Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se povodom amandmana koji je podnela moja koleginica Milica Vojić-Marković na član 11, u kome se kaže da se poslovi koji se odnose na planiranje i izgradnju, odnosno prostorno planiranje i urbanizam prebacuju iz Ministarstva za zaštitu životne sredine u Ministarstvo za infrastrukturu.
Ovaj amandman je umnogome sličan onom amandmanu koji sam ja podneo na član 2. Predloga zakona o ministarstvima jer uređuje kojom oblašću će se baviti određeno ministarstvo i koje će poslove u svojoj nadležnosti imati.
Dakle, Demokratska stranka Srbije, kao opoziciona stranka, smatra da Vlada, koja će ionako imati više ministarstava nego prethodna, treba da bude efikasna i racionalna. Kada već ima više ministarstava, ta ministarstva treba da imaju u svojoj nadležnosti one poslove koje će moći da obavljaju na kvalitetan način, a ne da budu veštački spojena i da ne mogu da funkcionišu na najbolji način.
Zašto je ovo važno? Važno je iz prostog razloga što Ministarstvo za zaštitu životne sredine mora da egzistira samostalno jer će poslovi urbanizma, planiranja, izgradnje, prostornog planiranja biti takvi (i problemi u Srbiji su takvi) da će ovu oblast zaštite životne sredine potpuno baciti u drugi plan. Ministar koji će biti nadležan i za prostorno planiranje i za zaštitu životne sredine verovatno će se, ukoliko ne bude iz oblasti zaštite životne sredine, baviti samo pitanjima prostornog planiranja, urbanizma i izgradnje, a verovatno će se baviti i načinom kako da spreči ministra za infrastrukturu da se previše promoviše. Ukoliko želimo da imamo ministarstva koja su efikasna, u Ministarstvu za infrastrukturu moraju da budu objedinjeni i poslovi državne uprave u oblasti prostornog planiranja i izgradnje.
Sve ono što Srbija danas ima kao prirodne resurse može se svesti na zdravu životnu sredinu i zdravu hranu, proizvodnju zdrave hrane. Kada jedan stranac prolazi kroz Srbiju prvi utisak o zemlji stiče na osnovu puteva kojima prolazi i na osnovu čistoće zemlje kroz koju prolazi. Ni jedno ni drugo u ovoj zemlji nije u sjajnom stanju, daleko od toga.
Prema tome, potrebno je ministru za infrastrukturu dati puna ovlašćenja da se bavi izgradnjom, pre svega, autoputeva, a ministar za zaštitu životne sredine treba da se bavi onim poslovima koji su u njegovoj nadležnosti - da nam zemlja bude čistija, da imamo čistiji vazduh i da možemo da uđemo u red ekoloških zemalja koje će proizvoditi zdravu hranu, koja je veoma tražena i cenjena na evropskom tržištu, što je naša izvozna šansa.
Molim vas da ovakav amandman prihvatite, jer sam siguran da će to biti od značaja za efikasan rad Vlade i za efikasan rad ministara. Ako ste već napravili neprirodnu vladu, potpuno neprirodnu koaliciju, nemojte sada da pravite i neprirodna, veštačka ministarstva, da iz jednog ministarstva sečete jedan deo i veštački pripajate drugom, samo da biste naudili svom koalicionom partneru, odnosno ministru iz koalicione stranke gospodinu Mrkonjiću, koji je danas ovde. Verujem da će se i on složiti sa ovim da Ministarstvo za infrastrukturu mora u sebi da ima i prostorno planiranje i nadležnosti iz oblasti izgradnje objekata.
Znate i sami da je divlja gradnja nešto što uništava ovu Srbiju i pravi ruglo od naših gradova i naselja, baš zbog toga što ne postoji organizovan rad u oblasti izgradnje objekata, u oblasti prostornog planiranja, u oblasti urbanizma. Naši gradovi, naša naselja, naša sela su, najblaže rečeno, oivičene kasabe. To bi moralo da se stavi pod jedan resor i da infrastruktura i izgradnja objekata budu pod jednom kapom, kako bi ministar mogao da se bavi na sveobuhvatan način tim problemima, što će sigurno doprineti efikasnosti rada i tog ministarstva, i Ministarstva za zaštitu životne sredine i čitave Vlade.
