Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih želeo da kažem par rečenica o onom toku koji je prethodio usvajanju zakona.
Naime, kada se usvajao prethodni zakon o lokalnoj samoupravi, tome je prethodila javna rasprava, koja je trajala godinu dana, a radna grupa koja je radila na tom zakonu je obišla sve veće opštine u Srbiji, dok su ovaj tekst Predloga zakona, nažalost, mnogi narodni poslanici prvi put videli jutros, da o stručnoj javnosti ne govorim, oni će da kažu svoje mišljenje tek nakon usvajanja ovog zakona.
Problem je i to što u radu radne grupe koja je pripremala tekst ovog zakona, sigurno, nije učestvovala nijedna osoba koja poznaje specifičnosti u funkcionisanju lokalne samouprave u nacionalno mešovitim sredinama. Mislim da je to veliki nedostatak ovog zakonskog projekta.
S gospodinom ministrom smo imali, krajem juna, jedan sastanak, kada nam je obećao da će nas uključiti u rad na izradi zakona. Nažalost, to se nije desilo, tako da smo mi 23. decembra prvi put dobili ove predloge zakona.
Želim da govorim samo o zakonu o lokalnoj samoupravi, zato što je, nažalost, jako malo vremena. Generalno procenjujući ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi, smatram da ne predstavlja napredak u odnosu na važeći zakon. U nekim delovima predstavlja velik korak unazad.
Postoje dve vrste razloga zbog kojih ni ovaj zakon, ovakav kakav jeste, a ni postojeći ustavni okvir, nisu dobri. Nažalost, Ustav, pored dobrih rešenja, ima veliki broj loših rešenja. Delovi koji se odnose na lokalnu samoupravu, posebno oni koji se odnose na organizaciju vlasti na lokalnom nivou, nisu, po našoj oceni, dobri.
Postoje, s druge strane, politički razlozi zbog kojih je ovaj predlog zakona ovakav kakav jeste. Ovaj tekst zakona, nažalost, izgleda kao da je jedan član pisan od strane jedne stranke, drugi član – od strane druge stranke, pa treći član – od strane treće stranke i onda ovako iz početka. Mislim da je veliki problem što ovaj predlog nije napisan na osnovu jedne jasne koncepcije, jedinstvene koncepcije.
Sad da kažem nekoliko reči o Predlogu zakona. S jedne strane, smatram da odredbe koje se odnose na osnivanje jedinica lokalne samouprave zadržavaju i dalje centralistički pristup. Nažalost, nije postojala volja da se načini istinski iskorak.
Građani, naime, putem referenduma, u postupku obrazovanja i ukidanja opština, imaju samo pravo da daju svoj savet, a taj savet će kasnije neko da uvaži ili neće.
Dobro je rešenje u zakonu, a time je DS ispunila nama dato obećanje, što je predlagač zakona predvideo mogućnost osnivanja televizijskih i radio stanica koje izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina i da osnivači tih stanica mogu da budu lokalne samouprave. Smatram da je ovo rešenje, delom, uspeh SVM-a, delom, ispunjenje jednog obećanja.
Nije dobra, odnosno nije baš najsretnija ova formulacija koja stoji u zakonu, zato što predstavlja mogućnost zloupotreba, jer ne sadrži ograničenje u vidu određivanja minimalne minutaže na jezicima nacionalnih manjina. Mislim da ćete na kraju morati, ipak, uvideti da je neophodno izmeniti Zakon o radiodifuziji, kako bi se eventualne zloupotrebe u praksi mogle izbeći.
Dobro je i to što se vraća status grada velikim opštinama i dobro je što Vlada nije upala u zamku, što nije krenula, populistički, u pravcu dodeljivanja statusa grada opštinama koje svojim karakteristikama ne spadaju u gradove. Inače, mnoge zemlje u okruženju su upale u tu zamku. Sva je sreća što smo mi to izbegli.
Najslabiji deo zakona je onaj koji reguliše organizaciju izvršne vlasti na lokalnom nivou. Jednostavno, u ovom delu zakona, su zbog stranačkih interesa, pomešane i babe i žabe. Naime, pomešan je sistem u kojem, s jedne strane, izvršnu vlast čini ili vrši inokosni organ, sa sistemom u kojem vlast vrši kolegijalni organ. Jednostavno, to ne može. Drugo, ne znam gde na svetu postoji jedan ovakav sistem.
