Gospodin Buha ima reč, takođe po Poslovniku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo doživeli situaciju da predstavnik pozicije kaže da je učinjena pravnotehnička greška i da se ta greška otklanja na način da je predlagač prihvatio amandman gospodina Delića.
U čemu je problem? Problem je u tome što smo pre toga čuli od predsednika Odbora za pravosuđe i upravu da je pravnotehnički nemoguće prihvatiti dva amandmana u istom tekstu. Otkud pravo predlagaču zakona da prekrši to što mu je rekao njegov stranački kolega, iz čega on izvlači pravni osnov za to da prihvati takav amandman?
Gledajte, radi se o pravnotehničkoj grešci koja je trebalo da završi odgovornošću stručnih službi. Stručne službe imaju odgovornost. Mi smo ovde u Skupštini doživljavali da dobijamo protivzakonite odredbe, protivustavne odredbe, da to prođe kroz ruke svih pravnika i stručnih službi u ministarstvima, odborima i komisijama Vlade i u odborima Skupštine, da na kraju to dođe ovde i onda konstatujemo da se radi o protivzakonitoj odredbi. Gotovo pedesetak ljudi, po pravilu pravnika, ne čita. Jer, da čita, otklonili bi taj nedostatak.
Gde je odgovornost? Odgovornost je na predsedniku Skupštine i na sekretaru Skupštine, pa upozoravam predsednika Skupštine, a i sekretara Skupštine, ovako se ne može raditi.
A najgora odgovornost leži na ljudima koji nam daju tumačenja da se nešto ne može učiniti, jer to nema osnov u pravnotehničkoj regulativi (ne znam u kojoj, nismo čuli). Njegov kolega, isto predsednik odbora, kaže da se prihvata amandman. Znači, isti čovek, u istoj funkciji – ono što se ne može, može se.
Nema to ni pravnu logiku, nema to ni racio, i ponovo upozoravam predsednika i sekretara Skupštine da vode računa o ovome. Nije ovo prva pravnotehnička greška, ali je suštinska, a i stvarna. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Momir Marković, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, kaže - nije ga tukla majka što se kockao, nego što se vadio.
Pokušavajući da se izvadi preko službi, gospodin Boško Ristić je vama, narodnim poslanicima, dostavio ispravku izveštaja Odbora za pravosuđe i upravu, u kojoj kaže: U Izveštaju Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije o razmatranju Predloga zakona o ministarstvima u pojedinostima ... u delu Izveštaja u kome se navode amandmani za koje je Odbor odlučio da predloži Narodnoj skupštini da ih odbije, alineja 32 koja glasi: ''na član 11, koji je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević'', briše se.
Dakle, ovim papirom je gospodin Boško Ristić pokušao da ovaj deo gde piše da se odbija amandman poslanika Đorđa Milićevića izbriše iz izveštaja. I ostade sada da je taj isti amandman u ovom gornjem delu gde kaže da je Odbor Narodne skupštine Republike Srbije za pravosuđe i upravu prihvatio amandman Đorđa Milićevića, a amandman gospodina Božidara Delića ostaje u ovom delu gde kaže - briše se.
Ne bi ni to bio problem da Boško Ristić, kao predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, nije zloupotrebio to što sedi na tom mestu i nije uzimao amandmane po redu, kako su stizali u Narodnu skupštinu, u pisarnicu, gde je amandman narodnog poslanika generala Božidara Delića stigao u 11.40, a amandman poslanika Đorđa Milićevića u 11.45 časova.
Mogao je da prihvati oba amandmana i da ih u zakonu formuliše kao jedan jer, kako reče gospodin Jojić, ne piše ko je predložio amandman i ko je doprineo da se zakonski predlog usavrši i pobošlja itd., ali je morao prethodno da razmatra amandman generala Delića, pa tek onda amandman gospodina Milićevića i, ako usvoji amandman generala Delića, onda bi bilo samo da je i amandman gospodina Milićevića u istovetnom tekstu.
Naoko nema mnogo problema. Ima, gospodo, ima. Ne može se favorizovati amandman jednog narodnog poslanika, pa makar došao dva sata kasnije u službu, u pisarnicu, a amandman drugog narodnog poslanika, samo zato što pripada drugoj poslaničkoj grupi, da se odbije.
