Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo poslanik Milan Avramović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o strancima, želeći kao i svi ostali poslanici poslaničkog kluba SRS da poboljšam ovaj predlog zakona i da teoriju pretvorimo što lakše u praksu i na neki način pokušamo izmenom teorije da uprostimo i omogućimo strancima da borave u našoj zemlji onako kako bi mi boravili u nekim stranim zemljama na najlakši i najbolji mogući način.
Radi građana, pročitaću da sam tražio da se u članu 27. posle stava 4. doda novi stav u kome tražim da je nadležni organ dužan da podnosiocu zahteva izda obrazac zahteva za izdavanje odobrenja za privremeni boravak sa tekstom na više jezika. Taj postojeći stav 5. postaje stav 6.
Mnogo je razloga za ovakav zahtev. Prvo, ako uzmemo da su u praksi recimo bilo kog MUP-a koji ima upravu gradskog SUP-a za strance, stranci koji pristupe odeljenju za strance, recimo, navešću sa moje opštine u ul. Savskoj, radi podnošenja zahteva, iako plate administrativnu taksu kojom su pokriveni svi troškovi postupka, oni bivaju upućeni na zahtev za izdavanje koji inače štampa po rešenju MUP-a "Savremena administracija" i košta tri dinara, koju kupuju u obližnjoj agenciji, gde to plaćaju hiljadu i 500 dinara, zapravo agencija im naplaćuje obrazac i popunjavanje istog, što takođe kod stranaca izaziva negodovanje i narušavanje ugleda naše zemlje.
Dakle, vrlo je jednostavna stvar, u službi UN postoji šest svetskih jezika: ruski, španski, kineski, arapski, francuski i engleski. To su službeni svetski jezici koji koriste za ulazak u svaku zemlju i za informaciju po bilo kom osnovu u bilo kojoj zemlji.
Ono što je ovde sporno jeste što stranac kada dođe u našu zemlju i popuni određene obrasce, prva stvar koja je loša, obrazac mu se naplaćuje.
Druga stvar koja je loša, popunu obrasca vrši neko drugi ili sudski tumač, jer mu naplaćuje i prevod, i naplaćuje mu uslove bliže našeg zakona, jer stranac ne poznaje naše zakone. Sledeća stvar koja je veoma loša jeste da može da se desi da on ima veliki trošak, a da mu zahtev bude odbijen.
Zbog toga smo i tražili, u ime poslaničkog kluba SRS, da se ovi zahtevi na više jezika, na ovih šest barem službenih svetskih jezika koji se koriste i primenjuju u službama UN izdaju i ovde strancima. Nismo tražili jezik nekog afričkog plemena ili ne znam neke provincije u nekoj zemlji čiji jezik ni mi ne poznajemo.
Zbog toga ne znam zašto je Vlada dala ovakav odgovor, kaže - Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što predložena izmena predstavlja svojevrsno ograničavanje stranaca propisivanjem forme u kojoj se može podneti zahtev za odobrenje stalnog boravka.
Moram da vas podsetim da ovaj zakon ima ogromne manjkavosti i da su sami propisi forme u kojoj se može podneti zahtev veoma loši, i to se vidi čak u sledećem članu. Ono što moramo jeste da uvedemo u službe MUP ovih šest jezika.
U istom članu 27. stav 5. kaže - o zahtevu iz čl. 1. i 4. ovog odlučuje nadležni organ, uz prethodnu saglasnost državnog organa (što je prirodno da policija proverava autentičnost i tačnost ovih podataka), u čijoj je nadležnosti provera navoda o opravdanosti zahteva za privremeni boravak, koji je dužan u roku od 15 dana da se izjasni o zahtevu.
Dakle, ministre, 15 dana je dovoljno da se u službi MUP-a svih ovih šest jezika i prevede, izanalizira i vrati tako kao odgovor strancu, pogotovo ako je odgovor negativan. Možda ne ispunjava neke odredbe iz člana 28. tj. sledećeg člana.
Ovde sam u raspravi u načelu skrenuo pažnju na neke članove koji se kose čak i sa Ustavom, a to je posebno kada se vidi taj član, kakvi su uslovi za izdavanje. I evo kaže, jedan od uslova da ima dovoljno sredstava za izdržavanja, da je zdravstveno osiguran itd.