Mi smatramo da bi najbolji sistem bio onaj u kojem se gradonačelnici, predsednici opština, biraju neposredno od strane građana i imaju mogućnost da svoje pomoćnike postavljaju samostalno.
Kada se Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, 2002. godine, našao u skupštinskoj proceduri, taj predlog je išao u tom pravcu. Nažalost, tada je jednim amandmanom uvedeno opštinsko veće i sada se opštinsko veće, praktično, vraća na taj prethodni, bivši sistem, kada su postojali izvršni odbori. Mislim da to nije dobro.
Naravno, bilo je mnogo problema u funkcionisanju lokalnih samouprava. Toga smo svesni, ali, prema našem mišljenju, nije trebalo menjati ovaj deo koji se odnosi na izvršnu vlast, nego je trebalo menjati sistem, izborni sistem za izbore odbornika.
Naime, ukoliko bi postojao većinski sistem za izbore odbornika i neposredan način izbora gradonačelnika, onda bi se potencijalni broj slučajeva u kojima skupština i gradonačelnik dolaze u sukob sveo na minimum, kako je, inače, slučaj u mnogim državama.
Postoje, želim da vam kažem, u oblasti lokalne samouprave i javne uprave, i u ovoj oblasti, ISO standardi i to je jedno od merila uspešnosti rada lokalnih samouprava u EU. Naše lokalne samouprave će teško dobiti sertifikat, ali ne zbog svoje krivice, nego zbog krivice zakonodavca, jer se ovim zakonom uvodi jedan, nažalost, potpuno neefikasan sistem odlučivanja.
Čemu toliki broj odbornika, i to je jedno pitanje, najviše 75 u opštinama, a 90 u gradovima? Želim da vam kažem da Budimpešta, grad sa dva miliona stanovnika, ima 66 odbornika. Mislim da je to rešenje mnogo realnije.
Problem je i to što postoje zakonske mogućnosti da se izabere, postavi ili imenuje bezmalo 100 ljudi, znači 100 funkcionera u jednoj opštini sa 10.000 stanovnika. Jedan procenat stanovništva jedne opštine može biti, teoretski, opštinski funkcioner na osnovu ovog zakona. Mislim da je to jako loše i nije u skladu s ekonomskim mogućnostima ove zemlje.
Dobro je rešenje da se prvi put u zakonu pojavljuju odredbe koje daju mogućnost lokalnim samoupravama da obrazuju zajedničke organe, da osnuju zajednička preduzeća i ustanove. Mislim da je to istinski iskorak. Godine 2002. nije postojala volja, sada postoji. Mislim da je to jako dobro.
S druge strane, nije dobro što u oblasti nadzora od strane centralnih vlasti i dalje postoji potpuno etatistički pristup. S time se ne možemo složiti. Zemlje EU idu u drugom pravcu, mi, nažalost, još ne idemo u tom pravcu. O tome ću, inače, govoriti u raspravi o amandmanima.
Poslanici SVM-a su imali dva izbora, s jedne strane, da predlože veliki broj amandmana i pokušaju da drastično izmene predloženi tekst. Znamo da to nije realno, to nismo ni hteli raditi. Svesni smo i roka u kojem zakoni moraju biti usvojeni, zato smo izabrali drugi put i podneli smo samo one amandmane koji ne menjaju ceo koncept zakona, ali znače poboljšanje teksta.
Moram da kažem i to da smo s ministrom i s njegovim pomoćnikom juče imali zaista konstruktivne konsultacije. Ministar je prihvatio dobar deo naših najvažnijih amandmana. To je dobro. Nadam se da će i na kraju ti naši najvažniji amandmani ući u tekst zakona i onda ćemo biti spremni da podržimo ove zakone.
U raspravi o pojedinostima ćemo govoriti i o svim drugim nedostacima ovog zakona, na koje nismo podnosili amandmane, a za koje smatramo da nisu dobra rešenja, ali, jednostavno, zbog nedostatka vremena, nismo hteli na ovaj način da opstruišemo rad, odnosno usvajanje ovih zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Laslu Vargi.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović. (Nije tu)

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SPS, G 17 Plus, LDP, Manjine, DSS-NS - dr Vojislav Koštunica i Vojvođanski poslanici.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Poštovane dame i gospodo, mišljenje Romske partije je da bi ovaj set zakona, u svakom slučaju, trebalo da se usvoji.