Prema tome, mislim da se Boško Ristić ovim papirom nije izvadio i mislim da bi za ovaj parlament najbolje bilo da on podnese ostavku na mesto predsednika ovog odbora i da dođe neko ko se malo više od njega razume u pravo, a verujte da nije teško naći, i među studentima prava, one koji se u pravo razumeju više od njega.

Po Poslovniku? Izvolite.

Član 104. Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, zaista mi je žao što u ovom trenutku gospodin Boško Ristić nije tu jer ne volim da kritikujem nekog ako ne sedi u sali. Volim direktno da se obratim. Međutim, ako bih to čekao, verovatno bih dugo čekao.
Ove greške koje se dešavaju sigurno su plod ne onoga da Boško Ristić ne poznaje materiju. Mislim da je problem u nečemu drugom.
U prošlom sazivu sam bio član Odbora za pravosuđe. Bili smo vladajuća koalicija. Gospodin Petković je predsedavao tom odboru i, verujte, svaki put smo imali problem da obezbedimo kvorum jer je Boško Ristić bio ili na rampi na autoputu, ili mu se kvario auto, ili je imao važno suđenje i to je, verujte, bilo strašno.
Više puta sam i tada izgovorio šefu poslaničkog kluba, koja je, evo, tu preda mnom, da Boško Ristić zaista ne može da obavlja taj posao i da nađu neko rešenje.
Vidite šta se sada desilo. Umesto da se nađe neko drugo rešenje, da dođe čovek koji hoće da radi i da ne bude ovakvih grešaka, poslanički klub DS nagrađuje Boška Ristića za sve te nedolaske i stavlja ga za predsednika Odbora za pravosuđe i upravu.
To je vaš problem. Vi ćete imati velike probleme stalno. To je jedan izuzetno bitan odbor. Pošto smo iste struke i ja i gospodin Ristić, advokati smo po struci, smatram da neko ko se aktivno bavi advokaturom i nije na stalnom radu ne može da bude predsednik Odbora za pravosuđe.
Vrlo pošteno ću vam reći i da čovek koji aktivno radi u advokaturi ne bi ni trebalo da bude član Odbora za pravosuđe, jer mi ovde često isterujemo veštice i kažemo da je tamo neki član upravnog odbora u nekom gradu u sukobu interesa, a verujte da su ljudi koji su u Odboru za pravosuđe i te kako u sukobu interesa, ali o tome ćemo drugom prilikom, jer u svojim sredinama imaju velike uticaje na one koji dele pravdu.
Poslanički klub DSS-NS ima advokate u svojim redovima i siguran sam da su oni svi na stalnom radu. To je odgovornost i prema građanima Srbije, i prema Skupštini, i prema jednom vrlo odgovornom poslu kakav je Odbor za pravosuđe.
Gospođo Kolundžija, pošto nema Boška Ristića, to je vaš problem. Ja sam vam na najbolji način sugerisao da nađete neko bolje rešenje jer mislim da ćemo ovu govornicu ovde često zaposedati jer Boško Ristić neće odgovorno raditi taj posao.
Dakle, on sigurno može, ali je nemoguće istovremeno biti i u sudnici, i na Odboru za pravosuđe, i u Skupštini Srbije. To je zaista nemoguće. Mislim da predsednik Odbora za pravosuđe mora da bude na stalnom radu ukoliko Skupština treba da funkcioniše kako treba. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Željko Vasiljević.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na priču o amandmanima, hteo bih samo da se osvrnem na ovu diskusiju koja traje već dobra dva sata.
Zašto je ova skupština izgubila dva sata vremena u raspravljanju i rešavanju ovakvih problema? Iste ovakve probleme smo imali i prošle godine, odnosno u prošlom sazivu, kada smo više puta podnosili prigovor na to da se amandman opozicije ne prihvata, a amandman predstavnika pozicije prihvata iako su istovetnog teksta.
Mislio sam da smo se s gospodinom Dulićem dogovorili da se to više neće dešavati. S obzirom na to da je ovo početak rada novog saziva, mislim da ovakve greške više ne treba da se dešavaju i da se poslanici opozicije i pozicije ne dele po tome kakve su amandmane dali, a ako su ih dali u istovetnom tekstu, to mora da stoji.