Ono što je meni zapalo za oko jeste zahtev da za prvi privremeni boravak stranac je dužan da priloži odgovarajuću ispravu da nije osuđivan. Ovo je ogroman problem sa administracijom u zemljama iz koje stranci dolaze. Nije problem u našoj administraciji.
Mi tražimo to da znamo ko je došao da li je osuđivan, ali kakva je procedura da onda on taj papir izvadi u inostranstvu. On mora odavde tražiti...
Ono što je važno jeste da se procedura, kada se vadi bilo koji dokument u bilo kojoj drugoj zemlji, jeste ogroman problem za administraciju stranca, pogotovo ako on dobije negativno rešenje. To onda jasno predstavlja negodovanje i u praksi će se stvoriti veliko nezadovoljstvo. Posebno investitori i strani menadžeri koji ovde borave neko vreme, pa podnose zahtev da im se to vreme produži, pa onda moraju ponovo ispočetka da ispunjavaju. To ovim zakonom nije propisano.
Ponoviću to sada radi građana, da građani znaju da, recimo, kada se vadi taj dokument, on mora biti overen kod suda u Srbiji kao punomoć, da bi u matičnoj zemlji u njegovo ime neko mogao da pribavi, tačnije na njegovo ovlašćenje tu potvrdu; da takvo punomoćje snabde u Srbiji nadoverom apostile radi međunarodne upotrebe, pa da potom to punomoćje u matičnoj državi njegov punomoćnik prevede kod sudskog tumača za srpski jezik.
Zbog toga sam tražio višejezični obrazac da mu se podnese. Po pribavljanju u matičnoj zemlji takva potvrda o neosuđivanosti istu snabde nadoverom apostile radi međunarodne potrebe, pa onda da po prispeću potrebe u Srbiji istu prevede kod sudskog tumača za jezik iz zemlje iz koje potvrda stiže. Ovo je ogroman zadatak i obaveza jednog stranca koji želi da produži recimo boravak, ili želi da boravi prvi put ili želi da boravi drugi put. Ovde se ne odnosi baš samo sve na ovu stvar.
Imajući u vidu kao razlog za odbijanje zahteva za privremeni boravak, nije predviđena okolnost da je stranac osuđivan, što smo već rekli, odnosno osuđivanost nije eliminatorni uslov. Može, npr, da bude odbijen zahtev i za nešto drugo, a on je pribavio dokumentaciju svu, da nije osuđivan, a odbijen je zato što mu je istekla recimo važnost važećeg pasoša.
Primera radi, neki stranac, investitor ili njegov menadžer prihvati da predoči našoj policiji izveštaj iz kaznene evidencije, ukoliko je on u matičnoj zemlji osuđivan, a takvih ima ne samo među privrednicima, nego i među državljanima, posebno za politička krivična dela, koja se u svakoj zemlji tumače na svoj način.
Dakle, jedna je stvar ovde suštinski jasna, ako povežemo član 27. i 28, mi moramo omogućiti strancu da na što lakši način svoja prava ispuni. Ne smemo se oslanjati na agencije, ne smemo se oslanjati na privatne sudske tumače, koji će da izvrše faktički prevod sa jezika na jezik da bi on mogao da podnese bilo koji zahtev, i na sve to čak da dobije i negativan odgovor. To je veoma važno.
Jasna je činjenica da su uslovi ovde poprilično rigorozni, a da nisu baš laki za ispunjavanje zbog toga što se primenjuju u drugim zemljama zbog čuvene bele šengen vize.
Dakle, obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana, gospodine ministre, stvarno je katastrofalno. Jezički može da se tumači vrlo prosto. Jednostavno, naš amandman ne dolazi sa te strane, kako bi se odredila klasifikacija koji će stranci više da borave, a koji ne, kojima je omogućeno, a kojima ne, ali ako vi primenite samo šest službenih svetskih jezika koje sam nabrojao, imaćemo lakšu okolnost za svakog stranca, da više stranaca dođe u našu zemlju, da budu manje gužve u policijskim upravama gde je prijem stranaca.
Da se šest papira isfotokopira i podeli svi stanicama, izdeli, to nije nikakav problem i nije nikakav trošak. Savremena administracija naplaćuje ovo tri dinara na zahtev MUP-a, a privatne agencije uzimaju od 1.500 do 2.500 dinara samo zato što će uraditi prevod.
