Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, sa pažnjom sam pratio ekspoze mandatara za sastav vlade, očekujući da ću bar u jednoj rečenici, bar u jednom slovu videti pojam izbeglice i interno raseljena lica.
Nažalost moju, a i na žalost izbeglica i interno raseljenih lica, mandatar i većina ne spomenuše ni izbeglice ni interno raseljena lica u ovom ekspozeu, a isto to nije učinjeno prethodne nedelje u dva sistemska zakona: zakonu o vladi i zakonu o ministarstvima. Zato s pravom moram reći da su izbeglice i interno raseljena lica u Republici Srbiji građani drugog, trećeg ili ko zna kog reda.
Kada smo raspravljali o predlozima zakona o vladi i ministarstvima, insistirao sam kod većine da se inauguriše ministarstvo za izbeglice i interno raseljena lica zbog više razloga.
Jedan od razloga je što je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Hrvatske, iz BiH učinjen genocid i etničko čišćenje, kao što je to na Kosovu i Metohiji učinjeno od strane Albanaca, zato što je to najsiromašnija i socijalno najugroženija kategorija stanovništva u Republici Srbiji, zbog imovine, imovinskih i socijalnih prava koja su Srbima ostali i u Hrvatskoj, i u BiH i na KiM. Bilo bi primereno da upravo ta struktura ljudi ima svoje ministarstvo, koje će brinuti o našim oduzetim pravima u bivšim republikama SFRJ.
S druge strane, moramo reći da na prostoru Srbije danas živi u različitom statusu, da li su oni izbeglice ili su izbeglice sa državljanstvom Republike Srbije, da li su sa rešenim prebivalištem ili bez njega, oko 700.000 Srba, 300.000 interno raseljenih lica, znači, milion ljudi u statusu određenog beznađa, socijalnog stanja nemoći.
Bilo bi primereno da neko brine o njima. Reći ću vam samo da zakonski propisi koji se odnose na ova lica ne potvrđuju brigu ove države. Imamo samo jedan zvanično zakon o ovim licima, a to je Zakon o izbeglicama iz 1991. godine, koji nažalost ima sve one manjkavosti kao i svi zakoni iz onih prethodnih perioda. Umesto da ova vlast, većina, prihvati inicijativu izbeglica, izbegličkih udruženja i da shvati suštinu problema života ovih ljudi, da razgovara o njihovim problemima i ovde na skupštini i na drugim državnim institucijama, da se pomogne tom narodu; nažalost, pomoći nema.
Koristim ovu priliku da upoznam i mandatara i kandidate za ministre, s obzirom da ima i starih i novih, da u ovoj oblasti imamo više bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji obavezuju ovu državu, obavezuju državne institucije, i vi, kao rukovodioci tih institucija, moraćete krenuti u realizaciji tih sporazuma i striktnu primenu svega onoga što je predviđeno tim sporazumima.
Prvi sporazum je iz 1996. godine, a to je sporazum o normalizaciji odnosa, kojim su između Srbije i Hrvatske priznate granice, i to avnojevske granice, i jedna i druga država su priznale suverenitet i teritorijalni integritet. Međutim, ono što je bitno u ovom sporazumu, a to je da su se članice obavezale da će izvršiti povratak izbeglog i proteranog stanovništva. Znači, Republika Hrvatska je bila u obavezi, shodno odredbama ovog sporazuma, da vrati izbeglo i proterano stanovništvo sa prostora Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Prošlo je 12 godina, svega 5% stanovništva, proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske vratilo se u Hrvatsku.
Istim sporazumom predviđeno je da se sva zapaljena, uništena, oduzeta imovina vrati Srbima, čak je predviđena i pravična naknada. Nažalost, svega 5% ili neki procenat više od zapaljene, uništene, devastirane, pokradene imovine je vraćen Srbima. Šta je sa ostalih 95%. Ko brine o toj imovini? Niko.
