijama za oduzimanje 15% naše teritorije, naše vekovne zemlje, i da je apsolutno nemoguće da bilo ko pomisli da će takvom politikom sile i pritisaka, i zloupotrebe svih instrumenata međunarodnog prava, koje su proklamovane u Ujedinjenim nacijama, i u svim važećim dokumentima, uspeti da otrgne iz Srbije Kosovo i Metohiju.
Ako smo mi bili tako spremni i odlučni da kao opozicioni predstavnici Parlamenta to kažemo onima koji imaju nameru, koji su okupirali srpsku teritoriju i koji hoće da istrgnu Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije, postavlja se pitanje, posle usvajanja ove rezolucije večeras, da li ćete i vi kao predsednik države, doduše odlazeći, onaj koji nije položio zakletvu na mestu predsednika države i onaj koji je u obavezi da nam, takođe, kao i gospodin Koštunica, aktuelni premijer, dati odgovor na pitanje da li je potpisivanje ugovora o stabilizaciji i pridruživanju direktno uslovljeno otimanjem Kosova i Metohije i da li ćete vi to da uradite, s obzirom na činjenicu da je Božidar Đelić, vaš vrli kadar i potpredsednik Vlade, pročitao tačku u kojoj se jasno i nedvosmisleno kaže, a što je nevešto, to ću vam objasniti gospodine Samardžiću, pokušao ministar za Kosovo i Metohiju da brani. Mi očekujemo odgovore na ta pitanja.
Kada se gospodin Samardžić obratio sa skupštinske govornice, gospodine Tadiću, gospodine Koštunica, vi niste u tom trenutku bili u sali, stvar je vrlo ozbiljna, Božidar Đelić je, iz svog znanja ili neznanja, iz namere ili slučajno, spontano ili već kako, izašao i hvaleći se time da od sutra na sajtu Vlade Republike Srbije možemo da pogledamo kompletan ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, rekao da mi vršimo zamenu teza i da naše pitanje nije dobro postavljeno, a vezano je za nejasnoću u tački ''đ'' ove rezolucije. To je kada je u pitanju rečenica u kojoj se kaže – moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, a govori se o međunarodnim sporazumima, uključujući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Gospodin Samardžić je zbog takvog izleta Božidara Đelića to branio činjenicom da to proizilazi iz opšte odrednice Rezolucije 1244. Nije tačno, gospodine Samardžiću. U tri sata noću, u svako doba dana i noći, znam svaku reč iz Rezolucije 1244, koja je za nas jedina slamka spasa. Jedino neka nova rezolucija u Savetu bezbednosti UN može da promeni ovu važeću.
Jedino zbog činjenice da danas imamo, ne u vreme kada je gospodin Solženjicin dao ovu izjavu, u vreme izdajničkog režima Borisa Jeljcina, kao što je ovaj Boris Tadić, sada odlazeći predsednik, mi danas imamo Putina na vlasti, imamo jasnu i nedvosmislenu spoljnu politiku te države.
Nijedan ruski kolega vam ovo neće reći, niti će na takav način da tumači ono što ste vi rekli i što je ovde izrekao Božidar Đelić, kome nije ni stalo do međunarodnog prava, kome nije stalo ni do Rezolucije 1244 i kome nije stalo do toga da od sutra, kao potpredsednik Vlade, krene da zastupa na ovaj način na koji je to definisano u rezoluciji, interese Srbije i srpskog naroda.
Ne očekujem od Božidara Đelića da će on, negde, usput ili na zvaničnom mestu da se sretne sa NATO generalom i da kaže, Srbija hoće da ostane vojno neutralna i neće da ide u NATO alijansu. Uzgred, budi rečeno, oni su nam rekli da još uvek nismo ni pozvani, a nismo pozvani zbog činjenice što su nam, takođe, naglasili da nismo ispunili sve uslove koje od nas traže i da moramo da budemo maksimalno kooperativni kada su u pitanju svi dokumenti koji proizilaze iz Sporazuma o partnerstvu za mir, sigurnosni sporazum itd, da sada vam o tome ne govorim, nemam vremena.
