Molim poslanika Željka Tomića da uzme reč.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, mnogo se poslanika do sada obraćalo poslaničkoj grupi SPS i konkretno njihovom šefu gospodinu Ivici Dačiću, a postoje neka pitanja na koje bi odgovore trebalo da daju naše kolege iz koalicije ZES, a konkretno iz DS, ali je prosto simptomatično i indikativno da ovako glasno ćute danas.
Kada ih pitamo samo jednu stvar - koji je razlog zbog kojeg će glasati za gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, samo dogovor zarad buduće srećne koalicije i ništa više od toga.
Podsetiću vas, kao što su već neki i ranije učinili, na krađu lokalnih izbora, koristim se vašim rečima, vašim citatima i parafrazama, kada ste personifikovali krivce za krađu lokalnih izbora 1996. godine, vi ste malo imena spomenuli, ali jedno ime je uvek bilo u toj kombinaciji, ime gospođe Slavice Đukić-Dejanović.
Došao je onaj čuveni leks specijalis, pokrilo se sve, krivičnih prijava nije bilo, ali da ih je bilo, siguran sam, uveren sam da bi usledila i prijava protiv današnjeg kandidata za predsednika Skupštine. Ali, vama to nije prvi put, vi ste umeli da amnestirate onog koga ste teško optuživali u nekom ranijem periodu.
Setite se slučaja gospodina Branislava Ivkovića, kada ste mu formirali onu instant-pseudo kvazilažnu stranki Socijalistička narodna stranka, koje danas nema ni u tragovima, ali zarad one magične cifre od 126 bili ste spremni i da mu osnujete stranku, samo da bi vas podržavao kada vam se ljuljala poslanička većina.
Pita danas dosta poslanika da li se SPS promenila. Odgovore ne treba daleko da tražite. Pre svega, 18 dana, 7. juna, u Večernjim novostima, gospođa Slavica Đukić-Dejanović daje intervju, gde decidirano kaže - nikada se nećemo odreći Miloševića. Mislim da je sve jasno, nema nikakvog distanciranja od neke vrste politike ranije SPS i to nikada nisu ni rekli.
Šta je to što vas vezuje? Iz redova DS čujemo rečenicu da je SPS, sve ovakva koja se nikada neće odreći Miloševića, jedna vrsta prirodnog saveznika.
Šta se to događa, šta je to na delu? Da li je to Osma sednica konačno završena ili se privodi kraju? Posle 20 godina, da li je moguće da će konačno Crveni univerzitet Karl Marks, partijski sekretari, stambolićevci, miloševićevci, svi ponovo u isto jato, pa će u utorak da krenu u Brisel u Socijalističku internacionalu, i da li će tamo Ivica Dačić, kao što je umeo sa ovog mesta, da da primedbu DS da je to jedina stranka u Socijalističkoj internacionali koja u svom znaku, u svom logotipu nema crvenu boju.
Potrudite se, nemojte da brukate DS u okviru Socijalističke internacionale, sada kada se tamo učlanite, da se promeni logotip DS, da malo i crvene boje ubace, da bi bili adekvatni i pravi članovi Socijalističke internacionale.
Govorili ste ovih dana o nacionalnom pomirenju. Ja bih to prekrstio o pomirenju na levici, iz razloga koje sam unapred izneo. Ostaje samo da se zaigra možda i kozaračko kolo, imate iskustva i u tome. Samo ta šaljiva metafora o kozaračkom kolu može da se pretvori u ozbiljnu metaforu o vrzinom kolu.
Svi vi sada dajete dinar da u to kolo uđete, ali se plašim da ćete mnogo davati da iz tog kola izađete, zato što ste neprirodno sastavljeni, neprirodni ste saveznici. Ali, šta da vam kažem, sami ćete u utorak čuti i mrmljati na poznatu melodiju da ste prezreni na svetu i da ste sužnji koje mori glad. Samo da li vas mori glad prema hrani ili prema vlasti, vladanju i foteljama.

Molim poslanika gospodina Zorana Krasića da uzme reč.

Gospodine Krkobabiću, ova tačka dnevnog reda je ne samo inspirativna, nego je i poželjna, ne toliko zbog narodnih poslanika, pošto je njima sve odavno jasno, ali je ova tačka vrlo interesantna za građane ukoliko prate ovaj prenos, pa se obraćam malo više njima i molim da obaveste komšije, prijatelje, jer se nadam da će neke stvari posle ovog mog izlaganja da stave u svoj koordinatni sistem, da to orijentišu u vremenu i prostoru i da na osnovu toga zaključe gde je Srbija i kojim putem ona kreće u svetlu budućnost.
