Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Kenan Hajdarević.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč?

Poštovana predsednice, koleginice i kolege, poštujući vaše vreme pokušaću da budem što kraći i da sažmem naš amandman. Smatram da ne postoje dovoljno ubedljivi finansijski, ekonomski, strateški i drugi razlozi da postoji posebno ministarstvo za dijasporu u okviru Vlade Republike Srbije, jer svi ovi poslovi mogu da se obavljaju u okviru redovnih poslova državne uprave koje obavljaju Ministarstvo spoljnih poslova i, ukoliko je to potrebno, Ministarstvo kulture ili novo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Istovremeno, učinak postojećeg Ministarstva za dijasporu je bio veoma slab i u neskladu sa ozbiljnim finansijskim izdacima budžeta koji su bili namenjeni za rad tog ministarstva. Najubedljiviji primer slabih efekata rada posebnog Ministarstva za dijasporu su statistički pokazatelji učešća građana Srbije iz dijaspore u izbornom procesu na prethodnim izborima kada je zanemarljiv procenat građana sa pravom glasa to pravo i iskoristio na izborima. Iz tih razloga smatramo da treba usvojiti predloženi amandman, kako bismo imali neko ministarstvo manje u toj socijalno odgovornoj vladi i na taj način dozvolili Rusiji ili EU da imaju više ministarstava od Srbije.
Samo jedno generalno mišljenje za kraj: smatram da bi bilo dobro da se nađe snage u skupštinskoj većini da se prekine tradicija odbijanja amandmana, dobro sročenih amandmana, iz redova opozicije, kako bi se u odnosu između vlasti i opozicije uvelo partnerstvo, koje je do sada toliko puta bilo nepostojeće i uskraćivano na štetu Srbije i njenih građana. Barem mi u LDP-u bismo onda osećali nešto manje taj pritisak da se od nas očekuje jednosmerna saradnja u parlamentu onda kada je potrebna neka pomoć oko kvoruma. Mislim da ovde ima dovoljno dobrih amandmana; bilo bi dobro da se promeni ta atmosfera i da se uspostavi neki odnos partnerstva i saradnje između vlasti i opozicije.

Zahvaljujem gospodinu Prokiću. Za reč se javila Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, zaista mislim da ovaj amandman koji je upravo na dnevnom redu ne treba da bude usvojen. Ne možemo na osnovu toga što je neko nekada loše radio u tom ministarstvu da sudimo o tome da li jedna država koja ima toliko svojih građana u inostranstvu treba da se brine o tim građanima, niti treba da ukinemo jedno ovako važno ministarstvo da bismo uštedeli, navodno, u budžetu.
Ne treba mi mnogo da štedimo, nije država toliko skupa koliko to neki žele da predstave, pa se to onda u medijima naročito glorifikuje, jer, navodno, demokratija je veoma skupa, ne trebaju nam ni izbori, ni Narodna skupština, ni u Vladi ovoliki ili onoliki broj ministara.
Verujte, ništa to nije skupo, sve to može naša država da izdrži ukoliko je politika koju Vlada vodi... A ona će je voditi onako kako joj mi budemo govorili ili usmeravali je da treba da vodi. Nažalost, to će raditi skupštinska većina. To je demokratija, a da li je to baš ona prava volja birača bila ili nije, to će se videti i po rezultatima i po dužini trajanja ove vlade koja će se uskoro birati, nakon što završimo ovu raspravu.
Htela bih da skrenem pažnju na nešto na šta nismo amandmanski reagovali, možda smo to propustili, ali bi moglo da posluži, ako nas neko od budućih članova vlade gleda, ili budući ministar za dijasporu, da jako malo pažnje poklanjamo položaju onih građana u Crnoj Gori koji se osećaju Srbima, a nemaju srpsko državljanstvo.
Nismo li mi dužni da o takvim građanima i te kako brinemo, jer to je to srpsko nacionalno biće? Treba li njima dati neke privilegije i čuvati to srpsko nacionalno biće ili ne?
Da li treba tretirati sve građane na isti način, one koji se izjašnjavaju da su Crnogorci, koji su otišli putem separatizma, koji su izdvojili jedan deo srpskog nacionalnog bića u zasebnu državu, pa tako živimo, evo, u 21. veku u više država, ili treba da se pobrinemo za to da se taj srpski nacionalni korpus što više uvećava i vezuje za maticu Srbiju?