To znači potpuno anuliranje dela rezolucije aneksa vojnog sporazuma, koji se tiče povratka do hiljadu vojnika i policajaca na područje Kosova i Metohije. Mi danas čujemo predsednika države koji se busa u grudi i koji je odlučan i snažan da brani Srbiju, ali malo sutra, i koji kaže, mi smo spremni na to i to.
Gospodine Tadiću, iako vam je glava okrenuta nalevo, a bolje bi vam bilo da svesno gledate udesno, sa svešću o tome da ste vi još uvek predsednik Srbije, iako samo do 20. januara, moram da vas podsetim na to da je takav govor trebalo da nam održite u noći između 17. i 18. marta 2004. godine, kao vojni ministar.
Vi niste bili pozvani, ali vas je u Narodnu skupštinu primio gospodin Milorad Mirčić, kao predsednik Odbora za odbranu i bezbednost i dozvolio vam da se odbranite. Vi ste imali tada razgovor sa svojim češkim kolegom, doputovali ste iz Češke, i rekli ste da vi ne znate na koji način ćete od NATO alijanse da tražite da se taj deo vojnog sporazuma, odnosno aneksa, poštuje i da se vrati hiljadu vojnika i policajaca, a što je bila naša obaveza i vaša da tražite sve vreme kao aktuelni predsednik Republike, a što niste radili.
Gospodine Samardžiću, pitanje ulaska u EU, trampa za otimanje Kosova i Metohije, nije pitanje za jedan, dva ili tri dana i to je pitanje budućnosti.
Da li vi hoćete politički da idete tim putem, vojno ste već rekli da se opredeljujete, odnosno i DSS kojoj pripadate, deklaracijom ili kako ste već nazvali taj dokument o vojnoj neutralnosti, što vam inače spočitavaju u Briselu, pa su nam rekli, mi znamo da su Tadić, Šutanovac i kažu Ponos, a mi kažemo, ma nije ono ponos, on je bruka za srpsku vojsku, pošto ne umeju da izgovore ime ovog koji bruka srpsku vojsku i generala Delića, gospodine Samardžiću, ne možete onda da kažete da to proističe iz bilo kog dela ili slova Rezolucije 1244.
U njoj lepo piše – ponovo potvrđujući privrženost svih država članica Saveta bezbednosti UN, odnosno svih onih koji su članice UN, suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ i drugih država regiona kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i Aneksu dva.
Ako oni kažu Božidaru Đeliću, i vama i gospodinu Koštunici, vi ćete moći da potpišete u najavljenom terminu 28. januara, a čuveni bankar Đelić je spremio svoje zlatno penkalo za taj svečani čin, ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, ali bez primene na Kosovo i Metohiju. Gde to stoji, kao što ste nevešto pokušali da nam objasnite pre tri sata ovde, u Rezoluciji 1244.
To nije pitanje za danas ili sutra, to je političko opredeljivanje Srbije. Mi vam danas kažemo, i to kaže Tomislav Nikolić, kao kandidat za koga će svim srcem glasati ogromna većina građana Srbije na izborima 20. januara, mi to nećemo, mi to ne nudimo Srbiji i to nama ne treba, jer Đelić je to isto govorio unazad mesec dana u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
To je zamagljena izdaja u kojoj vi direktno učestvujete i sam Vojislav Koštunica. Ne čudi to mene za Tadića i DS i za ove njegove prirepke. Zbog toga će da doživi takvu katastrofu na izborima 20. januara. Gospodine Koštunica, gospodine Samardžiću, veoma je važno da nam vi kažete zašto vi na to pristajete. Zašto onda potpisujete na takav način i kroz tačku 135. koju nam je rekao i citirao gospodin Đelić, Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju.