Mi smo nedavno imali te izbore i vidite na tim izborima su se građani opredeljivali upravo onako kako je to hteo Boris Tadić. Boris Tadić je podelio političku scenu Srbije tada na antievropske snage. Naravno, stavio je tu pre svega SRS, DSS, NS, stavio je tu i Socijalističku partiju i ove stranke koje idu sa SPS-om. Još je za njih rekao da su to retrogradne snage, tamna prošlost i tako dalje.
Građani su se opredelili, malo su se više uplašili nego što treba zbog Borisa Tadića, jer on obično viče kada priča i poziva u pomoć ove iz inostranstva, tako da je on bio na čelu te antisrpske koalicije. Jer ako je s ove strane antievropska, s ove strane može da bude samo antisrpska koalicija. Naravno, kampanja je išla nekako, u početku vrlo loše po te antisrpske snage, ali onda je u završnici došla ekipa iz inostranstva da to malo pojača, da se pojačaju pretnje i da se pribegne jednom lukavstvu koje se zasniva na potpisu.
Prvo smo imali potpis neke talijanske firme koja ne postoji, pa smo onda imali nastavak nečega, vidim evro-fanatike ovde da se ježe kada čuju ovo, nastavak nečega što je serija "Dinastija", kako da se dođe do Evrope.
Pre nekoliko godina je bilo - evo ovi nisu dobri, prekinuti su razgovori. Sećam se kada je Čedomir Jovanović bio potpredsednik one vlade, tada je neko ispred Evropske zajednice, mislim bivši guverner Singapura ili Hong Konga, rekao - kako da razgovaram sa Srbijom, nekog balavca mi poslali, ne zna šta je carina, carinske stope itd. Sećate se, bilo je u novinama. Imam za svakog od vas pres-kliping pa mogu da vam pokažem to.
Onda je krenulo, kao, mora da se pristupi pregovorima, pa prvo pregovori oko jednog sporazuma, pa kada su bili izbori da li će biti pregovora, neće biti pregovora, biće pregovora, prevariše se i uđe G 17 u Skupštinu.
Posle toga sledeći izbori, da li će biti nastavak, da se parafira taj neki sporazum. Imali smo opštenarodno slavlje zbog parafa. Ode jedan što je operisao u međuvremenu klempave uši da parafira tamo nešto i na bazi tog parafa prevariše građane. Pre mesec i po dana navodno potpisivanje i opet prevariše građane.
Ali, ne leži vraže, sve ove zemlje iz Evropske unije kažu - mi to da ratifikujemo, to nama ne pada na pamet. Onda onaj Oli Ren "Oli paprika" on kaže - to što je potpisano ne može da se primeni i nikada neće da se primeni.
Znači, priča o evropskoj perspektivi, o evropskoj budućnosti, to je nešto što čak ni vi evro-fanatici ne možete da uhvatite. Vi biste stalno da vatate tu evropsku perspektivu, ali nikako da je dovatite. Sutra nemamo ni ovog predsednika u Strazburu, jer ne mogu tamo da se nameste pitanja, a ima verovatno nekih nezgodnih pitanja.
Pre godinu dana smo imali tokom konstituisanja Narodne skupštine posebnu sednicu gde smo se izjasnili povodom Kosova i Metohije. Ovog puta ne možemo da imamo. Zašto ne možemo? Kako reče predsedavajući u jednom intervjuu - nemam ta ovlašćenja, a uostalom zašto bih to zakazao? Njemu odgovara Kosovo nezavisno, njemu odgovara ustav Kosova nezavisne republike.
Idemo dalje, počela kampanja tako što je SPS otišao na grob Slobodana Miloševića. Sada se verovatno jadnik okreće u grobu, kada je čuo šta se dešava i čijim glasovima neko postaje neki funkcioner. To su neverovatne stvari koje se dešavaju, ali računam da ću na kraju mog izlaganja da dođem do onoga šta je vezivno tkivo.
Naravno, ne mislim da je u pitanju 8. sednica i pomirenje. Evo zbog čega mislim da to nije tačno. Ako pogledate koaliciju koju je napravio Boris Tadić, tu se sve nalaze krvnici Zorana Đinđića. Da je Zoran Đinđić živ, nikada ne bi sa Vukom Draškovićem išao u koaliciju, sa Nenadom Čankom koji je gazio tablu sa RTS-om, ne bi mu palo na pamet da ide i da ne ređam dalje.