Zato smatram da ovo ministarstvo naprosto mora da opstane. Ja bih volela da je na čelu tog ministarstva neko ko je odgovoran i ko shvata svoju ulogu onako kako bi to trebalo ili kako bi to neko od srpskih radikala shvatao. Ima velikih mogućnosti da se u tom ministarstvu postignu dobri rezultati. To opravdanje da Ministarstvo treba ukinuti zbog troškova, verujte, ne pije vodu i ni kod jednog ministarstva... Jer, ja verujem da ćemo uskoro ostati bez ministarstva koje se bavi privatizacijom.
Čim budemo završili privatizaciju, imali smo Ministarstvo za privatizaciju, sada nam još malo to ne treba, zove se drugačije, gotovo je, s tim smo završili. Kada jednog dana ne bude bilo ovoliko Srba u dijaspori možda nam neće trebati ni Ministarstvo za dijasporu. Daće bog da se stvore uslovi u ovoj državi da oni mogu da se vrate, da budu zadovoljni životom i uslovima života u Srbiji, da mogu da se dalje razvijaju, da angažuju svoj kapital, da budu sigurni u to da su ga uložili u jednu sigurnu državu, da sa njim mogu da rade šta hoće, da ga iznose gde hoće.
Imamo primer, recimo, države Kine, koja i te kako ima dobru vezu sa svojom ogromnom dijasporom koja gotovo sav kapital koji stvori u inostranstvu vrati u svoju državu.
Mislim da je to recept koji treba prepisati i onda ne treba da se brinemo da li će nam mladi ljudi odlaziti.
Oni će možda odlaziti po neka naučna znanja, odlaziti iz raznih drugih pobuda na kratko vreme, ali će se vratiti obogaćeni za neka nova iskustva i ta svoja iskustva će dalje ovde, u svojoj državi, koristiti za dobrobit svih nas.
Dakle, SRS smatra da ovaj amandman nikako ne treba usvojiti. Ministarstvo mora da opstane. Kako će ono raditi to će zavisiti od onoga šta buduća vlada bude sebi zacrtala kao zadatak, ali sve je podložno kritici. Mi ćemo, naravno, pratiti rad ovog ministarstva, jer smo veoma zainteresovane za rezultate koje će ono postići.

Za reč se javila gospođica Nataša Jovanović.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje srpske dijaspore ili, kako je gospodin Zankov u prethodnom amandmanu u ime SRS ovo ministarstvo nazvao - za odnose sa Srbima van Srbije, pitanje odnosa sa Srbima van Srbije je prvi počeo na ozbiljan način da tretira predsednik naše stranke prof. dr Vojislav Šešelj. On je 1988. i 1989. godine, uoči raspada bivše SFRJ, bio na jednoj velikoj turneji u Americi, Australiji, zapadnim zemljama i pokušao da dođe do većine, kao disident Brozovog komunističkog režima koji je zatvaran, proganjan, a onda kao čovek sa namerom da potpuno nacionalno osvesti ljude i da kroz niz predavanja koja je održao stvori sliku o tome kakva će biti matica Srbija, kakva su njegova predviđanja. Nažalost, te ne crne slutnje, nego projekcije zbog politike Amerike i zapadnih sila su se ostvarile.
Ako ste gledali suđenje, čini mi se da je pre mesec i po dana emitovan taj snimak iz haškog kazamata, videli ste da je on insistirao, pošto su za taj dan suđenja imali samo segmente i snimke sa tih njihovih predavanja, pobrkali su dane, čak negde i gradove, i rekao – ponosan sam na svaku svoju reč, jer sam još tada Srbe van Srbije upozorio na to šta će im se desiti ako se sa takvom politkom nastavi, jer namere Amerike i zapadnih sila svakako nisu bile dobre.
Onda je u predsedničkoj kampanji ove godine gospodin Tomislav Nikolić dao intervju jednom nedeljniku i na veoma ozbiljan način, to je bio intervju na četiri strane posvećen srpskoj dijaspori, tretirao to pitanje i rekao jednu istinu a to je da već godinama unazad o Srbima izvan Srbije niko ne brine.