Da li ima slobodnog i bezbednog povratka? Nema. Srbi koji se tamo vraćaju su uglavnom starci, 60, 70, 80 godina, mladi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog toga što se vrše razni oblici šikaniranja, diskriminacionim metodama, upravnim postupcima, sudskim postupcima se onemogućava ne samo povratak, nego povratak imovinskih i socijalnih prava.
Nadalje, spomenuću sporazum o socijalnom osiguranju iz 1998. godine koji je obavezao Hrvatsku na uredno izmirenje svih stečenih prava, vezanih za penzije, vezanih za invalidnine i druga socijalna davanja. Postavio sam pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike u toku 2007. godine o tome šta je sudbina svih penzija koje su građani Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji su to pravo ostvarili od 1991. godine do 2003. godine kad je ratifikovan ovaj sporazum, zašto 24.000 Srba koji su ostvarili to pravo ne dobijaju i ne ostvaruju pravo na penziju u Republici Hrvatskoj.
Ovde nije kandidat, to je novi-stari ministar, Rasim Ljajić, koji mije odgovorio ovde i potvrdio da 24.000 Srba, koji su ostvarili to svoje pravo, ne mogu uživati u svojoj penziji koju su stekli u Republici Hrvatskoj zbog toga što hrvatski organi to ne dozvoljavaju. Upravni postupak po kome se rešavaju penzije u Hrvatskoj traje predugo. Predugo zbog toga što hrvatska država ne želi Srbima dati to pravo.
Samo da vam kažem, 24.000 penzija, sa prosečnom mesečnom penzijom od 400 evra, to je negde u visini od 120 miliona evra hrvatska država bi trebala dati Srbima, a to im ne dozvoljava. Pitam kandidata za ministra, zašto ništa ne čini njegovo Ministarstvo rada i zapošljavanja da se ubrza taj postupak i da se to da Srbima.
Moram spomenuti, zbog kratkoće vremena, vrlo kratko, šta je sa sporazumom o sukcesiji? Mlađa je bio ovde, to je u nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Zašto se ne insistira na striktnoj primeni ovog sporazuma o sukcesiji?
Sarajevskim sporazumom iz 2005. godine decidno je potpisano od strane i Hrvatske i Republike Srbije da će se vratiti stanarska prava svim Srbima koji su to pravo ostvarili po propisima do 1991. godine. Ništa od toga Srbi nisu ostvarili.
S obzirom da smo građani drugog reda, tražimo od ove vlade da krene u realizaciju svega onoga što su Srbi imali. Ono što ste učinili do sada ne predstavlja ništa. Nadam se da će nova vlada i ministarstvo otkloniti sve one prepreke koje nam Hrvati stvaraju u smislu ostvarenja naših imovinskih, socijalnih i svih drugih prava, dobijanja dokumenata i svega što muči Srbe. Hvala.

Zahvaljujem. Za reč se javio gospodin Vladan Jeremić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, nakon današnjeg ekspozea mandatara Cvetkovića i saopštavanja imena kandidata za članove vlade, sasvim sam siguran  da je propušteno i formiranje najvažnijeg resora pod nazivom - sačuvaj nas bože od ovakve vlade. Mnoštvo činjenica ukazuje na to da nas od Manter-Zez-ove vlade očekuje sve drugo samo ne vlada koja će biti socijalno odgovorna, koja će se odlučno boriti protiv korupcije i koja će građanima Srbije omogućiti bar donekle bolji život. Ovo je, sada je potpuno jasno, vlada u senci, i to vlada u senci zdanja na Andrićevom vencu, koja se u suštini neće mešati mnogo u svoj posao. Za to će po svoj prilici biti zaduženi Idoli.
Počevši od mandatara Mirka Cvetkovića, a zarad građana koji ga možda ne poznaju dovoljno, samo podsećanja radi, reč je o čoveku koji je bio direktor republičke Agencije za privatizaciju u periodu, gle čuda, baš onih najvećih privatizacija u ovoj napaćenoj zemlji. U prethodnoj vladi bio je ministar finansija, te po logici stvari, zajedno sa ekspertima iz G17, u najvećoj meri zaslužan za činjenicu da je inflacija već za šest meseci dostigla prvobitno planiranih 6% godišnji nivo, te da su troškovi života premašili inflaciju.