Stranac koji je već došao ili koji hoće da produži boravak nije u obavezi da poznaje srpski jezik, ali ne postoji čak stranac koji jedan od ovih šest jezika barem ne zna. U svakoj školi se to uči, svih šest jezika - ruski, francuski, arapski, engleski, španski, kineski.
Možda imamo problem oko toga, ali imamo 15 dana vremenski rok da odgovorimo na zahtev. Za 15 dana možemo naći ne jednog prevodioca, nego svih šest ako treba. To je teret na nas u tom smislu, ali je olakšavajuća okolnost da što više stranaca bude prisutno u našoj zemlji.
Zbog toga sam u ime SRS podneo ovaj amandman. Nadam se da ovakvi odgovori Vlade, da će selekcija stranaca biti u tom smeru zato što imaju ovaj jezik, a nemaju onaj, biti negativno osuđena i od samog ministarstva. Hvala.

Hvala. Reč ima gospodin Nenad Popović, pa gospodin Milorad Buha.

Predsedništvo, dame i gospodo, gospodine ministre, po članu 226. još uvek nisam dobio informaciju, a imam desetine i desetine telefonskih poziva oko ovog poskupljenja cene gasa.
Mi smo kao DSS rešili da izađemo sa predlogom svim političkim partijama u Skupštini da svi zajedno konsenzusom tražimo od Vlade Republike Srbije informaciju - zašto je moralo da dođe do ovog poskupljenja i takođe konsenzusom da tražimo svi zajedno da se cena gasa smanji.
Mislimo da bi ova ideja, zajednički u Skupštini svih političkih partija, bila jako dobra, da bi od nje imali korist svi građani. Na taj način bi se smanjila i ova tenzija koja danas postoji, jer zaista najugroženiji će biti baš najsiromašniji slojevi.
Zbog toga još jednom tražim informaciju, ali isto tako dajemo i inicijativu svim političkim partijama u Skupštini - da zajednički tražimo od Vlade da se hitno smanji ova nelogična cena gasa. Zahvaljujem.

Konstatujem da nije izvršena povreda Poslovnika.
Dajem reč gospodinu Miloradu Buhi po amandmanu. Ima još četiri minuta i 15 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, vratiću se na prethodnu priču koja se odnosi na stanarska prava koja su Srbi izgubili u Republici Hrvatskoj. Radi se o skoro 50.000 stambenih jedinica koje su pripadale srpskoj populaciji u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj, na koje danas Srbi nemaju pravo. Niti jedan stan u društvenom vlasništvu, sa stanarskim pravom Srba, nije vraćen Srbima.
S druge strane, paralelno imamo uporedno pravo u Bosni i Hercegovini. Svi stanovi i stanarska prava su Srbima vraćeni. Slično je u Sloveniji, slično je u Makedoniji itd, jedino u Hrvatskoj. Sada ću vam pročitati odredbe međunarodnog akta koji je potpisan 2001. godine, to je Sporazum o sukcesiji, koji je prihvatila i Hrvatska, a ratifikovala ga je poslednja 2004. godine. Zna se i zašto - samo da bi razvukla postupak povratka prava koja su imali Srbi.
Naime, u Odeljku G Sporazuma o sukcesiji, koji se odnosi na privatnu imovinu i stečena prava, u članu 6. se kaže - domaće zakonodavstvo, svaki od država sukcesora, koje se odnosi na stanarsko pravo će se primenjivati jednako na lica koja su bila državljani SFRJ i koja su imala takva prava, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja, jezik, religija, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, koja su u vezi sa nacionalnim manjinama, imovinom, rođenjem ili drugim statusom.
Mislim da nema boljeg međunarodnopravnog rešenja od ovog ovde. Znači, stanarska prava po odredbama ovog sporazuma moraju biti vraćena. Zašto nisu vraćena? Nisu vraćena zbog toga što su Srbi diskriminisani u Hrvatskoj. Pre toga su ubijani, proterani i na kraju, oni koji su imali pravo na povrat, nisu ga ostvarili.
Evo šta kaže odredba koja također upućuje Hrvatsku na povrat stanarskih prava, a i svih drugih imovinskih i socijalnih prava. To je Sporazum o normalizaciji odnosa između SRJ i Republike Hrvatske. Citirao sam taj član, ali ću ukazati na druga prava koja Srbi ne ostvaruju po odredbama Sporazuma o sukcesiji i Sporazuma o normalizaciji odnosa.
