Izvinite, molim vas, gospodine Todoroviću, pogrešio sam.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam verovao da ću ikada doći u situaciju da se zahvalim Božidaru Đeliću, a ovom prilikom se zahvaljujem Božidaru Đeliću što je nesvesno, verovatno nesvesno, pretpostavljam, izašao i rekao, odnosno potvrdio ono što mi već dosta dugo najavljujemo i tvrdimo da je suština prevare koja nam se sprema.
Pa dobro, gospodine Đeliću, da li vi verujete da postoji jedan jedini građanin Srbije koji će na osnovu ovoga što ste vi pročitali kao preambulu da veruje da EU stvarno potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom? Pa dobro, gospodine Đeliću, ne znam odakle ste vi pali. Oni koji se zalažu da nam dođu sa misijom na Kosovo i Metohiju, bez rezolucije Saveta bezbednosti UN, vi tvrdite da oni priznaju celovitu Srbiju. Pa dobro, gospodine Đeliću, ne znam do kojih granica vi mislite da nas ponižavate.
Ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Meni su stavovi i razlozi DS potpuno jasni. Ovde se radi o DSS. Žao mi je, izašao je gospodin Obradović, mislio sam njega da pitam, ali mogu redom.
Gospodine Samardžiću, gospodine Milentijeviću, izađite vi iz DSS-a ovde i recite nama, recite građanima Srbije da ovo što tvrdi Božidar Đelić da je to tačno, da se potpisuje sporazum koji važi za celovitu Srbiju i mi ćemo verovati. Reći ćemo da nije istina sve ovo što smo do sada tvrdili, da je to plod predizborne kampanje, priznaćemo, nama je mnogo važnije da je istina da se potpisuje sa celovitom Srbijom, nego da mi dobijemo političke poene. Verovaćemo vam, dođite i recite za govornicom da je to tačno. Nemojte da se skrivate ili zbog njihovih političkih interesa da nanosite nepopravljivu štetu Srbiju.
Ako je ovaj sporazum vezan samo za deo Srbije, bez Kosova i Metohije, kao što i piše u ovom 130. članu, onda vi direktno nanosite štetu Srbiji i vi to morate da sprečite. Definišite ovde, da li će Srbija prihvatiti da nam se otme Kosovo i Metohija ili ne? Vi o tome odlučujete večeras. Recite građanima Srbije šta je tačno, da li ovo što tvrdi Božidar Đelić ili ovo što tvrdi SRS. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine.

Gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, vama se obraćam, jer sam pokušala sa mesta potpredsednika da vam kažem da je vaša obaveza, pošto ste svesno ili nesvesno, stvarno ne znam da li je to bila vaša namera da se hvalite činjenicom da ste spremni da se odreknete Kosova i Metohije, pročitali nešto što neće sutra biti na sajtu, već dokument koji kaže da vi možete da potpišete Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ali, kako ste rekli, oni se pozivaju na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, da se ne primenjuje na delu teritorije suverene države Srbije. Vi ste to malopre izgovorili.
I gospodin Samardžić i vi, kao ljudi koji moraju da odgovaraju na pitanja, pozivam se, gospodine Mrkonjiću i tražim na osnovu članova 225, 226. i 227. Poslovnika o radu Narodne skupštine, da služba Narodne skupštine, ukoliko u zgradi postoji fotokopir aparat, vi ste izneli zvanični dokument, pročitali ga, ako to služba nema, ako to samo vi imate, na osnovu ova tri člana Poslovnika, zahtevam da se u roku od najviše pola sata dokument umnoži i podeli svim narodnim poslanicima.
To što vi negde imate nešto ispod žita i spremni ste da zbog svojih miliona ili što vas ne dotiče država Srbija, ni srpski narod, prodajete teritoriju, južnu srpsku pokrajinu, to je vaš problem. Zahtevam i kao potpredsednik Skupštine i kao narodni poslanik da odmah služba fotokopira, neka od vas neko uzme dokument ili neka ga pribavi, kako bismo mogli u toku čitave rasprave, celog dana i narednih dana, svuda i na svakom mestu, a to je naše pravo i obaveza, da građanima, kao što ste vi to uradili ovde, čitamo dokument koji ste vi spremni da potpišete i da izdate i prodate državu Srbiju.
Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću, i od vas i od sekretara tražim da nam obezbedite fotokopirani dokument u roku od sat vremena, najviše.

Reč ima ministar Slobodan Samardžić, izvolite.

Poštovani poslanici, nekoliko reči objašnjenja oko ovog, rekao bih, nesporazuma. Vidite o čemu se ovde radi. Naime, što se tiče pitanja koja je postavio gospodin Nikolić predsedniku Vlade, on će odgovoriti na to pitanje. Isto pitanje je postavio Vučić meni, znači, neću Vučiću odgovoriti, pošto je pitanje isto. Jedno objašnjenje je potrebno oko ovog sporazuma koji je parafiran. Prosto, saslušajte me pažljivo, jer se radi o nesporazumu.
Taj član 135. je standardni član za sve sporazume koje Srbija potpisuje, kada je u pitanju uključenje i Kosova i Metohije u taj sporazumni odnos. Kolega Đelić je taj član pročitao. To je zbog sledećeg razloga, Kosovo i Metohija je od juna 1999. godine pod međunarodnom upravom, pod civilnom i vojnom upravom UN.
Civilna uprava UN ima pravo, prema Rezoluciji 1244, da predstavlja Kosovo u odnosima prema inostranstvu i da potpisuje međunarodne sporazume koji važe za Kosovo i Metohiju kao teritoriju Republike Srbije pod režimom Rezolucije 1244.
Prema tome, svi ti sporazumi koji su se tako potpisali imaju refleks i posledicu na sporazume koje Srbija potpisuje. Mora da postoji član da se taj sporazum ne odnosi na Kosovo i Metohiju, zato što se ne može primenjivati na Kosovo i Metohiju. Zašto? Zato što Republika Srbija Rezolucijom 1244 nema svoju upravu nad Kosovom i Metohijom i ne može da primenjuje takav sporazum na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to jasno.
Jednu analogiju ću dati, prosto, da vidite da EU nije prvi put da tako radi, reč je o Sporazumu koji je parafiran, ne govorim o potpisivanju Sporazuma, to je nešto što potpada pod onaj član ''đ'', na koji ćete dobiti odgovor kasnije. EU je potpisala sa Kiprom Sporazum o pristupanju. Taj sporazum se ne primenjuje na severni deo Kipra ili na Tursku Republiku Kipar, zato što EU nju ne priznaje. Znači, EU priznaje Kipar kao celu zemlju, kao zemlju koja raspolaže svojim suverenitetom i teritorijalnim integritetom na celom prostoru, ali se odnosni ugovor primenjuje samo na delu teritorije Kipra koji priznaje taj status, grčki deo Kipra.
Ista je stvar sa onim sporazumom, ista je priroda Sporazuma i primene. Sporazum se ne primenjuje na teritoriji KiM, zato što je on pod režimom međunarodne zajednice i ništa više. Pretpostavka je, i to piše u zadnjem delu člana 135, kada se režim međunarodne zajednice ukloni sa KiM i uspostavi pravni status, suverenost teritorije Srbije, onda će se Sporazum odnositi i na KiM. To je objašnjenje, da ne bi pravili velike političke polemike koje se baziraju na najobičnije nesporazume.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, replika na izlaganje gospodina Samardžića.

Gospodine Samardžiću, uopšte nema nesporazuma. Vi učestvujete u ovome zajedno sa DS. Sada je to potpuno jasno. Vi kažete da je EU potpisala sa državom Kiprom i to što ne može da se primenjuje sa severnim delom Kipra, to je faktičko stanje, ali se ovde radi o jednoj drugoj stvari. Kažete – u skladu sa Rezolucijom 1244. Recite mi, ima li jedna stvar u skladu sa Rezolucijom 1244 koja daje nama neka prava koja mi možemo da ostvarimo? Šta to, gospodine Samardžiću, imamo i koja prava na osnovu Rezolucije 1244 za koja ste se i vi zalagali i kao deo, odnosno u pregovaračkom timu?
Predsedniče Vlade, šta ste vi po Rezoluciji 1244, od onih tačaka po koja mi imamo prava, uspeli da se izborite da se primenjuje za Srbiju?
