Poštovani građani Srbije, drage kolege, ko nasrće, a otpora nema, nikada se ustaviti neće. Naš je zadatak da pokažemo otpor. Ja sam poslanik SRS, Jorgovanka Tabaković, koja je do 14. juna 1999. godine živela sa svojom porodicom u Prištini. Od 14. juna živim u Novom Sadu. Ja sam samo jedna od preko 250.000 koje danas nazivaju prognanim, izbeglim, interno raseljenim. U Prištini i na Kosovu nemam nijednog ličnog neprijatelja. Ostavila sam dobre komšije tamo.
Ovako se predstavljam kad odlazim kao član skupštinskih organizacija u međunarodne institucije, to dobro znaju moje kolege sa kojima tamo odlazim. Tamo nas pozivaju da pričamo o pridruživanju, o tome kako funkcioniše Savet Evrope, da preuzmemo njihova iskustava u funkcionisanju finansijskih institucija, ali nam kažu – dobar dan, zaboravite prošlost, okrenite se budućnosti i šta ćete kada Kosovo postane nezavisno. Tako to radim ja, kao pripadnik SRS, a tako nas dočekuju oni koji nam obećavaju svetlu budućnost.
Pitam se, dragi građani, da li ste vi svesni, da li je dovoljno napora uloženo da je na svakom mestu u svetu i gde god odemo učinjeno dovoljno da se čuje zašto ja i mnogi slični meni danas ne žive na KiM. Ne živim u Prištini jer tamo više ne živi nijedan Srbin. Imam ličnu hrabrost i lično poštenje da ostanem sa svojim komšijama. U Prizrenu Srba više nema. Mnogi su gradovi takvi. Iz mog stana, drage kolege, Šiptar je odneo sve što sam godinama stvarala, moje stvari, ali i moje uspomene kao ratni plen. Zove li to neko individualno ljudsko pravo za koje se zalaže Amerika i Evropa i oni što postavljaju uslov za ulazak u NATO, ili je individualno pravo Srpkinje, majke troje dece i mnogih meni sličnih, manje važno.
Ako nije postojao zakon i ako država nije imala hrabrosti da one koji su nam palili kuće i selili nas sa zemlje kazni po zakonu i tuži međunarodnim organizacijama, nama je ostalo samo da se pitamo – da li će ih njihov bog kazniti za greh koji su nam naneli.
Molim vas, vi za koje je ovo nauka, poligon dokazivanja, da li poznajete međunarodno pravo, da shvatite da je ovo za nas život. Za vas su to možda stvari i imovina. Za mene to nisu samo uspomene, to je moj život, to su preci koji su ostali u zemlji i čije kosti nemamo nameru da selimo. To nije samo materijalna imovina. To je nada svih nas da ćemo tamo da se vratimo. To je obaveza.
Mogu li mirno da žive oni koji otimaju, a da mi koji smo dužni da im kažemo da se nasrtanju mora stati na put, treba da ćutimo. Da li treba unapred da se predajamo bez svih diplomatskih metoda koje su nužne za preduzimanje u jednoj zemlji, kakva je Srbija u ovom trenutku?
Znam da moj lični gubitak i gubitak mnogih od nas jeste samo jedan od ožiljaka sa kojim ću uspeti da živim.
Ali, hoću da postavim osnovno pitanje, ja sam za otet stan i odnete stvari i uspomene i nadu da ću da se vratim podnela tužbu. Prvotuženi je Iljaz Radrovci, drugotužena je opština Priština, trećetuženi su Privremene institucije Kosova, Kosovska Vlada sa sedištem u Prištini i četvrtotuženi su UN, Privremena misija UN na Kosovu, UNMIK, Međunarodne snage bezbednosti. Verujem da će nekada, jednoga dana, ako se ne sruši ugled i međunarodno pravo kao poslednji bedem zaštite, lične sigurnosti, života i bezbednosti svih, kao i Srba, tako i svakog čoveka na svetu ako se ne sruši nasiljem nad Kosovom.
Pitam se, koga da tuže Markovići, Spasići, Tomanovići, Kovačevići, Jovići, Kurteši, Gorani za ubijene, nestale, nikada pronađene, za zapaljeno, za srušeno, sravnjeno sa zemljom. Ko će mene i njih da uveri da je teritorija i imovina nešto nedefinisano. Ko će nama da objasni da država nije pokušala da zaštiti svoje granice, jer su u tim granicama naše njive, naši voćnjaci i naše srušene kuće?
