Reč ima Veroljub Arsić po Poslovniku, a zatim Čedomir Jovanović po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam imao nameru da se javljam za reč po Poslovniku, prijavio sam se za redovnu diskusiju, ali evo kako vreme odmiče jednostavno nije bila moja želja da se pojavim za ovom govornicom ta koja je odlučila, nego diskusije koje su ovde vođene.
Mnogo je bilo tih diskusija oko procene NIS, koja je njegova vrednost i kako treba da se privatizuje. Najviše zamerki je bilo od strane LDP-a odnosno njihovog predsednika, Čedomira Jovanovića.
Gospodine Jovanoviću, vi biste verovatno NIS da privatizujete kao Sartid.
Vrednost Sartida u privatizaciji je bila neto, kad se odbiju svi dugovi, između 28 i 57 miliona dolara, prema procenama Ekonomskog instituta u Beogradu. Znači, potraživanja Sartida, dugovanja Sartida, imovina Sartida jednako od 28 do 57 miliona.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, Vlada kada ste vi bili potpredsednik je prodala Sartid za 21 milion dolara. Na sednici Vlade 31. marta 2003. godine, Vlada donosi odluku kako treba da se privatizuje Sartid. I Đelić je tada bio ministar u toj istoj vladi.
Gospodine Jovanoviću, ono što je takođe zanimljivo jeste i završni račun US stila koji je predat u SAD, koji kaže da je ukupno za Sartid plaćeno 33 miliona dolara, od čega 23 miliona za kupoprodajnu cenu, jer su se kupovala i neka manja preduzeća, čudi me što gospodin Maraš nije nabrajao šta je sve u sastavu Sartida, nije to samo ona željezara ima tu i fabrike lima itd. i Luka u Smederevu i bescarinska zona, da ne nabrajam, ali ono što je najzanimljivije, 6 miliona dolara za proviziju. Za te pare je prodat Sartid. Znači, provizije su od ukupne vrednosti Sartida iznosile skoro jedna petina.
Zašto o tome, gospodine Jovanoviću niste hteli da pričate? Zašto se tada za imovinu Sartida, koja je isto društvena imovina, NIS je državna, i to razdvojte, zašto se niste borili tada, zašto se niste borili za pravo onih radnika koji su radili u Sartidu da dobiju i oni akcije, da budu i oni vlasnici Sartida?
Ne, Sartid je na jedan pokvaren način prodat za 21 milion. Dugovao je domaćim bankama, što domaćim što stranim, 700 miliona dolara. Dug između 21 i 700 miliona vraća vlada Republike Srbije. US stil je dobio čistu situaciju, a radnici su navodno prvo bili izbačeni, a onda zapošljavani, kako se kome svidelo.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, vi ste tada bili potpredsednik Vlade Srbije. Odgovorite na ta pitanja. Nemojte nas koji jesmo za ovaj sporazum da posipate pepelom. Vi ste sami dovoljno posuti.

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, član 100, pogrešno tumačenje.
Vrlo rado ću vam odgovoriti, naravno u najkraćim crtama. Mislim da je pravo vreme za raspravu o privatizaciji Sartida bila ta 2003. godina. Mislim da se od tog trenutka ta privatizacija, kao i mnoge koje su joj prethodile, koje su nakon nje usledile do prestanka mandata moje vlade svesno kriminalizuju, upravo zbog toga što oni koji to rade pokušavaju da izbegnu odgovornost za činjenicu da je, recimo, taj Sartid napravio dugove od 700 miliona dolara u periodu vaše vlasti i zbog toga što se mi kriminalizujemo, da se ne bi govorilo o kriminalnom karakteru, recimo, sporazuma poput ovoga o kojem danas raspravljamo.