Uostalom, Demokratsku stranku sada vode neki ljudi koji nemaju baš neke veze sa Zoranom Đinđićem. To je jedan tajkunsko-mafijaški deo, drpaj, stigni što više možeš i završavaj posao.
Međutim, meni je izuzetno drago kada čujem ovolike izlive nežnosti, koji čak prevazilaze političku nežnost, kada je u pitanju Boris Tadić i njegove poruke upućene SPS. Meni je to drago. Zašto? To su poruke Borisa Tadića, koji kaže da je 5. oktobar velika greška, kako on to voli da kaže. On tom porukom kaže da je velika greška i Vidovdan 2001. godine, kada je kidnapovan i prebačen Slobodan Milošević.
On kaže da je velika greška i hapšenje 11 do 13 hiljada ljudi i izvinjava se ljudima iz SPS-a, jer je bilo i nekih ljudi iz SPS-a koji su u toj "Sablji", doduše "tupoj Sablji" bili uhapšeni. To su, moram da kažem, vrlo interesantne poruke. Međutim, u tim porukama ne vidim građane Republike Srbije.
Ono što sam siguran, svako ko je na prethodnim izborima glasao za listu SPS-a, on je glasao protiv Borisa Tadića, on je čak izašao da glasa da njegova apstinencija ne bi bila protumačena da demokrate smuvaju te izbore, a oni su vas tu prevazišli, i eventualno taj glas ode za Borisa Tadića. Znači, anti-evropski blok je dobio mnogo više glasova i osvojio mnogo više mandata i on ima obavezu prema biračima Republike Srbije, a tu podelu je napravio Boris Tadić. Anti-evropski blok ima obavezu da pobedi anti-srpski, jer su građani dali glasove i ove stranke su dužne da naprave vladu.
Ne može neko svoje političke interese, bilo lične, bilo stranačke, da stavlja ispred volje birača i nacionalnih interesa Republike Srbije. Ne pričamo zbog toga šta će se desiti, kako će ko da prođe na sledećim izborima, to nije bitno. To će svako da snosi svoju odgovornost.
Ali, ovde se desilo zahvaljujući nečemu, nekom vezivnom tkivu, nije Evropska unija, nije evropski put, jer od toga nema ništa i to svi znamo, ali neko voli da žvalavi, evro-fanatici, to su ovi ljubitelji Haškog tribunala, i mi sada imamo nešto nespojivo, a stoji zajedno.
Samo da vas podsetim, ni prošle godine neke stvari nisu bile spojive, pa su izdržale 10 meseci, ali se Srbija sunovratila, pa su neki proglasili Ustav, neki navodno dobili nezavisnost. Mi ćutimo, Narodna skupština ćuti. Zašto? Postoje teške administrativne prepreke poslovničke prirode.
Gde to Srbija ide? Da li kada ste ušli u ovu skupštinu imate to ovlašćenje? Šta možemo da očekujemo od buduće Narodne skupštine i ovako sklopljene skupštinske većine? Sve i svašta. Ne bi me iznenadile noćne sednice na kojima se skidaju imuniteti, jer imamo iskustva, ima tu poslanika koji su helikopterom dolazili preko noći da se skinu poslanicima imuniteti. Sada ga trenutno nema, izašao je, češlja brkove.
Šta imamo još? Imamo glasanje iz Bodruma. Tu su ti protagonisti. Imamo apsolutno nepoštovanje bilo kog propisa u zemlji. Ko je protagonista toga? Pre svega, Demokratska stranka. Praviti njima društvo u tome. Zbog kog vezivnog tkiva? Šta je vezivno tkivo? Šta je nešto što spaja nespojivo?
Vidite, mi sada u suštini imamo Solanino jato. Ovo da je Solana pravio, mnogo je korektnije i poštenije da se Solana kandidovao u ovoj zemlji, makar bi skinuo neki procenat glasova ovom evro-fanatskom bloku u Srbiji. Blok zvani "šarena laža".
Zahvaljujući tome što je neko prevario birače, dobio glasove, a sada imamo još dodatak zahvaljujući toj prevari, stekao je legitimno pravo da to da Borisu Tadiću. Svi znate, Boris Tadić na mestu predsednika Republike, to je veća šteta nego četiri sušne godine u Srbiji. Šta funkcioniše od države? Vojska, policija, gde su granice, gde Ustav počinje, a gde završava? Ali evropska perspektiva; pa uhvatite tu evropsku perspektivu nekako, stegnite je da ne pobegne, držite je, ali nemate kvorum.