Država je izgubila priliku, propustila priliku, ćuti, ne želi da optužuje ni one koji su bombardovali, ni one koji su bez pokrića u međunarodnom pravu bombardovali Jugoslaviju. Ali, danas, kada neko pokušava da me uveri da je moć onih koji nasrću dovoljan razlog da mi ne pružimo otpor, pitam vas, drage kolege: moć bez pravde, znate kako se zove? Tiranija. Ne zove se međunarodni svetski poredak, zove se tiranija.
Mi pred tom moći ne smemo da sagnemo glavu. Mi ne tražimo ljubav, mi moramo da zaslužimo poštovanje da bismo kao narod opstali, da bismo kao roditelji mogli da se radujemo budućim pokolenjima. Ne smemo da zatvorimo oči, jer iz svoga, pa gde ću ja iz svoga nego u tuđe, živ u zemlju ne može, na nebo duša ide.
A gde ćemo mi živi što čekamo da se vratimo, ako me neko laže da Rezolucija 1244 ne garantuje teritorijalnu bezbednost? Garantuje. I Aneks 2 garantuje, teritorijalni suverenitet i granice ove države, garantuje.
A Ustav vas, drage kolege, obavezuje da primenite sva Ustavom garantovana prava za zaštitu, ne priče koju vam kažu da pričate, borimo se za ljude, a gde će ljudi da žive? Koliko sigurnih kuća gospodin predsednik treba da obezbedi da se u takve kuće smeste oni koji trpe nasilje. Ne treba nama to.
Nama treba da sačuvati našu zemlju za našu decu. Briga za ljude je isto što i briga za državne granice. I nemojte, molim vas, da u istu ravan stavljate one koji pomažu ovima što nasrću i one koji stoje iza nas ne samo zbog nas, ali i zbog nas. Govorim o EU, govorim o Rusiji. Rusija je velika zemlja.
Rusija ima bogatu istoriju, ima sirovine i bogate izvore, velika je zemlja, to je njen značaj. Na našu sreću, njen istorijski značaj zahteva danas da preuzme i istorijsku ulogu i ne samo zbog Srba, nego zbog toga što ovakav slučaj može da znači da ne postoji ni bezbednosni mir u čitavom svetu.
Nemojte da kažete – taj politički uticaj i ta ekonomska snaga u sirovinama pokušava ovde da zauzme pozicije. Pa, što vam smeta Istok? Što vam smeta Rusija?
Nisu nas okupirali sa austrijskim bankama, stranim kapitalom! To ulaganje kapitala, nikada nisam čula da se neko uplašio da će ovo ovde biti sfera uticaja tih i takvih, ili žmurite da postoji vojna baza na Kosovu, Bondstil, pa oni koji bi da se založe za zaštitu međunarodnog prava kao poslednji bedem odbrane moralnosti čovečanstva i oni koji bi ovde da ulažu jesu oni kojima mi želimo da obezbedimo uticaj?
Ne, samo hoću da kao član SRS, kao majka troje dece, kao rođaka Tabakovića koji žive na ulazu u Prištinu, kao prijateljica, drug, komšija od mnogih koji su izgubili najdraže i kojima to niko ne može da nadoknadi, da svima mogu da pogledam u oči i da kažem reč koju ovde govorim motivisana je odgovornošću majke i učesnika u političkom životu, da onima kojima je ovo poligon dokazivanja kažem – to je naš život i niko nema pravo da nam oduzme brigu za budućnost.
Niko nema pravo, pogotovo oni kod kojih odlazimo u posete, a kažu zaboravite prošlost, pa onda nas vode da obiđemo njihove istorijske znamenitosti, koje upravo govore o takvoj revolucionarnoj prošlosti. Puni su znamenja i dragog sećanja na svoju slavnu istoriju, a nas teraju da tu istoriju zaboravimo. Mi nemamo razloga da se te istorije stidimo.
Molim, drage kolege, da shvate da moramo da budemo odgovorni kao ljudi i da obavezu koju ovde preuzmemo, onako kako je to Tomislav Nikolić od vas tražio, da makar u završnoj reči kažete istinu, da ne bude dvostrukog tumačenja.
Jedan veliki pesnik je rekao – čovek koji govori laž nije čovek nego lažov.
Ne smemo zbog budućih generacija nikoga da prevarimo i da uradimo manje od onog što moramo, a moramo da pružimo otpor diplomatski a ne ratni, jer ako nasrću, a otpora nema, verujte, neće se zaustaviti dok i do Beograda ne dođu. Hvala vam. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođi Jorgovanki Tabaković. Reč ima dr Žarko Korać.

Gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, neki su rekli da će današnja sednica biti istorijska, a teško da se vidi išta istorijsko na današnjoj sednici. Glavni uzrok nije to što su poslanici podeljeni oko ove teme o kojoj se govori, nego što je rezolucija sastavljena na način da pokazuje da mi nemamo nikakvu konzistentnu politiku u odnosu na kosovsko pitanje.
Ako ne verujete ovoj oceni, onda pogledajte kako su poslanici tri stranke danas koji su govorili interpretirali tu rezoluciju. Predstavnici jedne stranke su rekli da ona u stvari podržava evropske integracije, predstavnici druge stranke su rekli da je teritorijalna celovitost zemlje važnija od bilo kakvih evropskih integracija, a predstavnici treće stranke u Vladi su rekli da rezolucija ne valja ništa, ali će oni ipak za nju glasati.
Dakle, ako je to konzistentna državna politika onda se ona ne može pokriti ni potrebom da se očuva Vlada, ni da se završe predsednički izbori u ovom dosta teškom trenutku za Srbiju. Oni pokazuju da među partnerima postoji stvarno neslaganje oko toga kojim putem Srbija treba dalje da ide. To je veoma ozbiljno pitanje danas pred svim građanima Srbije, rekao bih da je veće čak od kosovskog pitanja, ima li Vlada danas jednu konzistentnu politiku?
U samom Predlogu rezolucije se ipak na vrlo jasan način govori o tome da je moguć prekid evropskih integracija, da je moguće da je to cena koju ćemo mi rado platiti za to što, kako se kaže, neko nam oduzima Kosovo.
Ako smo želeli pošteno da govorimo o kosovskoj politici, bez ulaženja u njegovu dugu istoriju, koja ne traje samo od 1912. godine, kako je neko ovde rekao, onda je trebalo govoriti o odgovornosti politike koja je do toga dovela. Nisam sasvim siguran da članovi vladajuće koalicije treba da osećaju veliko zadovoljstvo što je više predstavnika SPS ovde sa dosta ubedljivim argumentima pokazalo da postoji kontinuitet politike koju su oni vodili u odnosu na kosovsko pitanje i čitali svoju rezoluciju i odluke koje, u stvari, to treba da potvrde.
Ako želimo pošteno da govorimo o kosovskom problemu, morali smo da osudimo politiku koja je dovela do stanja do koga smo došli, a pre svega do izgubljenog rata 1999. godine i Kumanovskog sporazuma. Niko ovde ne spominje faktičko stanje na Kosovu. Svi govore o onome što bi želeli.
U politici ljudi koji govore isključivo o onome što bi želeli, a ne o onome što mogu da ostvare i o uzrocima toga što ne mogu nešto da ostvare, bojim se da su osuđeni da ponove istoriju, a u ovom slučaju, činjenica je, bez obzira što to nekom teško pada i bez obzira što je to teško priznati, da je srpska politika na Kosovu za poslednjih devedeset godina doživela slom. Bilo je perioda da je Kosovo bilo više integrisano u Srbiju, a kasnije u Jugoslaviju, ali danas je ta teritorija praktično van ingerencije Republike Srbije.
Ovde se, naravno, postavlja jedno pitanje koje niko nije postavio. To pitanje je vrlo važno, ako se neko zalaže za nedemokratsku, autokratsku Srbiju, on nema nikakav problem sa Kosovom, on misli da se to silom i na oružani način može rešiti, kao što je pokušano i kao što nije uspelo.
Ali oni, a takvih, naravno, ima u ovoj sali, oni su većina, koji se zalažu za demokratsko rešenje i izgradnju Srbije, oni odlično znaju da je nemoguće ignorisati apsolutnu većinu građana Kosova, a to su Albanci koji ne žele više da prihvate drugu realnost nego onu koja je stvorena 1999. godine kada je, praktično, Kosovo, bar što se tiče upravljanja, ako ne formalnog suvereniteta, izuzeto iz Republike Srbije.
Dakle, kako se u demokratskom društvu ignoriše mišljenje apsolutne većine na jednoj teritoriji i na teritoriji koja je već data na upravljanje nekom drugom. Kako onda može Srbija da se gradi kao demokratsko društvo kada imamo to ovde pred sobom. Čini mi se da ovo nisu nimalo laka pitanja i da traže političku zrelost, da ona traže da se sasvim otvoreno govori o tome kakva politika je ovde doživela slom.
Ovde je problem što se u rezoluciji mire i one političke ideje koje su dovele do sloma i odlaska Kosova ispod suvereniteta Srbije ili samo formalni suverenitet Srbije i one ideje koje idu napred.
Pošto nije ostalo mnogo vremena, samo kratko ću reći sledeće. Ovde se, zapravo u rezoluciji otvara jedna potpuno nova politika za Srbiju, prvi put od 2000. godine, a to je politike samoizolacije i konfrontacije sa neposrednim okruženjem u kome se Srbija nalazi, a to je EU.
Da se mi, dragi prijatelji, ne zavaravamo, nijedne zemlje u Evropi nemate koja nema neke, odnosno koja nije članica EU ili ima vrlo ozbiljnu relaciju sa EU. Nemojte samo da navodimo primer Islanda, Norveške ili Švajcarske, jer ipak to je dosta teško uporediti sa današnjom Srbijom iz istorijskih i mnogih drugih razloga.
Ono što je suština ovde, to je da se nama na kosovskom pitanju otvara prvi put jedna stvarna alternativna politika u Srbiji i onda su predstavnici SRS potpuno iskreni i otvoreno govore o toj politici. Oni ne šalju poruku da su potrebne evropske integracije.
Oni traže oslanjanje na Rusiju, kao što ste čuli više puta i danas sa ove govornice i njihov predsednički kandidat je rekao, uostalom, ne znam da li je to mislio ozbiljno, da bi mu najdraže lično bilo da je Srbija samo jedna gubernija Rusije. To je svakako politika. Mi ne možemo da pomirimo takvu politiku sa željom za evropske integracije. Ovaj predlog rezolucije to pokušava da miri i to je nemoguće da se pomiri.
I za sam kraj, jedini način da se Kosovo integriše u Srbiju je upravo ulaskom u EU. Ne postoji nikakva druga alternativa. Tek onda kada granice postanu irelevantne, kada se zaštita ljudskih prava ostvari na svim delovima te dve teritorije, kada se garantuju materijalna i ljudska prava, pravo povratka, pravo na imovinu, one stvari koje su ljudi ovde emotivno pominjali, imaju prava to da pominju, imaju prava to da traže. Srbija, naravno, mora i treba da štiti interese srpskog naroda na Kosovu i svoje kulturno-istorijske spomenike, to nije sporno, ali ne može da prenebregava već postojeću realnost koju imamo na Kosovu.
Samo ulaskom u EU mi se možemo ponovo integrisati na jedan drugi način, onaj način koji danas postoji u najvećem delu Evrope, gde se ne gubi nacionalna država, ali njen suverenitet postaje veoma ograničen dobrovoljnom predajom tog suvereniteta instituciji kao što je EU. Ovde se nudi nešto potpuno suprotno. Jedini način integracije Kosova u Srbiju, ulaskom Kosova i Srbije u EU, ovde se postavlja kao alternativna politika.
Zaista, za sam kraj, moram da kažem, stvarno me interesuje, oni koji ne žele odlazak u EU, oni koji smatraju da će nam Rusija pomoći, da mi odgovore na pitanje – kako oni vide ponovo integraciju Kosova u državu Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem, dr Žarku Koraću. Reč ima narodni poslanik dr Vučićević, ali pre njega, po Poslovniku, reč ima Rajko Baralić. Izvolite.

Izvinjavam se kolegi Vučićeviću, gospodine Mrkonjiću, dame i gospodo narodni poslanici, da je ta vojska izgubila taj rat, onda ne bi bilo Rezolucije 1244, i da je ta vojska izgubila taj rat mi danas o ovome ne bismo razgovarali. Vi ste, gospodine Korać, bili potpredsednik Vlade, koja je, između ostalog, bila odgovorna za jednu od najrespektabilnijih vojnih sila u regionu.
Danas, gospodine Korać, posle sedam godina od tog vremena ne postoji Drinska divizija, ne postoji Užički i Kragujevački korpus, ne postoji Prva i Druga armija, danas, gospodine Korać, ne postoji najvažniji faktor te vojske, a to je faktor odvraćanja. Da je ta vojska izgubila rat, oni bi sišli dole, ne bi doneli rezoluciju, a govorim ovo u ime svih onih koji su verujući da čine najčasniji mogući posao koji jednog čoveka može zadesiti u životu, da brani svoju državu, koji to čine na najčasniji mogući način.
Dakle, nije ta vojska izgubila rat. Demokratska vlast u Srbiji je izgubila poziciju da opstane Rezolucija 1244, gospodine Korać. To nije isto. To nije isto.
Danas od Višegrada do Gornjeg Milanovca nema nijednog vojnika. Danas u Čačku gde je 200 godina bio puk raste korov. Ova zemlja više ne može da uplaši nikog da dođe na njene granice, zato što ste penzionisali svakog komandira voda i svakog komandira čete i svakog komandanta bataljona i puka koji je učestvovao u poslednjem ratu.
Penzionisali ste, sprovodeći neformalnu lustraciju, svakog ko je vičan tom zanatu. Nije dovoljna garancija Garmišpartenkirhen, to je nedovoljno. Potrebni su ljudi koji znaju to da rade. Vi danas nemate kome da poverite odbranu zemlje. Policiju ste poslali na granicu, gospodine Korać, u Užicu je popunjenost policije sa 50%, jer su oni otišli na granicu i čuvaju granicu umesto vojske koju ste penzionisali.
Dakle, u ime svih onih koji su nosili uniformu i branili ovu zemlju, koji su pomoću štapa i kanapa skidali avione i tomahavke, u ime svih onih koji su maskirali kojekakve plastove sena, pa su ovi odozgo mislili da ruše tenkove, dužan sam da ovo kažem.
Ono što je ovde urađeno, da se Srbija pretvori u laboratoriju, da se na njoj ispituje grafitno jezgro, da se na njoj isputuje osiromašeni uranijum, da se od čitave jedne zemlje napravi laboratorija da vide koliko može da izdrži pre nego što postane spržena zemlja. To je istina. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Rajku Baraliću. Poslovnik reklamira narodni poslanik dr Vladan Batić.

Nije ta vojska izgubila te ratove, nego vlast i oni koji su tom vojskom rukovodili i slali je u izgubljene bitke i izgubljene ratove. Kumanovski sporazum je kapitulacija. To je kraj jedne iluzije, jedne politike, jedne sulude strategije. A vi ste te iste vojskovođe, generale od kojih su neki ratni zločinci, proglasili za heroje, junake i patriote, dodeljivali im stanove od po nekoliko ari u Cvećari.
Da li zna neko imena graničara iz onih karaula Košare, Đerekare i drugih koji su dali život za ovu zemlju? Da li neko zna imena pilota koji su krenuli da se suprotstave NATO armadi? Ne, niko ih ne zna. Oni su ti bezimeni heroji koji su izginuli za ovu zemlju. Šta je sa 22 hiljade vojnih beskućnika? Oni su rezultat i produkt tih izgubljenih bitaka, izgubljenih ratova.
Sada slušamo ponovo iste priče. Nećemo u NATO, pa šta hoćete, ne vi, nego oni koji danas vladaju Srbijom, da se restaurira Varšavski pakt, da nam se vrati Kominterna, hoćete društvenu svojinu, samoupravljanje, prvomajske parade? Da li je to ta politika koju danas želimo za Srbiju?
Dakle, mi moramo biti u saglasju sa realnošću. Onaj ko nije u saglasju sa realnošću, postaje stvar prošlosti. Indija, Kina, Kuba, Čad, Rodezija, Indonezija, to nije naša realnost.
Evropa, Evropska unija, hrišćanska civilizacija, to je naša realnost.
E, sada moramo da izaberemo kojim ćemo od ta dva puta, ili bestragijama i nedođijama ka Indoneziji ili evropskim putem kojim je Srbiju vodio Zoran Đinđić. Ne postoje dva puta, postoji samo jedan put. Ovo je varijanta – daj desni migavac a skreni levo, da bi se neko održao na vlasti. To je politika koja ne vodi nigde, kao i ovi autoputevi koji se prave, autoputevi za nigde.
A oni koji vode negde, po njima se prosipaju bombe. To je rezultat ove politike koja se danas vodi, samo zarad očuvanja vlasti. Ne možete biti danas i u EU, koja hoće da prizna nezavisnost Kosova i boriti se za očuvanje teritorijalnog integriteta, pogotovo ne smeju se više lagati ljudi, bez obzira kakva je budućnost KiM. Mora se pošteno reći gde će ti ljudi i gde će Srbija 6. ili ne znam kog februara.

