Dame i gospodo narodni poslanici, nema nikakvog razloga za neko posebno raspoloženje. Gospođa Vesna Pešić samo nije više mogla da izdrži da ovde ne iznese svoje pravo lice, svoju pravu prirodu, svoju pravu funkciju.
Nemojte da izlazite, gospođo Vesna Pešić, imamo mnogo toga da vam kažemo i čućete. Podsetiću vas, pretpostavljam, pošto ste vi načitana žena, da ste čitali knjigu prof. Dragana Filipovića koja se zove "Anatomija globalističkog smrada". Tu je opisao vas kao jednog od onih smradova koji rade za američke interese odavno.
Dakle, kao što vidite, sve što neko radi, sve se zapiše, sve ostaje. Ne možete da prevarite nikog, kao što ste malopre izneli ovde neistinu da niko nije poznavao prof. Šešelja u vreme kada ste ga vi znali, pa ste onda slagali da ste se 1979. godine sa njim upoznali i da je on tada zagovarao '' Veliku Srbiju''. Profesora Šešelja, recimo, ja poznajem od 1975. godine i od tada smo prijatelji.
Dakle, vi ste eventualno mogli da ga upoznate 1989. godine, a 1979. godine vrlo teško. Podsećam vas da je gospodin Vojislav Šešelj osamdesetih godina bio u zeničkom kazamatu zato što se i tada borio protiv onoga čemu ste vi pripadali, pošto ste ćerka nekog visokog zvaničnika, vojnog oficira, kao što ste svi vi koji spadate u tu grupu ''globalističkih smradova'', kako vas je prof. Dragan Filipović opisao, svi ste vi ispod jednog šinjela.
(Predsednik: Molim vas da vodite računa kako se obraćate.)
Prof. dr Vojislav Šešelj se, istina je, zalagao i zalaže se za ''Veliku Srbiju''. Ideja ''Velike Srbije'' jeste njegova ideja, jeste ideja SRS. Dokle god živimo i dokle god se bavimo politikom, naša politička oštrica biće usmerena upravo ka stvaranju uslova za formiranje ''Velike Srbije'', a prof. dr Vojislav Šešelj svoju borbu za srpske nacionalne interese i za Srbiju vodi i danas u haškom kazamatu. Od vas lično sam slušala da noćima niste spavali jer ga slušate. Sa ovog mesta ste govorili da pratite suđenje. I treba, možda nešto i naučite, još ste mladi, ima vremena, mada teško.

Vreme.

Završavam, gospođo Đukić-Dejanović. Dakle, prof. dr Vojislav Šešelj je, a to sam vam i danas pre podne rekla, i danas rekao da se tamo bori za čast dobrovoljaca SRS i srpskog naroda. Vama je to strano. Vi radite za američke dolare i morate da se borite za globalističke američke interese.
Hvala bogu, u Srbiji ste manjina i biće vas sve manje, a nas srpskih radikala, iskrenih patriota, sledbenika Vojislava Šešelja, iz dana u dan je sve više, a pogotovo za koji mesec, kada nam se i on vrati, kada se Srbiji vrati, pa kada i on bude mogao da vam odgovori na ta pitanja.

Reč ima Ognjen Mihajlović. Izvolite.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista se vama obraćam, ne obraćam se gospođi Pešić. Vi ste moju poštovanu koleginicu, prijateljicu Vjericu Radetu dva ili tri puta prekinuli u nameri da je opomenete, valjda zbog nepristojnosti ili čega već. Međutim, pokazali ste više nego dozvoljeni prag tolerancije kada je gospođa Pešić upotrebila zaista nepristojne reči obraćajući se mom uvaženom kolegi i čoveku kog mnogo poštujem, gospodinu Peleviću. To je nepristojno ne samo zbog gospodina Pelevića nego i zbog srpskog naroda koji prati rad ove naše skupštine. Ovim njenim rečima je ugroženo dostojanstvo ovog visokog doma.
Dalje, želeo bih da opomenem srpsku javnost da u narednim danima zaista očekuje ovakve istupe gospođe Pešić, Nataše Kandić i njima sličnim. O čemu se radi? One pokušavaju da isprovociraju nas Srbe, običan srpski narod, da učinimo nešto recimo agresivno posle ovakvih njihovih reči, da bi onda pokazali prstom na sebe kao žrtve i na nas kao dželate.
Još jedna primedba, u stvari jedina prava, žešća primedba na obraćanje gospođe Vesne Pešić. Naročito mi je u njenom govoru zasmetalo kada je rekla: a sada u Haškom tribunalu radi to isto. Da, gospođo Pešić, on to zaista radi, bori se za srpski narod. U toj rečenici vidim šta je vama zaista zasmetalo. To što nije, kao ostali haški optuženici ili bolje rečeno osuđenici jer su osuđeni čim uđu u tu sudnicu, legao i svojim dželatima podmetnuo vrat. Nije se predao u ruke advokatima. To mu nije namera i to neće učiniti. Budite sigurni da će odbraniti srpski narod. Toliko.