Takođe želim da napomenem, da je ovaj odbor prihvatio sugestiju našeg člana, odnosno člana SPS u Odboru, gospodina Milisava Petronijevića, da se ovo uradi baš tako, da se oba amandmana, odnosno da se jedan amandman u istovetnom tekstu oba poslanika tako i razmatra, ne bismo došli u ovu situaciju da gubimo dva sata.
Zato želimo da predstavnike ovog odbora upozorimo da ubuduće vode računa i malo više obrate pažnju na to šta im kažu iskusni poslanici koji uzimaju učešće u tom radu, kao što je to gospodin Milisav Petronijević.
Sada da pređemo na ovaj amandman. I prošle godine sam podneo amandman gotovo u istovetnom tekstu, i prošle godine za njega nismo imali većinu, ali moram da kažem, s ponosom, da je prošle godine za ovaj moj amandman glasalo negde oko 111-112 poslanika, što je verovatno bio rekord po broju glasova za jedan amandman koji je podneo opozicioni poslanik.
Inače, šta je suština ovog amandmana? Amandman na član 2. tačka 17. je da se sadašnje Ministarstvo rada i socijalne politike preimenuje u ministarstvo rada veteranske i socijalne politike. To ovako deluje nevažno, kozmetički, ali je suštinski vrlo značajno. Iz kojih razloga? Prvo, da navedemo neke razloge zašto sam i podneo ovaj amandman.
Jedan od osnovnih razlog za promenu naziva ovog ministarstva je istorijski. Srbija je, to sa ponosom želim da istaknem, peta zemlja u svetu koja je imala zakon o zaštiti veterana. Još 1863. godine je donet prvi zakon o zaštiti veterana i time možemo da se ponosimo.
Do 2000. godine nikada nije bilo formirano ministarstvo a da nije imalo neki naziv. U različitim vremenima različiti termini su korišćeni, koji nisu oslikavali značaj ove populacije za državu. Do 2000. godine je postojalo Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja. Dolaskom nove vlade 2000. godine, u nazivu ministarstva nije više egzistirao termin borci i to je u početku nama veteranima zvučalo kao da nije mnogo važno.
Međutim, uvideli smo da je to dosta važno jer je odnos države prema ovoj populaciji u prethodnih osam godina bio katastrofalan. Neću da kažem da je jedini razlog za taj loš odnos to što nije bilo u nazivu ministarstva reči veterani ili borci, ali mora da to ima neke veze.
Politički nivo koji je država preuzela na sebe i dala licima koja treba da vode računa o ovoj populaciji je zaista nizak, a to je danas pomoćnik ministra.
Posle prošlogodišnje promene Zakona o državnim službenicima, kada su pomoćnici ministara postali državni činovnici, o ovoj populaciji u državi Srbiji neće brinuti političke ličnosti. To je praksa koju su pokazale prethodne tri-četiri vlade. Svi ministri koji su bili nadležni za ovu oblast dizali su ruke od ovoga i bežali od problema sa kojima se suočava ova populacija.
Da bih istakao značaj i težinu ovih problema, još jednom ponavljam - ova populacija je gurnuta na društvene margine. Da to nije tako, zar bi nam se dešavalo da 2002. i 2003. godine tadašnja vlada i tadašnji ministar pokušaju da u Skupštinu Srbije proguraju zakon koji je umanjivao prava tim ljudima za dvadesetak procenata?
Samo žestokom akcijom, odnosno protestima koje su ratni vojni invalidi, porodice palih boraca i veterani imali, uspeli smo to da sprečimo. Ta situacija se ponovila 2005. i 2006. godine. Opet smo na ulici morali da branimo svoja prava, na ulici smo morali da se borimo za prava koja smo kroz istoriju stekli.
Moram da vam kažem da je poslednji zakon u ovoj oblasti donet još 1998. godine, koji još poznaje Saveznu Republiku Jugoslaviju, još uvek poznaje Crnu Goru i još uvek u sebi tretira sve one, da kažem tako, nonsense iz tog perioda. On je gotovo neprimenjiv zbog svega toga.
Mi zaista mislimo i žestoko se zalažemo, kao Pokret veterana Srbije i kao poslanička grupa SPS-PUPS-JS, da se ovaj amandman prihvati jer će on suštinski promeniti odnos društva i države prema ovoj populaciji.