Sada bih mogao da tumačim na drugi način ono što se desilo za proteklih nekoliko dana. To su neki ljudi u SPS-u zaključili da je 5. oktobar bio nužan i da je Boris Tadić u pravu, da su zaključili da je Vidovdan 2001. godine bio neophodan da se isporuči Milošević, da je hapšenje 11 hiljada ljudi bila slaba mera, trebalo je 350 hiljada ljudi da se uhapsi.
Šta mene tera da tako zaključujem? Ponašanje od izbora do danas, ponašanje u kome se ne vidi volja građana, ne vidi se volja birača. Najgora varijanta je kada vam Čedomir Jovanović daje podršku. Pričamo nešto o Kosovu, gospođa Pop-Lazić je pričala o nekim ciframa. Čeda Jovanović bi dao za džabe to, to je za njega balast. Mene bi lično bilo sramota da me podržava Čedomir Jovanović, sa takvim političkim stavovima. Gde se nalazi vezivno tkivo? Ko ga je obezbedio? Zar je moguće da je to vezivno tkivo koje pravi i spaja, zar je to taj super-lepak? Da vam objasnim jednu stvar.
Gospodin Nikolić je bio u Hagu da poseti Vojislava Šešelja, a gospođa Pop-Lazić, gospodin Delić i ja smo išli na neke razgovore oko nekih principa itd. Pojavio se, gospodine Krkobabiću, onaj peti princip, kako ste vi rekli, na kome ste insistirali. Mi smo rekli u načelu da prihvatamo, ali smo rekli - dajte prvo da vidimo oko formulacije, da ne bude baš odmah i rekli smo dajte da sagledamo odakle da se nađu sredstva pre nego što se promeni zakon.
Vi ste tada rekli, ne dolazi u obzir, biće tako. Sudeći po onome što je pisano ovih dana u novinama, vi ste kod Borisa Tadića promenili priču. Vi toliko niste uporni u zastupanju penzionera kao što ste navodno bili kod nas? Šta se to desilo kod vas? Vezivno tkivo.
Da li neko u ovoj zemlji može da pronađe taj super lepak koji je spojio to što ne bi moglo da se spoji?
Da je neko ošišao moje dete u školi posle 5. oktobra, ne verujem da bih mu ikada u životu rekao dobar dan. Prema meni je bio takođe neki progon, ali naišli su na rutave grudi, pa su pobegli. Ali ovaj progon koji su trpeli ljudi, i koje sam spasavao i ponosim se što sam ih spasavao i svakog ću da spasavam od vlasti koja se otela od naroda. Svakog ću da spasavam, bez obzira ko da je, ali to mi pokazuje da se u politici uvuklo nešto, a to je super lepak. Samo da znate, lepak koji stvara Havijer Solana - ne drži, taj lepak sve uništava.
Samo da vas podsetim, Havijer Solana je pritisnuo dugme da se bombarduje Srbija. Pa kako možete da hrlite u Evropu na čelu sa Havijerom Solanom? Šarena laža o evropskom putu, kao, kobajagi, evropski put postoji sa Tadićem, a ne postoji sa Nikolićem. Hajde još malo da se lažemo.
Gde to odlazi Boris Tadić u Evropu i u svet da se njegova reč toliko čuje, poštuje i da on može da promeni tok istorije? Ko njega doživljava kao ozbiljnog sagovornika? To vidite po novinama. Čak i ovi što rade u zgradi Predsedništva ne tretiraju ga kao ozbiljnog. Možda ga Idoli tretiraju ozbiljno, ali to je već možda neka druga tema. Da, da, to je neka druga tema i verovatno tu trebaju neke medicinske struke. Za to nisam ovlašćen, vrlo malo sam naučio sudsku psihijatriju, samo koliko mi je potrebno da shvatim problem. To je problem Srbije.
Problem Srbije je što se izborna volja građana Srbije ne poštuje. Onaj ko je hteo da glasa za Borisa Tadića, on je glasao i to se svelo na 67 poslanika. Usput da mu kažem da je 78 veće nego 67, pošto je on dva dana skakao kako je pobedio sve.
