Reč ima narodni poslanik Balint Pastor. Posle njega reč ima Branko Ružić.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije imamo set pravosudnih zakona, ukupno sedam zakona iz sfere pravosuđa. Kada su, poslednjih nedelja, u ime Vlade obrazlagali potrebu donošenja ovih novih zakona, onda je uvek rečeno da je potrebno doneti ove nove pravosudne zakone iz tri razloga. Prvi, što je neophodno reformisati pravosudni sistem u Srbiji. Drugi, što je usvajanje ovog seta pravosudnih zakona neophodan preduslov za to da budemo kandidati za ulazak u Evropsku uniju. Treći, da je ova reforma pravosuđa najveća od 1946. godine.
To je sve tačno. SVM se slaže da sistem pravosuđa treba racionalizovati i reformisati. Slažemo se i sa činjenicom da je ovo preduslov za to da bismo postali kandidati za ulazak u Evropsku uniju, što je cilj broj jedan i za SVM. Što se tiče toga da ovakve reforme nije bilo od 1946. godine u Srbiji, to je činjenica. O činjenicama, o notornim činjenicama se ne raspravlja.
Međutim, za SVM su prihvatljivi šest, od sedam ukupno, zakona predloženih iz sfere pravosuđa. Jedan zakon za nas nije prihvatljiv, to je Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imamo dve grupe razloga iz kojih ne možemo u izvornom obliku podržati Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Postoji formalni i suštinski razlog. Što se tiče formalnog razloga vi svi vrlo dobro znate da je bilo više verzija Nacrta zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava poslednjih nedelja, poslednjih meseci. Međutim, ova poslednja verzija Nacrta zakona je stavljena na sajt Ministarstva pravde 28. oktobra i već 30. oktobra je taj nacrt zakona bio usvojen na Vladi. Samo dva dana je politička i stručna javnost imala prilike da svoje ocene da o najnovijoj verziji Nacrta zakona, a ta najnovija verzija nacrta zakona se umnogome razlikuje od prethodnih verzija Nacrta zakona.
Ukoliko koalicioni partneri, sa kojima zajedno činimo ovu Vladu, misle na Savez vojvođanskih Mađara kao na koalicione partnere, onda je nedopustivo da uopšte nije bilo nikakvih konsultacija u vezi predloženih zakona. Pogotovo kada znamo da ovakve reforme nije bilo od 1946. godine i pogotovo kada znamo da je tema pravosuđa jedna ogromna tema u svakoj državi, o kojoj se moraju voditi razgovori i među koalicionim partnerima i sa predstavnicima stručne javnosti. Do toga nije došlo.
I još jednom da ponovim da je to nedopustivo, da se jedan ovakav zakon donosi na ovakav način, bez konsultovanja koalicionih partnera.
Savez vojvođanskih Mađara nikada nije bila stranka koja se previše bavi formom, koja se lako uvredi i zbog toga ovaj formalni razlog još ne bi bio dovoljan da mi glasamo protiv ovog Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Postoji suštinski razlog koji je mnogo bitniji, zbog kojeg mi u ovakvoj formi ne možemo da podržimo ovaj predlog zakon. Mi smo to rekli i predstavnicima Ministarstva, odmah kada je taj predlog zakona stigao u proceduru Narodne skupštine. O tim suštinskim razlozima je govorio i gospodin Laslo Varga, član skupštinskog Odbora za pravosuđe i upravu.
Kada je Vlada počela da izrađuje predloge ovih zakona, pogotovo Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, onda je rečeno da je racionalizacije neophodna. Mi se slažemo sa time da je racionalizacije neophodna, ali racionalizacija, pre svega, pored toga što treba da bude ekonomična treba da bude i racionalna. Ne možemo da podržimo racionalizaciju koja nije racionalna, a prema nama ovaj način racionalizacije uopšte nije utemeljen i nije racionalan.