Zadatak opozicije nije da predlaže zakone, ali hoćemo da ukažemo i vama iz skupštinske većine a i građanima Srbije da su ovakvi predlozi i rešenja bolji i efikasniji. Nemojte uvek da budete protiv onoga što je argumentovano i što će sigurno i vama, a i građanima Srbije biti od koristi. Pozivam vas da prihvatite ovaj amandman, jer je u interesu i narodnih poslanika i svih građana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Na naslov iznad člana 13. i na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč. Izvolite, gospodine Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 13. Predloga zakona o ministarstvima. Naime, on je proistekao kao logičan sled amandmana gospodina Miće Rogovića koji je podneo amandman na član 2. stav 1. tačka 11. gde je predložio da se naziv Ministarstva trgovine i usluga menja i da glasi: ''Ministarstvo turizma, trgovine i usluga''.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na obrazlaganje amandmana dozvolite mi samo da napravim nekoliko paralela između zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i zakona o ministarstvima. Naime, i ovaj zakon o ministarstvima i zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi su tehničko-političke prirode. Kao što sam govorio u raspravi o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, SRS niti ima šta protiv toga, niti može, pak, da utiče, ali u značajnoj meri i u ovom zakonu o ministarstvima sadržani su elementi trgovine. Sada kažem, kao što sam i tada rekao, nedozvoljena trgovina jeste krivično delo, a i ovo čime se vi bavite takođe je nedozvoljeno.
Međutim, i u ovom zakonu, čini mi se da to niko nije uočio, postoji kršenje Ustava. To sam primetio iščitavajući zakon o ministarstvima u članu 9. Član 125. Ustava Republike Srbije kaže da Vladu čine predsednik, jedan ili više zamenika i ministri, a ovim zakonom o ministarstvima u članu 9. vi ste uveli instituciju - šestoministar. Dakle, Mlađan šestoministar Dinkić će biti ministar za infrastrukturu i regionalni razvoj.
Ja nemam mogućnosti da prepoznajem vaša personalna rešenja, tako da nisam mogao u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Vladi da uočim ko će biti taj prvi potpredsednik, odnosno zamenik predsednika Vlade, ali se ovde i te kako da primetiti da je Mlađan Dinkić, Mlađan šestoministar Dinkić... I u svemu ovome pomogao mu je njegov vrli prijatelj Boris ribolovac Tadić, i dalje će pokušavati da ulovi odnosno da upeca zlatnu ribicu... Mislim da će to biti bez uspeha.
Ali, da se vratim konkretno na ovaj amandman. Zbog čega sam ovo predložio, kad već nije moglo da se osnuje posebno ministarstvo vezano za turizam? Šta kažu struka i profesionalna udruženja, odnosno esnafska udruženja kao što su JUTA, udruženje hotelijera, udruženje banja? Oni smatraju da bi bilo dobro rešenje da postoji posebno ministarstvo za turizam.
Verujte da ima mnogo razloga za to, ali mi iz Srpske radikalne stranke nećemo predlagati otvaranje novih ministarstva, jer i sa ova 24, iako broj sam po sebi nije neki veliki problem... Ali, ono što ćete vi proizvesti posle toga sa ovolikim brojem ministarstava to će da košta i sigurno će da šteti građanima Srbije.
Zbog čega je još potrebno da se ovom ministarstvu, odnosno da se turizmu posveti posebna pažnja? Vi ste čuli juče iz izlaganja gospodina Rogovića, a i gospođica Nataša Jovanović je, kao neko ko ima ogromno iskustvo u radu u turizmu, ukazivala na bogatstvo turističkih destinacija u Srbiji. Ono po čemu se Srbija prepoznaje ne samo u okruženju nego i šire, sa prelepim i dobrim turističkim destinacijama, jeste motiv da ovaj segment bude u Ministarstvu trgovine i usluga.
Turizam je multidisciplinarna privredna grana i on na direktan način utiče i na razvoj infrastrukture (je l' tako, druže Mrkonjiću), tako da bi dobro organizovan i razvijen turizam uticao na direktan način na ubrzano sređivanje infrastrukture u Srbiji. Ali, on ne bi povlačio samo putnu infrastrukturu, nego i poljoprivrednu proizvodnju, i elektroindustriju, i građevinsku operativu i niz drugih oblasti.
Potreban je poseban osvrt na ovaj deo privredne aktivnosti, jer se sa relativno malim ulaganjem može doći do velikog broja radnih mesta. Nisu samo skijališta aktivnost u turizmu, nego bi i seoski, verski, rečni, lovni turizam i niz drugih turističkih disciplina u tom slučaju došle mnogo više do izražaja nego što je to sada slučaj.
Lokalne samouprave pokušavaju pionirskim koracima da podstaknu razvoj bar seoskog ili drugih oblika turizma, ali bez pomoći od strane Republike to neće biti moguće. Veliki pomak u tome je učinila i opština Ljubovija, ali ona nije jedina; dobre potencijale za razvoj turizma imaju i Mali Zvornik, Loznica, Krupanj. Kao što ste juče čuli iz izlaganja gospođice Nataše Jovanović, skoro da nema mesta u Srbiji gde ovaj vid privredne aktivnosti ne može da se razvija na mnogo brži način.
