Dobro, vi ste rekli po Poslovniku. Nije povreda ...
(Zoran Krasić: 225. je u Poslovniku, nije u vazduhu.)
... nego po Poslovniku.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku predale poslaničke grupe SPS-JS, SRS, ZES i da je redosled prijavljenih kandidata takav da sam zamoljena za jednu malu izmenu, s obzirom na to da profesor Nikola Žutić ima određene hitne poslove, pošto uzme učešća. Izvolite, imate vi reč, a zatim ćete vi, gospodine Petronijeviću.

Ovo je jedinstvena prilika da se šire progovori o nesigurnom položaju sudija i o nedovršenosti mreže sudova u Srbiji. Ustav Srbije ističe nezavisnost i stalnost sudija koju može da ugrozi Visoki savet sudstva koji po Ustavu ima velika ovlašćenja.
Prema Ustavu, član 148, citiram: "Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju. Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva. Protiv ove odluke sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu." Iako Skupština bira sudije, ne učestvuje u njihovoj smeni. Ustav dalje propisuje nepolitičnost sudstva i sudija pošto je zabranjeno političko delovanje sudija.
Međutim, pravosudna praksa često demantuje propisane ustavne odredbe o nepolitičnosti sudija i Visokog saveta sudstva. Nažalost, prevremeni prestanak dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija često nije uzrokovan kriminalnim radnjama, nestručnošću, već političkom odlukom vladajućih političkih faktora.
U Brozovo socijalističko vreme pravosudne funkcije su mogle obavljati samo moralno politički podobne sudije koje su sudile tzv. narodnim neprijateljima i neprijateljima socijalizma. Demokratske promene iz devedesetih godina nisu obezbedile samostalnost i nezavisnost sudija.
Miloševićev režim je, na primer, 1992. godine smenio brojne sudije u Srbiji. Radeći na monografijama u Vrhovnom sudu Srbije i Okružnom sudu u Beogradu uočio sam da se masovna smena sudija upravo dešava u vreme velikih političkih i državnih lomova. Tako je bilo 1991, 1992. godine, a naročito posle 5. oktobra; tako je u aprilu 2001. godine donesena odluka o uklanjanju čak 37 sudija. Ni današnje vreme nije oslobođeno političkog diktata u pravosuđu. Smena današnje vlasti verovatno bi proizvela smenu sudija.
Gospodo poslanici, mislim da se slažemo da je politika vrlo prisutna i da je rak-rana srpskog sudstva. Veliki problem srpskog pravosuđa je nedovršena mreža sudskih institucija. Nosioci pravosudnih funkcija nisu postavljeni za sudove koji su predviđeni zakonom iz 2001. godine i najnovijim Ustavom jer oni uopšte nisu ni formirani. Naime, Zakonom o sudovima iz 2001. godine predviđeno je formiranje apelacionih sudova, Vrhovnog kasacionog suda i Upravnog suda.
Moram istaći da je u pravosuđu izražen svojevrsni institucionalni provizorijum i nesklad između Zakona o sudovima i važećeg Ustava. Prosto je nepojmljivo da je danas pravno validan zakon iz 2001. godine, iako on nije pravno usklađen sa Ustavom. Nažalost, ovde nema ministra pravde, bilo bi dobro da je ovde sa nama. Ranije sam bivšem ministru Petroviću postavio pitanje vezano za ovu temu nedovršene mreže sudova. Zato opet pitam ministra pravosuđa da li ima nameru da Zakon o sudovima iz 2001. godine prilagodi odredbama novog Ustava?
Brojne su nejasnoće i neusklađenosti. Naime, po Zakonu iz 2001. godine predviđeno je obrazovanje Apelacionog suda, kao i Upravnog suda i Vrhovnog suda. U ovom zakonu predviđena je trostepenost suđenja, međutim, Apelacioni sud nije osnovan, pa je u praksi ostala dvostepenost sudskog postupka. S druge strane, današnji Ustav ne pominje nijedan od ovih sudova, osim Vrhovnog kasacionog suda. To baš i nije najsrećniji naziv za jedan trostepeni sud. Tu nedostaje jedan bitan rastavni veznik "i", znači, jer se radi o različitim institucijama: Vrhovni sud je sudeća instanca, dok je Kasacioni sud instanca koja odobrava ili ništi presude. Dakle, tu postoji određeni pravni nesklad.