Gospođo Tabaković nije na dnevnom redu tema Fijata, kad bude moći ćemo o tome da razgovaramo, ali se slažem sa svime što ste rekli, apsolutno ne dolazi u obzir bilo kakvo potpisivanje sporazuma, u ovom slučaju Fijata, niti ćemo podržati one inicijative koje idu u pravcu daljeg eskiviranja zakona o privatizaciji kroz direktne pogodbe, o kojima se toliko puno priča, i u slučaju privatizacije manjinskog paketa Telekoma, i u slučaju privatizacije nekih osiguravajućih društava i u slučaju privatizacije Bora.
Danas ovde govorimo o sporazumu kojim praktično treba da prenesemo suverenitet sa Republike Srbije na kompaniju koja je u vlasništvu Ruske federacije. Želimo da dobijemo validno obrazloženje za tako nešto. Ako se govori o strateškoj zavisnost od Rusije, onda je to delimično za nas prihvatljivo obrazloženje, jer ne znamo nijednu drugu zemlju sa kojom bi mogli da sklopimo energetski sporazum, ali sve vreme govorimo o srpskoj strani, ne o ruskoj.
Možemo da razumemo činjenicu da ruska strana štiti interese svojih građana, da ruska strana štiti interese ruske države, možemo da razumemo činjenicu da je Ruskoj Dumi prihvatljivo da podrži sporazum koji je validan jedino na ruskom jeziku, ali ne razumem zašto je vama, gospođo Tabaković, normalna činjenica, bez presedana u istoriji ovog parlamenta, po kojoj je ovaj sporazum važeći isključivo na ruskom jeziku, nije na srpskom?
Kakva je to besmislica? To je potpuno besmislica? Zašto uopšte moramo o tome da raspravljamo? Zašto moramo to da prihvatimo? Cena NIS mora biti jasno utvrđena, po jasnoj proceduri. To je ono na čemu insistiramo.
Nije nam jasno zašto su rađene dve procene. Što se troši 400 hiljada evra sada, koliko košta rad na novoj proceni? Zašto se taj novac baca. Nas to interesuje.
Zašto je ova država definisala jednu ekonomsku strategiju, a onda od nje odustala? Šta se u međuvremenu promenilo?
Nije tema ruska strana, nas interesuje šta je ono što se dešavalo iza tih zidova Kremlja krajem januara ove godine. Milošević nije ovako nešto radio 97. godine. On je zadržao zlatnu akciju, zadržali su Grci, Bugari, svi koji su pre nas ovo potpisali. Ako ne može, neka se kaže ne može i zašto ne može, možda ćemo to prihvatiti i razumeti ako postoji neka viša sila, ali i suviše je površno sve ono što smo danas čuli kao obrazloženje.
Nema predstavnika Vlade. Istorijska sednica, nema premijera. Ministri ovde uglavnom sede da slušaju i računaju prestaćemo, završićemo danas, nema potrebe da vas maltretiramo, pošto očigledno ovo doživljavate kao maltretiranje.
Ostaje nešto što je jako važno, ostaje činjenica da ova država predaje drugoj državi imovinu koja je stvarana 60 godina, da predaje po bagatalnoj ceni, da odustaje od onog prava od koga ne sme da odustane, a to je da gazi načelo ravnopravnosti, da to predaje drugoj državi, da ta druga država dobija 51% vlasništva, 100% uticaja, kontrole.
Da će cene utvrđivati ta druga država, da će kapacitete isključivo u 100 postotnoj meri koristiti ta druga država, da ćemo mi možda dobiti magistralni gasovod. Ali, to nije garantovano ovim sporazumom, da će možda ta kompanija biti registrovana ovde. Možda će ovim biti elektrane u Novom Sadu, možda elektrane i Nišu. Previše je možda da bi mi glasali i previše je loših iskustava iz prošlosti.
Danas je Vlada stavila tačku na priču o koncesiji koja je pet godina pričana. Ista je bila pozicija LDP-a tokom tih pet godina. Kritikovali smo to, ne zato što mislimo da Srbiji ne treba autoput, nego što je bilo jasno da ćemo na takav način završiti u slepoj ulici. Ovo je isto prvi korak u tom jednom smeru, u kome na kraju neće oni koji su potpisali ovaj sporazum udariti glavom u zid, nego građani i građanke Srbije. Nikakav partijski kontekst.