U članu 7. stav 1. se kaže - strane ugovornice će obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu.
Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, podrazumeva se da svi imaju prava, odnosno pravičnu naknadu.
Vidite i ovo - čak i pravična naknada. Nijedan Srbin u Hrvatskoj nije dobio pravičnu naknadu. Čak nemaju na to ni pravo, čak ljudi i ne znaju, nažalost to ne znaju ni državni organi Republike Srbije i ništa ne čine da se vrati ovih 50.000. Pretočeno to u neki realan novac, radi se o četiri-pet milijardi, možda čak i više po sadašnjim aktuelnim cenama. Nije mala svota.
Zašto ih hrvatski organi ne vraćaju? Ne vraćaju ih zbog toga što su već 96. godine, posle proterivanja i egzodusa, i genocida nad srpskim narodom, prodali hrvatskim državljanima - ustupili izbeglicama iz Bosne i Hercegovine, i sada ih trenutno nemaju u posedu - nemaju četiri-pet milijardi da nadoknade Srbima (Predsedavajući: Vreme.) Hvala. To je diskriminacija na delu.

Hvala vama. Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik mr Srboljub Živanović.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospodin Srboljub Živanović.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam na član 28. stav 2. amandman da se reči "ministra nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministra nadležnog za zdravlje" zamene rečima "ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministarstva nadležnog za zdravlje".
Obrazloženje - u pravnom sistemu Republike Srbije samo državni organi imaju pravo da donose propisa kojima se uređuje ostvarivanje određenih prava, izgled i sadržina javnih isprava, dok to pravo ne pripada rukovodiocima tih organa.
Mislim da je trebalo da ovaj amandman bude prihvaćen zbog toga što se u obrazloženju kaže da to pripada institucijama, kao što je ministarstvo pravde i ministarstvo zdravlja, a ne da pripada ministru unutrašnjih poslova i ministru zdravlja.
Dame i gospodo, ovaj amandman i ovaj član su vrlo ozbiljni zbog toga što prilikom ulaska stranca na teritoriju Srbije on na neki način ne samo što će da ima zdravstveno osiguranje, već na neki način on biva i praćen.
Praćen zbog toga što ću vam reći jedan primer koji se desio pre desetak godina lično u mojoj porodici, gde je bila oružana pljačka i gde je došlo tako reći do smrtnih posledica, ali bilo je i ranjavanja onih koji su takve zločine izveli.
Oni nisu mogli daleko otići, ali nisu smeli normalno ni da se prijave u zdravstveni centar, jer bi vrlo brzo bili otkriveni, ali su zato imali mogućnost da se prijave privatnoj zdravstvenoj ustanovi koja još tada nije funkcionisala, ali bilo je i onih institucija koje su privatne, lekarske klinike koje su bile na teritoriji šabačke opštine, gde su im pružili određenu lekarsku pomoć, odnosno sanirali te njihove posledice.
Moram vam iskreno reći da do današnjih dana, iako je postojala nekakva određena pretpostavka, nije došlo do otkrivanja tih lica, koja su na neki način bila praćena od ulaska sa graničnog prelaza do dolaska na teritoriju šabačke opštine.
Vidite i sami da je ovo i ovaj član, a i ovaj moj amandman, vrlo ozbiljan zato što se njime rešava jedna značajna stavka, koja u datom momentu oslobađa i ministra unutrašnjih poslova i ministra zdravlja, gde to prelazi u nadležnost ministarstva. U tom slučaju može da se kaže, pa ako je neko dobar sa jednim ili sa drugim ministrom, ipak može da ostvari ta svoja određena prava.
Ono što takođe mogu da kažem jeste da jedan veliki broj izbeglih lica na teritoriji Srbije danas ne može da ostvari ova prava, odnosno da ima svoje zdravstveno osiguranje.
Bio sam lično prisutan kada su izbegla lica morala da se vrate, da im se ne pruža adekvatna lekarska pomoć zato što nemaju zdravstveno osiguranje, što smatram da je baš Srbija i Vlada, i Ministarstvo zdravlja, i MUP dužno na neki način da obezbedi ovi izbeglim, odnosno raseljenim licima, koji svoj život na teritoriji Srbije, još ako su u tim izbeglim centrima, vrlo teško provode ove dane, bez određene materijalne pomoći ovog društva.
Takođe, moramo napomenuti da jedan veliki broj ovih ljudi koji su izbegli traže državljanstva. Vrlo je teško takođe da dobiju državljanstvo, jer postoje velike peripetije da bi ih oni ostvarili, odnosno da bi postali državljani svoje matice Srbije.
Mislim da za zdravstveno osiguranje lica koje ulazi na teritoriju Srbije treba da brine ambasada, odnosno da svi troškovi koji su vezani za osiguranje državljanina koji dolazi na teritoriju Srbije, treba da bude praćeno i preko ambasade, što se u mnogim slučajevima ne ostvaruje zbog toga što verovatno veliki broj ima onih koji nelegalno borave na teritoriji Republike Srbije.
U subotu sam pričao baš vezano za nevladine organizacije. Veliki broj tih nevladinih organizacija, da li namerno ili nenamerno, se ne prijavljuje ili jedan broj tih građana se prijavi u ambasade radi obavljanja određenih poslova, ali jedan deo njih se uopšte ne prijavljuje. Ne prijavljuje se zato što bi u tom momentu verovatno njihov boravak bio praćen.
To je jedan veliki problem, moram vam reći, još od perioda osamdesetih godina, kada je Kosovo i Metohija još u to vreme bilo jedno veliko leglo obaveštajnih službi, koje su još od tog perioda radile za mnoge obaveštajne službe Evrope i Amerike. I tada, u tom vremenu, kada su granice Jugoslavije i granice Srbije dobro bile čuvane dolazilo je do ilegalnog boravka ili do legalnog boravka, ali kažem legalnog na takav način što se svi nisu prijavljivali nego je određen broj samo prijavljivan, a onaj ostatak je boravio nelegalno na teritoriji Srbije.
Moram vam iskreno reći, razgovarajući sa ljudima još iz tog vremena koji su bili u obezbeđenju, govorili su i tada da je granica Republike Srbije jedna od najlakše ili najmanje obezbeđena, gde je na njenu teritoriju moglo lako da se dođe, da se prođe ili da se uđe na raznim graničnim prelazima, kao što su bili granični prelazi povezani sa Albanijom.
Dobro znate da je postojao sporazum u školstvu, da su iz Albanije dolazili na teritoriju KiM, dolazili su profesori da bi držali predavanja. Dešavalo se da su baš ti ljudi, koji su dolazili u svojstvu naučnih radnika, u stvari bili povezana grupa mnogih obaveštajnih službi, gde se preko njih obezbeđivao i prolaz, a i saznanje šta se u političkom, ekonomskom i kulturnom životu Srbije tada odvijalo.
Da ne govorimo sada između graničnih prelaza, između privremeno zauzetog KiM, jer se nadamo da će jednog dana i ta srpska teritorija biti slobodna i da ovaj celokupni svetski atak, gde mnogi žele ili gde je mnogima cilj da KiM postane nezavisna država, da do toga neće doći, ali da je to područje koje je danas najmanje obezbeđeno što se tiče sigurnosti, prolaska svih mogućih roba, a mislim da, ne daj bože, da se desi, baš i terorizma.
U ovom slučaju sada, još tada se na neki način Evropa njima umiljava i kada i ona je na njihovoj strani, verovatno još ne znaju njihovo razorno dejstvo tih albanskih organizacija, koja može da ugrozi njihove države putem terorizma. Otvorena su vrata i prozori ove kuće što se zove Srbija. Smatram da uništenjem vojske, koje je počelo još 2000. godine, kada je Boris Tadić postao ministar vojne odbrane, tada je počelo sistematsko uništavanje i vojne opreme, a normalno i značaja vojnog osiguranja srpske granice i srpske teritorije. Sada se pokušava policijom da se na neki način obezbede granice, odnosno zato što je, verovatno, u viziji DS postojala teorija da će Srbija ući EU i da će postati i članica i postati deo porodice EU.
Ide se na to Srbiji ne treba vojska, odnosno potrebni su veliki vojni izdaci da bi se mogla normalno kupiti savremena vojna oprema i da bi se na tom polju mogla sačuvati i vojno obezbeđenje i vojna industrija, po kojoj smo bili poznati.
Dobro se sećam, dame i gospodo, 80-tih godina, vojna industrija u Kragujevcu je bila jedna od, da ne kažem najjača, ali jedna od najjačih u Evropi.
Kada sam završio fakultet trebalo je da se priključim toj instituciji, ali nisam i zbog toga sam bio u mogućnosti da vidim koji su njeni proizvodni programi. Ali se pitam šta je danas sa tom vojnom industrijom i gde se danas nalazi Srbija.
To je ono najbolnije i najteže što pada svakom građaninu Srbije, nije teško da se od njega odvajaju određeni doprinosi, ako ti doprinosi su značajni da se obezbedi sigurnost zemlje, koja je danas takoreći ugrožena, jer mislim da nekada kada smo se podsmevali i govorili šta od vojne opreme ima Albanija, pitam se šta danas ima Srbija.
Da ne govorimo o raznim aferama koje su, bar što se tiče vojne industrije, vojnih objekata, naročito posle bombardovanja, gde su se nalazili smešteni vojna oprema i vojska, toga uopšte više nema. Zato i pitam, zato i kažem u svom izlaganju da dolazak nelegalnih stranaca na teritoriju Srbije je danas vrlo moguć, dok što se tiče onih koji se redovno prijavljuju, oni su pod kontrolom državnih organa. Hvala vam.

Hvala vama.
Da li se još neko javlja za reč? Ima još minut i 15 sekundi za SRS? (Niko.) Hvala.
Na član 28. amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Miroslav Petković i Arsen Đurić.
Vlada je prihvatila amandman, Zakonodavni odbor smata da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na naslov iznad člana 30. amandman je podneo narodni poslanik Mladen Grujić.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 31. amandman je podneo poslanik Milorad Buha.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam podneo amandman na član 31. Predloga zakona o strancima, i to stav 2, gde sam predložio da se reči "ministra nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnosti ministra nadležnog za prosvetu i ministra nadležnog za nauku" zamene rečima "ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za nauku".
Obrazloženje je u skladu sa stavom SRS da nadležnost u ovom slučaju pripada ministarstvu, a ne ministru. Vi ste u odgovoru Vlade rekli - Vlada ne prihvata ovaj amandman iz istog razloga iz kojeg se ne prihvata amandman na član 15. stav 2. Predloga zakona, ali neću sada trošiti vreme na ovo. Imamo bitnije stvari, a vi ćete u svakom slučaju kada prihvatite i shvatite jednoga dana da morate poštivati Ustav, menjati sve zakonske propise i prihvatiti faktički stav i tumačenje SRS.
Da se vratimo na stanarska prava Srba u Hrvatskoj. O njima moramo govoriti zato što je oštećeno preko 50.00 nosilaca stanarskih prava. Radi se o velikom novčanom iznosu, rekao sam oko 4-5 milijarde evra i pre svega stečenim pravima koja Srbima pripadaju, a samo zločinačkom politikom Hrvatske države se ta prava ne vraćaju.
Evo šta kaže o svemu tome Visoki komesarijat UN. Govori o Sarajevskoj deklaraciji - Sarajevska deklaracija je jedan sporazum između tri države, BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore u to vreme, kojim su definisani uslovi i način povratka stanarskih prava.
Citiram šta kaže Visoki komesarijat za izbeglice UN: ''U cilju zatvaranja poglavlja izbeglištva u regionu, Evropska komisija, OEBS i Visoki komesarijat UN u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, inicirali su Sarajevski proces, koji je rezultirao potpisivanjem Sarajevske deklaracije od strane predstavnika ovih država, u januaru 2005. godine.
Države su se time obavezale da izrade svoje planove akcije, međutim, neke od identifikovanih prepreka nisu uklonjene jer potpisnice nisu uspele da usaglase svoje planove akcije i reše preostale probleme, pre svega problem oduzetih stanarskih prava u Hrvatskoj.''
Visoki komesar UN za izbeglice identifikovao je Srbiju kao važnu zemlju u svetu u kojoj postoji dugotrajna izbeglička kriza. Pod njegovim pokroviteljstvom početkom 2008. godine održaće se sastanak na visokom nivou između Hrvatske i Srbije, koji bi trebalo da pruži novi podstrek procesu pronalaženja trajnih rešenja za izbeglice i da mobiliše pomoć međunarodne donatorske zajednice u tom smislu.
Evo vam zgodne prilike, pre svega aktuelnoj vlasti, da u decembru ove godine jasno stavite do znanja i međunarodnoj zajednici i Hrvatskoj koje su im obaveze bile po međunarodnom pravu, potpisanim međunarodnim sporazumima, bilateralnim sporazumima i prema svemu onome što proizilazi iz odredaba međunarodnog prava.
Stanarsko pravo je stečeno, neotuđivo pravo. Ono se mora vratiti. Šta su učinili Hrvati? Hrvati su 95-96. godine, za deo populacije koja je izbegla iz Republike Srpske Krajine, doneli zakon o posebnoj državnoj zaštiti i faktički tim zakonom još jednom potvrdili oduzimanje stanarskih prava.
To su u toku 92. godine posebnim državnim uredbama, uredbama Sabora, to stanarsko pravo pretvorili u državno pravo i delili su stanove, pre svega stanove Srba, svojim građanima, koji su ih otkupljivali po benificiranim cenama ili su ih ustupali na raspolaganje građanima iz BiH koji su izbegli u Hrvatsku.
Srbima je time, zakonodavnom regulativom, s druge strane sudskim postupcima, administrativnim merama oduzeto to pravo i nikada nije vraćeno. Nijedan stan u društvenom vlasništvu, na koji su Srbi imali stanarska prava, nije vraćen. Jedino Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
Zato upozoravam Vladu, evo vam zgodne prilike, imate Sporazum o normalizaciji odnosa, koji kaže da će se vratiti sva imovina, imate Sporazum o sukcesiji, imate Sarajevsku deklaraciju, koja je čak i definisala povrat u roku od dve godine svih stanarskih prava.
Krajišnici od vas očekuju da ćete im vratiti stanarska prava. Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je obavestila o ovome, daleko šire nego što govorim danas, sve državne organe, od predsednika Republike, pa do Komesara za izbeglice, tražila intervenciju. Obišla je sve međunarodne misije u Srbiji i ukazala na problem povratka stanarskih prava.
Bilo bi primereno, bogougodno, da izađete u susret izbegličkoj populaciji, vratite stanarska prava, da Srbi koji su to pravo imali mogu uživati u tom pravu.
Šta će Srbi učiniti? Deo će se vratiti, deo će unovčiti, ta sredstva će prebaciti ovde. Interes je Srbije da se sredstva koja Srbi dobiju od povratka stanarskih prava uliju u finansijski sistem Republike Srbije. Nisu mala sredstva.
Ovde govorimo o nekoliko miliona donacija, o nekoliko miliona kreditnih linija, ovde se radi o milijardama. Omogućite to na opšte dobro srpske države i srpske nacije. Imaćemo svi zajedno koristi od toga, a to pravo nam pripada i po međunarodnom pravu, i po nacionalnom pravu, i po međunarodnim sporazumima i po božanskom pravu.
Druga stvar o kojoj želim da pričam, to su oduzeta prava na penzije Srbima u Republici Hrvatskoj. To je vrlo bitno. Takođe se radi o nekoliko milijardi evra. Oko 60 hiljada penzionera je napustilo Hrvatsku, proterano, izbeglo. Nisu dobijali penzije u periodu od 91. do 1995. godine, jedna kategorija, druga kategorija od 1991. do 1997. godine.
Po računici Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, radi se o svoti između 1,5 do 2 milijarde evra koje Srbi po tom osnovu nisu dobili. Tome moramo dodati još puno kategorija. Spomenuću samo nekoliko, jer neću imati vremena.
Radi se o kategoriji stanovništva koje je, prema odredbama Zakona o socijalnom osiguranju između Republike Srbije i Republike Hrvatske, ušlo u upravni postupak dobijanja penzija, da li stečenih ovde u Srbiji, započet i završen ovde, ili započet mešovito u Hrvatskoj, a nastavljen ovde.
Radi se o broju od 40-ak hiljada podnosilaca zahteva. Svega 15-ak hiljada je rešeno, a 24-25 hiljada nije rešeno. Ljudi koji su ostvarili pravo na penziju, ne mogu ga dobiti zato što hrvatski državni organi ne preduzimaju ništa da završe započete postupke i ljudima koji su stekli pravo na penziju omoguće da oni i uživaju u toj penziji, što je primereno pravnim normama.
Postavio sam 14.09.2007. godine u ovom parlamentu pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike. Kaže: "U upravnom postupku u Fondu PIO nalazi se 20.000 predmeta koji se odnose na ostvarivanje prava iz Zakona o PIO Srba Krajišnika iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji su proterani, a ostvarili su određeno pravo iz PIO, ali zbog nedostatka podataka iz PIO Republike Hrvatske, ovaj fond ne može završiti postupak. Time se krše brojni zakonski propisi, posebno Zakon o PIO Republike Srbije, Zakon o opštem upravnom postupku i brojni drugi zakonski propisi.