Dobro je to što on čini bitan iskorak u pravcu učešća manjina u lokalnoj samoupravi. Međutim, ne možemo da se otrgnemo utisku da zakon u celini ne prati jednu te istu ideju. Ima nekoliko slabih momenata.
Kada govorim o zakonu o izborima, i mi smo pokušali svojim amandmanima, ja, kao narodni poslanik, da dam doprinos tome da duh zakona i osnovna ideja – da manjine učestvuju u radu skupštine opštine, budu dosledno sprovedeni. Kada to govorim, mislim, prvenstveno, na sledeće stvari.
Zakon govori o tome da manjine mogu da učestvuju, zatim definiše tzv. prirodan prag, međutim, istovremeno, definiše da sve liste moraju da imaju 1/3 od predviđenog broja odbornika i onda imate opština koje imaju više od 20.000 stanovnika, pa im treba mnogo više potpisa nego glasova da uđu u opštinu, gde imaju svog odbornika. Mi smo tu predložili određene amandmane, o tome ćemo kada budemo o pojedinostima diskutovali.
Zatim, ozbiljan problem je i to što u istu ravan, kada se govori o broju glasova, stavljate velike političke partije i liste manjina, tako da, ako je u pitanju poslednje mesto, odnosno kada se upoređuje količnik koji je isti za manjine i za političke partije većine, dajete prednost broju glasova.
Tu smo, takođe, predložili da se ti količnici ne upoređuju na taj način, već da se, kada je poslednje mesto u Skupštini u pitanju, prednost da manjinama.
Veliki broj političkih partija u Parlamentu je pokazao volju da se manjinama pomaže, recimo, SRS je u prošlom mandatu dala, koliko mi je poznato, mesto potpredsednika Skupštine predstavniku manjina. U ovom mandatu je DSS, mimo Poslovnika, dao mogućnost meni, kao nezavisnom poslaniku, da učestvujem u radu odbora.
Mislim da bi to bilo na tragu izražene volje političkih partija, da se, ako je to poslednje mesto u pitanju, ono, ipak, da manjinama, koje, realno, ne mogu da imaju veći broj birača u odnosu na ove druge. Zato i radimo ceo taj sistem.
Sledeće, smatramo da kada se govori o nadležnostima u organima lokalne samouprave, nije dosledno sprovedena ustavna odredba koja daje mogućnost lokalnim samoupravama da afirmativnim merama podstiču grupe građana, koje se nalaze u suštinski različitom položaju u odnosu na druge građane, da poboljšaju njihov položaj. Doduše, predlagač zakona govori na jednom mestu o ljudima sa posebnim potrebama, ali građani sa posebnim potrebama su mnogo uža kategorija u odnosu na onu kategoriju kako je definiše Ustav.
Meni nije daleko od pameti da, recimo, jedna opština obezbeđuje za svu svoju decu besplatne karte. Deca su posebna kategorija u odnosu na sve ostale, pa zašto ne bismo onda svoj deci obezbeđivali besplatan prevoz do srednje škole, knjige, ukoliko je to opština u stanju, ili zašto ne bismo pripadnicima romske nacionalne zajednice, koji zaista žive u socijalnoj bedi, omogućili da im opština da određenu pomoć.
Sledeća stvar za koju smatramo da nije dobro razrađena, to je pitanje da li je grad Beograd odgovoran na isti način za razvoj svih delova grada ili grad Beograd treba samo da ulepša Knez Mihailovu ulicu, da uredi samo krug dvojke, ili je odgovornost na drugima?
Mi smo predložili da organi lokalne samouprave, odnosno da grad Beograd mora ravnomerno da razvija sve svoje delove. Nedopustivo je da ispod Gazele ne postoji voda, a da u centru grada pozlaćujemo česme, kao dokaz da smo ušli u Evropu i da smo već evropska država.
Dakle, moramo da pokažemo malo veću odgovornost. Kao što tražimo da se u Srbiji pokaže odgovornost prema njenim ruralnim delovima, tako isto, u gradu Beogradu, jer skoro dva miliona je veliki deo Srbije, moramo da pokažemo odgovornost prema perifernim delovima Grada. Moramo ravnomerno da ih razvijamo i moramo tu da razbijamo neke stereotipe.
Ako mi dozvoli predsedavajući, još samo minut, da se ne bih javljao po Poslovniku. Na zahtev građana Kostolca, predložili smo da se Kostolac definiše kao opština. Imamo jedan dopis u kojem su sve političke partije Kostolca to podržale. Nema toga u zakonu, govorim da Kostolac nije predviđen kao opština.