Zahvaljujem.

Gospodin Pelević se javio, replika. Izvolite.

Gospođo predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, da, bio sam u ratu, bio sam srpski dobrovoljac i na taj period svog života sam veoma, veoma ponosan.

U rat sam otišao kao magistar ekonomskih nauka, kao direktor jednog velikog preduzeća, kao predsednik jednog sportskog saveza. Nikada u životu do danas nisam imao nikakvu prijavu, ni krivičnu, ni prekršajnu, ni saobraćajnu. Borio sam se samo zato da se ne bi ponovo Jasenovac i Jadovno, jer potičem sa Kosova i Metohije i dobro sam znao šta se sprema srpskom narodu u Hrvatskoj i u BiH. Dva puta sam ranjen, jer sam bio uvek u prvim linijama borbe. U trenutku ranjavanja bio sam narodni poslanik u ovoj Skupštini Srbije.

Dakle, ponavljam, na taj period svog života sam veoma, veoma ponosan. Ovo govorim zbog srpske javnosti, jer mi je ispod časti da polemišem sa nekim ko je strani plaćenik, izdajnik srpskog naroda, sa nekim ko je svoju borbu za demokratiju krunisao posle Petog oktobra time što je postao odmah ambasador. Time je ta osoba pokazala koliko se borila za pravdu i za demokratiju. Borila se za sebe samu kao i mnogi ostali, čast pojedincima koji nisu takvi. Zato, kažem, ne želim da polemišem sa jednom takvom mizernom osobom. Hvala.

Reč ima gospodin Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, ja sam, verujte, pomalo i zatečen i iznenađen ovakvom erupcijom mržnje koja je iskazana u rečima poslanice Vesne Pešić. Vi ste dve stvari ovde nama iz SRS bili slobodni da bacite u lice i da kažete da se mi ovde stalno promovišemo da smo prve patriote u zemlji i da od nas boljih patriota nema i da vi hoćete da mi vidimo koji su to kriterijumi. Vrlo su prosti, gospođo Pešić, vi ih verovatno dobro znate.

Reč patriotizam znači voleti svoju zemlju. Ako smo mi deca svoje zemlje, a ako je partija naša otadžbina Srbija, kakva bismo mi to bili deca ako bismo voleli invalidnu majku, a vi se slažete i vi hoćete da imate invalidnu Srbiju. Vama je Srbija bez Kosova u redu, i to je realnost i to treba priznati, ne treba o tome pričati. To je prvo što treba da vam kažem.

Druga stvar koju ste vi ovde kazali jeste da smo mi krivi za sve ono što se loše dogodilo srpskom narodu. Kakvo slepilo od jednog akademskog građanina! Da li vi bar znate, ako hoćete da govorite o krupnim istorijskim istinama, da postoji jedan vremenski period koji mora proći, vremenska distanca, da bi se o događajima iz skorašnje istorije moglo konačno i presuditi. Ne. Vi presuđujete. Ali, šta je motiv i šta je ono što vas nagoni da presuđujete? To je mržnja.

Gospođo Pešić, da je to istina, nekim slučajem, pa da li bi nas srpskih radikala ovde bilo daleko više nego vas koji ste jedna marginalna grupa koja se iz godine u godinu šlepa u ovaj parlament kroz različite koalicije kojima se priključujete? To je način na koji vi egzistirate, a nije da vas srpski narod hoće i na izborima izglasava kao svog legitimnog predstavnika koga želi da vidi u parlamentu.

Molim vas, vi ste ovde uvredili i gospodina Šešelja, našeg predsednika koji ne može da vam odgovori. Vi ste ovde uvredili čoveka koji intelektualno daleko nadmašuje i vas i vašu elitu.

Znate šta bih voleo, i zamolio vas, ukoliko je to moguće, da završim ovo izlaganje, pročitajte zapis Rastka Nemanjića koji je napravio na samrti Simeona, svoga oca. Tamo ćete da se nađete lepo i prepoznate. Vi ste oni koji kolaborišete sa neprijateljima srpskog naroda, sa onima koji su ubijali naš narod i to je ono što će vama istorija konačno da dodeli kao vašu najbitniju karakteristiku – kolaboracionisti sa neprijateljima srpskog naroda, to ste vi.

Zahvaljujem.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite.