Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko da se vratim na amandman kolege Milorada Buhe na član 31, a imali smo više amandmana sa istovetnim tekstom i mislim da će ih biti još u toku dana, a odnosi se na menjanje reči da i ministar nadležan za unutrašnje poslove može da donosi neki podzakonski akt, jer to mora da radi nadležno ministarstvo, nije čak ni bitno o kom ministarstvu se radi.
S obzirom da nema razumevanja za ovaj amandman, čvrsto sam odlučila, gospodine ministre, da vas privedem k poznaniju prava i da vam pročitam član 136. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji kaže: "Poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom." Mislim da drugo obrazloženje u odnosu na ovu ustavnu odredbu čak nije ni potrebno. Nije mi logično, čak mi je neverovatno da ne prihvatate ove amandmane. Ne razumem takvo odsustvo želje da zakon koji donosimo bude bar u skladu sa Ustavom.
O samoj sadržini zakona govorili smo i u načelnoj raspravi, a i kada je u pitanju rasprava o pojedinostima. Vidite da smo podneli veliki broj amandmana, da su svi amandmani vrlo konkretni i sa našom ozbiljnom namerom da popravimo tekst zakona, pre svega iz razloga što se ovaj zakon u najvećem delu primenjuje upravo na ovu kategoriju koja je regulisana članom 37, to su stalno nastanjeni nekada stranci, to su ljudi koji su u Srbiju došli kao izbeglice ili prognana lica i koji i danas-dan imaju mnogo problema u državi Srbiji.
Zato mislimo da bi bilo dobro da ovaj zakon, mada mi imamo i Zakon o izbeglicama, koji je tek loš, pričali smo o tome kada je bio na dnevnom redu, ali bi bilo dobro da bar ovaj zakon, koji se, kažem, uglavnom odnosi na te ljude, da povede računa da primenom ovog zakona ti ljudi, naši sunarodnici koje je muka naterala da dođu u maticu Srbiju, jer svi Srbi koji su rođeni van Srbije, Srbiju doživljavaju kao svoju maticu. Tako smo je svi doživljavali, jer i ja spadam u te, bukvalno od kada znamo za sebe. Tim veće je razočarenje onih građana, Srba, koji su, nažalost, ovde došli sa statusom izbeglica i prognanih lica.
Ne znam da li je potrebno da sve vas podsetim na još uvek strašne uslove u raznim kolektivnim centrima. Tome su se pridružili i Srbi raseljeni sa Kosova i Metohije. Predstavnici vlasti uvek imaju lepe reči kada se govori o toj kategoriji ljudi, a kada treba nešto konkretno da se uradi za te ljude, onda nigde države i nigde pomoći od države.
Mi srpski radikali smo se uvek istinski zalagali da tim ljudima pomognemo i mi smo to gde god je bilo moguće i učinili. Podsećam vas na naselja koja su izgrađena na teritoriji opštine Zemun, na Busije, Grmovac, Plavi Horizont, na naselje u Temerinu, tamo gde su srpski radikali bili na vlasti u vreme kada su ti ljudi dolazili u Srbiju. Uvek smo podsećali da je u to vreme svaka opština uradila to što su uradile, recimo, opština Zemun i opština Temerin, mi danas u Srbiji ne bismo imali nijedan stambeni izbeglički prostor.
Zato sada imamo slučajeve da razne nevladine organizacije ili vlade raznih država u svetu lokalnim samoupravama daju određena sredstva da bi se obezbedili stanovi za izbegla i prognana lica. Onda imamo najčešće, neću da kažem svaki put, ali najčešće zloupotrebu lokalnih funkcionera. Nažalost, ti ljudi koji treba da dobiju te stanove moraju najpre nekome da plate određenu proviziju, pa tek onda da ostvare to svoje pravo. Jedan od problema koji ovi ljudi imaju, ovo su zaista životni problemi - rešavanje stambenih pitanja, ali jedan od problema svakako jeste i korespondencija, odnosno komunikacija sa vlastima ili sa lokalnim samoupravama iz mesta bivših jugoslovenskih republika iz kojih su oni ovde došli.
Ne znam da li znate da nijedan akt, nijedan zahtev Srbina, izbeglice ili prognanog lica, čak ako je u međuvremenu dobio državljanstvo i ako treba da uputi neki akt, zahtev u neku opštinu za izdavanje određenog akta, odnosno dokumenta u bilo koje mesto na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, pa čak i na teritoriji, to podrazumeva Republike Srpske Krajine, i to isto važi i za BiH, sve osim Republike Srpske, svaki zahtev mora ovde da bude preveden sa srpskog na hrvatski, odnosno, kako zovu bošnjački jezik u BiH, pa onda taj prevod mora da ima pečat apostila. Za sve to se plaćaju takse, sve to podrazumeva šetnju od opštine do suda.
Zato smo predložili ovakve amandmane i na član 37. i na onaj prethodni član, zato što znamo kakvo je iskustvo naših ljudi koji se obraćaju nekim organima u tim bivšim jugoslovenskim republikama i zato smo želeli da mi ovde imamo drugačiji odnos, da ti ljudi ne moraju da se maltretiraju.
Znate, mnogo Srba, nažalost, živeći na teritoriji, recimo, Hrvatske, nisu bili u prilici da koriste ćirilično pismo i sada je problem zato što je u Srbiji ćirilično pismo službeno pismo i to je u redu, nikako drugačije ne može i ne treba da bude, ali ipak ne možemo nekoj starici ili starcu koji su naučili samo to latinično pismo i samo taj hrvatski jezik, tada hrvatsko-srpski, tako se zvao, ne možemo da zakonom onemogućimo da zbog toga ne može da popuni određeni obrazac, da određeni obrazac ne može da preda da bi ostvario prava koja su, ponavljam, inače vrlo ograničena i vrlo restriktivna kada su ti ljudi u pitanju.
Posebna priča je kada su u pitanju lica koja još uvek imaju izbegličke legitimacije, sa kojima gotovo nikakva prava nemaju.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, hvala, nastaviću.