Nije racionalan zbog toga što je bilo rečeno da se vodi računa o istorijskim činjenicama, o geografskim činjenicama, da se vodi računa o upotrebi službenih jezika u sudskim postupcima, da se vodi računa o tome da pravda svakom građaninu Republike Srbije bude dostupna. Bilo je rečeno da se vodi računa o tome da svi građani mogu na adekvatan način ''konzumirati'' usluge pravosudnih organa, a prema predloženom Nacrtu, sada već Predlogu zakona, nažalost, to nije tačno i to se ne bi desilo.
Zbog toga smo mi u ime Saveza vojvođanskih Mađara podneli tri amandmana. U stvari, podneli smo više amandmana, ali te amandmane možemo grupisati u tri celine. Podneli smo više amandmana zbog toga što smo smatrali racionalnim da ono što predlažemo za osnovne sudove bude predloženo i za prekršajne sudove, i da to bude predloženo i za javna tužilaštva.
Zbog toga smo podneli više amandmana, ali se sve svodi na sledeće – predložili smo da se očuva, kao samostalan sud, osnovni sud u Bačkoj Topoli, koji bi bio nadležan za teritoriju opština Bačka Topola i Mali Iđoš. Drugi amandman se odnosi na to da se očuva, kao samostalan sud, osnovni sud u Senti, koji bi bio nadležan za teritoriju opština Novi Kneževac, Kanjiža, Ada, Čoka. Predložili smo treći amandman kojim predlažemo očuvanje suda u Bečeju, koji bi bio nadležan za teritoriju opština Žabalj, Srbobran, Temerin i Novi Bečej.
Mi smatramo da ovim predlozima ne remetimo ceo sistem tzv. racionalizacije mreže sudova, a, sa druge strane, usvajanje ovih amandmana bi značilo ostvarivanje onih načela o kojima su predstavnici Vlade prethodnih nedelja govorili, a to je, dostupnost pravdi i to je mogućnost konzumiranja usluga pravosudnih organa na adekvatnom nivou.
Ako pogledate ove kriterijume o kojima su predstavnici Vlade govorili onda možete zaključiti da i u slučaju osnovnog suda u Bečeju i u slučaju osnovnog suda u Bačkoj Topoli, a i u slučaju osnovnog suda u Senti, postoji geografska opravdanost postojanja ovih sudova kao samostalnih sudova, kao i istorijska opravdanost, pošto ovi sudovi postoje 150, 200 godina.
Dakle, imaju tradiciju, a s treće strane, očuvanje ovih sudova je neophodno zbog omogućavanja službene upotrebe jezika nacionalnih manjina u sudskim postupcima.
Znam da su predstavnici Vlade i Ministarstva pravde u izuzetno teškoj situaciji. Oni su u izuzetno teškoj situaciji zbog toga što će ukoliko usvoje ove naše amandmane krenuti lavina, pa će svi zahtevati, sa ove strane i sa ove druge strane, da se usvoje njihovi amandmani i da se osnuju još neki sudovi, odnosno da se očuvaju neki sudovi.
Želeo bih da napomenem sledeće – mi nismo predložili opstanak sudova u onim mestima ili sa teritorija iz kojih mi dolazimo. Mi smo ovaj predlog dali zbog toga što smatramo da je racionalan, da ne remeti ceo sistem i da je neophodan da bi pravda bila dostupna svima. Smatramo da je neophodno da i dalje jezici nacionalnih manjina budu korišćeni u sudskim postupcima. Vi vrlo dobro znate da nije isto koristiti jezik neke nacionalne manjine u sudskom postupku i nije isto koristiti jezik nacionalne manjine preko sudskog tumača. To su dve različite stvari i zbog toga smatramo da je neophodno očuvanje ovih sudova.
Meni nije jasno kako je moguće da narodni poslanici sa one strane smatraju da je normalno da u sredini AP Vojvodine, ne postoji ni jedan jedini samostalan sud. Ne mogu da shvatim kako je moguće da narodni poslanici iz vladajuće koalicije smatraju da je normalno da sud na teritoriji Vojvodine postoji jedino u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Novom Sadu, Vršcu i u Pančevu.