Sledeća stvar. Ministar nije tu, ali moram da ga pitam, to je ono zbog čega se neću posle javljati.
U Parlament je ponovo stigao jedan poziv svim poslaničkim grupama iz nekakvog sekretarijata za romsku nacionalnu strategiju. Ja tvrdim da sekretarijat za romsku nacionalnu strategiju ne postoji, da sekretarijate formira Vlada, na čelu sekretarijata mora da stoji direktor koga imenuje Vlada, i poniženje je za Skupštinu Srbije da se neko deklariše kao sekretarijat.
Ovo je krivično delo, na koje sam upozoravao nekoliko meseci. Postavio sam poslaničko pitanje. Već tri ili četiri meseca, niko mi ne odgovara iz Vlade na to pitanje. Sada vas molim da prenesete ministru sledeće, da ispita krivičnu odgovornost ljudi koji se predstavljaju kao sekretarijat za romsku nacionalnu strategiju. U protivnom, moraćemo da podnesemo krivičnu prijavu protiv ministra, jer on ne može da tvrdi da ne zna ono o čemu ga danas obaveštavamo.
Daću vam usput ovaj dokument. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Marton.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja se slažem s govornikom da ovaj predlog zakona o lokalnim samoupravama nije išao dalje u pravcu decentralizacije, u odnosu na prethodni, pogotovu ako se uzme u obzir da Srbija ima samo dva nivoa, lokalni i centralni. Ne postoji regionalni. Mislim da u tom slučaju lokalna samouprava može da kompenzira nedostatak tog međustepena, da ne kažem, trećeg stepena.
U tom pogledu, ima dosta specifičnih stvari, koje moraju da se rešavaju u lokalnoj samoupravi, ako je nesposoban centralni nivo. Mi imamo u praksi dosta slučajeva da centralna vlast, odnosno da ministarstva ne mogu uspešno da se suočavaju s problemima na terenu.
Naravno, malo je bilo vremena da se nešto ozbiljnije bavim amandmanima, ali ću pokušati da dam doprinos u ovom pogledu. Nešto sam uspeo, ali ne onako kako je to moglo biti u jednom normalnom vremenu za pripremu.
Ja bih sada, od ovih konkretnih stvari, spomenuo problematiku lokalne policije. Negde 90-ih godina je bila varijanta da se određene kompetencije prepuštaju opštinama kada je u pitanju lokalna policija. U poslednjem trenutku se tada zakonodavac predomislio i nije se išlo s tim rešenjem.
S obzirom na okruženje, ne samo na Kosovo i Ahtisarijev dokument, nego uzmite Makedoniju, ako vam je draža, jer tu su već utvrdili da se prilikom izbora rukovodioca lokalne policije da saglasnost, čak su Makedonci rešili da se ti rukovodioci u SO imenuju na osnovu tri predloga koje daje ministarstvo, red je bio da se ide s nekim mišljenjem i stavom lokalne samouprave, jer i ta lokalna policija i rukovodioci lokalne policije moraju da stiču poverenje lokalne vlasti i tog lokalnog stanovništva, ako želimo efikasan rad. O tome se moglo razmišljati, jer je svuda u okruženju takva praksa.
Dalje, ja sam radio dugo u srednjoj školi, bio sam direktor u neko vreme, po onom Ustavu iz 1974. godine, tada su srednje škole bile kompetencija opština, i da znate da je to bila veoma uspešna praksa.
Ne vidim zbog čega i u ovom predlogu zakona ne stoji da se srednje škole vraćaju opštinama, jer su one najbliže i mogu najefikasnije i najbolje da upravljaju, bolje nego da se iz ministarstva, iz jednog centra, upravlja svim srednjim školama.
Tu je ono opravdanje i obrazloženje da osnovnih škola ima u svakoj opštini, a srednjih nema u svakoj.
Rekao bih da, u većini slučajeva, u srednjim opštinama postoje srednje škole, retke su opštine koje nemaju srednju školu. Na kraju krajeva, na bilo kojoj teritoriji da je srednja škola, najveća je briga te opštine. Red bi bio da se i u tom pogledu napravi korak dalje.
Dalje, upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina. Mi i u Ustavu i u zakonu duže vremena to predviđamo, ali ne brinemo da li se, uopšte, to u praksi sprovodi i koliko se sprovodi.