Vi ovde faktički samo abolirate već unapred, dajete jedan deo anestezije narodu time što mu formulaciju koja otprilike glasi – kako, na neki način odlažete ovaj drugi deo koji će doći odmah posle 3. februara.
Gospodine Samardžiću, vi ste ozbiljan čovek. Taj scenario je potpuno jasan, bez obzira ko će biti izabran za predsednika Srbije. Verujem da će to biti Tomislav Nikolić, ali će onda to biti razlog EU, odnosno Americi da kaže – u Srbiji je izabran radikal za predsednika Srbije, zato će da se krene u nezavisnost KiM. Ako bude ponovo izabran Boris Tadić, onda će to biti urađeno, jer vi ste unapred rekli da nećete uraditi ništa, vi ćete polako da dodate još malo anestezije da to narod prihvati.
Problem je što vi to sve znate, jer da nije tako, ne bi bila formulacija onakva kakva je bila kod strane DS, kada ste vašeg koalicionog partnera dovodili u priliku da se jasno izrazi i po pitanju NATO pakta i po pitanju EU, ne samo po pitanju potpisivanja Sporazuma, nego članstva u EU, tu ste bili decidirani da ćemo se odreći težnje za EU i članstva u EU.
Sada nam objašnjavate da je to standardna formulacija koja proističe iz Rezolucije 1244. Mislim da to nije korektno, jer sa ovim saučestvujete u prevari koja se sprema građanima Srbije.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, neka se pripremi Rajko Đurić.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodo ministri, mi poslanici SPS smatramo da će najveća vrednost ove sednice Narodne skupštine Republike Srbije i rezolucija o kojoj večeras raspravljamo biti ili njen najveći sadržaj, ako bude usvojena jednoglasno ili ako je moguće podrškom svih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije.
Jedinstvo političkih snaga, ma kako kome ta reč zvučala, u Srbiji je danas potrebnije nego ikad, zato što se sada, kada je reč o najvažnijem državnom pitanju, a to je teritorija KiM, nalazimo skoro u istoj situaciji kao februara, marta 1999. godine. Pod direktnim smo pritiskom tzv. međunarodne zajednice i zahtev je isti kao 1999. godine, da se odreknemo KiM i da priznamo da ta teritorija pripada nekom drugom.
Šta je isto, a šta je različito u odnosu na 1999. godinu, kada je o KiM reč?
Pod jedan, državna politika o KiM danas je ista kao i 1998, 1999, godine, verovali ili ne, bez obzira na promene političkih snaga u Srbiji, činjenicu, da nekadašnja opozicija sada organizuje vlast u Srbiji. Pod dva, odnos pojedinih zemalja Zapada, predvođenih SAD prema Srbiji i problematici KiM sada je isti kao i krajem devedesetih godina, 1999. godine, bez obzira na promenu političkih snaga u Srbiji.
Pod tri, odnos Albanaca ili pripadnika albanske zajednice na KiM prema Srbiji je sada isti kao 1999. godine, bez obzira na promene političkih snaga.
Pod četiri, pregovori u Beču ili negde drugde, gde su bili ili gde bi trebalo da budu, sada su isti kao što su bili 1999. godine u Rambujeu, bez obzira na promene političkih snaga. Pod pet, ponašanje opozicije je sada drugačije nego 1999. godine, čast izuzecima tada, ali sadašnja opozicija ima taj državotvorni nerv koji drugi nemaju.
Mi socijalisti, mi smo opozicija u ovoj vlasti, ali nismo opozicija državi, narodu, i ne daj bože, nismo opozicija KiM. Tadašnja opozicija je tvrdila da je KiM manjinsko pitanje, pitanje stanja ljudskih prava. Mi smo od početka, od tada i sada tvrdili ono što jeste – da je to teritorijalno pitanje i da je krajnji cilj da KiM dobije nezavisnost.
U izlaganju koje smo čuli večeras od predsednika Vlade, gospodina Koštunice, i gospodina Tadića, mogla se uočiti razlika ili bar, ako je razlika jaka reč, vrlo jasne nijanse u odnosu na ovu zajedničku rezoluciju.
Gospodin Tadić, predsednik Srbije kaže – nismo imali sagovornika u pregovorima. Albanci su izbegavali temu pregovora, ako sam dobro uspeo zapisati.