U Ljuboviji postoji jedna turistička manifestacija, a to je regata koja se održava 12. jula ove godine, gde će biti oko 1.500 plovila ili blizu 15.000 učesnika na reci Drini. Takve potencijale imaju i Mali Zvornik i Loznica. Lokalna samouprava se obratila Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj tražeći novčana sredstva, da bi jednu takvu manifestaciju, koja sada već ima i međunarodni značaj i karakter, podržali, jer je to nadmašilo mogućnosti lokalne samouprave. Do današnjeg dana Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nije intervenisalo.
Kada su pitali Mlađana šestoministra Dinkića kada će biti, on kaže "napravite skijalište". Voda topi sneg, ali će i strpljenje građana jednog dana prestati i oduzeti snagu Mlađanu Dinkiću, koji se pita za skoro sve u Srbiji kada se radi o novcu.
Zbog čega Ministarstvo za NIP, a u drugi plan stavljamo razvoj turizma? Tu je stvar potpuno jasna: zato što će iz Ministarstva za NIP moći da se interveniše, i to samo tamo gde su na vlasti pripadnici političkih stranaka, u zavisnosti od toga ko bude rukovodio Ministarstvom za NIP. To zasigurno nije dobro i sa takvom praksom treba prestati, a poseban akcenat treba staviti na razvoj turizma, pa makar on bio u Ministarstvu trgovine i usluga.

Za reč se javila gospođica Nataša Jovanović.
Htela bih da vas obavestim da će konstitutivna sednica Odbora za ravnopravnost polova biti održana u 14.00 časova u Plavom salonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije slučajno što je baš gospodin Sreto Perić u ime Srpske radikalne stranke podneo amandman na član 13. ovog predloga zakona. On dolazi iz jednog kraja koji mnogi od vas nikada nisu, nažalost, posetili. Samo da krenete kao u onoj pesmi "Drino vodo", pa će sve da vam bude jasno, a tek kada se pojavite u Ljuboviji zaista imate osećaj da se nalazite u jednom rajskom mestu, najpre zbog činjenice da je to Meka za turizam: manastir Sokograd, etnoselo, sve retkosti kada su u pitanju biljni i životinjski svet, čuveni beloglavi sup, pa regata na Drini ove godine, petrovdanska, na koju vas je pozvao gospodin Sreto Perić.
Želim da kažem da u okviru strategije koja je napravljena 2005. godine, kada je ministar za turizam i trgovinu bio gospodin Bojan Dimitrijević, država uopšte nije počela da ulaže i da stvara elementarne uslove da Ljubovija i čitav taj kraj, pa i Šumadija, iz koje dolazim, i drugi krajevi Srbije dobiju priliku da izađu na svetsko tržište.
Pre nekoliko dana, da ne pominjem ime i da ne reklamiram jedan elektronski medij, o turizmu su govorili ljudi koji su, rekla bih, najpozvaniji u oblasti turizma, konkretno se bave svakoga dana tim poslom u zemlji i inostranstvu; gospodin Cerović je predsednik asocijacije JUTA, drugi gospodin je moj bivši kolega i vlasnik jedne od naših najvećih turističkih kompanija. Oni su govorili o razlikama između nas i zemalja u okruženju i zašto se turisti u Srbiji danas odlučuju, na poziv turoperatora, da svoje godišnje odmore provode isključivo van zemlje, a ne koriste ove domaće destinacije. Koriste ih, ali ne u dovoljnoj meri, jer ono što je potpuno komercijalizovano jesu neki planinski centri i neke banje, ali ni mi sami nismo svesni toga koliko ima mogućnosti za razvoj turizma u svakom kraju Srbije.
Manastir Voljavča, koji se nalazi u staroj opštini Stragari na području našeg grada Kragujevca, ima kupališta koja su izgrađena davne 1931. godine. Pominjala sam manastir Banjsku, jedan od najstarijih manastira na Kosovu i Metohiji, i nemogućnost da, zbog celokupne situacije i okupacije naše južne pokrajine, zainteresovani ruski investitori dođu, da čitav taj kraj podignu na noge i da se iskoristi ta termalna voda koja je još davnih vremena opisana u pesmama Kosovskog ciklusa kao voda koja leči kostobolju i koja je zaista pravi lek.