To je put kojim Srbija kreće. Da li mogu da budem saučesnik u tome - ne mogu, neću, ne želim i svakog ću da kritikujem ovde. Vi koji budete napravili vladu znajte da ova strana, u ovom delu od 79 poslanika SRS, žestoko će da vas kritikuje, ima osnova za to. Mislim da su neki pogrešno protumačili svoje glasove. Tu nema uvređenih, nema tu ucveljenih, nema tu ljubomornih.
Smej se, smej se, nema ljubomornih. Zašto nema ljubomornih? Zato što se smeješ na ono što si pričao pre sedam-osam godina baš ti - o izbornoj volji građana, da je to svetinja, da to treba pravilno da se protumači, da to treba da se poštuje. Naravno, nema ljubavi, postoje ti politički interesi.
Ali ako je politika, kako kažu, umetnost mogućeg ili ta suštinska vrlina, vrhunska vrlina da čovek uspe u nečemu, kažite mi vi koji ste napravili ili koji ćete da napravite ovu vladu, u čemu se ogleda ta vaša umetnost i šta je predmet vaše umetnosti - opet neki lepak Havijera Solane. U čemu se ogleda uspeh?
Samo da vas podsetim, dve vlade smo kritikovali ovde što su ministarstva podelile prema strankama i prema sopstvenim interesima. Sada verovatno onaj ko postane ministar policije ima da hapsi u Vladi. Kako će da hapsi u Vladi? Kako, objasnite? Mislim da mnoge stvari neće biti jasne građanima, i možda i ne treba da im budu jasne, ali u svakom slučaju moraju da vode računa kad izlaze na biračka mesta za koga glasaju.

Zahvaljujem gospodinu Krasiću.
Molim narodnog poslanika Slobodana Maraša da uzme reč. Izvolite, gospodine Maraš.

Hvala, poštovani predsedavajući. Predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas biramo predsednika Skupštine Srbije i zaista sam očekivao da će ovlašćeni predlagač, odnosno gospodin Ivica Dačić, predsednik SPS, mnogo više vremena utrošiti u tome da nam objasni zbog čega treba da podržimo ovaj predlog. Nažalost, njegovo obraćanje se svelo na tri minuta čitanja biografije gospođe Slavice Đukić-Dejanović.
Nasuprot tome, čuli smo puno razloga zbog čega ne treba da podržimo ovu gospođu kao kandidata za predsednika, tačnije njen izbor za predsednika Skupštine. S jedne strane, došli su nam tuga i bol zbog toga što ona nije njihov kandidat. Jedini ko je izneo neki drugačiji stav bio je predsednik i narodni poslanici iz poslaničkog kluba LDP. Mislim da smo pogodili suštinu, odnosno razloge zbog kojih ne treba da podržimo ovaj predlog i ne treba da glasamo za kandidata Slavicu Đukić-Dejanović.
Nažalost, ni predsednik SPS, ni sama kandidatkinja za predsednika Skupštine Srbije u proteklih mesec i po dana nakon završetka, odnosno nakon izbora nisu pokazali zaista ni trunku želje da će se promeniti. Sva njihova priča se svodi na priču o Evropi i bojim se da je samo jedna šarena laža iz prostog razloga što i tih proteklih mesec i po dana nama pokazuje da od toga nema ništa.
Ono što smo mi danas pokušali da kažemo iz LDP, nadam se da ćete vi to dobronamerno shvatiti, i vi i ostali koji su podržali vas potpisom. Mi smo danas pokušali da vam pružimo šansu da se odreknete politike koju ste zastupali tokom devedesetih godina. Danas smo u više navrata rekli da to očekujemo od vas i da očekujemo od onih koji su vas predložili da će vam pomoći da to uradite.
Gospodine Dačiću, on nažalost nije tu trenutno u sali, to što ćete postati verovatno ministar policije ne znači da jednog dana opet nećete morati da se suočite sa odgovornošću. Znači, niko od vas ne traži da prestanete da se bavite politikom, niko od vas ne traži neke druge radikalne stvari, ali tražimo da se suočite sa odgovornošću zbog politike koju ste propagirali devedesetih godina i koja je i dan-danas kod vas u srcu.
Neću govoriti šta je ta politika učinila Srbiji tokom proteklih godina, ali moram da kažem šta je učinila Vojvodini. Devedesetih godina SPS je bila apsolutna u vlasti u samoj Vojvodini. Šta se desilo u Vojvodini? Donošenjem Ustava '90. godine AP Vojvodina je dovedena do besmisla.
