Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Kenan Hajdarević.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, naš amandman se odnosi na član 26, odnosno na predlog da se formira Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Mi podržavamo formiranje ovog ministarstva, mada nismo sigurni da su razlozi koji su navedeni pravi razlozi da se formira ministarstvo. Mi smo već u raspravi u načelu rekli da dosadašnji nerad ili zapostavljanje ove teme u Srbiji u prethodnih nekoliko godina nisu bili rezultat nepostojanja institucionalnog rešenja. Naime, pri Vladi Srbije postojala je Služba za ljudska i manjinska prava. Mislimo da su problemi bili personalne prirode i nedostatak političke volje da se država više bavi ljudskim i manjinskim pravima. U svakom slučaju, ova inicijativa je dobrodošla, pa kako god. Nadamo se da će ovo rešenje pomoći da se ljudska prava u Srbiji poštuju na malo bolji način.
Sada samo nekoliko reči o amandmanu. Naime, ovim predlogom zakona je Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, između ostalih nadležnosti, dodeljena i obaveza zastupanja Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava.
U skladu sa tim, poslanička grupa LDP predložila je amandman da se zajedno sa ovom obavezom ovom ministarstvu dodeli i obaveza obavljanja poslova državne uprave koji se odnose na izvršavanje odluka Evropskog suda za ljudska prava i drugih obavezujućih odluka međunarodnih tela zaduženih za zaštitu ljudskih prava čiju je nadležnost Republika Srbija prihvatila.
Dakle, pokušaću u par reči da kažem koliko je ovo važno. Do sada je doneto 18 presuda ovog istog Evropskog suda za ljudska prava kojima se utvrđuje da je neki državni organ Republike Srbije prekršio određeno individualno ljudsko pravo nekog građanina Srbije.
Međutim, u ogromnoj većini ove odluke međunarodnog suda za ljudska prava, odnosno Evropskog suda za ljudska prava nisu sprovedene u Srbiji. To je, između ostalog, rezultat toga što nijedno ministarstvo niti neki drugi državni organ nema obavezu sprovođenja odluka Evropskog suda za ljudska prava.
Takođe, različiti komiteti Ujedinjenih nacija su tokom proteklih nekoliko godina takođe doneli više odluka kojima konstatuju da je neko individualno ljudsko pravo u Srbiji pogaženo od strane državnih organa a u tim slučajevima država Srbija, odnosno Vlada Srbije nije ni na jedan način omogućila da se ove presude ili preporuke komiteta Ujedinjenih nacija poštuju.
Spomenuću samo slučaj novinara Željka Bodržića.
Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava utvrdio je da je došlo do povrede njegovih prava u Srbiji; on je nekoliko godina čekao i do dana današnjeg nije uspeo da svoja prava ispuni odnosno obezbedi; čak je država nastavila preko sudova u Srbiji... i dalje je trpeo pravnu represiju, tako da su nekoliko puta npr. stranke iz Kikinde ili nekakvi državni organi u Srbiji bili prinuđeni da daju donacije i time plaćaju naknadu Željku Bodržiću, umesto da je država postupila po odlukama ovog Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava i da mu se te presude... U konkretnom slučaju se radi o presudama, s obzirom na to da je čovek novinar, za nešto što je napisao. Umesto da se te presude ponište, on je i dan-danas pod represijom.
Mislimo da je ovo jako važan amandman, nema veze sa vladajućom većinom, nema veze sa opozicijom. Ovo je jedna od nadležnosti koja je preskočena u ovom zakonu o ministarstvima, a sigurni smo da je jako važna zbog međunarodnog ugleda zemlje i zbog svih građana Republike Srbije koji treba da se osećaju sigurno i da se na ovaj način obezbedi poštovanje njihovih ljudskih prava.

Zahvaljujem. Za reč se javila gospođa Judita Popović.

