Dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, želela bih, pre svega, da se obratim predsedniku Skupštine i da dam svoju ličnu ocenu o onome što je ona do sada radila i sa kakvim je izjavama u javnost izlazila, u nameri da dezinformiše javnost. To je, naravno, moja ocena, a ostavljam svakome na savest da procenjuje kako ko radi. Ja samo ovde imam mogućnost da to javno kažem, a svakodnevno slušam od građana šta oni o svemu tome misle.
Za jedan časopis je, 30. avgusta, gospođa predsednik izjavila – da smo pokušali da radimo, čitav avgust bi bio pretvoren u političko nadmudrivanje a ne u rad na važnim zakonima, zbog toga je pauza u radu Parlamenta, ipak, bila potrebna.
To je, pre svega, notorna laž i to vi, gospođo predsednik, znate. Vi znate zašto ste prekinuli rad sednice, ali čak i da je tako, moram da vas upozorim da to, upravo, i jeste naš posao. Mi jesmo ovde da se politički nadmudrujemo i usput, naravno, donosimo zakone, ili, kroz zakone se politički nadmudrujemo.
Kada sam govorila o vama u vreme vašeg izbora, upravo sam o tome govorila, smatrajući da niste dorasli tom mestu, jer ne shvatate smisao demokratije i smisao parlamentarizma. Sve ovo što se u međuvremenu desilo, delimično je i vaša odgovornost.
Pitam vas, da li ste kao predsednik Skupštine zaštitili dostojanstvo Narodne skupštine, dostojanstvo narodnog poslanika, da li ste išta uradili kao predsednik Skupštine, od nekog državnog organa ili funkcionera tražili obrazloženje o tome šta se to dogodilo sa vašim kolegama narodnim poslanicima? Kako to oni mogu da budu prebijeni, a vi možete da imate obezbeđenje, vama ne može ništa da se desi?
Jesmo li mi, kao politička stranka, kao organizator skupa, najavili održavanje skupa? Jesmo li sve što zakon nalaže uradili? Jesmo. Šta je bila dužnost onih kome smo skup prijavili? Da obezbeđuju taj skup, pre svega, nas koji učestvujemo na tom skupu kao političari, funkcioneri, kao narodni poslanici. Naravno, i red i mir građana koji su došli.
Bilo je tu i članova SRS-a, i simpatizera, patriota koji su se usprotivili onakvom izručenju i, uopšte, izručenju Radovana Karadžića Haškom tribunalu.
Svima je bilo jasno šta se događa, svima je bilo jasno već na polovini tog skupa da postoji neki scenario. Mi vrlo dobro znamo. Pazite, od 27. marta 1941. pa naovamo, engleska obaveštajna služba radi šta hoće u ovoj zemlji, pa i danas to radi, samo to niko neće naglas da kaže.
Neki plaćenici, neka grupa se pojavila u Makedonskoj ulici i trebalo je da policija tu grupu, po pravilima službe, odvoji od mase koja je mirno samo stajala, jer su ljudi došli sa sitnom decom da učestvuju na tom mitingu.
Policija je tu gomilu huligana gurala prema masi i u momentu kada je Tomislav Nikolić trebalo da progovori na mitingu i da se obrati javnosti, to je bio znak da policija treba da uradi ono što joj je bilo naređeno, a naređeno joj je bilo da treba da pretuče ili uhapsi barem 15-20 narodnih poslanika, funkcionera SRS-a.
Desilo se ovo što se desilo. Desilo se ubistvo Ranka Panića i niko od vas ovde iz poslaničke većine danas ne nalazi za shodno da izađe i bilo šta o tome kaže, što znači da odobravate takvo postupanje policije.
Ko se u ovoj zemlji nakon hapšenja Radovana Karadžića, nakon onog minitinga, oseća sigurno? Verujem, niko. Dakle, svako može da vas kidnapuje, svako može da vas drži negde tri dana, pet dana, deset dana, ne znate ko, niti se i danas, posle mesec i po dana, zna ko je to bio, i da vam se izgubi svaki trag. Ovde trag nije bio izgubljen, jer je trebalo naplatiti 5 miliona evra, ali vama to može da se desi, ko zna iz kojih razloga. Vašoj deci može to da se desi iz raznoraznih razloga, našoj deci. Brinem za svoju decu, za sebe i ne brinem.
Zbog toga građani, kad nas sretnu na ulici, i pitaju kakva je to država u kojoj živimo, zašto plaćamo porez, zašto plaćamo tu policiju ako ona treba da se ponaša ovako kako se ponaša. Umesto da nas štiti i da bude u funkciji očuvanja reda i mira, ona ubija, ona povređuje.
Znamo mi šta je bio cilj glavnih nalogodavaca. Dačić je tu samo sitna riba, očigledno, izvršilac Tadića. Cilj i poruka je bila – ne održavajte više ovakve mitinge, doći će na red hapšenje još nekih haških optuženika, ne smete da se okupljate, narode, ne odazivajte se na pozive SRS-a.
Ovog puta smo ubili jednog, povredili drugog, prebili trećeg, ko zna koliko je ljudi pretučeno, nije potražilo medicinsku pomoć. Nemojte više nikada, kada vas pozovu, da izađete, inače ćemo ubiti pet, deset, petnaest, dvadeset.
Ako se sad ovo ne raščisti, ako se ne sazna ko je to uradio, ako niko ne odgovara, onaj ko je izdao nalog za takvo ponašanje, to će se, verujte, dogoditi, možda na našem skupu, možda na vašem, na bilo čijem, ovo zlo koje nas je zadesilo.
Boris Tadić je čovek koji ne da je kužan i ružan, nego izaziva gađenje kod svakog normalnog čovek zbog ovakvog sramoćenja srpskog naroda, ne samo u državi, nego i van države. Onoliko neznanja, onoliko nepoznavanja osnovnog bontona, gde god se nađe, verujte, sramno je za svakog normalnog čoveka. Zbog toga vas, poslaničku većinu, neću ni da upozoravam. Vaše je da odlučujete šta ćete da radite, koga ćete da podržavate, ko će da vam bude predsednik partije, ko će da bude na ovoj funkciji, ko će da bude na onoj funkciji, ali sve one koji su u SRS-u, a ima nas pola miliona, moram da upozorim, upravo zbog majke Ranka Panića koji je poginuo, zbog svojih kolega koji su povređeni.
Nekim čudom sam imala sreće da šmugnem, ovako mala, valjda nisu mogli da me vide i da me pogode, i da se izvučem iz te gomile, ali moglo je i meni to da se desi, i svakome od nas ko je tamo bio, svi smo bili. Zato hoću da, ne kao narikača, nego kao verujući čovek, jer verujemo u Boga i verujemo u Božiju pravdu, da još jednom podsetim sve svoje radikale, njih pola miliona, naročito ove koji su se zakleli ovde i koji sede u Parlamentu – nek je proklet i rod i porod svakome onome ko se ikada sastao s Borisom Tadićem posle isporuke Radovana Karadžića i koji je s njim progovorio, sada i ubuduće. Hvala vam.