Da ne govorim samo o Voljavči u Stragarima, o svim onim potencijalima koje imaju mesta u centralnoj Srbiji, već i o činjenici da taj duhovni i manastirski turizam nije iskorišćen na pravi način i da je skoro svaka naša crkvena opština... Pa, i naša Šumadijska eparhija je samo zahvaljujući entuzijazmu jednog mladog čoveka uspela da veliki broj ljudi iz našeg kraja i turista iz okruženja odvede na neke od divnih manastirskih tura.
Da bismo bilo šta uradili u tom strateškom razvoju turizma potrebno je da stvorimo neophodne uslove, o tome je dosta pisala i govorila gospođa Jorgovanka Tabaković u predizbornoj kampanji, da imamo strane investicije.
Opet moram da se vratim na to da je ova separatistička bratija u Crnoj Gori otišla korak dalje zato što znaju da taj svež kapital, koji dolazi, pre svega, od ruske strane, za veoma kratko vreme može mnogo da doprinese zapošljavanju ljudi i stvaranju mogućnosti za pružanje usluga u oblasti ugostiteljstva i turizma.
Onaj grafikon koji sam vam sinoć čitala govoreći o ukupnoj potrošačkoj korpi naših građana, u stvari je... Kada nema priliva stranih gostiju, jer isključivo naši ljudi koriste ove kapacitete u Srbiji, a za ove aranžmane u inostranstvu najčešće se zadužuju preko ovih kreditnih kartica i vidite da se ti aranžmani na takav način nude... Kada odu u neku od tih zemalja, poneti time da hoteli imaju obećane tri ili četiri zvezdice, obično dožive razočarenje, jer kategorizacija u tim zemljama nije ista kao kod nas. Kod nas hoteli, a pogotovo ovi novoizgrađeni u pojedinim banjskim mestima koji su u privatnom vlasništvu, zaista zaslužuju tu kategorizaciju. Kad vi to sve pogledate, vidite da je učešće naših ljudi u korišćenju usluga u ugostiteljstvu, restoranima i u hotelima jedva 2,8%.
Dakle, naša budućnost je svakako razvoj ove privredne grane. Neophodno je da u što skorije vreme pred narodne poslanike... Nažalost, ne očekujem da će to da uradi ovo ministarstvo, jer to je sporedni posao za Dinkića; kada napravi sebi skijalište baš ga briga za sve ovo drugo, i za Ljuboviju, i za Borač, i za Stragare, i za Banjsku itd. Dakle, neophodno je da donesemo zakona o banjskim i klimatskim mestima, jer u okviru strategije razvoja turizma ono na šta Srbija konkretno može da se osloni jesu ti centri i ti kapaciteti. Mi ćemo stalno da upozoravamo i da se borimo za to.
U ovoj konstelaciji snaga u novom sazivu Skupštine mi smo insistirali na tome da predsednik Odbora za trgovinu i turizam bude iz opozicionih stranaka. U našem internom dogovoru sa Demokratskom strankom Srbije i Novom Srbijom dogovorili smo se da to bude njihov predsednik.
Međutim, moram da vas obavestim, a i vi da znate, gospođo Kolundžija, greškom je, ili već ne znam zbog čega, došlo do zamene, odnosno nije poštovan taj dogovor. Dakle, Odbor za trgovinu i turizam pripada opoziciji. Vi kažete - nije tačno. Pa, ako nije tačno, onda jedino da počnemo da radimo neke stvari ispočetka. Ako ćemo tako tu da se spotičemo...
Molim? Vi jeste razgovarali, ali juče sam ja razgovarala sa njim o tome.
Ne znam kakav je epilog na kraju vašeg razgovora, ali gospodin Arsen Đurić je ubeđen da on treba da bude predsednik tog skupštinskog odbora.
Ako vi mislite da je to tako, da je korektno i pošteno i da je to po kvoti koja pripada nama, evo, kolege iz DSS - NS su takođe ubeđene da je to mesto koje njima pripada, bar ovog puta ne treba da se sporimo oko toga. Bolje bi bilo da je to predstavnik iz opozicije, pogotovo kolega koji je spletom okolnosti član Odbora iz njihove stranke, a koji inače radi u ovoj oblasti, kako bismo mogli da iz Skupštine indukujemo ove procese za koje se mi zalažemo.
Pravo da vam kažem, od kada je ukinuto Ministarstvo turizma, radi ovaj odbor, evo, svedoci su ljudi koji su članovi Odbora za trgovinu i turizam, u prošlom sazivu je predsednik bio srpski radikal Nebojša Stefanović, ni jednog jedinog trenutka nijedna tema turizma nije dotaknuta. A, u ono prethodno vreme su i pomoćnik (tada nije bilo državnih sekretara), i ljudi zaposleni u Ministarstvu turizma redom najmanje tri puta u mesecu dolazili u Skupštinu, bez obzira što smo mi bili opozicija; gospodin Baralić je bio predsednik Odbora, ja sam bila njegov zamenik. Mi smo uspeli da u kontaktu sa ljudima koji se konkretno bave ovom oblašću, kako u asocijaciji JUTA, tako i u vodećim tur-operatorima, dođemo do nekih saznanja i do nekih zajedničkih razmišljanja o tome koji su neophodni koraci koje država treba da preduzme. Posle toga je u Vladi Republike Srbije doneta ta strategija, ali očigledno je da je ona ostala samo mrtvo slovo na papiru.

Zahvaljujem. Na naslov iznad člana 14. i na član 14. amandman je podneo narodni poslanik prof. Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Izvolite, gospodine profesore.

Dame i gospodo, eto, mi smo svedoci sada (malo nas je tu, ali javnost sluša) da neko ko je pre četiri godine primao milion i dvesta u Srbiji danas prima platu od milion i po dinara radeći u državnoj firmi, gde država imenuje upravni odbor, i da je to generalni direktor ili kontrole leta ili ko zna čega još, da su u mnogim upravnim odborima plate 300-400 hiljada dinara. Kada već pominjemo poslaničku platu, ona četiri godine stoji na onih čuvenih hiljadu evra. Mislim da građani to sve znaju, mi i ne poredimo i ne žalimo što i naše nisu tolike.
Hoću da skrenem pažnju na temu koja je sada aktuelna u Srbiji, a to je upis na visokoškolske ustanove.
Zaista, polako i neosetno prolazi kroz naš obrazovni sistem ideja da će školovanje morati uskoro da se plaća.
Potpuno kapitalistički uslovi se polako preuzimaju kao model ponašanja u jednoj osiromašenoj državi punoj mladih, talentovanih đaka, dece koja su možda, ne njihovom krivicom, od 2000. naovamo naučila da imaju neka viša prava i apsolutne slobode; dece koju često zbog ekscesa viđamo na televiziji, medijima i ovim elektronskim prenosnim komunikacijama, mobilnim telefonima, u bizarnim situacijama; dece za koju često pokušavamo, zarad ne tako dobronamerih TV intervjua, da prebacimo deo odgovornosti na roditelje i da za ponašanje koje je van nekog okvira normalnog ponašanja krivimo nedostatak porodičnog vaspitanja.
Tema je direktno u vezi sa ovim o čemu želim da govorim, a to su nadležnosti Ministarstva prosvete. Vratiću se na temu posle kratkog elaboriranja problema dokle smo došli pružajući pravo, neprirodno i valjda nama tradicionalno nesvojstveno, pravo deci da se izjednačuju sa svojim profesorima, da oni njih ocenjuju i da umesto u učionicama uče u radionicama, i da mogu da rade šta god žele, šamaraju i mlate svoje profesore. Onda, ni profesori nisu dovoljno kontrolisani, intimiziraju se sa njima, po ekskurzijama se kreću u vrlo čudnim okolnostima, možda čak koriste i drogu, vode ih po kafićima. Ta liberalizacija je, valjda kao obećana nagrada zajedno sa nikada ne došavših šest milijardi evra, stigla sa one druge strane granice. Tu liberalizaciju odnosa koju smo pružili deca su brzo, elegantno, elastično prihvatila. Naravno da nisu naročito kriva, njima je to lako, njihovi mozgovi su mladi, prepuni su sadržaja stranih TV emisija u kojima se vidi jedno, nekada i anahrono i anarholiberalno ponašanje.
Međutim, ni profesori nisu zaostali u tome. Izgubio se taj osećaj kontrole. Zašto? Možda Ministarstvo ne funkcioniše najbolje, možda je generalna predstava o nekim akademskim slobodama narušena. Da li smo mi dobili sve to što smo ovim zakonima doneli? Da li smo pukim prepisivanjem normi zapadnog zakonodavstva u ovoj osetljivoj sferi morali da dođemo dokle smo došli?
Vraćam se na početnu rečenicu. Dakle, u mnogim kućama ljudi danas misle kako će da nastave da školuju svoju decu. Školarine su od hiljadu - dve hiljade evra, pa i do tri i po i četiri hiljade za one koji su kako-tako prešli crtu, dakle, unutar kvote koju fakultet po akreditaciji može da primi. Ko to podiže nivo onih koji će se samofinansirati vizavi onih koje će država plaćati? Šta se dešava i zašto tih nadležnosti nema u opisu onoga što će raditi Ministarstvo prosvete?