Tekst amandmana govori sam za sebe, tako da bi argument mogao da bude sam tekst ovog amandmana. On glasi ovako – izvršavanje odluka Evropskog suda za ljudska prava i drugih obavezujućih odluka međunarodnih tela zaduženih za zaštitu ljudskih prava čiju je nadležnost Republika Srbija prihvatila. Ne postoji nijedno ministarstvo u čijoj nadležnosti se nalazi izvršavanje presuda Evropskog suda za ljudska prava.
Inače, u ovoj državi generalno je problem naših sudova samo izvršenje. Ko god je imao problem sa našim sudovima, odnosno sudio se, zna koliko je to frustrirajuće kada nakon dugog suđenja, na kraju, ne može da se realizuje potraživanje. Mislim da bi bilo vreme da krenemo sa nekom racionalizacijom ove problematike, pa makar sa ovim amandmanom, da krenemo da realizujemo ove presude, odnosno odluke Evropskog suda, pa ćemo dalje da vidimo i za naše domaće sudove.
Inače, naši ljudi koji su potpuno razočarani odlukama sudova obraćaju se Evropskom sudu za ljudska prava i kada na kraju uspeju da dobiju tu odluku ponovo se dešava ista situacija - ne mogu da realizuju svoje pravo u našoj državi.
Zaista bih predložila da se ovaj amandman usvoji, bez obzira na to ko ga je predložio, zato što je on u interesu naših građana. Hvala lepo.

Za reč se javio gospodin Oto Kišmarton, po Poslovniku.

Članovi 225. i 226. Poslovnika. Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, dragi prijatelji, ukratko bih da vas informišem o nečemu što je malopre izneto od strane LDP-a u vezi sa novinarem iz Kikinde. Prvo, što se tiče nacionalnih manjina, SRS nema nekakvih problema sa nacionalnim manjinama ni sa ljudskim pravima. Mi smo to u opštinama gde smo na vlasti i pokazali, trudili se, borili se za pravo nacionalnih manjina, očuvali, razvijali, digli na neki viši nivo i to radimo u svim opštinama gde smo na vlasti.
Što se tiče Ministarstva za ljudska i manjinska prava, hoće li ga biti ili ne? Skupštinska većina jednog dana predloži postojanje Ministarstva, drugog dana se podnese amandman da se ukine, trećeg dana se povuče amandman... Kao malo dete, hoće piški, neće piški itd., tako da ne znaju šta će sa tim.
Bez obzira na to da li postoji to ministarstvo ili ne, Srpska radikalna stranka je u svom programu i svom dosadašnjem radu pokazala da vodi brigu o nacionalnim manjinama.
Ovde je pomenut jedan novinar iz Kikinde. Samo ukratko ću vam reći nešto o tome. Kaže, Nezavisno udruženje novinara Srbije obavestilo je svojevremeno našu javnost da je Komitet UN za ljudska prava od naših vlasti zatražio da ukinu presudu kojom je taj novinar osuđen zbog kleveta jednog kikindskog privrednika i obešteti novinara, jer je tom presudom, kako se u saopštenju udruženja novinara navodi, ugrožena sloboda izražavanja zagarantovana Paktom o građanskim i političkim pravima.
Što se tiče amandmana, neću komentarisati da li sam za to ili ne, to će i tako odlučiti skupštinska većina, ali hoću da kažem nešto o tom novinaru koga branite. Nisu jedino njegova ljudska prava u ovoj državi ugrožena; ako su ugrožena, ugrožena su ljudska prava svih građana, jer Ustav u članu 39. kaže da imamo pravo na slobodno kretanje u našoj državi, a na Kosovu i Metohiji, koje je još uvek naša država, nemamo pravo slobodnog kretanja, a još gore je tim ljudima koji tamo žive.
Za slučaj tog novinara posebno interesovanje je iskazao naš predsednik države Boris Tadić, da bi nekako ukazao i da ga zaštiti od sudova, jer protiv tog novinara koji je više puta krivično kažnjavan zbog klevete i uvrede kulturnih radnika, funkcionera, poslanika, advokata... To je čovek koji ne bira reči i živi na taj način, to mu je valjda neka duhovna hrana, da vređa ljude. On je do sada više puta kažnjavan - 1998, 2002, 2002, 2003, to su sve kazne koje je dobio. Pored toga, protiv njega su u toku i sada procesi, jedan proces od 2006, 2005, 2005, 2005, 2005, 2005. itd.