Samo ću podsetiti, verujem da se svi sećate gospodina Radomana Božovića, šta je gospodin Radoman Božović uradio sa IV Vojvodine. Faktički, od te institucije je napravio slepo crevo u ovom sistemu. Ta zgrada je bila prazna, niko ništa nije radio u toj zgradi, niti je postojao interes da neko nešto radi u IV Vojvodine. Penzijski, zdravstveni fond Vojvodine, koji su bili prepuni, prebačeni su u republički fond , ušli su u bunar bez dna i naravno da su se ispraznili.
Zakonom o sredstvima državne imovine od 1996. godine, sva imovina na teritoriji AP Vojvodina je prešla iz vlasništva same AP u vlasništvo Republike Srbije. I to je delo, između ostalog i SPS, odnosno najvećim delom. To znači da ni tepih, ni pisaći sto u toj zgradi Banovine ne pripada AP Vojvodina. Zato me čudi što su neki, koji dolaze baš iz Vojvodine, spremni da podrže za predsednika Skupštine osobu koja ne želi da se suoči sa tim šta su posledice njene politike.
Jako bih voleo da pitate građane Vojvodine, mahom iz svih mesta, ali recimo iz najsiromašnijih mesta, Žitišta, Plandišta, Titela, šta su proživeli tokom '90-tih godina, odnosno da su postali jedna od najrazvijenijih opština u samoj Srbiji.
Gospođo Dejanović, ukoliko budete izabrani za predsednicu parlamenta, vi ćete u isto vreme biti i predsednik Odbora za ustavna pitanja. Znamo kakav je bio Ustav iz '90. godine, koliko smo se tokom '90. godina i nakon toga borili da se taj Ustav promeni. Osoba koju smo mi nazvali novim Miloševićem je 2006. godine donela novi Ustav. Mogu da vam kažem da ćemo sve učiniti da, zajedno sa građanima, iniciramo promenu ovog ustava koji je sada na snazi.
Mnogi kažu da je kompromis odraz mudrosti, ali isto tako znam da kompromisa sa životom nema. Zbog svog života, zbog života svoje porodice, zbog života svojih prijatelja, koji su ranijih godina, za vreme dok je politika koje se vi ne odričete vladala ovom državom, mi ne možemo vas da podržimo. Onog momenta kad budete spremni da se suočite sa odgovornošću i politike koju ste zastupali, tada možemo i da podržimo vas kao kandidata. Do tada, nikako.

Reč ima poslanik Milica Radović.

Posle mesec i po dana, koliko traju pregovori između SPS i koalicije okupljene oko DS, mi smo juče konačno shvatili i saznali smo da su ti pregovori upravo završeni. Danas je na dnevnom redu izbor predsednika Narodne skupštine.
Molim kandidata SPS da mi ne zameri što se danas neću najviše baviti njome i njenim ličnim atributima koji je kandiduju za ovu funkciju, već ću malo više pažnje posvetiti principima na kojima je ova novostvorena koalicija nastala.
Naime, ono što moram da primetim jeste da je gospođa Đukić-Dejanović saznala da će da bude predsednik parlamenta iz medija. To nije dobro zato što imamo i ranija iskustva nekih koji su vodili ovaj veliki dom i koji su isto tako saznali iz medija da će biti predsednici. To govori o ozbiljnosti onih koji je na tu funkciju kandiduju. Naravno, ne sumnjam da će se ona izuzetno dobro snaći na toj funkciji, ali mislim da to nije dobro.
S druge strane, želim da se, kao i ostali, između ostalog pitam zar nije sve ovo što se sada dešava na srpskoj političkoj sceni pomalo čudno? Čudno je šta je to sve odjednom počelo da ih spaja. Kažu - ideološka sličnost. Za nekog ko je u Srbiji sve ovo vreme i za nekog ko je sada u Srbiji, koji se ranije aktivno ili pasivno bavio politikom, ovaj argument bi teško mogao da bude razumljiv.
Smatram da kada govorimo o ideološkoj sličnosti DS, sem članstva u Socijalističkoj internacionali, nema nijednu odliku stranke leve orijentacije. Dok je bila na vlasti ona je sprovodila liberalni metod upravljanja ekonomijom koji, po svim svojim ideološkim odlikama, predstavlja koncept isključivo desničarske orijentacije.