Tema zbog koje sam se javio da je obrazložim je nužno spojena sa onim zbog čega sam se javio kada sam govorio o amandmanu na član 2. Rekli smo da se slažemo, ne samo zarad racionalizacije obrazovnog sistema i naučno-istraživačke delatnosti, da spojimo dva ministarstva u jedno.
Da bi jedan čovek vršeći globalno svoje funkcije iz svojih oblasti mogao to da proprati i da ima generalno veću težinu, čak i da da pečat nekakve stranke ako treba... Prosto, hajde da se molimo bogu da to u ovoj koaliciji, nama neprirodnoj, zarad svog programa socijalne pravde uzmu socijalisti.
Možda će nešto promeniti, možda će se setiti da su i oni, kao i mi, u stranačkim izbornim kampanjama govorili da će obrazovanje biti besplatno i da će svi imati pravo da se školuju; možda ćemo pročešljati školarine, i videti da li nam je upis kao upis uopšte potreban kada deca regularno prođu sve nivoe obrazovnog sistema. Šta time dobijamo, osim velikog stresa?
Slučajno znam, u toj je prilici moja porodica, kako su neka deca koja su se spremala po godinu dana na fakultetima ušla, i to na mala vrata; hoćeš-nećeš, ne moraš, ako nećeš ne moraš, ali ako hoćeš, dobro platiš i spremaš se, niko ti ne kaže – ti to ne možeš i nisi dovoljno talentovan. Deca koja su najbolja, postoje materijalni tragovi, na prijemnom ispitu obično padnu.
Sad vi vidite kako se stvari u Srbiji kreću; to jeste i nije toliko tragično, ali nikako nije pohvalno. Koliko ljudi u Srbiji može da priušti sebi da školuje decu i da plaća školarinu dve-tri hiljade evra? A deca su talentovana i jedino žele... To im treba učiniti, bili su dobri đaci, vredni; vaspitana i uredna, kulturna deca i ne možete im zabraniti...
Šta ako je to signal da će u zdravstvu biti tako? Šta ako sve što bude bilo ozbiljnije ili unapred zakazano bude moralo da se plati? Naći će oni modele lako. Dakle, to je jedan vrlo opasan model uzimanja mustre zapadnog kapitalističkog surovog ponašanja i ophođenja. Kako to može imati veze sa ovim o čemu govorim? Može, jer ono što radi Ministarstvo prosvete i u čemu smo mi to sada amandmanima intervenisali... Mnogo toga iz Zakona o visokom obrazovanju i Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti nije sadržano u opisu rada Ministarstva koji ste dali, nekakve vrlo ozbiljne stvari, politika upisa, politika visokoškolskog obrazovanja, i to u saradnji sa Nacionalnim savetom. Pazite koliko i kakvih politika, a šta je proizašlo? Ko je to anketirao – Srbiji treba toliko građevinskih inženjera, toliko umetnika, toliko lekara, toliko stomatologa, toga, toga i toliko, u Srbiji nedostaje to, to i to narednih pet godina, pa da onda država favorizuje budžetskim plaćanjem, kad je već ušla u igru, 40% budžet, 60% plaćaju sami, polako, pa će 38, 37, pa polako. Ili do stvaranja idealnih uslova da neko ima najveći mogući prosek. Kako će se doći? Pa intervencijom i vezom. Ne možemo mi u Srbiji imati danas, recimo, za umetničke ili druge fakultete 150 genijalaca.
Pravih genijalaca ima po 10-15, osam, i to je to; toga ne može ni profesor sa iole morala da sruši zbog političke veze ili intervencije. Ova druga deca, koja su zaista regularno radom i trudom ostvarila, pitanje je da li će moći i kako će se školovati ubuduće.
Zašto ovo govorim? Jer je u vezi sa nadležnošću Ministarstva unutar Zakona o visokom obrazovanju. Piše u članu 23 – Ministarstvo nadležno za ... Kad ovde čitate šta radi Ministarstvo to ne možete da pročitate. Nije valjda ona famozna rečenica "i ostale poslove"? Pa nije valjda ovaj najvažniji deo svrstan pod – ostalo? Zašto je ovo tako loše napisano? Prati razvoj visokog obrazovanja, prati politiku upisa – to je ono što pričam. Pa hoćemo li upisati na četiri medicinska fakulteta, ne znam, 1.000 lekara? Ako nam ne treba 1.000 lekara hajde da skratimo muke i porodicama i deci i svima. Ove godine treba 700 lekara, toliko je na birou, nekakav strateški plan je takav i takav, toliko može Tomica da primi, osim kad su izbori pa moraju da prime svoje članove, naravno, pa prime 10-15 ili još manje na specijalizaciju ... Ali, generalno, uključi i Tomičine potrebe i kaži – Srbiji treba toliko lekara specijalista, toliko opšte medicine, toliko farmaceuta, stomatologa. Pa, neko mora to da radi. U to je više ministarstava uključeno. Gde je tu koordinacijska funkcija Vlade? Zašto se to ne zna? To je politika upisa, radi Ministarstvo, a to niko ovde ne sprovodi.