Ako pogledate, Sombor je opština koja se graniči sa Hrvatskom. Subotica je opština koja se graniči sa Mađarskom. Vršac i Pančevo su u južnoj Bačkoj, blizu granice sa Rumunijom. Isti je slučaj u srednjem Banatu i sa Kikindom i sa Zrenjaninom. I, imamo još i sud u Novom Sadu, što je sasvim normalno, pa nećemo valjda ukinuti i sud u Novom Sadu.
Ako pogledate na geografskoj karti, vidite da u sredini Vojvodine nema nijednog samostalnog suda i to je nedopustivo. Nedopustivo je da od 34 suda, koliko bi opstalo na teritoriji Republike Srbije, postoji svega osam samostalnih sudova na teritoriji AP Vojvodine. Tu se nije vodilo računa o srazmeri, o tome koliko građana ima Vojvodina i nije se vodilo računa o tome da je Srbija, pogotovo Vojvodina, multietnička regija, Pokrajina unutar Republike Srbije i da se ta multietničnost mora uzeti u obzir. O tome ne treba govoriti samo kao o bogatstvu Srbije, što je činjenica, nego treba nešto i uraditi zarad toga, da bi ta multietničnost bila očuvana i za sledeće vekove.
Iz tih razloga predloženi zakon možemo podržati jedino u slučaju ako se usvoje ovi amandmani u vezi suda u Bečeju, suda u Senti i suda u Bačkoj Topoli. Još jednom bih želeo da podvučem da su, prema nama, ovi amandmani utemeljeni, da ovim amandmanima ne izlazimo iz onih okvira koji su definisani Predlogom originalnog zakona. O tome sam govorio i na konferenciji za štampu u petak, želim i ovde da kažem da mi u izvornom obliku ovaj zakon ne možemo podržati.
Vladajuća koalicija, stranke vladajuće koalicije, naši partneri i Vlada ne treba to da dožive kao pretnju SVM, nego treba da doživite, dame i gospodo sa ove strane, ova naša nastojanja, kao nastojanja u interesu onih građana čije interese mi zastupamo.
Ne bismo želeli da se vratimo u naše sredine i da kažemo, dame i gospodo, nismo se borili za sud u Senti, dame i gospodo i građani, nismo se borili za sud u Bečeju ili u Bačkoj Topoli. Mi to ne želimo. Isto tako smo se borili, pošto ovim amandmanima je predviđen opstanak suda u Adi, kao sudske jedinice suda u Senti, opstanak suda u Kanjiži, kao sudske jedinice suda, isto tako, u Senti i još nekoliko sudskih jedinica, recimo, u Novom Kneževcu, Novom Bečeju, Srbobranu i Temerinu.
Ako pogledate, u svim tim mestima ne čine Mađari većinu, ni apsolutnu, ni relativnu. Ne borimo se isključivo za interese naših sunarodnika, nego se borimo za interese svih građana ovih opština. Interes svih tih građana sigurno nije to da se ukine sud i nije to da se degradira sud koji postoji 200 godina na sudsku jedinicu nekog suda.
Iz tog razloga ne možemo podržati ovaj zakon u predloženoj formi. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva su u toku i nadam se da ćemo zajednički iznaći rešenje da se usvoje ovi naši amandmani i da se omogući SVM da čiste savesti i mirne duše može glasati za predloženi zakon.
Što se tiče ostalih predloga iz seta pravosudnih zakona, oni za SVM apsolutno nisu sporni i za ostale predloge zakona ćemo sigurno glasati. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, uvažena gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću na najbolji način ovo vreme da se osvrnem na čitav set ovih pravosudnih zakona, ukoliko mi to dozvolite. S obzirom na to da i u stručnoj i uopšte u javnosti Srbije postoji dosta kontraverzi koje treba da dobiju svoje objašnjenje, siguran sam da će u ovoj raspravi, koja će verovatno trajati, ta objašnjenja uslediti, pre svega, od resornog ministra, ali i od svih onih koji žele da se ovi pravosudni zakoni donesu i da se uvrste u tu reformu koju kao država moramo da sprovedemo.