Postavljam pitanje ministru – da li će biti obrazovan konačno Apelacioni sud sa odeljenjima ili će novi, odnosno stari Vrhovni kasacioni sud obavljati drugostepenu funkciju kao i do sada? Današnja demokratska Srbija ima dvostepeno sudstvo. To je nespojivo sa tekovinama liberalne demokratije i ideologijom građanskog liberalizma. Takozvane evropejske demokratske vlade nikako da se od 2000. godine približe trostepenom liberalnom modelu sudstva. To nije bilo ni 1945. godine, imali smo Vrhovni sud i okružne sudove kao drugostepene.
Gospodo poslanici, još je Kneževina Srbija uvela trostepeno suđenje od 1846. godine, kada je obrazovan Vrhovni sud Srbije. Pre toga obrazovan je Okružni sud 1840. i Apelacioni sud. Dakle, građanska Srbija je imala već u to vreme trostepeno sudstvo.
Možda nekome danas i odgovara sadašnja sužena dvostepena kontrola suđenja, smanjeno pravo na žalbu za jedan stepen. Uvođenjem Apelacionog suda rasteretio bi se i Vrhovni sud. Često se predsednica Vrhovnog suda Srbije žalila da je zatrpana nerešenim predmetima upravo zbog toga što nije osnovan Apelacioni sud koji bi rasteretio Vrhovni sud koji naprosto ne može da funkcioniše više od velikog broja predmeta.
Na kraju, da zaključim, ustanovljavanjem apelacionih sudova kvalitetne sudije dobile bi veću mogućnost da ispolje svoju pravosudnu stručnost obavljanjem pravosudne funkcije u visokim sudovima, odnosno u apelacionim sudovima i upravnom sudu. Što je najvažnije, konačno, ostvarila bi se trostepenost suđenja.
Kritiku opozicije zbog tobožnje opstrukcije izrekao je poslanik Ristić, koji je pre neki dan izjavio da se ogromna novčana sredstva daju za plate sudija koji je trebalo da budu razrešeni pre dve godine. Pa, ko je sprečavao prethodnog ministra pravde da bar pre godinu dana uputi Skupštini zahtev da donese odluku o razrešenju sudija? Zahvaljujem.

Zahvaljujem. U skladu sa članom 85, htela bih da vas obavestim da ćemo danas produžiti rad nakon 18.00 časova do završetka rasprave u načelu, odnosno u pojedinostima po tački dnevnog reda koja u 18.00 sati bude bila na dnevnom redu.
Ima reč gospodin Milisav Petronijević, a posle Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu su predlozi odluka o prestanku dužnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Radi se o sedam odluka koje je potrebno da ova skupština donese. U pitanju su, otprilike, četiri vrste razloga zbog kojih prestaje dužnost sudija odnosno tužilaca, a to su: 1) na lični zahtev; 2) zbog gubitka radne sposobnosti; 3) navršenje radnog veka i 4) predlozi za razrešenje zbog nesavesnog vršenja sudijske funkcije. Kada se to ima u vidu, dakle, svaka od tih odluka sadrži u sebi veći broj imena, dakle nije jedna odluka za jedno ime sudije ili tužioca.
Kada su u pitanju razlozi pod 1), 2) i 3), dakle, to je na lični zahtev, zatim zbog gubitka radne sposobnosti ili, pak, zbog navršenja radnog veka, tu nemamo nikakvih dilema, tu ništa nije sporno i to je nešto što, u stvari, Skupština konstatuje. Ono što treba da bude pouka jeste da ubuduće to mora da bude mnogo brže nego što je bilo ovog puta.
Međutim, kada je u pitanju četvrti razlog za razrešenje sudija, mislim da je potrebno veoma dobro pogledati o čemu se radi. Koliko god da je važno pogledati sve detaljno kada se biraju sudije, odnosno tužioci i do kraja sve sagledati da bi se napravio pravi izbor, isto toliko je važno, ako ne i važnije, pogledati sve detalje, sagledati ih da bi se videlo koji su razlozi za razrešenje pojedinih sudija.