Možemo o tome da diskutujemo nekom drugom prilikom, o Fiatu, o svim drugim privatizacijama. Ono što je danas bila tema naše rasprave danas je ovaj sporazum koji je loš i koji očigledno niko ne brani. Nije vaša obaveza da ovo branite, niste ovo stvarali. Vi ste bili opozicija, i danas ste i bili ste pre godinu, dve ili tri. Mogu da prihvatim vašu procenu da ovo tumačite kao nešto što je apsolutno u skladu sa interesima našeg društva, ali nema argumentacije da se mi sa time složimo.
To je vaš osećaj. Možda ste u pravu, možda grešite. Mi ne želimo da na osnovu osećaja rasuđujemo, nego na osnovu činjenica, te činjenice ne vidimo u sporazumu. Zato protiv toga moramo ovoliko da nastupamo i zato ćemo protiv toga glasati.
Što se nas tiče, mi ćemo se povući iz ove rasprave, jer mislim da nema razloga ponavljati unedogled činjenice o kojima smo danas toliko puta govorili, jer je očigledno da predstavnici Vlade ne osećaju nikakvu potrebu, ne prema nama nego prema građanima Srbije, potrebu da odgovore na ona pitanja koja smo mi ovde u ime tih građana postavili.

Reč po Poslovniku ima gospodin Buha.

Dame i gospodo, danas razgovaramo prvi put o zakonskom projektu o privatizaciji u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zašto pitam vas sve ovde i srpsku javnost, zašto se ovaj sporazum javlja u vidu zakonskog projekta ovde, kada smo imali do sada na hiljade privatizacija o kojima nismo vodili računa, kao što vodimo danas, i treba da vodimo.
LDP s pravom brani zajedničke interese i treba da brani. Trebalo je svi zajednički od trenutka privatizacije ovakvom energijom da branimo privatizaciju u smislu zaštite interesa. Ali, predstavnici vlasti ovde nastupaju neozbiljno. Zašto? Predsednik Vlade, koji nije učestvovao u potpisivanju sporazuma, ali jeste predsednik države, odnosno predsednik stranke je učestvovao i 25. januara 2008. godine pohvalio je ovaj sporazum kao najznačajniji energetski sporazum u istoriji srpskog naroda. I on stvarno jeste.
Predsednik Vlade, koji je trebalo danas da izloži osnovni koncept ovog sporazuma, danas nije prisutan. On je u javnosti izašao, sada ću pročitati, sa potpuno suprotnim stavom od ovoga što njegov zamenik, odnosno potpredsednik Đelić, nastupa i kaže u uvodnom izlaganju.
Predsednik Vlade, u intervjuu koji je dao u ime Vlade, 10. jula kaže: "Što se tiče ekonomskog sporazuma sa Rusijom, koji je upućen Skupštini na ratifikaciju, ne spominje se cena za kapital NIS-a i da će se o tome još pregovarati". On je naveo da je sporazum o prodaji dela kapitala NIS-a, potpisan 25. januara u Moskvi, krovni dokument i da je protokol u kome je navedena cena po rangu niži dokument.
Cvetković je dalje rekao da ne može da kaže da li će cena za NIS biti promenjena u pregovorima, ali da će se o tome razgovarati, kao i o nizu drugih stvari. On je dodao da očekuje da će biti potrebno angažovanje ekspertskog dela radne grupe koji će učestvovati u razgovorima. Prema tumačenju predsednika Vlade, cena koja je potpisana u ovom sporazumu, odnosno u protokolu koji je sastavni deo ovog sporazuma, nije definitivna, o njoj će se razgovarati.
