Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, sa pažnjom sam pratio ekspoze mandatara za sastav vlade, očekujući da ću bar u jednoj rečenici, bar u jednom slovu videti pojam izbeglice i interno raseljena lica.
Nažalost moju, a i na žalost izbeglica i interno raseljenih lica, mandatar i većina ne spomenuše ni izbeglice ni interno raseljena lica u ovom ekspozeu, a isto to nije učinjeno prethodne nedelje u dva sistemska zakona: zakonu o vladi i zakonu o ministarstvima. Zato s pravom moram reći da su izbeglice i interno raseljena lica u Republici Srbiji građani drugog, trećeg ili ko zna kog reda.
Kada smo raspravljali o predlozima zakona o vladi i ministarstvima, insistirao sam kod većine da se inauguriše ministarstvo za izbeglice i interno raseljena lica zbog više razloga.
Jedan od razloga je što je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Hrvatske, iz BiH učinjen genocid i etničko čišćenje, kao što je to na Kosovu i Metohiji učinjeno od strane Albanaca, zato što je to najsiromašnija i socijalno najugroženija kategorija stanovništva u Republici Srbiji, zbog imovine, imovinskih i socijalnih prava koja su Srbima ostali i u Hrvatskoj, i u BiH i na KiM. Bilo bi primereno da upravo ta struktura ljudi ima svoje ministarstvo, koje će brinuti o našim oduzetim pravima u bivšim republikama SFRJ.
S druge strane, moramo reći da na prostoru Srbije danas živi u različitom statusu, da li su oni izbeglice ili su izbeglice sa državljanstvom Republike Srbije, da li su sa rešenim prebivalištem ili bez njega, oko 700.000 Srba, 300.000 interno raseljenih lica, znači, milion ljudi u statusu određenog beznađa, socijalnog stanja nemoći.
Bilo bi primereno da neko brine o njima. Reći ću vam samo da zakonski propisi koji se odnose na ova lica ne potvrđuju brigu ove države. Imamo samo jedan zvanično zakon o ovim licima, a to je Zakon o izbeglicama iz 1991. godine, koji nažalost ima sve one manjkavosti kao i svi zakoni iz onih prethodnih perioda. Umesto da ova vlast, većina, prihvati inicijativu izbeglica, izbegličkih udruženja i da shvati suštinu problema života ovih ljudi, da razgovara o njihovim problemima i ovde na skupštini i na drugim državnim institucijama, da se pomogne tom narodu; nažalost, pomoći nema.
Koristim ovu priliku da upoznam i mandatara i kandidate za ministre, s obzirom da ima i starih i novih, da u ovoj oblasti imamo više bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji obavezuju ovu državu, obavezuju državne institucije, i vi, kao rukovodioci tih institucija, moraćete krenuti u realizaciji tih sporazuma i striktnu primenu svega onoga što je predviđeno tim sporazumima.
Prvi sporazum je iz 1996. godine, a to je sporazum o normalizaciji odnosa, kojim su između Srbije i Hrvatske priznate granice, i to avnojevske granice, i jedna i druga država su priznale suverenitet i teritorijalni integritet. Međutim, ono što je bitno u ovom sporazumu, a to je da su se članice obavezale da će izvršiti povratak izbeglog i proteranog stanovništva. Znači, Republika Hrvatska je bila u obavezi, shodno odredbama ovog sporazuma, da vrati izbeglo i proterano stanovništvo sa prostora Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Prošlo je 12 godina, svega 5% stanovništva, proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske vratilo se u Hrvatsku.
Istim sporazumom predviđeno je da se sva zapaljena, uništena, oduzeta imovina vrati Srbima, čak je predviđena i pravična naknada. Nažalost, svega 5% ili neki procenat više od zapaljene, uništene, devastirane, pokradene imovine je vraćen Srbima. Šta je sa ostalih 95%. Ko brine o toj imovini? Niko.
Da li ima slobodnog i bezbednog povratka? Nema. Srbi koji se tamo vraćaju su uglavnom starci, 60, 70, 80 godina, mladi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog toga što se vrše razni oblici šikaniranja, diskriminacionim metodama, upravnim postupcima, sudskim postupcima se onemogućava ne samo povratak, nego povratak imovinskih i socijalnih prava.
Nadalje, spomenuću sporazum o socijalnom osiguranju iz 1998. godine koji je obavezao Hrvatsku na uredno izmirenje svih stečenih prava, vezanih za penzije, vezanih za invalidnine i druga socijalna davanja. Postavio sam pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike u toku 2007. godine o tome šta je sudbina svih penzija koje su građani Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji su to pravo ostvarili od 1991. godine do 2003. godine kad je ratifikovan ovaj sporazum, zašto 24.000 Srba koji su ostvarili to pravo ne dobijaju i ne ostvaruju pravo na penziju u Republici Hrvatskoj.
Ovde nije kandidat, to je novi-stari ministar, Rasim Ljajić, koji mije odgovorio ovde i potvrdio da 24.000 Srba, koji su ostvarili to svoje pravo, ne mogu uživati u svojoj penziji koju su stekli u Republici Hrvatskoj zbog toga što hrvatski organi to ne dozvoljavaju. Upravni postupak po kome se rešavaju penzije u Hrvatskoj traje predugo. Predugo zbog toga što hrvatska država ne želi Srbima dati to pravo.
Samo da vam kažem, 24.000 penzija, sa prosečnom mesečnom penzijom od 400 evra, to je negde u visini od 120 miliona evra hrvatska država bi trebala dati Srbima, a to im ne dozvoljava. Pitam kandidata za ministra, zašto ništa ne čini njegovo Ministarstvo rada i zapošljavanja da se ubrza taj postupak i da se to da Srbima.
Moram spomenuti, zbog kratkoće vremena, vrlo kratko, šta je sa sporazumom o sukcesiji? Mlađa je bio ovde, to je u nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Zašto se ne insistira na striktnoj primeni ovog sporazuma o sukcesiji?
Sarajevskim sporazumom iz 2005. godine decidno je potpisano od strane i Hrvatske i Republike Srbije da će se vratiti stanarska prava svim Srbima koji su to pravo ostvarili po propisima do 1991. godine. Ništa od toga Srbi nisu ostvarili.
S obzirom da smo građani drugog reda, tražimo od ove vlade da krene u realizaciju svega onoga što su Srbi imali. Ono što ste učinili do sada ne predstavlja ništa. Nadam se da će nova vlada i ministarstvo otkloniti sve one prepreke koje nam Hrvati stvaraju u smislu ostvarenja naših imovinskih, socijalnih i svih drugih prava, dobijanja dokumenata i svega što muči Srbe. Hvala.