O tome da je u Srbiji najviša stopa nezaposlenosti u Evropi, za razliku od korupcije, da je bez posla skoro milion ljudi, da je 450.000 ekstremno siromašnih i otprilike isti broj ljudi zaposlenih u preduzećima zrelim za stečaj, poslanička grupa SRS je ukazivala nebrojeno puta do sada. O ekonomiji države, o kojoj koordinirano brinu DS, G17 i Idoli, dovoljno je istaći podatak da je rastući spoljnotrgovinski deficit, koji je za šest meseci premašio 5,2 milijarde dolara i čije učešće u BDP odavno je prešlo crvenu liniju, preti tako da ugrozi makroekonomsku stabilnost i izazove valutnu krizu.
Šta ćemo gospodo Cvetkoviću, Dinkiću, kada presuši privatizacija, odakle ćemo izmirivati rate spoljnog duga. Srbija je, dame i gospodo, zahvaljujući ekonomskom gazdovanju DS i G17 izuzetno loše rangirana. Svetski ekonomski forum je rangiran tek na 91. poziciji u konkurenciji 131 zemlje. Ono što je apsolutno poražavajuće jeste da smo na začelju liste 27 tranzicionih ekonomija.
O čemu mi onda pričamo? Kakav bolji život obećavate građanima? Spora privatizacija, nizak nivo korporativnog upravljanja, produktivnost i ulaganja u istraživanje i razvoj, ne daju mi apsolutno ni promil nade za kvalitetnijim uslove života u Srbiji.
Da li će DS, G17 plus, "Idoli preduzeće" a sve pod dirigentskom palicom Borisa Tadića, uspeti da obezbedi tri milijardi evra stranih ulaganja, koliko je godišnje prema analizama stručnjaka, neophodno kako bi učešće investicija u bruto domaćem proizvodu iznosilo najmanje 25%?
Neće, jer će o kvalitetnijem standardu građana brinuti mahom oni koji su proteklih osam godina doveli Srbiju dotle dokle su je doveli.
Kada Dinkić i Jelašić diriguju, mi smo zemlja koja devalvira najjaču svetsku valutu. Pri tom Narodna banka Srbije, povećanjem referentne stope, zapravo poskupljuje novac privredi i građanima, kurs pada jer je prepušten sudbini ponude i tražnje na malom tržištu, a inflacija normalno raste. Takvom ekspertski neodgovornom ekonomskom politikom najviše ispaštaju, a ko bi drugo - do građani i privreda.
Dakle, vlada u senci zdanja na Andrićevom vencu je očito tako tesno skrojena da je jasno da će popucati već na prvom većem iskušenju. Ovo je skupina ljudi nepomirljivih političkih opredeljenja, skupina ljudi ili nazovivlada u kojoj će ortoped biti zadužen za prostorno planiranje, Tomica Broz Milosavljević dočekaće i četvrti mandat, nesrećković iz Srpskog pokreta obnove je Danina kolateralna šteta, dok će zet slavuja iz Mrčajevaca i dalje komandovati vojskom, koju sve manje imamo.
U diplomatiji i posle Vuka Vuk, ovoga puta kao nesuđeni mandatar, jer nažalost nije prošao na audiciji kod "Idola". A o dvojcu bez kormilara Dinkić-Đelić ne treba trošiti reči, veslaće, nažalost, još ovih par meseci, koliko očekujem da će ova principijelna srodna vlada opstati. Hvali im samo Vlahović, za koga je pravo iznenađenje da nije i sam ministar, kada je već u prethodnom periodu pokazao kako se caruje srpskom ekonomijom.
O ostalim članovima vlade neću ni reč, danas je crveno slovo, kakva koincidencija. Voleo bih samo da ih vremenom demantuje izreka - s kim si, takav si.