Samo da pročitam izjavu ministra rudarstva i energetike, Petra Škundrića, izjava je od 17. jula 2008. godine: ministar rudarstva i energetike Petak Škundrić izjavio je da neće biti promena sporazuma sa Rusijom i cene za prodaju NIS-a. Škundrić je kazao da ministar ekonomije Mlađan Dinkić nije postavljen na čelo pregovaračkog tima da bi se promenila cena za NIS, već je taj tim formiran da bi se proces ubrzao i postigli što bolji rezultati. Sporazum ne može da bude ugrožen i to nije namera potpredsednika Dinkića. Očito je da je u koliziji predsednik Vlade sa ministrom energetike.
Molim vas, ovde u raspravi treba da se pojavi predsednik Vlade i da se izjasni u smislu da li je cena definitivna ili će se još o tome razgovarati.
S obzirom da je formirana radna grupa, očito je da prema tumačenju ne samo predsednika Vlade, nego i koalicione stranke u Vladi DS, o ceni će se i dalje nastaviti razgovor. Jako je neozbiljno da se o ovome ne razgovara u ovom visokom domu i da se definišu svi osnovi koji su elementi ovog sporazuma, protokola i budućeg ugovora.

Reč ima gospodin Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je svakako još jedna od tačaka dnevnog reda ovog skupštinskog zasedanja koja nas navodi na onu konstataciju i zaključak, koji smo toliko puta tokom proteklih dana mogli čuti za ovom govornicom, a to je da je interes Srbije, interes građana Srbije da Narodna skupština Republike Srbije nesmetano radi i funkcioniše.
Bez obzira što smo politički neistomišljenici, što imamo različita gledanja na određene stvari i pitanja, može se postići konsenzus na onome što je veoma bitno za interese Srbije. Potpuno je jasno, ovo skupštinsko zasedanje, sa jedne strane, treba vrlo jasno da profiliše put, evropski put, put evropskih integracija kojim Srbija treba da krene u narednom vremenskom periodu usvajanjem SSP, zatim strateško partnerstvo i sa Rusijom, i sa EU, ali i jedan jasan i nedvosmislen odnos Srbije prema južnoj srpskoj pokrajini.
Energetski sporazum sa Rusijom je svakako jedan od najboljih strateških projekata Srbije. Ovu šansu naravno treba iskoristiti jer će realizacijom ovog sporazuma Srbija postati ne samo dovoljno energetski obezbeđena, već i interesantna mnogim potencijalnim investitorima.
Ubeđeni smo da energetski sporazum Srbije i Rusije ne može da propadne i da će biti ratifikovan apsolutnom većinom u ovom parlamentu, odnosno da ćemo postići konsenzus svih relevantnih političkih činilaca oko ovako važnog pitanja, da će i pozicija i opozicija izraziti jedan visok stepen političke odgovornosti.
Dakle, ovim sporazumom Srbija dobija veliku energetsku stabilnost, ali i lidersku poziciju u gasnoj privredi, proizvodnji naftnih derivata, a ono što je najbitnije jeste strateško partnerstvo i sa Rusijom i sa EU.
Cena svakog aranžmana jeste važna, ali je najvažniji dugoročni rezultat, kao i to šta država u dugoročnom smislu dobija. Ovaj sporazum donosi našoj državi, to se već čulo tokom današnjih diskusija, dve milijarde evra stranih investicija, nekoliko stotina miliona evra godišnje od protoka gasa, a zapošljava desetine hiljade građana.
Prosto ne želimo da verujemo da bilo ko u ovom parlamentu ima nameru da odlaže i prolongira ratifikaciju ovog sporazuma, jer svakako naše odugovlačenje i prolongiranje u bilo kom smislu može dovesti do situacije da ruska strana odustane, što je objektivno problem za Srbiju i što nije svakako interes Srbije.
Šta je to bitno što sadrži ovaj sporazum, šta je to što ruska strana obezbeđuje Srbiji, a Srbija dobija? Deo magistralnog gasovoda evropskog značaja, što za Srbiju znači velike investicije, zapošljavanje, dugoročni prihod i profit.