(Predsednik: Vreme.)
Samo jedna kratka rečenica.
Pored toga što je kao glavni urednik novinsko-izdavačkog preduzeća oštetio to preduzeće za 5.660.000 zbog toga što je radnike otpustio nezakonito, pa je to posle moralo da se plati tim radnicima, firma gde je radio morala je da plati sumu od 739.000 dinara zbog klevete za koju je pravosnažnom odlukom dosuđeno da je kriv.
Samo sam hteo da skrenem pažnju mom prethodniku da ne treba da stanu na stranu onih koji su više puta osuđivani. Pre mesec dana je takođe protiv njega završena jedna presuda, gde je dokazano da je kriv. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Kišmarton. Molim Ivana Andrića da se javi, imate reč.

Hvala. Javio sam se po članu 101 – ukoliko se pogrešno protumači njegovo izlaganje...
Naime, mada se u potpunosti ne slažem sa vama što se tiče dela Željka Bodružića, o tome ću nešto govoriti, ali uopšte nije o tome amandman. Ne znam zašto ste se vi javili. Amandman pokušava da se institucionalnim alatom uspostavi mehanizam kojim bi se nekakve odluke međunarodnih organizacija, u konkretnom slučaju Ujedinjenih nacija, na koje se ova država poziva u hiljadu drugih slučajeva... Ali, kada se radi o nečemu što država mora da uradi, u konkretnom slučaju da poštuje pravo nekoga da se slobodno izražava i to pravo je dokazano ili se, po mišljenju UN, krši, onda država ima obavezu da to nešto uradi ili da se iščlani iz UN. To su dva puta.
Što se tiče Željka Bodružića, taj privrednik o kome ste govorili je gospodin Šegrt, ako se ne varam, lokalni tajkun iz Kikinde, bivši direktor društvenog preduzeća "Toza Marković". Devedeset posto presuda koje je sud doneo, i zbog kojih je ovaj Komitet za ljudska prava UN doneo preporuku organima Srbije da se te presude ponište, doneto je na osnovu pritiska lokalnog moćnika. Ne znam i neću da ulazim u sadržaj njegovih tekstova, prosto, situacija je takva.
Mi imamo tu međunarodnu obavezu, a niko u državi nije zadužen za to da se ta obaveza, koja je možda više unutrašnja nego što je međunarodna, ispuni i da se omogući nekome kome su... Jednom građaninu ove države (bez obzira na to šta vi ili ja mislili o tom građaninu, to ne igra ulogu u ovom slučaju) povređena su njegova individualna i ljudska prava. Mi se zalažemo za to da kroz usvajanje ovog amandmana Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, koje će se formirati, bude zaduženo za to da se ta šteta koju je gospodin, između ostalog i gospodin Bodružić... Da svi oni kojima su ljudska prava ugrožena imaju kome da se obrate i kada neka međunarodna institucija donese odluku, da tu odluku unutar države Srbije ima ko i da sprovede.

Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću pokušati da svom stranačkom kolegi narodnom poslaniku Kišmartonu pomognem da razreši ovu dilemu koju ima. Gospodine Kišmarton, da vam objasnim, oni su prvo doneli odluku da nam predlože formiranje ovog ministarstva kroz ovaj zakon, pa su posle doneli odluku da ponište onu odluku koju su nam predložili, pa su posle toga doneli odluku da ponište odluku kojom su poništavali odluku. Uostalom, sve je jasno i transparentno.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je ovo ministarstvo ostalo u Predlogu zakona i dobro je da se ovo ministarstvo formira, zbog zaostavštine koja se već osam godina taloži u Republici Srbiji i koja će morati konačno da bude raščišćena a odnosi se na ljudska prava. Kada je jedna dama koja je sedela tu gde sada vi sedite, gospođo Đukić-Dejanović, odlučila da, citiram, "odlučila da odluči" da uvede vanredno stanje na teritoriji, celoj teritoriji države Srbije, a nije imala pravo na to, onda je u jednoj akciji koja se zvala "Sablja" 12.500 ljudi uhapšeno. Kada su u pitanju njihova ljudska prava da imaju pravo na advokata, s obzirom na to da je gospođa "odlučila da odluči" da uvede vanredno stanje, u tom vanrednom stanju nisu mogli da ostvare kontakt sa advokatom, nisu mogli da pripreme svoju odbranu. Doneto je 43 ili 45 presuda na osnovu onih 12.500 hapšenja, ostalo je uglavnom stavljeno van snage.
Uslovi u zatvorima u kojima su se ljudi za vreme tog vanrednog stanja nalazili su, u najmanju ruku, bili neljudski. Od tih 12.500 bar će 9.000 pokrenuti postupak pred međunarodnim sudom, jer su mnoge tužbe već pred našim sudovima. Sudovi to razvlače, razvlače, i dok dođu do Vrhovnog suda, dok se ispoštuje procedura, dok se iskoriste sva pravna sredstva u Srbiji, onda će se sigurno ići pred međunarodne sudove, pred sud u Strazburu. Mnoge će presude otuda doći i onda će ministarstvo biti zaduženo da to sprovodi u delo, da izvršava presude Međunarodnog suda za ljudska prava.
Ima još jedan problem koji je mnogo važniji, koji će ovo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava morati da razrešava. Nama srpskim radikalima je drago što je to ministarstvo formirano, jer, kako se ono zvaše, Komisija za ljudska i manjinska prava, koju je do sada vodio gospodin Rasim Ljajić, ama baš nikome nije pomogla. Radi se o građanima Republike Srbije koji su isporučeni Haškom tribunalu i čija su ljudska prava apsolutno pogažena.
Nažalost, država Srbija je poslala jednog, u najmanju ruku, nekompetentnog i nekorektnog čoveka za ambasadora u Holandiju i taj se patnjama tih ljudi koji se nalaze u haškom kazamatu podsmeva. Nijedan zahtev tih ljudi, a bilo ih je, uglavnom su Srbi, bilo je zahteva, nijedan zahtev do sada nije ispunjen.
Mi smo morali po tri puta da pišemo, tim koji pomaže u pripremi odbrane prof. dr Vojislava Šešelja je po tri puta morao da piše da bi se neki dokumenti bar prosledili i da bismo mogli da pomognemo u pripremi odbrane. Na tone dokumentacije ste dali vašoj prijateljici gospođi Karli del Ponte. Uostalom, ona vas hvali u ovoj knjizi. Doduše, rekla je štošta, ali o tome ćemo kada knjiga bude prevedena na srpski jezik. Mislim da će mnogi od vas morati da se pokriju po glavi od stida.
Tim ljudima koji se nalaze u haškom kazamatu ova država, građani su ove države, mora da pomogne. Ova država ne sme da im uskraćuje njihova elementarna ljudska prava, pravo na odbranu, pravo na pripremu odbrane. Kada smo u onom prethodnom mandatu doneli zakon da porodice onih koji se nalaze u haškom zatvoru primaju potporu od 200 evra mesečno, tog trenutka se, usred noći, Ustavni sud sastao i usred noći ste doneli odluku da se stavi van snage taj zakon.
Dame i gospodo, ovo ministarstvo će imati mnogo posla. Ili će taj posao raditi ili će imati posla sa srpskom javnošću, a srpski radikali će pripomoći da srpska javnost bude informisana do poslednjeg detalja. Naravno da ćemo podržati ovaj deo koji se odnosi na formiranje Ministarstva za ljudska i manjinska prava i naravno da ćemo od tog ministarstva, čim bude formirano, tražiti da svu dokumentaciju koju je dostavilo Haškom tribunalu dostavi timu doktora Vojislava Šešelja, i ne samo doktora Vojislava Šešelja, nego svih haških zatvorenika. Ova država je obavezna da svojim građanima pomogne u isterivanju ljudske pravde, u isterivanju pravde i u ostvarenju njihovih ljudskih prava.