Da li mislite da će bilo koji normalan Srbin ili patriota, čuli ste gospodina Otoa Kišmartona, u redovima poslaničke grupe SRS sedi većina predstavnika nacionalnih manjina u našoj zemlji, niko na to ne može da pristane.
Ne možete da nam kažete da je to nešto, eto tako privremeno. Pa, to stanje traje privremeno već osam godina. A stanje traje tako što je Amerika zaokružujući posle agresije teritorijalno, nacionalno, deo teritorije, odnosno južnu srpsku pokrajinu kroz prisustvo malog broja Srba, predstavljajući da su tamo većina oni koji su u stvari nacionalna manjina, išla na to da državnopravno satire Srbe i da na takav način sada nastupa i američki državni sekretar i njihov predstavnik u Kontakt grupi i svuda i na svakom mestu gde su se vršili ovi neslavni i neuspešni pregovori sa šiptarskom stranom.
Ono što je važno je da ćemo pratiti svaki vaš korak od sutra. Ako se ne budete eksplicitno izjašnjavali na ovaj način na koji to stoji u rezoluciji, onda ćete ostati mrtvo slovo na papiru. O tome je govorio sinoć na državnoj televiziji gospodin Tomislav Nikolić, kao čovek koji je, vidi se, odgovoran i budući mudri državnik.
On je lepo rekao, dešava se i kroz istoriju se dešavalo da parlament donese jednu rezoluciju, da izglasa jedan dokument – imamo mi taj primer i za vreme vladavine DS i Đinđića i DOS-a na vlasti, tri rezolucije i dve deklaracije smo doneli jednoglasno u Skupštini, iako smo bili najžešća opozicija, ali vi morate od sutra da zastupate takve stavove.
Koleginica Radeta je pomenula da je pre mesec dana na inicijativu jedne grupe poslanika Nacionalne alijanse u italijanskom parlamentu izglasana rezolucija u kojoj se traži od vlade Italije da odbije svaku mogućnost jednostranog priznavanja Kosova i Metohije i niz drugih mera koje vlada treba da preduzme. A njihova izvršna vlast se ovih dana izjašnjava drugačije. Videćemo kako će da reaguju njihovi parlamentarci, jer je ta rezolucija dobila apsolutnu većinu. To nije pitanje za njih, nego pitanje za nas Srbe, šta ćemo mi da uradimo posle skupštine večeras i ovog glasanja, kada ne znamo na koji način ćete vi da branite interese kroz ovu rezoluciju, da li ste vi na to spremni i sposobni. Mi želimo, kao već vlast za mesec dana, sa nivoa predsednika Republike i uskoro vlast na svim nivoima u zemlji, sada kao najveća stranka, trenutno opoziciona, da postignemo maksimalan konsenzus kada je u pitanju Kosovo i Metohija, što smo činili svih ovih godina.
Nismo želeli nijednom rečju danas da bilo koga iritiramo i da govorimo u nekom drugom dnevnopolitičkim smislu, a da to nema težinu za brigu, pre svega, za državu i narod. Ali, tražimo od vas, ja to ponavljam, kao i mnoge kolege poslanici SRS, da nam kažete šta će se dešavati narednih dana, da li ćete već od sutra svuda i na svakom mestu, u svojim javnim nastupima i da li će to uraditi Boris Tadić, reći da se držite svake tačke i slova ove rezolucije? Jedino tako možemo da budemo sigurni, a verujte mi, ja nisam sigurna, sigurna sam samo u ono što će uraditi Tomislav Nikolić, izborom na mesto predsednika, da ćete vi da poštujete ono što Narodna skupština Republike Srbije izglasa večeras.