Zahvaljujem, dr Vladanu Batiću.
Poslovnik reklamira narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Republike Srbije, a potom, nadam se da će dobiti reč dr Vučićević.

Gospodine Mrkonjiću, javljam se po članu 31. Poslovnika i po članu 104.

Vaša obaveza je, vi ste prekršili Poslovnik kao potpredsednik Skupštine, koji predsedava u ovom trenutku u odsustvu Olivera Dulića, da zaštitite Narodnu skupštinu i da poštujete dostojanstvo, kao i svako ko se javi za diskusiju o ovoj, za Srbiju i srpski narod danas, najvažnijoj tački dnevnog reda.

Mi srpski radikali, sve srpske patriote i svi ljudi u Srbiji koji nemaju rezervnu otadžbinu, za razliku od onih koji poganim jezikom, a koji su mnogo zla naneli našem narodu svojom politikom izdaje i prodaje zemlje, ne možemo da podnesemo, niti nam to dozvoljava naš moral, naše dostojanstvo, pre svega, odnos prema državi i prema onome što nam je sveto, a to je da sačuvamo teritoriju naše zemlje – Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, gospodine Mrkonjiću, da se neko na takav način ruga onome što je radio herojski srpski narod i naša srpska vojska 78 dana, braneći otadžbinu od NATO agresije i od takvog uništavanja svega što je srpsko, ubijanja srpske dece, srpskih civila, uništavanje srpske vojske, srpskih fabrika i škola, srpskih mostova.

Da li treba, gospodine Mrkonjiću, da budete tolerantni u trenutku kada neko u prisustvu jednog od najslavnijih srpskih generala, koji je vaš kolega potpredsednik Narodne skupštine, general Božidar Delić, tako govori o srpskoj vojsci. Mislim da je to sramota.

I svako ko se na takav način usudi da bilo kada, za ovom govornicom, govori i o generalu Deliću i o generalu Pavkoviću i o generalima koji se nalaze u haškom kazamatu, kao i predsednik naše stranke, prof. dr Vojislav Šešelj, koji će da uništi, naravno, taj kazamat i koji će da učini da pravda i pravičnost pobede i zbog srpskih generala i zbog onih koje su ubili šiptarski balisti, o čemu je govorila gospođa Tabaković, mislim da u duhu u kome smo započeli ovu sednicu, i gospodin Tomislav Nikolić, kao budući, uverena sam, izabrani predsednik Srbije, koji zna šta je i državnička mudrost, koji zna kako treba da se štite nacionalni interesi, mi treba da nastavimo ovo zasedanje.

Ukoliko se ovakvi incidenti ponove, gospodine Mrkonjiću, da neki, koji nikada ništa nisu uradili da zaštite jedan pedalj teritorije srpske zemlje, tako hule na one koji su srpski heroji i junaci, budite sigurni da ćemo da se teramo naredna dva sata po Poslovniku, što nije bila naša namera.

Ali, budite sigurni da u ovom trenutku ne govorim samo u svoje ime i u ime mojih kolega, časnih ljudi srpskih radikala, već u ime svih onih koji ne mogu da se vrate na svoja vekovna ognjišta, u ime njihovih prijatelja, rođaka i Srba koji žive širom cele planete, ako je izdajnička vlast i politika koju su oni vodili još kao opozicione stranke početkom devedesetih godina dovela dotle, da NATO uradi to što je uradio, i da mi danas dođemo u situaciju da svim međunarodnopravnim sredstvima, što pokušavamo i ovom rezolucijom, branimo našu zemlju, jer mi rezervnu otadžbinu nemamo.

Neka se stidi svako ko sme u prisustvu jednog od slavnih srpskih generala, kao što je general Delić, takve stvari da govori o krvavoj borbi, nažalost, gde su mnogi ljudi i deca izgubili svoje živote braneći našu otadžbinu, braneći ono što je naše i što želimo da povratimo, gde želi da se vrati i gospođa Tabaković sa svoje troje dece i ko zna koliko stotina hiljada Srba, čija imena i prezimena u ovom trenutku mi ne znamo, ali su Srbi, i oni drugi koji nisu pripadnici šiptarske nacionalne manjine, a koji su okupirali, uz pomoć vaših prijatelja, našu južnu pokrajinu. (Aplauz.)

 

Zahvaljujem, narodnom poslaniku gospođici Nataši Jovanović, mojoj koleginici, potpredsedniku Skupštine. Naravno, ona je samo mene kritikovala, prihvatam njenu kritiku. Neću govoriti o tome šta sam ja radio te 1999. i 2000. godine, da bismo nastavili dostojanstven rad Skupštine.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević. Dr Vladan Batić će da mi oprosti, dajte da zadržimo dostojanstvo do kraja ove sednice, gospodine Batiću, vi ste barem gospodin čovek. Izvolite, gospodine Vučićeviću.