Neko je malopre pomenuo, u stvari, predlagačima amandmana je to jedan od argumenata – na izborima koji su održani od kada je izglasan zakon da Srbi koji žive u rasejanju mogu da glasaju videli smo koliko je mala zainteresovanost, njih ima više miliona, a oni ne koriste to svoje pravo.
Naravno da ga ne koriste kada ih niko ne poziva i kada se država ne trudi da organizuje da oni glasaju. O tome je juče govorio gospodin Tomislav Nikolić.
Rekao je da ste samo vi "žuti" slali decu od tetaka i strina da idu i uzimaju dnevnice po inostranstvu za te daleke destinacije, baš je njih bilo briga da agituju, kao i državu. Da li je bila neka emisija u predsedničkoj kampanji, u kampanji za parlamentarne izbore u kojoj pozivate te ljude?
Jednog jutra pozvonio mi je mobilni telefon, fin jedan gospodin, predstavlja se i kaže - izvinite, zovem iz okoline Tuluza. Ja kažem - dobar dan, dobro jutro, već šta je, a on kaže - gde ja mogu da glasam? Ja kažem - gospodine, da li je vas država obavestila, da li je konzul dao neko obaveštenje? Kaže - nije, i onda priča da je preko jednog našeg poznatog intelektualca, Srbina iz Crne Gore, gospodina Komnena Bećirovića došao do broja telefona i da se oni tako samoorganizuju. Na prvim izborima, kada je izglasan zakon da mogu Srbi u rasejanju da glasaju, zvala me je žena (ne znam na koji način je dobila moj broj telefona) i kaže - ovde Milena, zovem iz Toronta, gde ja da glasam? To su sve živi primeri. Opet objašnjavam - gospođo, da li je vas neko obavestio, ipak tamo imate srpski radio, da li su se oglašavali? Dakle, apsolutno nikakvu mogućnost ljudi nisu imali.
Je l' vi mislite da ne bi bilo sto ili dvesta hiljada glasova samo u Ruskoj Federaciji? Evo, gospodin magistar Mirović zna koliko naših Srba tamo živi i radi. Po ovoj vašoj evidenciji koju sam čitala juče, 203 državljanina Srbije zaposlena su u Ruskoj Federaciji. To je katastrofa, to vodi Republički zavod za statistiku. Oni ljudi kažu, samo ovih iz Užica koji rade u Sočiju ima 1.500, svi bi glasali za Tomu Nikolića na predsedničkim izborima i za SRS. Gde da glasaju, ko ih je pozvao? Ovi što su otišli da uzmu dnevnice? Država se oglasila? Ma, ajte molim vas.
Kada bude bio, i to je pitanje pokrenuo juče gospodin Nikolić sa govornice, sistem elektronskog glasanja, nećete vi moći tako da manipulišete. Kada bude to dobro organizovano i kada, naravno sa svim informacionim i tehnološkim zaštitnim merama, država bude imala mogućnost da to organizuje, budite sigurni da će to biti stotine hiljada glasova, i za koga nego za SRS.
Pominjala sam jedno mesto u državi Montana nekom drugom prilikom, pošto moji prijatelji tamo žive, jedna porodica iz Kragujevca, oni oslikavaju SPC u tom gradu, Bjug se zove, u Montani... Preko 30.000 ljudi srpskog porekla živi tamo. Je l' vi mislite da oni ne bi, pošto im je data ta mogućnost i to pravo, ne bi glasali na izborima? Ali, njih niko nije organizovao, a država Srbija to treba da uradi.
Moram da pomenem, to je bilo u izuzetno teško, ratno vreme, kada zaista nismo mogli ni u najcrnjim slutnjama da očekujemo da će, potpomognuti naravno Amerikom i zapadnim silama, ustaše da sprovedu, a to su uradile u svojim ustaškim pohodima "Bljesak" i "Oluja", genocid nad srpskim narodom, da će naši sunarodnici iz Republike Srpske Krajine da dođu otuda u svoju maticu Srbiju, još tada je gospodin Brana Crnčević, koji je bio zadužen ispred Vlade Republike Srbije, setite se toga, na veoma ozbiljan način pokrenuo pitanje Srba koji žive izvan granice, dakle ne velike Srbije, ne jedinstvene srpske države za koju se mi borimo, nego Srba koji žive na ovim kontinentima i u državama koje sam pomenula.