Dotle i do vaših sledećih koraka, upućujem građanima Srbije da ne prokockaju još jednu šansu, a ona im se nudi i to da urade olovkom i svojom rukom 20. januara, da glasaju za čoveka koji će moći i umeti, svuda i na svakom mestu onima koji žele da nam otimaju teritoriju, da odlučno, jasno kaže da stoji iza svake rečenice, iza svake reči, ne samo ove rezolucije, nego svih onih koje su bilo kada u Skupštini donete, u cilju zaštite srpskih nacionalnih i državnih interesa.
Ujedno, da obavestim građane, pošto se približava kraj zasedanja, da će za 15 minuta, na prvom programu državne televizije početi dokumentarni film koji je uradio prvi program, odnosno kanal ruske državne televizije. To je dokumentarna istina o stradanju Srba za vreme agresije i kako oni danas žive.
Ta emisija je emitovana u nekom terminu koji nije bio udarni za ruski narod i za ruski državni kanal, ali pošto je gospodin Vladimir Putin pogledao tu emisiju, zahtevao je da se dva puta reprizira i evo, sada, večeras ćemo imati prilike da vidimo kako oni, koji su istinski saveznici našeg naroda i koji su to bili od samog početka, vide našu sudbinu, i na koji način su oni spremni, a ja sam uverena, da jesu, da nam pomognu, u odbrani Kosova i Metohije. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem se gospođi Jovanović.
Reč ima narodni poslanik dr Goran Cvetanović, a neka se pripremi Nemanja Šarović, koji je ujedno poslednji prijavljeni. Preostalo vreme za poslanike SRS je 10 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kosovsko predanje je istorijsko, jer ima ishodište u jednom istorijskom događaju. Stvoreno je u toku unutrašnje istorije jednog naroda. Ono se udaljila od istorije, jer su određene činjenice postepeno postale sadržaj opšte duhovnosti i dubinske samosvesti jednog naroda, i tome se na kraju prilagodile.
Zato Srbija nikada ne bi smela da zauvek izgubi svoju kolevku, da zauvek izgubi deo svoje vekovne teritorije, da se životni prostor preostalih 130 hiljada Srba i nealbanskog stanovništva smanji, da se ugroze pravoslavni hramovi i vekovna ognjišta. Ne smemo dozvoliti da se rezerve lignita, a ima ih 15 milijardi tona, olova, nikla, zlata, srebra, zeolita, termomineralnih voda, izgube zauvek.
Problemi vezani za status KiM su terorizam, etničko čišćenje i pokušaj da se odvoji od Srbije, ali i nedostatak električne energije koju su građani KiM imali i za vreme rata i dok je trajalo bombardovanje.
Da li je situacija na KiM bolja i povoljnija ili nije, ako povučemo paralelu između 2000. i 2007. godine, jer već sedam godina demokratska Srbija brine o Kosovu i Metohiji? Sadašnji režim je obećao, Kosovo i Metohija je demokratsko pitanje, pitanje demokratskih standarda.
Želim da citiram, i molim vas da ovo vreme ne uzmete u obzir, konstatacije i pitanja gospodina Tadića iz Izveštaja o rešenju budućeg statusa KiM, koje je rekao februara 2006. godine. – Nažalost, država Srbija je od 1990. godine do danas, prosto da razjasnim nešto, nije uložila ni jedan jedini dinar da bi u tim zemljama branila svoje legitimne stavove. Da jeste, danas bi naša opozicija, nas političkih savremenika 2006. godine, bila kudikamo lakša.
Gospodine Tadiću, upravo vama, na vaše pitanje SRS postavlja pitanje – koliko ste vi uložili sredstava od februara 2006. godine do današnjeg dana?
Vaše dalje konstatacije su – šta podrazumeva pregovarački postupak.
Rekli ste, gospodine Tadiću, da ovaj pregovarački postupak danas podrazumeva prvu fazu koncentracije na proces decentralizacije – decentralizacije u onom mestu pregovora koje se tiče ljudi koji žive na KiM. Mi iz SRS, gospodine Tadiću, Vas pitamo – do koje faze ste stigli?