Da li postoje zakonski uslovi za ovo? Apsolutno. Znači, u novom Ustavu Republike Srbije, u članu 69, ustavopisac je propisao posebnu obavezu države da zaštiti populaciju veterana, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca. Zakon o pravima boraca, odnosno o boračko-invalidskoj zaštiti, egzistira, jeste iz 1998. godine, ali i danas je u primeni, tako da zaista ima svakog zakonskog osnova da se ovo ministarstvo nazove ovim imenom.
Još jedan od suštinskih razloga zašto ovu populaciju treba izdvojiti iz kategorije socijalne zaštite, odnosno iz socijale, jeste i to što, u suštini, sva primanja koja država izdvaja prema veteranima, ratnim vojnim invalidima i porodicama palih boraca jesu nadoknada štete i nacionalno priznanje. Zaista nikakve veze i dodirnih tačaka sa socijalnim davanjima ova populacija nema.
Nažalost, ovakvim tretiranjem, da je ovo jedna socijalna kategorija, da se na nju odnose sve one norme društva koje se odnose na socijalne kategorije, mi smo došli u tešku situaciju i jesmo jedna od socijalnih kategorija i to vrlo ugrožena socijalna kategorija.
Ovde bih apelovao na one koji nisu želeli da podrže ovaj amandman na Odboru, a pripadaju strankama koje se zalažu za novi sistem evropskih vrednosti. Zaista bih želeo da napomenem kakav je sistem vrednosti u ovoj oblasti u nekim zemljama Evrope.
Hajde da uzmemo, recimo, Francusku, koja prema ovoj populaciji ima vrlo korektan, da ne kažem najbolji, ali vrlo korektan odnos. Oni svoje veterane, pa čak i one koji pripadaju Legiji stranaca, na svoj nacionalni praznik uvažavaju do maksimuma. I to nije samo odnos prema ovim ljudima, to je odnos prema budućnosti države, odnos prema državi i budućim generacijama.
Jer, zaista, ako imate loš odnos, a Srbija danas ima izuzetno loš odnos prema ovim ljudima, ne možete očekivati da će se neke buduće generacije žrtvovati i pristati da se bore za tu državu. Iako nekima danas izgleda da Srbija nikada neće doći u situaciju da možda oružjem brani svoj teritorijalni integritet, ali verujte mi, to su i '90. godine mislili, odnosno većina građana one Jugoslavije, pa je možda i '99. godine većina građana Srbije mislila da im se to neće desiti, uvek morate da računate na to da rat ne mora da počne samo vašom željom, nego uglavnom počinje željom nekom drugih, a vi budete samo kolateralna šteta.
Nadam se da će u Danu za glasanje većina poslanika prihvatiti ovaj moj amandman, iz više razloga. Zbog toga da nam se više ne dešavaju protesti ratnih veterana po ulicama Srbije, da nam se ne dešavaju sukobi ratnih veterana i žandarmerije i policije kao što nam se dešavalo početkom 2008. i krajem 2007. godine. Zaista mislim da je neprimereno da u jednoj zemlji kao što je Srbija ratni veterani štrajkuju glađu i dovode u opasnost svoj život.
Da ne bih uzimao suviše vremena, želeo bih da mi bilo ko iz onih političkih grupacija koje su na ovom odboru glasale protiv ovog amandmana izađe i navede samo jedan jedini opravdani razlog zašto država Srbija ne može da ima ministarstvo za rad, veteranska i socijalna pitanja. Tvrdim da ne postoji nijedan opravdani razlog. Jedino ako iracionalnu mržnju prema herojima ove zemlje smatrate opravdanim razlogom. Zato vas pozivam da u Danu za glasanje podržite amandman na ovaj član zakona.
Takođe, da iskoristim vreme, da se ne bih javljao po drugom amandmanu, da kažem koliko ovaj odbor nije vodio računa. U svom drugom predlogu amandmana na član 19 dao sam isključivo tehnički amandman, da se sadašnja terminologija koja se koristi u Zakonu o ministarstvima, pod tačkom 17, upodobi sa Ustavom Republike Srbije. U Ustavu Republike Srbije više ne egzistiraju reči ''borci'' i ''boračka zaštita'', nego isključivo ''veteranska'' i ceo amandman na član 19. je imao taj smisao da upodobimo tehnički deo zakona.