Podsetio bih na onu famoznu, toliko diskutovanu, naročito na Kosovu, dvojezičnost. U to vreme su, ipak, bila bolja rešenja, jer su bila određena i sredstva za primenu i sprovođenje, hajde da kažem, tadašnje dvojezičnosti, trojezičnosti, ili možda ima više takvih situacija. Ne može se govoriti o valjanoj primeni odredbe i, uopšte, o pravu manjina da službeno upotrebljavaju jezik i pismo, ukoliko nismo paralelno predvideli i finansiranje te aktivnosti.
Šta sada? Opštine Preševo, Bujanovac ili Medveđa, ili Senta, Kanjiža i druge opštine, moraju sva dokumenta da sačine na dva jezika, dosta tih operacija da izvedu na dva jezika. Pređimo i na državne organe. Ako je tu dupli posao, ako je volumen posla veći, ako želimo da bude korektno urađeno, stručno, mora se i platiti, mora se predvideti i finansiranje. Ovako, nešto dopuštamo, kobajagi, obezbeđujemo, a u praksi se to ne sprovodi.
Na kraju, prešao bih na osetljiviju problematiku, o kojoj, takođe, treba razmišljati u okviru saradnje koja je predviđena. Do sada je to rešenje – da opštine mogu sarađivati s opštinama u drugim državama. To je dobra stvar. Međutim, mora se dalje krenuti, da opštine imaju pravo saradnje, a ovde govorimo o opštinama u kojima žive manjine u znatnom broju, i s organizacijama i institucijama matične države. Jer, hteli ili ne hteli, moramo priznati da, naročito u obrazovanju, kulturi, ima dosta oblasti koje trenutno ministarstva ne mogu da sprovode u delo, i kada su u pitanju programi, udžbenici, visoko obrazovanje.
Trenutno, Ministarstvo prosvete Republike Srbije, kada je u pitanju Preševo, Bujanovac, Medveđa, Albanci s ovog područja, ovaj problem nije rešilo. Mora se ozakoniti praksa. Ako postoji praksa da Albanci visoko obrazovanje upražnjavaju preko školovanja u Albaniji, pa i na Kosovu, onda se to mora određenim zakonom formulisati, da se tome da zakonska forma. Naravno, trebalo bi da se vidi da se i druge specifične stvari na ovaj način rešavaju.
Dalje, rekao bih nešto o onom delu kada ste isticali da li treba minimum, ne kada su u pitanju nacionalne manjine, nego kada su opštine u pitanju, manjine u opštini. Najpraktičnije rešenje je da se pitanje tog prirodnog praga reši preko formulacije – manjine u opštini.
Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Rizi Halimiju.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marton, a neka se pripremi narodna poslanica, gospođa Vesna Pešić.

Izvolite, gospodine Marton.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, poštovani poslanici, danas su na dnevnom redu predlozi zakona kojima će biti omogućeno raspisivanje pokrajinskih i lokalnih izbora. Usvajanjem ovih zakonskih predloga, predsednik Skupštine Republike Srbije Oliver Dulić biće u prilici da ispoštuje odredbe Ustavnog zakona i da raspiše lokalne izbore. Učiniće to, naravno, i sa pokrajinskim.
Mi u Ligi socijaldemokrata Vojvodine smatramo da je logičnije da to pravo ima prvi čovek Pokrajinskog parlamenta. Kao što je poznato, to pravo je nosiocu funkcije u najvišem zakonodavnom organu AP Vojvodine oduzeto novim ustavom Republike Srbije, koji je, kao što ste upoznati, donet pre 14-15 meseci. Kritiku bih ovom prilikom uputio predsednicima vladajuće koalicije, koji su, svojim nesuglasicama i večitim međusobnim ucenama, učinili da o ovim zakonima raspravljamo pred sam kraj roka propisanog Ustavnim zakonom.
Ovo su veoma važni zakoni, koji će postaviti osnove za funkcionisanje lokalnih samouprava. Prethodni zakon o lokalnoj samoupravi postavio je brojne prepreke samoj ideji lokalne samouprave i nije omogućio potpuno ostvarivanje prava lokalnih sredina na specifičnosti.
Brojna nesretna rešenja vezana za organizaciju lokalnih samouprava dovela su do potresa, koje mnoge lokalne sredine nisu mogle da prebrode. Nekoliko godina sam i sam bio jedan od čelnika lokalne samouprave u Zrenjaninu i sam sam iskusio loše strane trenutno važećeg zakona. Zrenjanin je osetio šta znači biti u nemilosti ministra za lokalnu samoupravu, ili, mi u Zrenjaninu volimo da kažemo, nesamoupravu, koji je, proizvoljno tumačeći odredbe zakona, u velikoj meri – kršeći ga, učinio sve da uvede privremene mere u SO Zrenjanin. Naravno, radi se o prethodnom ministru Zoranu Lončaru.