Završavamo izgradnju skloništa gasa Banatski dvor i time obezbeđujemo stabilnost snabdevanja ovim energentom, veoma bitnim za život građana i stabilnost naše privrede.
I naravno, rekonstrukcija i modernizacija celokupnog kompleksa NIS-a opet znači nove investicije, zapošljavanje i jedan moderan energetski sistem, koji će zasigurno biti lider na jugoistoku Evrope, sa svim pozitivnim ekonomskim efektima koje jedan takav savremeni sistem može da znači za našu zemlju i njen razvoj.
Potrebna je svakako zajednička strategija i naravno da se kroz pregovore ostvare najbolji mogući rezultati za Srbiju i za strateškog partnera. Možda nije trenutak da o tome govorimo, možda je to tehnički detalj, segmente tog sporazuma, ukoliko je moguće, treba popraviti, odnosno možda pre svega pokušati povećati kapaciteta gasovoda. Zašto se pravi sporazum sa Rusijom? Zato što Rusija danas spada u sam svetski vrh po energetskim resursima i kada je reč o nafti, i kada je reč o gasu. Ovaj sporazum nije sačinjen sa trgovcima nego sa proizvođačem.
Parlament će, ubeđeni smo, potvrditi da je Srbija odgovorna zemlja i da će, ono što je ranije potpisano od strane predstavnika Vlade Republike Srbije, ratifikovati. SPS, kada je reč o privatizaciji javnih preduzeća, nije za prodaju od 51%, ali naravno poštujemo strateški interes i glasaćemo za ratifikaciju ovog sporazuma.

Gospodin prof. Zoran Šami.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, već ste čuli da će DSS glasati za ovaj sporazum i čak mislim da su kolege iz DSS koji su sada govorili izneli više nego dovoljno argumenata za takav stav. Stoga mi dozvolite samo nekoliko napomena.
Prvo, moramo razumeti da kada dve države sklapaju neki sporazum, bio on mnogo važan kao ovaj ili bio manje važan, to svakako čine zato što obe države imaju svoj interes.
Iskreno da vam kažem, u ovom trenutku mene manje interesuje kako se zove država, očigledan je interes i Rusije s jedne strane, nesporan, ali posebno je očigledan interes Srbije. Imati gasovod na svoj teritoriji ili imati slavinu na tom gasovodu popravlja naš sveukupni ne samo ekonomski, nego i politički položaj u ovom delu sveta. Svi oni kojima su do juče bila puna usta Evrope, moraju da znaju da je to jedan i te kakav argument u tom nekom našem putu u Evropu.
Drugo, bila je poslednjih dana u medijima čak vrlo neukusnih licitiranja oko toga koliko vredi NIS, pominjani su bilioni, trilioni, ali mora se imati na umu jedno iskustvo koje su zemlje iz našeg okruženja imale u vreme kada smo mi imali preča posla, negde početkom 90-tih godina, kada su mahom prodavali svoje naftne industrije i kada je jedina investicija onih koji su kupili te investicije bila da nabave veliki katanac i da ih zatvore.
Naravno da je to u interesu onih koji prodaju naftne derivate.
U interesu je da u Srbiji nema nijedne rafinerije, jer će onda, po velikoj ceni, prodavati naftne derivate, a mi u ovom slučaju prodajemo naftnu industriju onome ko ima svoj interes, ne naš, nego svoj, da u tim rafinerijama proizvodi derivate od svoje nafte.
To je nesumnjivo bolja garancija za ekonomsku dobrobit Srbije od svih raznih licitacija bilionima, trilionima i svemu ostalom.
Konačno, žao mi je što su poslanici LDP izašli, mene ne brine što su oni protiv ratifikacije ovog sporazuma, ali me jako brine što to rade sa toliko mnogo strasti.
Bojim se da odgovorim na pitanje - koji su motivi tolike strasti. Hvala.