Mi ovde imamo predlog odluke koji je dao Odbor za pravosuđe u svojstvu predlagača, jer je on ovlašćen da predloži odluku o razrešenju, 22. septembra na sednici Odbora, odakle je upućen predlog ovih odluka. Želim da upoznam Skupštinu sa jednim novim detaljem koji je prisutan kod nas od 22. septembra, dakle od sednice Odbora za pravosuđe i upravu. Naime, u predlogu odluke za razrešenje dužnosti sudija broj 01- 118-2170/08 predviđeno je da se dužnosti sudija razreše Ljubomir Vučković zbog krivičnog dela, to nije sporno, zatim Milivoje Nedeljković, takođe zbog kažnjivog dela, odnosno osuđen je za kažnjivo delo i pod III - tri sudije, odnosno predsednika suda, da se razreše zbog nesavesnog vršenja sudijske dužnosti: Vlastimir Dimić, Mirjana Lazarević i Milorad Milin. Ja želim ovde da zatražim, s obzirom na to da je odluka takva da se izjašnjava o svih pet, da se posebno glasa o predlogu odluke za razrešenje sudije Vlastimira Dimića, a evo iz kojih razloga.
Sudija Vlastimir Dimić je rešenjem Velikog personalnog veća 24. novembra 2006. godine... Odnosno, utvrđeno je da postoje razlozi iz člana 27. stav 1. i 2. i člana 55. stav 2. Zakona o sudijama Republike Srbije da se razreši dužnosti. Ovde nije u pitanju loše obavljen posao sudije, već nešto drugo. Radi se o sudiji koji je bio sudija Opštinskog suda u Kosovskoj Kamenici koji je dislociran u Vranje.
Pomenuti sudija je izabran za sudiju Opštinskog suda u Kosovskoj Kamenici, a zatim Okružnog u Gnjilanu, na predlog UNMIK-a. Dakle, sudija UNMIK-a. To su bili razlozi koji su rukovodili Veliko personalno veće da pokrene taj postupak.
Šta se dogodilo u međuvremenu? Nastale su nove okolnosti. Sedamnaestog februara ove godine neustavno je proglašena nezavisnost Kosova i Metohije. Tog dana sudija Vlastimir Dimić je podneo ostavku, zatražio razrešenje kao sudija UNMIK-a, dakle prestao je da bude sudija UNMIK-a. Nakon toga Vlada na sednici 21. februara, a zatim na sednici 17. aprila donosi sledeći zaključak - sudovi i javna tužilaštva Republike Srbije sa područja Kosova i Metohije čije je sedište privremeno smešteno u druge delove Republike Srbije preuzimaju lica koja su bila zaposlena u sudovima, javnim tužilaštvima privremenih institucija Kosova i Metohije. Dakle, preuzimaju se svi koji su bili u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Na osnovu toga, sudije, javni tužioci i zamenici javnih tužilaca su raspoređeni u dislocirane sudove u Vranju. Na osnovu toga je i Vlastimir Dimić raspoređen 1. marta 2008. godine, tako da od tada prima i platu, naravno, takođe u Vranju. Dakle, vraćeni su svi u pravosudni sistem Srbije, u sudove koji su na teritoriji Republike Srbije.
U čemu je problem? Problem je u tome što je sada potpuno nova situacija, mi razmatramo jednu odluku iz 2006. godine, koja je 2008. godine urađena na drugačiji način, odnosno zaključkom Vlade taj sudija, i ne samo taj sudija, nego su sve sudije koje su bile u privremenim institucijama Kosova i Metohije uključene u pravosudni sistem, svi su preuzeti od 1. marta 2008. godine i primaju platu. Šta se onda događa sa tim sudijama? Oni razlozi koji su postojali više ne postoje.
Iz tih razloga, a da ne bismo napravili grešku, ja tražim da se o ovome posebno izjašnjavamo. Naravno, ima još vremena do izjašnjavanja da se sagledaju sve pravne činjenice, da ne bismo napravili grešku bilo koje vrste, dakle, da mi napravimo grešku i da ostavimo nešto što ne treba, ili da napravimo grešku na štetu tog čoveka, ako su svi ovi podaci, a imam obaveštenje da je to dostavljen zahtev i Odboru za pravosuđe sa kompletnom dokumentacijom. Mislim da treba iskoristiti ovo vreme do glasanja da se dobro rasprave sva ta pitanja i iz tih razloga tražimo da se o sudiji Vlastimiru Dimiću posebno glasa u danu za glasanje. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Dozvolite mi da vas obavestim o sledećem. Dobili ste i sami pismeno obaveštenje da me je predsednik Vlade gospodin Mirko Cvetković obavestio da Vlada povlači zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Skupštine koji je dostavljen aktom broj 05, broj 06-3882/08 od 22. septembra 2008. godine.