Sem što je kršen zakon prilikom raspuštanja Skupštine, drastično je povređen i Ustav, prilikom formiranja privremenog organa, kada nije poštovano stanje političkih odnosa u lokalnom parlamentu i nacionalna zastupljenost u opštini Zrenjanin.
Podsetiću vas da je pre raspuštanja SO Zrenjanin, na vlasti bila koalicija DS-a, Lige socijaldemokrata Vojvodine, Pokreta snaga Srbije, G17 plus i Saveza vojvođanskih Mađara, a DSS je, naravno, preko ministra i, ono što je još važnije – predsednika Pokrajinskog odbora DSS-a, Zorana Lončara, učinio sve da, prvo, napravi krizu u Zrenjaninu i da, samim tim, uz instrumente koje je ministar Lončar imao u zakonu, mada ga je veoma i kršio, uvede privremene mere u gradu koji ima 140 hiljada stanovnika.
Mesto u tzv. privremenom organu dobile su partije koje zajedno imaju 8% glasova na izborima, DSS, Nova Srbija i SPO, a jedna od njih – Nova Srbija, na izborima 2004. godine je osvojila 92 glasa, ili 0,22%.
Sramotno je što Zrenjanin već 14 meseci živi pod privremenim merama, a to stanje će trajati još najmanje šest meseci. Puno je ovakvih primera u Srbiji. Čuli smo 11 ili 12, ako se ne varam. To je nešto što pred poslanike najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji stavlja obavezu da stvore okolnosti da se spreče pojave ministarske samovolje, tutorstvo i nepoštovanje Ustava i zakona.
Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine smatraju da ovim zakonskim predlozima AP Vojvodina, kao i AP Kosovo i Metohija, treba da dobiju šire ingerencije kojima se regulišu ove oblasti. Naravno da ljudi u pokrajinama bolje znaju kako da premoste probleme koji nastaju na nivou lokalnih samouprava.
Iz tih razloga, Liga socijaldemokrata Vojvodine podnela je dvadesetak amandmana na ove zakonske predloge. Realno, podneli bismo i više. Još treba da sutra i prekosutra obavimo konsultacije i s ministrom i sa članovima skupštinskih odbora i očekujemo da će jedan deo, a nadamo se i svi amandmani, pošto su veoma zdravorazumski, biti prihvaćeni. Ako budu prihvaćeni, poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine podržaće ovaj predlog. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Aleksandru Martonu.

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić, a neka se pripremi narodni poslanik gospodin Jovan Nešović.

Izvolite, gospođo Pešić.

Ja sam već naznačila neke primedbe koje sam imala, a to je da nije data koncepcija teritorijalne organizacije Srbije. Znači, to su opštine, gradovi. Promena je jedino da smo dobili 19 novih gradova. Inače, od koncepcije regiona, bilo čega o čemu se govorilo ranije, nema ništa.
Videlo se da se radi bez razmišljanja, bez koncepcije kako bi Srbija trebalo da bude teritorijalno organizovana.
Znači, sem tih 19 gradova, od toga nema ništa i verovatno su to osnovne mane nabrajanja onih silnih mesta. Tu nema nekakvih promena, nema nijedne nove opštine. Čudi me da nema ni opštine Kostolac, koja se bori već 30 godina da postane opština. Jednostavno, ona u tome ne uspeva. Ovde je jasno da je to rađeno na brzinu, gospodin ministar je sam rekao da to nije temeljno rađeno, i vidim da će to biti na dnevnom redu.
Htela sam da postavim pitanje samouprave. Vrlo je interesantno da mi ovo zovemo zakonom o lokalnoj samoupravi. Od čitave ideje decentralizacije, ne vidi se ni fiskalna decentralizacija, ne vidi se decentralizacija funkcije, pa moram da skrećem pažnju na nešto što su već neki istakli. Zašto gradovi koji su formirani, a i grad Beograd, imaju iste funkcije kao što ih imaju opštine?