Raspodeljivanje sredstava budžeta i kontrola korišćenja, to je tek galimatijas. Niko živi ne može da objasni zašto dva ista fakulteta u Srbiji od Ministarstva dobijaju različitu sumu novca po studentu. Kako je moguće, kakvi su kriterijumi, kako to da Beograd dobije najviše i po studentu medicine, mašinstva, jezika itd.? Koji su to kriterijumi? Ko će to jednom da razbije, koje komisije, koja stručna tela? Šta radi Nacionalni savet?
Hoćemo li jednom da ih dovedemo u ravnopravan položaj? Zašto smo dali tzv. akademske slobode različitih vrsta u kojima mi ne možemo da utičemo ni kao predstavnici dece koja će biti studenti, niti oni tamo mogu da učestvuju? Zašto ih obmanjujemo u vezi sa značajem đačkog parlamenta? Ko ih šta, konačno, pita?
Uveli su Bolonju... Mi Bolonju nismo ni videli kako izgleda, sem na dve stranice Bolonjske deklaracije koje su operativno razrađivali Vodinelić, Turajlićka, Gašo Knežević, a usvojio Vuksanović. E, on se našao najpametniji da usvoji. Progurali su to i mi smo sad deci stavili Bolonju, oni neće moći da izađu iz školskih, đačkih klupa. Ne znamo kakve smo im obaveze dali, kompletan nastavni program, sve je isto, nijedan se profesor nije odrekao svog predmeta, sažeo ga u kraće vreme, đak ne sme da izađe iz klupe, mora biti prisutan neprekidno. Ali, fakultet je fakultativna stvar. Fakultet nije obavezan. Ne možete terati dete da sedi 10-15 sati u učionici i da sluša vežbe.
Što nam je to trebalo? To je opet deo nadležnosti Ministarstva koji ovde u Predlogu zakona kao takav ne stoji.
Pokušavaju slično i sa Ministarstvom za nauku i naučnoistraživačku delatnost, onim delom gde mi sada pridružujemo članu 14. član 15, naravno, vežemo dva ministarstva; prosto, "kopi" - "pejst" prenosimo nadležnosti. To je smisao amandmana, da građanima bude jasnije. Spojili smo dva ministarstva u jedno.
Ali, kako je integralno u Predlogu ovog zakona u kome se, po svemu sudeći, prepisivalo iz onog od prošle godine? Ništa naročito, ništa tu novo nema, nema bitnih nadležnosti koje su predviđene Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakonom o visokom obrazovanju. Postoje u tim zakonima zaista, kada bi čovek gledao, veoma liberalne mogućnosti da se nešto ministru izmakne ispod direktne kontrole i volje.
Međutim, vidimo da to realno i nije baš moguće. Kad god se desi neki incident u školi... To sam pokušao na početku nekom nedovoljno kompetentnom sociološkom analizom, jer nisam sociolog po struci, da objasnim, ali tu se vrti negde oko nekih pseudoliberalnih sloboda, nečega čemu nismo težili u konceptu kreiranja našeg državnog uređenja od 2000. godine pa naovamo, ali neka patološka liberalizacija odnosa dovela je do toga da kad se nešto desi javi se direktor škole i odmah zovu ministra. Znate li kolika je distanca od direktora do ministra? Sad će ministar da podnosi ostavku zato što je neko dete napravilo prekršaj. Dajte da vidimo lanac odgovornosti.
Da bi se ministar zaštitio, ili da bi možda demokratizovali prividno celu priču, napravili su čitav niz radnih tela koja u tome pomažu. Visoko plaćene funkcije, 105 ljudi koji čine različite savete; oni se nalaze tu, oni imaju svoja radna mesta, svoje plate itd. Oni su politički izabrani, normalno, tu nećete naći radikala. Tako su političkim dogovorima izabrani, mandati dve godine, četiri godine, u različitim savetima. Prosvetni savet - 29 članova, Savet za stručno obrazovanje - 20, Savet za usavršavanje, usaglašavanje stavova... Dva saveta nešto urade, treći, 20 ljudi, dođe i usaglasi njihove stavove. Neverovatno, ali tu se prima dobra plata. Šta je konačni ishod, ne znamo. Sedam različitih komisija, potkomisija, bog te pita šta se sve ne nalazi u strukturi Ministarstva.