Dakle, Srbija od vlade, koja je lutkarsko pozorište u kojem konce vuče Boris Tadić, ne može očekivati ništa dobro, ali će SRS učiniti sve da ih propisno zamrsi. Hvala vam.

Povredu Poslovnika reklamirao je gospodin Krasić. Izvolite.

Postoje dva krupna razloga zašto sam se javio i pozvao se na povredu Poslovnika. Prvi razlog je što još nisam dobio obaveštenje, ne samo ja nego i poslanici i javnost u Srbiji povodom jedne napomene o tome ko će da glasa danas.
Nisam dobio objašnjenje i ne znam kako ljudi mogu da vrše funkciju narodnog poslanika ako unapred ne znaju koji sistem vrednosti, a svi se pozivate na neki sistem vrednosti, važi danas prilikom glasanja. Da bih ispunio formalni uslov, da ne bih dobio opomenu i da mi ne biste uzeli cipele sinu, moram da navedem da, osim člana 183. Poslovnika Narodne skupštine, mislim da je grubo u najavi povreda i člana 127. Ustava Republike Srbije.
O čemu se radi? Mi u ova dva reda na početku imamo kandidate za članove Vlade, ali imamo i neke ljude koji su istovremeno poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Smatram da onaj ko sa mesta narodnog poslanika promeni status i bude kandidat za člana vlade, ne bi mogao i ne bi smeo po Ustavu Republike Srbije da glasa sam o sebi.
O čemu se radi? Radi se o tome da član 183. našeg Poslovnika ukazuje na obavezu da je onaj ko predlaže predsednika vlade dužan da dostavi i obrazloženje, a ovde nemamo obrazloženje, da je potrebna saglasnost budućeg, odnosno kandidata za predsednika vlade, ali mi nemamo saglasnost kandidata za članove vlade. To je verovatno nedostatak Poslovnika, ali, o tom–potom, kada Boško Ristić bude menjao u jednom od svojih stanova ovaj poslovnik, verovatno će i ovo imati u vidu. Ali, sa gledišta ove Narodne skupštine, potpuno je nemoralno da čovek glasa o sebi.
Mi ćemo danas imati šest potencijalnih kandidata za članove vlade koji će možda, ukoliko se obezbedi kvorum, biti izabrani tako što su glasali za sebe. Mogu da razumem ovog diktatora Tadića, nije manijak, da se ne ljutite odmah, jer on se ne obazire na izbornu volju građana Republike Srbije, on je dužan da prekroji tu volju, uz podršku svojih prijatelja iz inostranstva, a to su upravo oni koji su bombardovali Srbiju i G 17 plus uporno je izračunao da je šteta 32 milijarde dolara, ako se dobro sećam, a mislim da se dobro sećam, jer je predsednik te komisije ispred G 17 bio Predrag Marković, sada vrlo uspešan član upravnog odbora "Telekoma".
Ništa on nije kalirao što nije narodni poslanik, tamo se daleko više prima. Znači, mora Narodna skupština nekoliko odluka tehničke prirode da donese pre nego što bi se glasalo o izboru ove vlade.

Gospodine Krasiću, vreme, prošlo je tri minuta.

Javiću se ponovo, nema problema.

Reč ima gospodin Dušan Marić. Izvolite.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, kao jedan od svojih spoljno-političkih prioriteta DS i nova vlada ističu odbranu Republike Srpske i jačanje specijalnih veza sa Republikom Srpskom. U pitanju je najobičnije obmanjivanje javnosti. Zbog kratkoće vremena, navešću samo nekoliko primera koji ilustruju ovu tvrdnju.