Reč ima gospodin Srđan Miković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne osporavajući čitav niz predloga o razrešenju sudijske dužnosti mnogih sudija i nosilaca pravosudnih funkcija u okviru tačke dnevnog reda koju sada razmatramo, hteo bih, na osnovu čl. 179. i 180. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, da govorim o trećem odeljku Predloga odluke o razrešenju sudijske dužnosti broj 01-118-2170/08. Radi se o predlogu za razrešenje sudijske dužnosti zbog nesavesnog vršenja sudijske dužnosti i to sudije pod rednim brojem 2. gospođe Mirjane Lazarević, sudije Opštinskog suda u Pančevu.
Od momenta stizanja adekvatnih materijala u Skupštinu Srbije, od 2006. godine do današnjeg dana, došlo je do promenjenih okolnosti. Bez želje da budem patetičan, mislim da se detaljnom analizom pre svega ličnih prilika u kojima se našla pomenuta sudija može doći do činjenica koje opravdavaju da se gospođi Lazarević omogući dalji rad kao sudiji. Činjenica je da je gospođa Lazarević već 32 godine u pravosuđu. Činjenica je da do sada nije bilo primedaba na njen rad u smislu vođenja postupka, ali je takođe činjenica da je tokom razmatranog perioda došlo do određene neefikasnosti u radu, pre svega u pisanju presuda. U tom periodu gospođa Lazarević imala je takve lične prilike koje... U svakom slučaju, kada ih budem izneo shvatićete da se nalazila u posebnoj situaciji.
Osim činjenica da brine o svojoj porodici i da je prinuđena da sama vodi brigu jer joj je muž poslovno angažovan više desetina kilometara dalje i svaki dan putuje, ona je u proteklom periodu, naročito od 2004. do 2006. godine, bila prinuđena da brine o izuzetno teško bolesnoj majci koja je upravo 2006. godine umrla. U isto vreme, njena sestra, udovica, imala je operaciju srca i nakon toga je konstatovan kancer. Ispitujući činjenično stanje došao sam do podataka da je, bez obzira na to što je gospođa Lazarević savesno vodila postupak i na taj deo nije bilo primedaba, činjenica da je došlo do određene neažurnosti u pisanju presuda.
Ne osporavajući da je naš odbor ozbiljno razmotrio efikasnost rada sudija u određenom periodu, mislim da naš Odbor za pravosuđe i upravu nije bio u prilici da razmotri ove činjenice, kao i činjenice o sadašnjem radu gospođe Lazarević. Tu mislim, pre svega, na kalendarsku 2008. godinu. Razumevajući ogromnu odgovornost koja se traži od nosilaca pravosudnih funkcija smatram da iskazana odgovornost i savesnost gospođe Lazarević kao majke, ćerke i sestre i sadašnji rad opravdavaju da joj se omogući dalji rad kao sudiji, a u smislu čl. 179. i 180. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, predlažem da se Skupština pojedinačno izjasni o pomenutom sudiji. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da donesemo odluku o razrešenju 70 sudija i 30 drugih nosilaca pravosudnih funkcija, a uglavnom su u pitanju javni tužioci i njihovi zamenici.
Treba da se izjasnimo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. To su uglavnom jedini podaci koji su nam dostavljeni u ovom materijalu koji smo dobili. Smatram da je zaista neozbiljno da se u jednoj ovakvoj instituciji odluka o razrešenju tako značajnih državnih funkcionera kao što su sudije donosi samo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. Možemo samo da nagađamo da li odluku o razrešenju treba da donesemo na njihov lični zahtev zbog godina starosti, zbog godina rada, zbog toga što oni svoj posao ne obavljaju valjano i savesno, zbog toga što su politički nepodobni ili zbog toga što su se zamerili nekome od političkih ili ekonomskih moćnika, ovih tzv. tajkuna.
Drugo, suštinsko pitanje koje se nameće jeste zašto mi o ovom pitanju raspravljamo tek danas. Gospodin Ristić je pre tri dana rekao da je većina ovih pravosudnih funkcionera prestala da obavlja svoj posao otprilike pre dve godine, ili pre godinu dana. Tom prilikom on je takođe istakao da oni za sve ovo vreme primaju platu i pomenuo je iznos od 100.000 dinara. Ako na taj iznos od 100.000 dinara dodate poreze, doprinose, dobijate iznos od oko 160.000 dinara. To je 2.100 evra. Kada to pomnožite sa dve godine rada dobijete iznos od 50.000 evra. Pedeset hiljada evra košta jedno zasedanje, jedna dnevna sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ako to pomnožite sa brojem 100 dobijate iznos od pet miliona evra.