Ako vi takav odnos imate prema tome, pogotovo ova grupacija koja je ovo predložila, ne znam kako onda očekujete da ti ljudi bilo kada dođu i da ulože jedan dinar ili dolar koji su negde zaradili. Mi to nećemo. Mi ih pozivamo, pošto oni svim srcem vole Srbiju, da dođu ovde i kažemo im da će kada bude uspostavljena odgovorna vlast ta vlast da radi na njihovoj potpunoj integraciji u sve naše tokove ovde. Jer, to je jedini način da vidite kako su se oni u tom gradu u Montani zadržali, nisu preživeli asimilaciju, o čemu je govorio gospodin Buha; ne, oni su, iako su mešoviti brakovi, svi pravoslavne veroispovesti i zato postoji SPC tamo i bore se, bez obzira na to što su tamo otišli pre 120 i više godina.
Još nešto, time ću da završim, da bi i gospodin Marić iskoristio koji trenutak. Gospođa Pop-Lazić je pomenula jedno veoma važno pitanje. Stranka srpskih radikala u srpskoj Crnoj Gori, pošto su nam tamo separatisti zabranili da se zovemo SRS - dr Vojislav Šešelj, dakle, Stranka srpskih radikala, koja je parlamentarna u Skupštini, izborila se za nešto što ostale stranke iz tog tzv. srpskog korpusa nisu. To se desilo pre deset dana i sada koristim priliku da obavestim srpsku javnost u Crnoj Gori.
Dakle, kao stranka smo uputili zahtev MUP-u Crne Gore da svi Srbi koji žive u Crnoj Gori i žele da dobiju ličnu kartu na ćiriličnom pismu to mogu i da ostvare. To su početni koraci i nećemo da odustanemo. Uradili smo nacionalnu strategiju zaštite srpskog naroda u Crnoj Gori. Borićemo se za to, pa makar ostali usamljeni u tome, jer vidim da neke stranke u Crnoj Gori to menjaju. Nije nam, što kaže gospođa Pop-Lazić, prvi put. U svakom slučaju, Srbi u Crnoj Gori treba da znaju da ako žele da izvade taj lični dokument - ličnu kartu na svom maternjem pismu, na srpskom pismu, zahvaljujući našoj stranci to mogu da urade u bilo kojoj jedinici MUP-a u Crnoj Gori. To su samo neki početni koraci, ali tako moramo da se borimo za Srbe na celoj planeti Zemlji.

Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Miloš Radulović.

Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničkog kluba DSS - NS - Vojislav Koštunica podneo sam amandman na član 25. stav 1. da se posle reči "i njihovih  organizacija  s  Republikom  Srbijom" dodaju reči "stvaranje i ažuriranje baze podataka o licima srpskog porekla i državljanima Republike Srbije koji žive u inostranstvu".
Gospodo narodni poslanici, mi smo svedoci da na mnogim sportskim manifestacijama koje se održavaju u prekomorskim zemljama i uopšte u inostranstvu pripadnici srpskog naroda pokazuju svoju odanost i koliko su iskreno vezani za našu državu. Na tim manifestacijama vidimo srpske zastave i vidimo sa koliko elana, energije, poštovanja i ljubavi prema našoj zemlji oni bodre naše sportiste.
Istovremeno, povodom proglašenja lažne države Kosovo naši ljudi u dijaspori su organizovali protestne mitinge, sa puno energije, gde su zdušno pokazali da su protiv odluke o proglašenju lažne države Kosovo.
Činjenica je da je nama preko potrebna ova baza podataka, iz prostog razloga što, prema nekim informacijama, postoje lica srpskog porekla i državljani Republike Srbije, oko tri i po miliona... Sinoć smo imali prilike da čujemo u jednoj emisiji da je u periodu od 1990. godine zemlju napustilo preko 500.000 mladih ljudi, visokoobrazovanih, koji su sada u idealnim godinama, koji svoje znanje i energiju koriste, a koji su nama preko potrebni.