Gospodin Koštunica kao predsednik Vlade Republike Srbije, kaže – voljom SAD i nekoliko zapadnih zemalja blokiran je rad Saveta bezbednosti UN da bi se našlo kompromisno rešenje ili, citiram: ''SAD su odlučile da ne može dalje da se pregovara''.
Gospodo iz Vlade, gospodo iz DS, DSS, G 17, NS, sve to što su sada predstavnici ove koalicije, i predsednik države i predsednik Vlade, govorili pojedinačno ili posebno, mi smo govorili 1999. godine; i o politici zapadnih zemalja i o ponašanju albanske strane i zbog toga smo bili kažnjeni. Bili smo kažnjeni jer nismo hteli da se odreknemo dela svoje teritorije kao nadoknadu za možda skidanje sankcija, kao nadoknadu da ne bude bombardovanja ili neke druge ucene.
Zašto ovo kažem? Narodna skupština Republike Srbije, dokumenti od 28. septembra 1998. godine, Narodna skupština je povodom raspravljanja aktuelne situacije o Kosovu i Metohiji usvojila sledeće zaključke (citiram samo jedan član): „Narodna skupština izražava ogorčenje što pojedini značajni činioci u međunarodnoj zajednici namerno previđaju činjenicu, izlažu Srbiju i SRJ stalnim pritiscima, pretnjama i ucenama raznih vrsta, zloupotrebljavajući pri tom i mehanizme Ujedinjenih nacija, a posebno Savet bezbednosti, za ostvarivanje svojih ciljeva, predlažući mere kojima se direktno ugrožava suverenitet i integritet SRJ.“
Da li vam ovo zvuči poznato i zar ovo nije isto ono što piše u rezoluciji koju večeras razmatramo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 4. februar 1999. godine, rasprava Narodne skupštine Republike Srbije o aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji i stavovi Narodne skupštine Republike Srbije povodom tog pitanja.
„Deo međunarodne zajednice nijednim svojim činom nije bezrezervno osudio separatizam i terorizam. Nijednim aktom nisu sprečili Republiku Albaniju da bude logistička baza teroristima i separatistima na Kosovu i Metohiji. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju ni tri meseca nije kompletirala 2000 verifikatora na Kosmetu i nije u potpunosti osposobljena za nepristrasno i tačno izveštavanje međunarodne javnosti i međunarodnih organizacija o istini na terenu. Istina je da je od potpisivanja sporazuma do dolaska verifikatora došlo do eskalacije terorizma. Deo međunarodne zajednice sve vreme vodi politiku dvojnih standarda, sprečavajući bilo kakav i najblaži pokušaj osude terorističkih bandi od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Takvo ponašanje dela međunarodne zajednice faktički predstavlja podršku pomoći, ohrabrivanja separatista i terorista.“
Da li vam je poznato, gospodo iz vladajuće koalicije, da li vam ovaj rečnik sliči onome što piše u rezoluciji o kojoj danas raspravljamo?
Dokument Narodne skupštine Republike Srbije, 23. mart 1999. godine, znači dan pred bombardovanje. U Francuskoj, govori se o Rambujeu, pregovorima. (Citiram stav Narodne skupštine Republike Srbije.)
„U Francuskoj umesto direktnih pregovora i istinskog nastojanja za postizanje političkog sporazuma o suštinskoj širokoj autonomiji, umesto mira i političkog rešenja nudio se diktat, falsifikati, pretnje, ucene i NATO trupe. Narodna skupština sa žaljenjem ističe da međunarodni posrednici, kao i kopredsedavajući razgovora u Rambujeu i u Parizu, nisu našli način da ubede delegaciju separatističkog pokreta da sedne za isti sto sa državnom delegacijom. Razgovora dveju delegacija nije bilo''.
Da li vas, gospodo iz vladajuće koalicije, ovo podseća na sadržaj izveštaja koji smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije prošle godine, 2006. godine?
U istom dokumentu Narodne skupštine se konstatuje da se krivica za neuspeh razgovora u Rambujeu i u Parizu ne može pripisati državnoj delegaciji Srbije, koja je celo vreme insistirala na neposrednom razgovoru i dogovoru, nego je krivica isključivo na strani delegacije separatističkog i terorističkog pokreta i na strani onih koji su im dozvolili takvo ponašanje, i njihov potpis ispod teksta o kojem nisu nijednog minuta želeli da razgovaraju sa državnom delegacijom Srbije i još ga proglasili za celovit sporazum.
''Sporazum nije postignut zato što separatističko-teroristička delegacija Albanaca izbegava direktne razgovore, jer ne odustaje od separatističkih ciljeva, namere da kroz autonomiju ostvari državu u državi, u vidu implementacije političkog sporazuma obezbedi okupaciju u Srbiji, u formi ljudskih prava i demokratije stvori etnički čisto Kosovo, a uz pomoć svojih mentora preko međunarodnog protektorata i referenduma izvrši otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije''.
Kolege narodni poslanici ovome ću dodati još samo jedan stav: ''To je kriminalni akt bez presedana u međunarodnim odnosima i stvaranja alibija za nove pretnje i pritiske na našu zemlju, isforsirano u Parizu, a u američkoj režiji. SAD su se time otvoreno svrstale na jednu stranu, diplomatski, politički i vojno stavljajući NATO pakt u savez sa separatistima i teroristima''.
Kolege narodni poslanici, da li vam to liči na sadržaj teksta koji smo dobili i o kojem večeras raspravljamo? Rezolucija o kojoj večeras raspravljamo, kaže, stav 1: „Narodna skupština Republike Srbije konstatuje da je albanska strana izbegavala da stvarno pregovara na isti način kao što je to činila u prvoj fazi koju je vodio M. Ahtisari. Glavni razlog njene opstrukcije nalazi se u stavu nekih zapadnih država da Kosovo treba da dobije nezavisnost. Usled takvog stava zapadnih država, nije bilo pravog podsticaja da albanska delegacija u pregovaračkom procesu traga za kompromisnim rešenjem...''
Stav 2. kaže, ''...da se neke zapadne države oštro protive nastavku pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, što je onemogućilo Savet bezbednosti da pronađe kompromisno rešenje ovog pitanja''. Ili, tačka 5. kada kaže – Savet bezbednosti za ponašanje kada odbija bilo kakvu inicijativu, da ne pominjem bombardovanje i slično.
Poštovane kolege narodni poslanici, mislim da sam našao nekoliko vrlo verovatnih dokumenata koji govore u prilog tezi koju sam izneo večeras. Situacija je ista i treba postaviti pitanje šta je to što predstavlja razlog da SAD i neke zemlje Zapada vode takvu politiku prema našoj zemlji sa namerom da se otme Kosovo i Metohija.
Da bi eventualno naivne doveo u situaciju da ozbiljnije razmišljaju o ovom pitanju, namerno kažem eventualno naivne, samo ću citirati večeras pismo gospodina Vilija Vimera, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a u periodu 2000. godine, inače poslanika desnice u nemačkom parlamentu, koji je saveznom kancelaru, gospodinu Šrederu, napisao jedno pismo, 5. maja 2000. godine, gde mu je predočio sadržaj razgovora u Bratislavi, u kojem su učestvovali predstavnici Stejt departmenta, Instituta za demokratiju Republikanske stranke, kao i šefovi vlada i šefovi država pojedinih zemalja. On obaveštava gospodina Šredera na faktičko stanje i zaključke te konferencije.
„Organizatori konferencije tražili su da se u krugu saveznika što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisnog Kosova. Organizatori su izjavili da se SRJ nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega izvan završnog dokumenta iz Helsinkija, da se, ne umanjujući važnost naknadne legalističke intervencije Evropljana da se kroz širenje zadataka NATO preko granice okupiranog područja protiv Jugoslavije radilo samo o izuzetku, jasno je da se radi o presedanu na koji će se svako pozvati u doba kada će se pozivati. U svakom procesu treba dati prednost pravu na samoopredeljenje na svim drugim odredbama međunarodnog prava.“
I na kraju konstatacija da je prilikom napada na SRJ NATO prekršio sva međunarodna pravila, a posebno sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava i da to niko nije osporio na tom skupu.
Gospodin Vili Vimer zaključuje da je američka strana svesna i spremna da u globalnom kontekstu radi ostvarivanja svojih ciljeva potkopa međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila treba da bude iznad prava, tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti. To je stav američke administracije.
Ja sam ovo pomenuo zato što sam želeo neke podsetiti šta se sve zbivalo 1999. i 2000. i posle 2000. godine, jer ovaj dokument je napisan maja 2000. godine. Sada je kraj godine 2007, situacija se nije promenila ni za jotu. Agresija na našu zemlju izvršena je 1999. godine pod obrazloženjem da se sprečava kršenje ljudskih prava Albanaca i da se sprečava etničko čišćenje. Sada ljudska prava niko ne pominje.
Podsetiću vas da je tzv. međunarodna zajednica krenula u rešavanje kosovskog pitanja promovišući načelo – standardi pa status. Kada se videlo da od tih standarda nema ništa onda se prešlo na status, a o standardima niko ne progovara. Ko želi da pročita kakva je situacija vezano za standarde neka uzme izveštaje gospodina Marka Novickog, ombudsmana za ljudska prava UN koji je, u šest izveštaja, vrlo jasno i precizno ukazao da je situacija na Kosovu gora nego ikada, a o pravima onih koji nisu Albanci ne može se uopšte govoriti.
Pogledajte izveštaj Kai Aidea, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, uzmite podatak za ovih osam godina međunarodnog vojnog i civilnog prisustva, videćete da nije vraćeno više od dva posto. Zašto ovo pominjem? Zato što moramo biti svesni situacije u kojoj se nalazimo i politike Zapada. Ovo govorim ne slučajno. Mislim da se svesno ili nesvesno večeras izbegava ta tema, govori se o integracijama, govori se o Kosovu i Metohiji, a krije se ono suštinsko pitanje – da li stvarno svi mi želimo u EU bez Kosova i Metohije ili ne želimo. Mi socijalisti kažemo da hoćemo u EU, kao što smo to govorili 1990. godine i 1999. godine, ali ne bez Kosova i Metohije.
Onaj ko hoće u Evropsku uniju bez Kosova i Metohije neka izađe za ovu govornicu i neka to kaže. Ali, da se mi ne bi nadgornjavali i da ne bi svako uzimao sebi za pravo da govori u ime većine građana, bilo bi pošteno i ovo pitanje izneti na referendum, kao što hoćemo da iznesemo na referendum i pitanje učlanjenja u NATO, pa neka građani Republike Srbije kažu. Vrlo je prosto pitanje i jasan odgovor, da ili ne, da li želite Evropsku uniju, tu obećanu budućnost koje već godinama nema, sa ili bez Kosova i Metohije, pa ćete dobiti odgovor na to. Onda ćemo da vidimo da li je u pitanju lični komoditet pojedinaca i političkih stranaka ili stvarno državotvorna politika.
I ovo će proći, ali će nas ljudi pamtiti večeras i sutra i prekosutra po onome što smo govorili, po onome što radimo. Svi mi imamo svoje ime i prezime i pripadamo jednoj političkoj opciji. Imamo i obraz i nadam se da će ga većina zadržati vezano za pitanje Kosova i Metohije, odnosno budućnosti Srbije.
I na samom kraju, mislim da je gospodin Koštunica to pomenuo, ali misli da je loše što u ovoj rezoluciji Narodne skupštine Republike Srbije nema jedan stav, ništa ne bi odmoglo ovoj rezoluciji da taj stav stoji, a to je, da se Narodna skupština Republike Srbije zahvaljuje parlamentima prijateljskih zemalja, šefovima i država i vlada, pojedincima, koji razumeju i prihvataju poziciju Srbije i koji poštuju organizaciju Ujedinjenih nacija i traže pregovore na osnovu Rezolucije 1244 i insistiraju na kompromisnom rešenju.
Mislim da je ovaj stav bio potreban zbog svih onih država, onih vlada, pojedinaca i onih ljudi koji su rizikovali mnogo da bi stali u zaštitu Srbije, i '99. godine i sada. Mislim da je to najmanje što im dugujemo, a toga večeras ovde nema. Što se nas socijalista tiče mislimo da bi to trebalo da bude sastavni deo ove deklaracije. Hvala vam. (Aplauz.)