Postavili ste još neka pitanja, i konstatacije i tvrdnje – februara 2006. godine, sa Izveštajem o rešenju budućeg statusa KiM.
Rekli ste da je vaša namera, namera režima, da formira što više opština sa srpskom većinom, da je uspostavljanje direktnih institucionalnih veza opština sa srpskom većinom na KiM, sa Beogradom i sa Vladom Republike Srbije prioritet.
Sada vas pitamo, posle dužeg vremenskog perioda, koliko je novih opština režim formirao na KiM? Odgovor očigledno da nemate. Jedino režimu ostaje da prati ideologiju SRS, jer je to nada za sve koji žive i rade u Srbiji sa KiM kao neodvojivim delom Srbije.
Zato, danas šaljemo još jednu poruku – da je obaveza svih nas da čuvamo integritet i suverenitet naše zemlje. Čuvajmo istorijske vrednosti, jer je istorija predvorje sadašnjosti i budućnosti, za našu budućnost, za budućnost naše dece, svim srcem za Kosovo i Metohiju. (Aplauz.)

Zahvaljujem se dr Cvetanoviću.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi Predrag Stošić, koji je i poslednji prijavljeni na listi govornika. Izvolite, gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da se zaista diskusije, koje smo čuli do sada, mogu nazvati atakom na zdrav razum građana Srbije. Pred nama je jedna rezolucija, ali su predstavnici partija koje čine vladajuću koaliciju, pričali potpuno različite priče. Šta je u tome istina, naravno, procenjivaće građani, ali, po onome što bih ja mogao da zaključim, jasno je da većina onoga što smo čuli u stvari nije istina.
Predsednik DS i kandidat režima na narednim izborima, Boris Tadić, rekao je kako je Srbija imala inicijativu u pregovorima koji su završeni, ali nam nije rekao da li je ta čuvena srpska diplomatija uspela i da li je šta postignuto sa tom inicijativom.
Da li je Boris Tadić uspeo da ubedi bilo koga od tih svojih zapadnih prijatelja, koji ga toliko zdušno podržavaju u nameri da postane ponovo predsednik Srbije, da ne prizna jednostrano proglašenu nezavisnost KiM.
Čuli smo da će Srbija proglasiti nevažećom odluku o jednostranom proglašenju nezavisnosti. Ali, nismo čuli hoćemo li sarađivati, na koji ćemo način sarađivati sa državama koje tu nezavisnost priznaju.
Da li ćemo se praviti kao da se ništa nije desilo, formalno doneti odluku da ne priznajemo nezavisnost, a onda raditi sve kao da te nezavisnosti nije ni bilo. Da li ćemo primati u Srbiju robu na kojoj je KiM označeno kao posebna država.
Predsednik Vlade Srbije, Koštunica, dao je sasvim drugačiju poruku. On je rekao, između ostalog, kako je voljom Amerike i evropskih država sprečena inicijativa Rusije o nastavku pregovora.
Čuli smo i da je u svetu zavladalo stanje u kome većina država ne zna šta su pravo, istina, pravda i dostojanstvo i kako nasilje, nepravda i zlostavljanje slabijeg predstavlja princip po kome te države deluje. Za sve su krivi Amerika i EU, ali nismo čuli ono što se moralo izgovoriti – da li ćemo sarađivati sa takvom Amerikom i takvom EU.
Čuli smo da li pretnju, da li predskazanje, da bi Srbija mogla dospeti na stub srama, a da čak ni ekstremnije mere nisu isključene ukoliko se suprotstavimo. Da li je to Vojislav Koštunica mislio i rekao da Srbija može biti bombardovana ukoliko pokuša makar na pravni način da se odupre otimanju Kosova i Metohije. Uostalom, mislim da građanima Srbije dugujete objašnjenje zašto Zapad tako postupa sa navodno demokratskim DOS-ovim režimom.