Da bi se ažurirala ova baza podataka o licima srpskog porekla i državljanima Republike Srbije koji žive u inostranstvu, potrebna su kako materijalna sredstva, tako i angažovanje određenih ljudskih resursa. Međutim, na ovaj način bismo rešili neka vrlo bitna pitanja poput statusnih pitanja dijaspore, ekonomske, kulturne, naučne, prosvetne i sportske saradnje.
Ovo ministarstvo, pre svega, ne sme biti korišćeno u svrhe partijske promocije, već mora da reflektuje državni interes i sprovodi politiku Srbije prema ovom veoma specifičnom delu naše populacije. Međutim, nažalost, decenije neodgovornog ponašanja i vladanja su učinile da se izgubi poverenje mnogih pripadnika dijaspore u državne institucije matice, jer mnogi su zloupotrebljavali svoj autoritet državne funkcije kako bi od dijaspore izvlačili materijalnu korist, a nekada su čak i državni organi investirali energiju u stvaranje podela, odnosno raskola, a ne jedinstva u dijaspori.
Pokretanjem Ministarstva za dijasporu 2004. godine, za vreme vlade Vojislava Koštunice, stvoreni su uslovi da se Srbija institucionalno bavi pitanjem odnosa sa dijasporom. To je, pre svega, sjajan kanal da se lobira za državne interese, kao i da se građani našeg porekla angažuju u pomoći našoj državi.
Bojim se da u ovoj vladi ovo ministarstvo ne bude tretirano samo kao plen partijske nagodbe, a o tome govori i sama koncepcija Predloga zakona o ministarstvima i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Izražavam bojazan da će se ovo ministarstvo pretvoriti u servis za ostvarivanje stranačkih interesa. Na to nam ukazuju i sva ova dešavanja ovih dana što se tiče konstituisanja Vlade, jer očigledno je da upravo Ministarstvo za dijasporu služi strankama vladajuće koalicije za potkusurivanje, odnosno za namirivanje nekih manjih političkih stranaka.
Takođe, činjenica da će, prema novopredloženom zakonu o Vladi, vrednost glasa predstavnika ovog ministarstva na Vladi, kao i svakog drugog, vredeti manje nego glas predsednika Vlade, što je rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, dovodi me u sumnju i izaziva kod mene strah da vladajuća koalicija nema volje, niti je spremna da se prema ovom ministarstvu odnosi onako kako ono zaslužuje.
Pre svega, buduća vlada se previše zasniva na kompromisima, a premalo na programskim ciljevima, što je u samom startu predodređeno za neuspeh. Samo pominjanje zlatnog glasa nas dovodi u sumnju da ovo ministarstvo nije tretirano na pravi način, da Vlada postavljajući ovako protivustavno zakon o Vladi stvara preduslove da mnogi građani Srbije misle da je ovo akcionarsko društvo, a možda je i pevačko društvo, sa zlatnim glasom.
Nadam se da će, iz ovih razloga, u samom danu za glasanje poslanici u Skupštini Republike Srbije da daju podršku ovom amandmanu i glasaju za njega.

Reč ima gospodin Dušan Marić. Izvolite.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, smatram da sam dužan da vam dam jednu informaciju pre nego što počnem da govorim o amandmanu. Pre sat vremena trebalo je da bude održana sednica Odbora za Kosovo i Metohiju. Međutim, sednica nije održana zato što vladajuća većina nije obezbedila kvorum. Nadam se da na osnovu toga ne bi trebalo da izvlačimo zaključke da je za neke od njih Kosovo i Metohija već dijaspora.
Što se tiče amandmana koji je podneo kolega Miloš Radulović iz DSS-a, kao neko ko je član SRS i ko je rođen u BiH, Republici Srpskoj, smatram da je ovaj amandman dobar i da ga treba prihvatiti u danu za glasanje, za razliku od amandmana koji su podneli poslanici LDP-a.
Oni predlažu da se briše član 25. zakona o ministarstvima, jer smatraju da ne postoje uslovi i razlozi za postojanje posebnog ministarstva za dijasporu. Međutim, podržavam stav svojih kolega iz Srpske radikalne stranke da to ministarstvo treba da promeni naziv i da ne treba da se zove ministarstvo za dijasporu, nego ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije, ako ni zbog čega drugog, da ne ulazim u suštinske razloge, onda iz razloga što je to jedina reč tuđica u nazivima svih ministarstava Republike Srbije.
Ne smatram da je najvažnije kako se ministarstvo zove, nego kako to ministarstvo radi. Što se tiče konkretno ovog ministarstva, smatram da ono nije radilo dobro svoj posao. Da je radilo dobro svoj posao ne bi se dogodilo to što se dogodilo juče. Bilo je očigledno da čak i neki poslanici u Skupštini Republike Srbije ne znaju dovoljno o stradanju Srba u BiH u poslednjem ratu, a posebno mislim na područje Podrinja, pa su se onda iščuđavali ovde zbog reakcija poslanika SRS na sramnu oslobađajuću presudu Haškog tribunala Naseru Oriću.
Zbog toga ću iskoristiti ovih 13 minuta, koliko mi je preostalo, da podsetim na neke podatke o masovnim zločinima koje su Naser Orić i njegova vojska počinili nad Srbima u BiH na području Podrinja. Pod komandom Nasera Orića samo u prvih sedam meseci rata, o kojima ću govoriti danas, zapaljeno je 145 srpskih sela. Ta sela su do temelja opljačkana, zatim zapaljena. U njima je ubijeno ukupno oko 3.500 srpskih civila, srpskih teritorijalaca i zarobljenih srpskih vojnika.
Krvavu seriju bez kraja Orić i njegova banda započeli su na Đurđevdan 1992. godine napadom na selo Gostilj i ubistvom Radojka Milojkovića i Lazara Simića. Radojko, koji je tog dana slavio porodičnu slavu, živ je ubačen u kuću i zapaljen, a nesrećni Lazar je stradao samo zbog toga što je kod prijatelja došao u goste na krsnu slavu. Istog dana, na Đurđevdan, izvršen je napad na srpske kuće u Blječavi u kojoj je ubijeno troje civila. Kosana Zekić koja je imala 64 godine je zaklana, glava joj je bukvalno odvojena od tela. Dana 10. juna u Rupovom Brdu ubijeno je 10 meštana, među njima Vojislav i Mirjana Milinković, njih dvoje su zapaljeni u porodičnoj kući. Dana 21. juna u selu Ratkovići kod Srebrenice ubijeno je 18 Srba, među njima sedam žena, Desanka Stanojević zapaljena je u svojoj kući, a Radenko Stanojević je zaklan. Dana 22. juna stravična žetva smrti u Podrinju odnela je sedam novih života, među njima se nalazi Jerko Slijepčević, kome su vojnici Nasera Orića nešto kasnije ubili oca i dva brata.
Na Vidovdan, 28. juna, u Lozničkoj Rijeci ubijeno je 15 Srba. Među njima su se nalazili invalid Srećko Milovanović i njegova supruga Jovana. Oboje su zaklani. Dana 30. juna Orićevi vojnici napali su srpsko selo Brežani. Iza njih je ostalo 19 ubijenih civila.
Miloš Novaković pronađen je sa odsečenom glavom, Vidoje Lazić je živ razapet na drveni krst a onda spaljen. Kristina Lazić i trojica Rankića, Milisav, Dragoslav i Mirko, spaljeni su u svojim kućama.
Dana 5. jula u Zagonu Orićevi banditi ubili su 17 Srba, među njima četvoro članova porodice Gvozdenović, braću Radoja i Dragoljuba i njihovog strica Rajka i Radojevu ćerku Radu koja je imala 19 godina. Istog dana ubijena su i tri člana porodice Milošević: Radinka, Miloš i Ljubica. U Radinku su pucali dok je u naručju držala trogodišnjeg sinčića Aleksandra. Kada je pogođena žena pala oni su uzeli dete iz njenog naručja, nju zaklali, a dete odneli sa sobom. Istog dana u selu Krnići kod Srebrenice Orićevi vojnici ubili su 16 meštana; Vasu Poraču zlikovci su zaklali, a Soku Bujić, staricu, proboli vilama.
Na Petrovdan, 12. jula, u napadima na više sela Orićevi vojnici masakrirali su ukupno 70 ljudi. Među njima se nalazi i 13 teritorijalaca, znači vojnika koji su ubijeni u šumi Lođa kod sela Zagoni. Njih su muslimanski vojnici prvo zarobili, a zatim su ih ubili bez ispaljenog metka, sve do jednog su ubili krampovima kojima su vojnici pre toga kopali rovove. U isto vreme u selu Zalazju druga muslimanska jedinica ubila je 38 meštana, a među njima Ratka Jeremića i njegove sinove Marka i Radovana, braću Momčila i Miodraga Rakića, te Momčilovog sina Milana, zatim dva brata Simića, dva brata Vujadinovića, dva brata Vasiljevića. Dana 20. jula u Donjim Magašićima Orić i njegovi vojnici ubili su 12 srpskih civila. Veliki Cvetinović su tog dana ubili sina Živka, a nekoliko meseci kasnije i drugog sina Vidoja.
Dana 8. avgusta napadnuto je selo Donja Ježestica. Orićevi vojnici su tom prilikom ubili devet meštana, a među njima Savku Mlađenović sa njenim sinovima Draganom i Anđelkom. Dragana su dotukli maljem, Anđelku su odsekli glavu, odneli u Srebrenicu i igrali fudbal na ulici. Da ne mislite da je ova informacija plod srpske propagande, postoje izjave muslimana iz Srebrenice da se zaista to dogodilo i da je igran fudbal sa odsečenom glavom Anđelka Mlađenovića.
Dana 24. septembra u napadu na Podravno Orić i njegovi vojnici ubili su 60 meštana. Napadači su tog dana Milojki Marinković masakrirali majku, oba brata i tetku. Prema nalazima obdukcije, samo manji broj žrtava usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama, njih preko 50, prvo je pucano u noge a onda su masakrirani. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom, skoro svima pre toga polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake. Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila potpuno odsečena od tela. Neki muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijeni na kolac i ispečeni na ražnju. Tako su zatečeni, na ražnju.
Već sutradan u Podravlju Orićevi vojnici ubili su još četvoro, a dva dana kasnije još 16 Srba. Dana 1. oktobra napali su selo Fakovići i ubili 19 meštana.
Sela Bjelovac, Loznička Rijeka i Sikirići bila su više puta meta napada Orićevih vojnika. Najveće žrtve, najveće stradanje ta sela doživela su 14. septembra 1992. godine kada je ubijeno 109 meštana. Prepričaću ukratko svedočenje Zorke Ilić. Ona se nalazila u kući sa svojim ukućanima kada je u kuću upao jedan musliman iz Srebrenice koga je ona odranije poznavala, zvao se Mujo, i zatražio je da mu spremi ručak i da mu donese rakiju da popije. Dok je ona krenula da to radi, ušla je Esma Kiverić, predratna učiteljica iz Srebrenice i naljutila se na Muju što nije počeo da kolje, a Mujo je odgovorio – sačekaj prvo da ručam, neka nam spremi ručak. Dok je nesrećna žena spremala ručak oni su joj u susednoj sobi zaklali muža i dvije ćerke. Tog dana Slavki Matić napadači su ubili muža i dvije kćeri.
Na Božić, 7. januara, juče je bilo o tome reči, napadnuta je Kravica. U napadu je ubijeno 46 meštana. Među njima Nedeljko Milanović i njegov sin Dragan, braća Mitar i Milovan Ostojić, Radojko i Vojislav Bogićević, Ivan i Krsto Đukanović, Ratko i Đorđe Miladinović, sve rođena braća. Tog dana u Kravici i okolini spaljeno je 690 srpskih kuća.
Devetog januara – kao što vidite, napadi se uglavnom događaju na velike hrišćanske praznike – u Boljevićima i Radojevićima muslimani su ubili šestoro Srba. U Skelanima je 16. januara ubijeno 13 meštana, među njima dva maloletna brata Dimitrijevića, petnaestogodišnji Aleksandar i devetogodišnji Radoslav. Istog dana u okolnim selima ubijeno je još 70 ljudi, najviše u Kušićima i Ćosićima. U Kušićima je ubijeno 17 nesrećnika, među njima sedmoro Ristića. Mićo Ristić imao je 15 godina, a njegova sestra Mitra 18.