Odbor nije prihvatio ni taj amandman. Samo toliko koliko je Odbor suštinski ulazio u amandmane. Video je da li je bilo pritisaka da se prihvati amandman ili ne. To je bio jedini razlog za prihvatanje amandmana.
Molim vas, da bismo imali zakon koji je upodobljen sa Ustavom, prihvatite i amandman na član 19. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milan Lapčević.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Gospodin Lapčević, izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona o ministarstvima, i to u delu koji govori o Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja koje do sada nije egzistiralo i koje je sada novo ministarstvo.
To novo ministarstvo će, ako budemo usvojili zakon, nastati kao hibrid u kojem je životna sredina spojena sa prostornim planiranjem, odnosno onim delom koji se bavi izgradnjom u Srbiji. Smatramo da ovo, na ovaj način stvoreno, hibridno, veštačko ministarstvo neće biti funkcionalno i da će njegovim nastankom nastati mnogo veće štete u funkcionisanju Vlade i tog ministarstva, a i drugog ministarstva, Ministarstva za infrastrukturu, nego što će biti koristi.
Evo zašto smatram da ovaj amandman treba da se prihvati i da će tako biti mnogo funkcionalnije. Iz prostog razloga što je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja nastalo tako što je dosadašnjem Ministarstvu za zaštitu životne sredine pripojen deo iz Ministarstva za infrastrukturu koji se bavi problematikom prostornog planiranja, izgradnje objekata, inspekcijskim nadzorom nad izgradnjom objekata itd., što će reći da će se novo ministarstvo baviti dvema različitim kategorijama.
Pri tome, Ministarstvo za infrastrukturu će izgubiti onaj deo nadležnosti koji se bavi prostornim planiranjem i izgradnjom objekata, a znamo i sami da najveće probleme u Srbiji, a i resursa u isto vreme, predstavljaju resurs infrastrukture, izgradnja infrastrukturnih objekata, a s druge strane, zaštita životne sredine.
Svima je u Srbiji jasno da nam je možda jedan od najvećih prirodnih resursa to što se nalazimo u ovom delu Balkana i Evrope, što kroz zemlju Srbiju prolaze mnogi značajni koridori, i da poslovi izgradnje infrastrukturnih objekata, pre svega Koridora 10, završetak autoputa prema Dimitrovgradu, odnosno bugarskoj granici, s jedne strane, i prema Grčkoj, s druge strane, predstavlja zaista jedan veliki resurs koji država Srbija treba što pre da završi kako bi mogla da ubire veoma velike prihode po osnovu tranzita kroz našu zemlju.
Sramota je za ovu zemlju da 30 godina gradi Koridor 10 i da je za tih 30 godina jedva izgradila nekih 50 kilometara autoputa, a ako tome dodamo činjenicu da kroz Srbiju godišnje prođe, samo u toku leta, više od 500.000 automobila, uglavnom prema Turskoj i Grčkoj, i da se po tom osnovu ubere više desetina miliona dinara za putarine, potpuno je jasno da je najhitniji posao u ovoj zemlji da se završe autoputevi, jer će po tom osnovu Srbija, s jedne strane, mnogo više para ubirati i, s druge strane, biće mnogo privlačnija i to će mnogo lepšu sliku davati o Srbiji onima koji kroz nju prolaze, što se, pre svega, odnosi na strance.
S druge strane, životna sredina u Srbiji je toliko ugrožena da je bio dobar potez prethodne vlade što je osnovala novo ministarstvo za zaštitu životne sredine. Čim se izađe iz ove Skupštine, prolazeći širom Srbije, može se videti koliko je ta životna sredina ugrožena, koliko imamo divljih deponija na svakom mestu, koliko su nam reke zagađene, koliko imamo smetlišta na svakom koraku.
Znate da je 2001. godine usvojena Nacionalna strategija za upravljanje otpadom koja nalaže državnim organima i svim lokalnim samoupravama da se do 2008. godine, a to je ova godina, zatvore sve lokalne deponije, odnosno smetlišta, i do kraja ove godine budu izgrađene regionalne sanitarne deponije. Znamo i činjenicu da taj posao nije daleko odmakao, da skoro nijedna regionalna deponija u Srbiji danas nije završena i da smo u toj oblasti apsolutno daleko od standarda koje propisuje EU kojoj, naravno, svi težimo.