Ovi postupci traju više godina sa neizvesnim ishodom. Srbiji koji su proterani iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske ostvarili su pravo na penziju, žive u Srbiji, ne mogu otići u Hrvatsku, međutim, ne završavaju im se postupci, čime trpe materijalnu štetu, pa me interesuje šta ćete preduzeti da se ovaj problem reši?"
Evo odgovora Ministarstva rada i socijalne politike: "Sporazum između SRJ i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju potpisan je 15. septembra 1997. godine, stupio je na snagu 1. maja 2003. godine.
Ovim sporazumom regulisana je celokupna oblast socijalnog osiguranja, PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U oblasti PIO između ostalog je garantovana i zaštita stečenih prava iz PIO na taj način što je predviđeno da se prava stečena po odredbama jedinstvenog pravnog sistema SFRJ do 8. oktobra 1991. godine neće ponovo utvrđivati, već će se nosilac osiguranja one države ugovornice kod koje se ta prava ostvare nastaviti njihovu isplatu."
To je ono što sam govorio o onoj grupaciji koja je napustila Hrvatsku, faktički je proterana iz Hrvatske u periodu od 1991. do 1995. godine. Dalje kaže: "Prava iz PIO koja su ostvarena od 8. oktobra 1991. godine do 1. maja 2003. godine, u skladu sa pravnim propisima jedne države ugovornice, uz uračunavanje penzijskog staža, navršenog prema propisima druge države ugovornice, ponovo se utvrđuje po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbama Sporazuma.
Fond za PIO kod koga je prvobitno ostvareno pravo na penziju i po osnovu staža završenog na teritoriji druge države ugovornice, pokriće kod fonda druge države ugovornice postupak za preračunavanje penzije. Fond druge države ugovornice odrediće svoj deo penzije srazmeran penzijskom stažu koji je kod njega završen, tzv. srazmeran deo, što nakon toga čini i fond koji je pokrenuo postupak. Ovako preračunati iznos penzije isplaćuje se direktno korisniku od prvog dana narednog meseca po isteku meseca u kome je pokrenut postupak za ponovno određivanje penzije."
Da vidimo šta sad kaže Ministarstvo rada i socijalne politike: "U skladu sa navedenim, Republički fond za PIO zaposlenih pokrenuo je oko 15.000 postupaka za preračun penzije, dok je hrvatski nosilac PIO pokrenuo oko 9.000 postupaka. I pored brojnih problema u postupku za preračun penzija, u velikom broju slučajeva nedostaju podaci o penzijskom stažu, zaradama, osnovicama osiguranja, prebivalištu, kao i drugi podaci sa ratom zahvaćenih područja. Napominjemo da nosioci obaveznog PIO i stručne službe ovog fonda u dnevnim telefonskim kontaktima rešavaju navedene probleme koji se javljaju u primeni Sporazuma."
Ponovio sam pitanje u toku ove godine. Dobio sam odgovor od Ministarstva, on je poduži, ali broj od 24.000 koji je naveden ovde ostao je na 24.000, za godinu dana. Nije to samo za godinu dana, nego je to za nekoliko godina; 24.000 penzija po hrvatskom zakonodavstvu, prosečna mesečna naknada je oko 400 evra, to pomnožite sa 24.000, pa puta 12, dobićete preko 100 miliona evra.
To pomnožite sa brojem godina, koliko su korisnici moguće penzije, da su je dobili, oni bi bili korisnici, uskraćeni. To pomnožite sa sedam, osam, deset godina, kako ko.
Sada uzmite, s obzirom da smo smrtni ljudi, da nam je životni vek ograničen, onaj gore određuje koliki je, koliko će se tu sredstava izgubiti, odnosno ostaće hrvatskoj državi. Hrvati to rade jako pametno.
Nesreća je u srpskoj državi, nesreća je u državnim organima Republike Srbije, koji sve to tolerišu. Zamislite da su Hrvati u takvoj poziciji kao što su Srbi, ma bacili bi atomsku bombu na nas. To je moja odgovorna tvrdnja. Najbolji primer nek nam posluži; prošlo je 15 minuta, nastaviću kasnije.