Novinar "Toronto stara" iz Kanade Bil Šiler, koji je u toku rata posetio Srebrenicu, u broju tog lista od 3. februara 1994. godine objavio je da ga je Naser Orić lično odveo na jedno mesto nedaleko od grada i pohvalio se kako su na tom mestu ubili i masakrirali 114 Srba.
Na godišnjicu pobede nad fašizmom, 9. maja 1992. godine, nedaleko od sela Baljkovica, muslimani meštani, tada rat skoro nije ni počeo, znači neuniformisana lica, uhvatili su tri sina Milana Mitrovića iz Srpskog Nezuka. Najstarijem bratu Draganu prvo su polomili desnu nogu i ruku, vilicu i nekoliko rebara a onda ga zaklali. Drugom bratu Radislavu, koji je imao 27 godina a Dragan 30, prebili su jednu nogu, odsekli mu nekoliko prstiju a zatim ga ubili tako što su ga nekim tupim predmetom tukli po glavi sve dok mozak nije iscurio napolje. Najmlađem Branislavu, koji je imao 23 godine, nožem su odsekli nos i uši i izvadili mu jedan bubreg, a onda mu nožem proboli srce.
Sa njima se nalazio sin njihovog ujaka Božidar Nikić. Za informaciju onima koji se zgražavaju, nesrećnik je nađen nabijen na ražanj i ispečen.
Muslimani su 24. avgusta napali i popalili Gornju Kamenicu. Tom prilikom ubijena su dva brata Tomića, Ljubomir i Dragomir, i Rade Kukolj. Kada je selo oslobođeno Rade Kukolj je pronađen nabijen na ražanj i ispečen. Među žrtvama muslimanskog napada na Kamenicu je i desetogodišnji Slobodan Stanojević koji je uhvaćen kada se iz zbega nakratko vratio da iz dvorišta pusti psa ljubimca kojeg je ostavio vezanog na lancu. Pronađen je potpuno nag, desno uvo mu je odsečeno a na stomaku mu je nožem bila napravljena velika rupa.
Zbog svih ovih zverstava u kojima je učestvovao ili koje je naredio Naser Orić je 30. juna 2006. godine prvostepenom presudom osuđen na dvije godine zatvora. Ta presuda je od strane stručne javnosti, ne samo srpske, ocenjena kao sramna lakrdija, prvorazredni pravni skandal. Sada imamo još nebulozniju presudu. Žalbeno veće Haškog tribunala je juče donelo presudu koja glasi – Naser Orić nije kriv zato što je učestvovao u ubistvu 3.500 srpskih civila, zato što je učestvovao u paljenju 145 srpskih sela.
Mene u svemu ovome ne čudi ova presuda jer od Haškog tribunala, posle svega, niko normalan, niko nacionalno svestan i ne može da očekuje nešto drugo. Mene iznenađuje nedostatak bilo kakve konkretne reakcije države Srbije. Nameće mi se celi dan jedno pitanje - zašto Srbija nije reagovala? Nadam se da se odgovor ne nalazi u činjenici da je predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije 11. jula 2006. godine, pre dve godine, prisustvovao parastosu, ili kako se to već zove, otišao i potrčao kod Srebrenice i poklonio se senima 2.000 vojnika Nasera Orića, ali je odbio... Za informaciju onima koji pričaju da ih ima 7.000, pronađeno ih je do sada samo 2.000, oni ostali postoje u pričama. Boris Tadić je odbio molbu ljudi iz Srebrenice i Kravice da ostane u Republici Srpskoj ili da dođe sledećeg dana iz Beograda i prisustvuje parastosu koji je upriličen 12. jula, na Petrovdan, u znak sećanja na ovih 3.500 nesrećnika koje su ubili isti ti vojnici Nasera Orića.
Na kraju, umesto odgovora na ovo prethodno pitanje, postavljam još jedno pitanje svima vama i samom sebi: šta bi se dogodilo da je Haški tribunal izrekao ovakvu presudu u slučaju Ratka Mladića? Ubeđen sam da bi reakcija bila takva da mi u sledećih godinu dana ne bismo mogli da živimo od reagovanja vlasti u Sarajevu, a bojim se i vlasti u Beogradu. Hvala.