Do sada ste za sve krivili prethodne režime, koji su po vašim rečima bili nedemokratski. Ima osam godina od kako je navodno u Srbiji zavladala demokratija, a vidimo da Rezolucija 1244, koja je bila garantovana tom nazovinedemokratskom režimu, sada predstavlja samo daleke snove.
Možemo li mi, to je pitanje koje se postavlja po bilo kom osnovu, ikada više sarađivati sa državama koje priznaju nezavisnost Kosova i Metohije? Šta će biti sutra ukoliko nam zatraže Rašku? Šta će biti ukoliko zatraže Srem ili Šumadiju, ili bilo koji drugi deo Republike Srbije?
Rezolucija koju imamo pred sobom toliko je neprecizno napisana, toliko široka da će vam omogućiti da u narednom periodu svi tumačite onako kako hoćete. U članu 7, stav ''đ'', kaže se da Narodna skupština nalaže Vladi Republike Srbije da međunarodni sporazumi koje zaključuju, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Zar to do sada nije bila obaveza Vlade? Da li ste do sada zaključivali sporazume u cilju razaranja suvereniteta i integriteta Republike Srbije.
Na kraju, ne mogu a da se ne zapitam šta to čelnici zemalja koje Srbiji otimaju Kosovo i Metohiju vide u Borisu Tadiću? Šta to vođe kosmetskih Albanaca vide u Borisu Tadiću, kada ga toliko bezrezervno podržavaju? Čime je to Boris Tadić fascinirao njihove lidere? Nas su mesecima ubeđivali lideri kosmetskih Albanaca, i Hašim Tači i Ramuš Haradinaj i Agim Čeku, kako neće čekati nijedan dan nakon 10. decembra sa proglašenjem nezavisnosti Kosova i Metohije. Ubeđivali su nas kako nema za njih na svetu ništa draže od nezavisnosti.
Međutim, ispostavilo se da ipak nije tako. Ispostavilo se da nešto draže za njih postoji, a to što im je draže od nezavisnosti je očigledno Boris Tadić.
Mi građanima Srbije sada moramo otvoreno reći da će na izborima za predsednika Republike Srbije, koji će biti održani 20. januara, Boris Tadić biti koliko kandidat Zapada, a pod Zapadom podrazumevam Havijera Solanu, Džordža Buša, Soroša, Sarkozija i ostale, toliko, ako ne i više, Boris Tadić biti i kandidat kosmetskih Albanaca.
Dakle, Boris Tadić biće kandidat Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i Agima Čekua. Na kraju, Boris Tadić je Džordža Buša koji sada predvodi zemlje koje nam otimaju Kosovo i Metohiju nazivao "Dragi Džordž". Kakva pisma ljubavne sadržine mu je pisao. Neka kaže građanima Srbije da li će mu i ubuduće pisati ljubavna pisma takve sadržine i da li je cena koju Srbija plaća za to otcepljenje Kosova i Metohije.
Podsetiću vas na još jednu stvar. Boris Tadić je na Aerodromu u Skoplju Agima Čekua nazvao vojnikom. Nije se setio njemu da izađe na crtu, a u to vreme još uvek je važila Interpolova poternica koja je bila raspisana za Agimom Čekuom zbog svih onih žrtvi i paljevina i zločina koje je počinio nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Dakle, građani Srbije setite se šta je ko od kandidata radio u prethodnom periodu i to će vam biti najbolji pravac kako da glasate na narednim izborima. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Predrag Stošić, poslednji poslanik na listi SRS. Preostalo vreme za poslanički klub SRS je tri minuta. Molim vas da se uklopite u ta tri minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, najnovije izjave koje dolaze od visokih zvaničnika iz Evropske unije i Amerike povodom rešavanja konačnog statusa srpske pokrajine Kosovo i Metohija, a sve u cilju opipavanja pulsa srpskom narodu, dovele su nas u situaciju da danas moramo jasno i glasno izreći svoj stav o otvorenim ucenama i pretnjama koje nam se upućuju. O tome da ne smemo ni po koju cenu pristati na otcepljenje bilo kojeg dela naše teritorije, više ne treba govoriti, jer da je to jedini normalan, prirodni odgovor svim neprijateljima Srbije, to je jasno svima, sem pojedincima koji brane interese upravo onih koji nam danas otimaju Kosovo i Metohiju.