Mogu da pomenem i drugu razliku između njih - pitanje saradnje sa Haškim tribunalom. Od trenutka kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu i kada je većina partijskog rukovodstva izručena Haškom tribunalu, ta stranka je donela odluku da se oštro suprotstavi svakom vidu saradnje sa tim tribunalom.
Koliko me sećanje služi, mislim da je na prošlom kongresu SPS doneta jedna rezolucija, koja je tada bila obavezujuća za rukovodstvo SPS, a mislim da je i sad obavezujuća, kojom se zahteva krivično gonjenje svih onih koji su imali bilo kakve veze sa izručenjem Slobodana Miloševića Hagu.
Kao što znamo, DS ovom problemu pristupa hladno racionalno i već duže vreme radi na ispunjavanju međunarodno preuzetih obaveza.
S druge strane, vidimo da se SPS, znajući da neće sarađivati sa Haškim tribunalom, zalaže za evrointegracije, a unapred znaju da one ne mogu da budu nastavljane ukoliko ovaj uslov ne bude ispunjen.
Jednostavno, ne mogu a da ne pomenem još jednu tačku njihovog razdora ili kako bi neki rekli - jedinstva. To je odnos prema KiM. Naizgled je on jedinstven, ali je u suštini, ako se podsetimo i prisetimo nekih izjava, izuzetno različit.
Na vanrednoj sednici Narodne skupštine, koja je održana u septembru 2006. godine, ako me sećanje ne vara, tada sam bila poslanik i mislim da se toga dobro sećam, predsednik SPS gospodin Ivica Dačić se zalagao za prekid diplomatskih odnosa sa svim državama koje imaju nameru ili kane priznati nezavisnost Kosova. Tada je otvoreno pred svima nama rekao da će se za Kosovo boriti svim sredstvima, uključujući i oružje.
Ovde ne iznosim svoje lično mišljenje o svemu tome, ali podsećam na sve ono što je ranije rečeno.
Stav DS o tome nam je jasan. Oni su već duže vremena obelodanili, a da ih pri tom još niko nije pitao, da se neće oružano sukobljavati sa onima koji budu rasparčavali njihovu zemlju.
Čudno je sve to kako se preko noći sve zaboravi, kako više ništa ne postoji od onog što je bilo ranije. Naravno, mislim na njihove tačke sporenja. Neću se baviti odnosima unutar same koalicije okupljene oko DS i okupljene oko SPS. Mislim da bi mi to oduzelo mnogo vremena.
S druge strane, moram da kažem da analizirajući sve ove, nazvaćemo ih tačke spajanja, koje su preko noći tako nastale, možemo da dođemo i do izraza koji se mnogo koristi u poslednje vreme. Radi se o nacionalnom pomirenju.
Ne mogu da ne primetim da je taj izraz izuzetno često korišćen i da je izuzetno frekventno u upotrebi, a nažalost u izuzetno pogrešnom kontekstu, pa se uopšte lično plašim, da bi daljom analizom i uopšte upotrebom ovog izraza došli do konkretno njegovog jezičkog potpunog u stvari upropašćavanja. Ono uopšte ne znači u kom kontekstu ga koriste neki političari.
Naime, da se neko istinski zalaže za nacionalno pomirenje ne bi kampanju bazirao na polarizaciji društva, na zastrašivanju izolacijom i povratkom u 90-te, a onda glavnog aktera tog perioda svesrdno tražio u zagrljaj i svesrdno tražio kao najbližeg njegovog političkog saradnika. Nacionalno pomirenje nije pomirenje nekoliko stranaka na političkoj sceni, već je to iznalaženje minimuma konsenzusa o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima koje je, nažalost, u ovom trenutku u Srbiji potpuno izgubljeno. Moram da kažem da je 2006. ono postojalo, ali da ga sada nažalost ili na sreću nekih više nema.
Na kraju, ne mogu, a da se ne stavim u poziciju običnog glasača i da prosto razmišljam kako on u ovom trenutku gleda na celokupnu stvar. Mislim da ne može, a da se ne pita, nije li sve ovo što se danas dešava u Srbiji isključivo i samo u funkciji danas predsednika Skupštine, a za koji dan u funkciji premijera, odnosno ministarskih mesta. Hvala.

Zahvaljujem. Molim poslanika Ivana Andrića da uzme reč. Imate šest minuta i nešto.

Hvala vam, biće dovoljno. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, tema je izbor predsednika Skupštine.