Juče sam razgovarao sa jednim svojim poznanikom iz Velike Plane koji se bavi građevinom. Rekao mi je da u Velikoj Plani za iznos od pet miliona evra može da se napravi oko 200 jednosobnih stanova.
Sledeći problem koji se ovde javlja jeste taj što je jedan broj ovih sudija i tužilaca u protekle dve godine, dok su primali plate kao sudije i tužioci, obavljao posao advokata. Konkretno znam trojicu bivših sudija koji su ovo vreme radili kao advokati.
Znate, to je jedan veliki moralni, etički i pravni problem. Kako neko može dolaziti u zgradu suda u kojoj prima platu kao sudija, a istovremeno u toj zgradi suda obavlja posao advokata? Obavljajući taj drugi posao prima jednu drugu, paralelnu platu. Sve to u državi koja ima nekoliko stotina mladih ljudi, pravnika koji su položili pravosudni ispit i koji uzaludno čekaju da dobiju zaposlenje; u državi u kojoj imamo milion ljudi koji su nezaposleni, koji čekaju posao i u državi u kojoj, kao što sam juče rekao, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, 400.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.
Zbog svega ovoga ponavljam pitanja koja sam postavio pre tri dana. Prvo pitanje jeste: koliko novca iz budžeta je nenamenski, bespotrebno, izdvojeno u ove svrhe? Drugo pitanje je: koliko je sudija koje danas treba da razrešimo u međuvremenu obavljalo advokatske poslove? Treće pitanje je: ko je kriv što se ovo pitanje na dnevnom redu Skupštine nije našlo pre godinu dana, pre 15 meseci ili pre pet meseci, nego tek danas?

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Ristić, kao predlagač. Izvolite.

Dame i gospodo, prijavio sam se za raspravu i iskoristiću to svoje pravo kada dođem na red. Samo želim da kažem, da razjasnim, nešto se čulo ovde za govornicom, a ne odgovara činjenicama. Pre svega, tvrdnja da oni koji su na lični zahtev napustili pravosuđe primaju platu i da istovremeno rade kao advokati, na taj način imaju i funkciju zbog toga što nisu razrešeni i platu u sudu, a istovremeno vode svoju privatnu advokatsku praksu i zarađuju, jednostavno nije tačna.
Te sudije i tužioci koji su na lični zahtev napustili pravosuđe primali su platu prvih 30 dana nakon podnošenja ličnog zahteva i u tom periodu nisu obavljali advokaturu, niti bilo koju drugu dužnost. Na to su po zakonu imali pravo. Upravo su plate primali oni koji su ispunili jedan od zakonom propisanih uslova za navršenje punog radnog veka, a time i za prestanak sudijske funkcije, pa su neki odlukom predsednika sudova dobili radnu knjižicu i prijavili se u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok su pojedini, nesavesni, uz blagonaklonost nekih nosilaca pravosudnih funkcija kao predsednika, ostajali u tim sudovima pune dve godine i dan-danas se nalaze na tim mestima, sa 67 godina starosti, i primaju punu platu, što je zaista nedopustivo i mislim da to nije u redu.
Zato i jeste hitnost celog ovog postupka, da završimo sa takvim stanjem kako bismo nakon usvajanja novog seta zakona o pravosuđu bili u situaciji da redovno razrešavamo sve one koji to žele ili one koji su ispunili neki od zakonom propisanih uslova.
Prema tome, želim da podvučem da nije tačno da oni ljudi koji su na lični zahtev prekinuli radni staž u sudu istovremeno i rade i primaju platu. Jednostavno, to ne odgovara činjenicama. Možda je došlo do zabune zbog neke nejasnoće u dosadašnjem izlaganju, ali ne bi bilo u redu da te kolege koje su savesno prekinule svoj radni staž, na lični zahtev, dovodimo u poziciju da budu izjednačeni sa onima koji ništa ne rade u sudu i dve godine primaju platu.
Još jedna rečenica i time završavam, a to je da nisu sve sudije i tužioci koji su navršili radni vek u toj poziciji da dve godine primaju platu.
Ima nekih koji su to tek sada, od jula ili avgusta ove godine. Neki nisu svojom krivicom dovedeni u takvu poziciju jer čekaju par meseci da se zakaže Odbor da bi se ovo razrešilo.