Danas samo želim da znam gde je kraj cepanju Srbije. Želimo da znamo da li ste svesni poruka svoje novije istorije, počevši od okupacije Republike Srpske Krajine, konstantnog gušenja Republike Srpske, otcepljenja bratske Crne Gore? Danas dolazi na red pokušaj amputiranja Kosova i Metohije. I to od strane naših tobožnjih prijatelja iz Evropske unije, ka čijem članstvu toliko težimo, i Amerike, čiju demokratiju oberučke prihvatamo. Gde je kraj otimanju i gde je kraj strpljenju srpskog naroda? Da li to znači da kada nam sutra budu tražili jug centralne Srbije, Rašku oblast ili Vojvodinu, zarad učešća u toj istoj međunarodnoj instituciji, takođe, moramo pognuti glavu? A to nam već najavljuju.
Albanski politički lideri u Bujanovcu i Preševu iz dana u dan pozivaju na povlačenje naših jedinica sa teritorije "istočnog Kosova", kako oni sami nazivaju ovaj region, i stacioniranje NATO trupa radi očuvanja navodnog "mira i stabilnosti" koji upravo oni narušavaju, svojim političkim izjavama i postupcima. A to, kako NATO trupe čuvaju mir i stabilnost mogli smo da osetimo za vreme bombardovanja 1999. godine i kosovskog pogroma 17. marta 2004. godine.
Govore da se strpimo dok ne uđemo u Evropsku uniju. A svi napori naših vajnih petooktobarskih demokrata od 2000. pa nadalje, usmereni ka evropskim integracijama, danas se nagrađuju time što nam se otima Kosovo i Metohija. Da li to znači da su zvaničnici iz Evrope shvatili kakve poslušnike (poltrone) od saradnika imaju u Srbiji, pa da su se nakon svih probnih zahteva (preko isporučenja Srba Hagu, rasprodaje preduzeća) usudili da zatraže ono zbog čega su nas i bombardovali, kako reče jedan bivši američki zvaničnik (Vilijam Montgomeri). Svakom razumnom čoveku bi trebalo da bude jasno da sa onima koji su nam nasilno oduzimali deo teritorije ne možemo imati nikakvih dogovora.
Isto tako je jasno da postoje i oni koji su protiv porobljavanja bilo koje države, deo pravdoljubivog sveta, sveta koji ne zatvara oči pred onim što se dešava od strane Amerike i njihovih prijatelja u Evropi. Na čelu tog slobodoljubivog sveta danas stoji bratska Rusija, koja je svesnija značaja kosovskog pitanja više nego pojedine političke strukture u Srbiji, koja nam u svakoj prilici pruža ruku pomoći, bilo u ekonomskom, bilo u političkom smislu.
Rusija sa slobodnim svetom, sa jedne strane, ili Amerika sa imperijalistima, sa druge strane? Kosovo u Srbiji ili Kosovo u Albaniji? Dostojanstvo ili poltronstvo? Kraj cepanja države ili još jedna stepenica ka Beogradskom pašaluku?
Sve su ovo pitanja na koje razuman čovek zna odgovor istog trenutka. A to pitanje ne postavljamo mi, već nam ga drugi svojim postupcima nameću.
Zato danas moramo misliti svojom glavom ukoliko želimo da sačuvamo KiM, srce svoje države. Danas moramo reći da li želimo nastavak uspavanog stanja u kome se danas nalazi politički vrh Srbije ili želimo promene koje će jasno pružiti ruku prijateljima i zatvoriti vrata neprijateljima. Izbor je jasan – svim srcem za Srbiju. Aplauz.)