Ako se uzme u obzir da će na dnevnom redu ovog saziva parlamenta biti veoma mnogo zakona koji se tiču usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU upravo iz oblasti zaštite životne sredine, to je još jedan razlog koji govori u prilog činjenici da ministarstvo, ovo novo koje se pravi, hibridno, veštačko, neće biti funkcionalno jer je potrebno da postoji posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine koje će se ovim pitanjima baviti, naročito u onoj oblasti koja se tiče usklađivanja zakonodavstva.
Kako smo čuli iz medija, jedan od prioriteta buduće vlade, koja će proisteći iz ove skupštinske većine, biće usklađivanje i brži napredak Srbije prema EU, pa se postavlja pitanje kako će to ministarstvo moći da se posveti usklađivanju zakona iz ove oblasti i bržem napretku Srbije prema EU ako će u svom sastavu imati jedan veoma važan resor - prostorno planiranje i izgradnju.
Da vidimo ko će biti ministar koji će pokrivati ovaj resor. Ako bude neko iz oblasti urbanizma i građevine, on će, naravno, po prirodi stvari, vući poslove ministarstva na svoju oblast, rešavaće probleme iz oblasti prostornog planiranja i urbanizma, građevine, legalizacije objekata, inspekcijskog nadzora i sličnih stvari, a poslovi zaštite životne sredine će, naravno, ostati u senci.
Ako, pak, bude ministar koji više teži zaštiti životne sredine, onda će resor planiranja i izgradnje ostati u senci, pa se neće baviti tim problemom.
Dakle, veštački spoj ove dve oblasti će rezultirati time da ovo ministarstvo apsolutno neće dati dobre rezultate.
Ako se uzme u obzir da će iz resora infrastrukture, koji sam naveo kao jedan od najvažnijih resora za izgradnju infrastrukturnih objekata u Srbiji, biti izuzet onaj deo koji se bavi prostornim planiranjem, koji je od životne važnosti za izgradnju Koridora 10, pre svega, ali i drugih saobraćajnica u Srbiji i drugih infrastrukturnih objekata, to samo znači da razlozi za pravljenje ovakvog ministarstva, ovako veštačko spajanje, leže jedino u politici.
Za to postoje samo politički razlozi, jer koalicioni partneri ne veruju jedni drugima i žele da resoru koji će pripasti verovatno DS-u pripoje resor planiranja i izgradnje kako bi mogli da kontrolišu resor infrastrukture koji će verovatno pripasti gospodinu Mrkonjiću, da bi mogao da bude kontrolisan od strane svog kolege iz onog ministarstva, jer bez tih prostornih planova i drugih urbanističkih procedura neće moći da se grade infrastrukturni objekti.
To znači da će i jedno i drugo ministarstvo biti neefikasno, što naravno implicira to da i čitava vlada neće biti efikasna. Razlozi su političke prirode, naravno.
To se jasno moglo videti i pre neki dan na zasedanju Socijalističke internacionale. Gospodin Tadić grli predsednika SPS Ivicu Dačića i gospodina Mrkonjića, a na licu gospodina Dačića se jasno vidi koliko mu je neprijatno što je do tog snimka uopšte i došlo, pa se čovek prosto snebiva, i ne želi da dođe do tog zagrljaja, ali šta će, to mu dođe kao zagrljaj bogomoljke koja će verovatno progutati SPS.
Ali, to je njihov problem. Problem narodnih poslanika, naročito ovih iz opozicije, jeste da ukažu na sve loše odredbe ovog zakona, da pokušaju amandmanima da poboljšaju odredbe, da vam unapred kažu da ne pravite veštačka ministarstva kako biste politički mogli jedni druge da kontrolišete, već da pravite racionalnu vladu koja će biti pre svega jeftina, efikasna, a time ćete postići onaj cilj o kome pričate, a to je socijalno odgovorna vlada.
Ovakva vlada, koja se predviđa ovim zakonom o ministarstvima, neće biti socijalno odgovorna. Biće samo potrošačka i, naravno, kakav naziv joj najviše i pristaje – trgovačka vlada.
Molim vas da uvažite ove razloge i da prihvatite ovaj amandman jer se radi o veoma važnim stvarima za državu Srbiju. Bez usvajanja ovakvog amandmana, odnosno prolaskom zakona u prvobitnom obliku, u kome se predviđa Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, biće krajnje neefikasna ministarstva i životne sredine i infrastrukture.