Nažalost, ni jedan politički argument, samo blago objašnjenje u vidu skraćenog čitanja biografije od strane predsednika SPS. Pretpostavljam da je za sve poslanike Skupštine Srbije, za nas iz LDP sigurno jeste, to pre svega političko pitanje, a ne personalno. Zato nažalost možemo da konstatujemo da nismo čuli nijedan argument, a potrebno nam je nekoliko političkih argumenata, ako se već od ovih poslanika traži da podrže novu predsednicu Skupštine.
Prvo, za nas je ovo pitanje važno zato što ono predstavlja na samom početku prvog predstavnika nove vladajuće većine. To je prvi javni predstavnik, koji je ujedno i simbol nečega što će nova vladajuća većina biti.
Kao druga važna stvar, politički, mesto predsednika Skupštine dobija stranka koja nije dobila najveći broj glasova. Koji su politički argumenti onih koji su dobili najveći broj glasova da to mesto prepuste manjem partneru. Nažalost, gospodine Todoroviću, niste vi dobili najveći broj glasova, na sreću, može tako da se kaže.
Naročito nam je važno zašto ste za to prepuštanje ovog mesta, koje je jako važno, traži podrška poslanika Skupštine Srbije. Međutim, to što ovde nemamo argumenata za ovom govornicom, ne znači da tih argumenata nema u našem društvu. Mi ćemo se osvrnuti samo na dva danas. Jedno je da se SPS promenio i drugo je tzv. nacionalno pomirenje, o kome je govorila i prethodna poslanica.
Da su se promenili, nisu. To su sami rekli i o tome ne treba dalje govoriti. Ali, hajde da se zadržimo na nečemu što je za naše društvo naročito važno, oko toga se svi slažu ovde, a to je nacionalno pomirenje. Iz ugla LDP do nacionalnog pomirenja se ne može doći za dva dana, razgovorom između dva predsednika partije i raspodelom ministarstava u Vladi. Nacionalno pomirenje je mnogo dublja stvar.
Ako je i to moguće, ako mi grešimo, ako je to pravi način, ono što se ne može izbeći, a to je da do nacionalnog pomirenja dođe oko stvari koje su bile uzrok nacionalne podele. Ako je već do tog nacionalnog pomirenja došlo, vladajuća većina je dužna da nam objasni stavove do kojih se došlo o temama koje su ovo društvo delile. Uzeću slobodu i pomenuću samo neke od tih tema oko kojih nas politički stav nove većine zanima. Te teme nisu sve, ali to su one za koje imamo sada vremena da ih nabrojimo.
Kakav je sada stav politički vladajuće većine oko ubistva Slavka Ćuruvije, oko ubistva Ivana Stambolića, oko pokušaja ubistva Vuka Draškovića, oko 40.000 uhapšenih Otporaša 2000. godine, oko Srebrenice, oko krađe izbora 1996-2000. godine, oko hiperinflacije?
Do nacionalnog pomirenja je moguće doći samo ako se pogleda u ono što je bilo uzrok te podele, ako se istina prihvati i ako se preuzme i politička odgovornost, ali i krivična odgovornost. Ako se krivci kazne, ako se delo koje su krivci počinili jasno osudi. Do svega toga ovde nije došlo. Zbog toga, bar od LDP, nemojte tražiti podršku za ovo.
Da završim, ovo pitanje nacionalnog pomirenja, i pored toga što je to možda samo jedan argument, ono je takođe važno pitanje u procesu izbora predsednika Skupštine. Jedan od najvažnijih koraka ka nacionalnom pomirenju je usvajanje implementacije Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, tzv. Zakona o lustraciji.
Taj zakon je u ovoj Skupštini usvojen 2003. godine. Od tada su se mnoge vlasti promenile. Ne možete više govoriti da je reč o revanšizmu. Kao članovi LDP, kao predstavnici ljudi koji glasaju za LDP apsolutno insistiramo i sada da nam se odgovori da li će nova predsednica parlamenta poštovati zakon, da li će, za razliku od tri ili četiri bivša predsednika Skupštine, zakon sprovoditi i da li će predložiti članove lustracione komisije. To je tema i to jedan od osnovnih koraka da bi do nacionalnog pomirenja došlo.
Za kraj, samo ću reći jednu stvar. Ovo pitanje postavljam kao narodni poslanik, ali i kao član političke stranke koja ima veći broj narodnih predstavnika u ovom parlamentu nego stranka koja predlaže novu predsednicu Skupštine. Hvala.