Znači, mene interesuje, pošto sam dosta radila ta pitanja, zašto ne može da se decentralizuje, da li gradovi i Beograd kao grad, koji će imati iste funkcije po Ustavu, ovi što su dobili status gradova, imaju potpuno identične funkcije? Drugim rečima, vi ostavljate osnovno obrazovanje, ili ono osnovno zdravstveno osiguranje, a za ove druge nivoe se ne vidi gde to pripada. Zašto onda postoje ovi nivoi, Republika, glavni grad, grad, opština, ako taj nivo nadležnosti nije nekako usklađen?
Sve što piše za opštinu, važi i za glavni grad. Kada se pogledaju sada nadležnosti glavnog grada, imate samo ono o rekama, a nemate ono drugo, nego to je isto što i u opštinama. Sami ste rekli da onda postoje i te opštine, a u tim opštinama opet nema ništa od svega toga.
Sada postavljam pitanje – šta će biti s ovim gradovima koji su već postali gradovi, ili koji će postati, a imaju opštine koje imaju nekakva veća i tu su opštine samo na papiru? Kako će to izgledati u samim izborima, kako će se raspisivati izbori u tim opštinama, gde, praktično, te opštine postoje samo na papiru?
Znači, cela ideja decentralizacije, bilo u pogledu nadležnosti, bilo u pogledu fiskalne decentralizacije, nije uopšte obrađena, niti je tu nekakva koncepcija, uopšte, napravljena. Ovo je meni dosta važno da kažem.
Kada govorimo o lokalnoj samoupravi, zašto se kaže samouprava? Zato što je, ako pogledate UN i kada govorimo, uopšte, o demokratiji, reč o participaciji građana. Cela ideja lokalne samouprave i decentralizacije jeste u tome da građani učestvuju i po onom izbornom sistemu. Sada me živo interesuje, po kom osnovu ste onaj član 102. Ustava, koji govori o tome da stranke raspolažu mandatima poslanika, pa su Aleksandar Molnar, veoma čuveni naši naučnici, rekli da ste time što ste mandate dali partijama oduzeli suverenitet građanima, primenili na odbornike?
Hoću da kažem, vi ste govorili o stabilizaciji opštinskih skupština i upravljanju, ali ste našli isti način kao što je to radio Ustav. Čula sam jedanput gospodina Prorokovića kada je povodom toga odgovarao na "Poligrafu", ne mislim da ga prozivam zbog toga, na postavljeno pitanje – kako to da se sada ti mandati poslanika prebace, praktično, partijama i onda govorimo o toj partokratiji i suviše velikoj vlasti partije. On je, jednostavno, odgovorio – kada Srbija bude kao Nemačka. Pošto mi nemamo demokratiju kao u Nemačkoj, onda ćemo dati partijama.
Vi ste isti sistem partokratije prebacili na opštine i rešili ste da sada predsednik partije više ne pravi samo liste za Parlament. Sada će, lepo, da sedne vrhuška partije i da pravi liste i na lokalnim nivoima, pa ste onda to naveli kao nekakvu decentralizaciju. Ne daj bože, on će praviti te liste, pa će onda odbornika koji ne sluša da izbaci i da mu traži odbornički mandat.
To su veliki udarci na demokratiju u Srbiji, ja govorim krajnje ozbiljno. Na šta to liči?
Participacija građana u UN – znači da se pokazuje koliko je lokalna vlast odgovorna građanima, koliko odgovara na potrebe i kolika je participacija. Pokazaću vam da te participacije uopšte nema.
Ako se pogleda član 17, koliko sam mogla na brzinu da vidim, kod nadležnosti opština, pošto su ove nadležnosti iste, a ako Ustav propiše određene nadležnosti koje mora da obavlja opština, vlast, u stvari, vi ste regulisali vlast, građana nema. To je jedan minimum, ali vi ukidate slobodu građana.
Mogu da pretpostavim da živim u Pančevu i da tamo građani hoće da izgrade od svojih para bolnicu, i šta se to vas tiče. To je ta decentralizacija. Čuli ste kako se u Americi ljudi dogovaraju u mestu koje ima 30.000 stanovnika, 40.000 stanovnika.
Ne možete vi građanima braniti šta će oni sve tu imati, da li će imati zdravstvo, fakultet. Svako selo u Americi ima fakultet. On mora da vrši te funkcije, ali ne možete zabraniti da ima određene funkcije.