Umesto razvijanja specijalnih veza sa Republikom Srpskom, DS razvija isključivo specijalne veze sa Miloradom Dodikom, po sistemu - on ima neograničen broj podrške u predizbornim kampanjama, oni Miloradu Dodiku vilu na Dedinju i mogućnost da pobjeđuje na neograničenom broju tendera na asfaltiranju puteva u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju Milorad Dodik, smatram da je potrebno da istaknem da je u pitanju čovek koji upravo ovih dana i meseci privodi kraju posao ukidanja policije Republike Srpske, koja je poslednji temelj, poslednji stub postojanja Republike Srpske. Inače, u mandatu DS-a u Srbiji, znači za vreme mandata DS-a u Srbiji i za vreme mandata Milorada Dodika u Republici Srpskoj, Republika Srpska je izgubila većinu svojih dejtonskih nadležnosti.
Demokratska stranka na perfidan način podriva Republiku Srpsku. Navešću tri primera. Opštepoznata činjenica je da se u rat u Bosni i Hercegovini izazvali muslimanski ekstremisti na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Zvanična politika Demokratske stranke i Borisa Tadića jeste da su najviše krivi za rat u Bosni i Hercegovini Slobodan Milošević, Srbi i SPS.
Prije dvije godine, u jednom nedeljniku u Republici Srpskoj objavljen je intervju Muhameda Filipovića, to je glavni ideolog, zvani Tunjo, glavni ideolog Stranke demokratske akcije i najbliži saradnik Alije Izetbegovića. On je u tom intervjuu objasnio da su glavni krivci za rat u Bosni i Hercegovini Alija Izetbegović i Voren Cimerman. Tunjo objašnjava svaki put kad Alija Izetbegović pristane na ponude Slobodana Miloševića, iz Beograda dolazi avion sa Vorenom Cimermanom koji ubjeđuje Aliju Izetbegovića da ne sme da prihvati mirno rešenje spora u Bosni i Hercegovini.
Sledeće, prije dvije-tri večeri ovde sam govorio o Potočarima, 11. julu 2006. godine, kada je Boris Tadić otišao u Potočare da se pokloni pred dve hiljade vojnika Nasera Orića a odbio da sledećeg dana, 12. juna, na Petrovdan, prisustvuje parastosu koji je u Kravicama i Bratuncu organizovan povodom smrti 3.500 srpskih civila i zarobljenih srpskih vojnika u Podrinju.
Na kraju ću reći nekoliko reči o zločinima u Sarajevu. Vi znate da je za vreme rata u Sarajevu pobijeno pet hiljada srpskih civila. Za vreme rata u Sarajevu je radilo 90 logora u kojima su mučeni i ubijani Srbi. Evidentirano je preko 40 javnih kuća u kojima su muslimanski vojnici držali srpske djevojke i žene, sve do 8. ili 9. meseca trudnoće, kada su ih ili ubijali ili puštali na slobodu. Vi znate da su takva dva autobusa 1992. godine stigla u Beograd.
U tim logorima i javnim kućama su zabilježeni i takvi slučajevi monstruoznog mučenja, kao što je slučaj Srbina koji je bio prinuđen da siluje svoju 12-godišnju kćerku da bi joj na taj način sačuvao život. Za one koji ne veruju to je dokumentovano, nalazi se u dokumentacionom centru ovdje u Beogradu, a objavljeno je u knjizi Miroslava Toholja - "Crna knjiga".
U ovome trenutku preko 2.000 srpskih majski u srpskom Sarajevu traži svoje sinove. Ne zna se gde se nalaze njihove kosti. Boris Tadić je otišao u to i takvo Sarajevo, izvinio se Muslimanima za zločine koji su počinjeni nad muslimanskim narodom. Da vam kažem, nema u tom izvinjenju ništa sporno, dobro je što je otišao da se izvini, ali je prije toga preko diplomatskih kanala trebalo da obezbijedi da usledi jedno takvo izvinjenje sa muslimanske strane.
Međutim, iako je od završetka rata u Bosni i Hercegovini prošlo 13 godina, još uvek se nije čula nijedna riječ izvinjenja za zločine koji su počinjeni nad Srbima. Sve ovo govori da je obećanje Borisa Tadića o tome da će razvijati specijalne veze i da će braniti Republiku Srpsku zamajavanje javnosti. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.