Vi u životu imate konkretnu situaciju, događaj u školi, direktor, učenik, ministar i između toga šta je ko radio, šta nije radio ne zna se. Saveti za visoko obrazovanje, 16 nacionalnih saveta za visoko obrazovanje, 17 za naučnoistraživački rad, akademici, profesori, ugledni ljudi po ovom ili onom osnovu, ali ne donose adekvatne strategije, adekvatne programe.
Ne možete naći strategiju razvoja, još ne možemo da nađemo... Čekamo strategiju razvoja i naučnog i visokoškolskog obrazovanja. Ako te strategije ima, onda ovo što se dešava u Srbiji nije normalno.
Dakle, evo sad tačnih podataka: Komisija za akreditaciju fakultetu uzima 450 hiljada, a univerzitetu 900 hiljada da ga akredituje; to se ponavlja na svake četiri godine, može da bude i ponovo ako neko to zatraži. Pa onda za studijske programe - 180.000. Pa koliko studijskih programa ima, to se sve sabere pa mu se izda odobrenje da je prošao, znači, napiše - prošao si; 60 plus 25.000, po programu. Eto zašto deca moraju da plaćaju školarinu. Jer mu daje iz Beograda, iz centrale, iz Ministarstva, zato što se nadležni ministar prosvete nije izborio da od ministra Dinkića uzme dovoljno od budžeta društvenog proizvoda za zdravlje, prosvetu i za nauku, nego je sve to na nekim marginama. Postoje politički uticaji gde će se, kome i koliko dati. Onda su, da bi opstali, i primili kakve-takve plate... Pazite, plata redovnog profesora je oko 50.000 dinara.
Srušiće se oni što slušaju, to na Elektrotehničkom Majkrosoft plaća grupu studenata 400.000 evra mesečno, imaju grupu gde im Majkrosoft plaća. Kakav je to fakultet gde ti uleće neka druga firma i školuje kadrove? Koliko imaju na arhitekturi? Koliko imaju neki koji imaju tezge na ekonomiji itd., koje ova Komisija za akreditaciju nije uspela da suzbije? Mnogi su pretekli, postoji zaista mnogo toga što će biti obaveza pedantnijeg i predanijeg rada nekoga ko će biti ministar. Postoji jako veliki broj nenormalnosti koji se nije rešio time što smo pokazali nekome ko sedi u nekim kancelarijama iz EU i kaže – da, ovi momci su vredni, doneli su zakon, idemo dalje.
Ako već mora da bude takva konstelacija snaga kakva je dogovarana, a nama je i dalje čudna, nelogična i neprincipijelna, pokušajte vi iz "žutog preduzeća", više demokratičniji, a manje komunističkiji, dajte vašim koalicionim partnerima taj resor, njihov osećaj za socijalnu pravdu je verovatno izraženiji i postojaniji. Oni su zapravo imali tu kategoriju, tu osobinu svog političkog delovanja i to se nije nikada dovodilo u pitanje, valjda neće ni sada. A posle ih polako u evropskom putu ujednačavajte, idite zajedno i budite primani u iste organizacije. Tadić vam, kao vrhovni faraon, završava te poslove. Nemamo ništa protiv toga, neka se to završava, ali dajte nekom socijalno odgovornom ovaj resor kada budete delili. To je naš savet, ne možemo da se mešamo u vaše resore, nije to ni pristojno, ali je preporuka, ne da aboliramo ono što je urađeno, nego da pokušamo da od dva zla izaberemo manje. Ako ostane tako kako stoji, neće ni to biti dobro rešenje. Hajde da pokušamo da to damo nekome za koga verujemo da će imati izraženiju tu komponentu socijalne pravde, ne da o njoj govori, nego da se to oseti iduće godine, recimo, u upisnom roku itd. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić, povreda Poslovnika.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 226 – narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine. Naime, na osnovu dogovora šefova poslaničkih klubova podeljena su mesta predsednika i zamenika predsednika skupštinskih odbora, tako da je Odbor za trgovinu i turizam pripao predstavnicima opozicije, a na osnovu dogovora između predstavnika opozicionih poslaničkih grupa, mesto predsednika Odbora za trgovinu i turizam pripalo je poslaničkoj grupi DSS-NS. U toku jučerašnjeg dana održana je konstitutivna sednica tog odbora i za predsednika Odbora izabran je predstavnik poslaničke grupe G17 plus, tako da tražim od predsednika Narodne skupštine da napravi sastanak sa šefovima poslaničkih klubova i da se taj problem razreši. Potrebno je da se zakaže nova sednica skupštinskog odbora i da se ta nepravda otkloni.