Kada pogledate kakva je uloga građana, njih nema nigde. Kada pogledate opštinske nadležnosti, recimo, donosi program razvoja, pa budžet, a gde su tu građani koji treba da kažu koji su prioriteti u njihovim opštinama? Nema nikakvih konsultacija sa građanima, apsolutno, nigde nije pokazano kako građani participiraju u toj vlasti. Mogli ste da kažete – lokalne uprave, ne moraju, uopšte, da se zovu samouprave. Nema potrebe.
Još je Prudon, francuski filozof, uspostavljao samouprave gde građani participiraju, odlučuju o svom životu.
Moram da vam kažem, kao građanka, vi ste bili u mojoj opštini Palilula, stvarno, nemam nameru, Milane, ništa da vas napadam, ali, verujte mi, pevaljke i slično, maltretiraju nas, noćima ne spavamo, mi ne možemo ništa da uradimo. Sada vi govorite o lokalnim samoupravama. Ko to drži po Beogradu? Građani noćima ne spavaju, otvaraju se kafići, nigde nikog živog ne pitaju. Nekada su morale i mesne zajednice da se pitaju, sve je bilo pitano.
Da li vi verujete da Berlin ne može da napravi novi aerodrom, a hteo bi da ima novi aerodrom, pošto je sada postao ponovo glavni grad, zato što mu neke mesne zajednice ne daju to, zato što se tamo neko pita, a vi nam otvarate svašta, gde god se hoće.
Znate kako se to dešava? Ona meni kaže ovako – slušaj, imaš decu, to je neki mafijaš, nemoj da se mešaš, bićeš skraćena za glavu ako kažeš da taj tamo mafijaš zatvori tu kafanu od koje niko živi ne može da spava. Znači, nemojte govoriti o samoupravi, apsolutno, nikakve samouprave nema. Kada kažete – građanska inicijativa, u tom nesrećnom članu 17, zborovi građana, to uopšte ne postoji, to nema nigde. Onda se kaže – odgovara opština, 60 dana joj treba da odgovori ako se građani nešto dogovore. Šta će 60 dana? Tri dana ima da odgovori.
Jednostavno, ovo je jedna diktatura u opštinama, a ne participacija građana. Ona osnovna demokratija, na kojoj se čitava zgrada demokratije mora zasnivati, zasniva se na lokalu i onda se ide naviše, grad, autonomija, pa onda Republika.
To su suštinske primedbe. Da vam kažem, nema smisla. Nemojte mi ništa odgovoriti. Samo da čujete i da čuju građani kako će biti zaštićeni, kako će učestvovati, odlučivati o svojim životnim problemima. Od toga nema ništa.
Zašto ste ukinuli direktan izbor gradonačelnika? Zašto se u Beogradu ne bira gradonačelnik? Neki predsednik skupštine opštine, pa neki gradonačelnik, koji sada, sa svojim pomoćnikom, predstavlja deo Vlade, to su kardinalne promene. To je ono zbog čega treba da sedimo, tako reći, pred Novu godinu.
Jedino što je bilo dobro, to je bio direktan izbor, ne samo u Beogradu, nego svuda. Ako je već podeljeno to partijama i ako to treba da bude isto kao što rade sada ovde, dele svako javno preduzeće po partijama, sve po kvotama i procentima, to su isto radili po gradovima, isto tako, rade i po opštinama, džabe decentralizujete kada je tamo još mnogo gore, jer mi ovde nešto i znamo, dokače nekakve novine, a u opštinama je takva partizacija vlasti napravljena da sve dele.
Znam, recimo, da je SRS u Novom Sadu, za 13 meseci vladavine, zaposlila 950 ljudi. Eto šta rade. Isto je tako u svim gradovima koje sam gledala. Kako dođe predsednik opštine ili ova druga vlast, zaposle svoje ljude i to onda svi znamo, nije to nešto čudno. To se tako radi.
Prema tome, ovo ste zaista morali da smuvate, građani ovde nemaju nikakvu participaciju, nikakvu ulogu, nikakve demokratije nema. Ovo je, po mom mišljenju, na gore. Tu je trebalo da dobijemo taj kvalitet, ali pošto Srbija ide nizbrdo kada je reč o demokratiji, kao što sam rekla na početku, da ovo radimo pred Novu godinu, kada, praktično, ne može da se raspravlja ozbiljno o zakonima, mislim da treba da proglasimo da Srbija više nije demokratska zemlja, jer, evo, čak i na tom lokalnom nivou, nema građanina koji može o bilo čemu da odlučuje u opštini.

Reč ima ministar Milan Marković.