Zakonopisci su imali težak zadatak da izrade zakone kojima se reguliše organizacija pravosuđa i tako osiguraju stvarnu nezavisnost i samostalnost sudova i stvarnu samostalnost javnog tužilaštva, kao i ličnu nezavisnost sudija i ličnu samostalnost javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Sam zadatak i težina tog zadatka je proizašla iz sadržine Ustava iz 2006. godine koji je, umesto opštih načela, detaljno normirao unutrašnje i spoljašnje uređenje sudova, javnog tužilaštva, način predlaganja i izbora predsednika sudova i javnih tužilaca, način izbora sudije i zamenika javnih tužilaca, kao i ovlašćenja pojedinih organa u odnosu na javno tužilaštvo i sve to na jedan relativno nesolidan način.
Drugim rečima, Ustav je predvideo nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva, ali je modelom izbora predsednika sudova, izbora članova Visokog saveta sudstva, kao i modelom predlaganja izbora javnih tužilaca i članova Državnog veća tužilaca, donekle, otežao praktičnu ostvarivost nezavisnosti sudstva i Visokog saveta sudstva i samostalnost javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i Državnog veća tužilaca.
U vezi sa tim trebalo bi kazati da predloženi zakoni u dobroj meri popravljaju Ustav, što je, pre svega, posledica spremnosti Ministarstva pravde Republike Srbije da prihvati jedan deo sugestija stručne javnosti, a iz čega proističe taj zaključak, da ovi zakoni popravljaju Ustav, iz prostog razloga što se ovim ustavnim dokumentom u ustavni sistem uvode dva nova organa – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. To su organi sa širokim ovlašćenjima u odnosu na sudstvo i tužilaštvo.
Visoki savet sudstva bira sudije na stalnu funkciju, utvrđuje razloge za njihovo razrešenje, a Narodnoj skupštini predlaže predsednike sudova i sudije koji se prvi put biraju na funkciju.
Državno veće tužilaca, s druge strane, ima ovlašćenje da bira zamenike tužilaca, koji se biraju na stalnu funkciju, i da predloži zamenike javnih tužilaca, koji se prvi put biraju na funkciju.
Povodom toga, članom 165. Ustava koji govori o položaju Državnog veća tužilaca, istina, na uopšten način, utvrđuje izvesno ovlašćenje Veća u odnosu na javne tužioce, kroz formulaciju da ovaj organ ima zadatak da osigura i obezbedi samostalnost javnih tužilaca.
Ustav, takođe, utvrđuje sastav ovih organa i to tako što većinu članova čine izborni članovi, to su sudije u Visokom sudskom savetu, odnosno javni tužioci i zamenici tužilaca u Državnom veću tužilaca. Problem je u tome što sudije, odnosno tužioce i zamenike koji ulaze u sastav ovog tela, po slovu Ustava, ne biraju same sudije, odnosno tužioci i zamenici, već ovaj dom, odnosno Narodna skupština, po ustavnom predlogu.
Na taj način se izigrava ideja sudskih, odnosno tužilačkih saveta, koja počiva na principu da većinu članova u tim savetima biraju sami predstavnici profesije. Suštinski gledano, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca su samo po nazivu sudski i tužilački organi, u skladu sa slovom Ustava, jer iako u tim organima u pretežnom broju sede sudije i tužioci, zbog njihovog načina izbora u osnovi se radi, praktično, maltene, o organima Narodne skupštine.
Predloženim zakonima, koliko je to moguće, otklanja se ova ustavna protivurečnost i predlozima zakona o Visokom savetu sudstva i o Državnom veću tužilaca određuje se da se za izborne članove ovih organa Narodnoj skupštini predlažu kandidati iz reda sudija i tužilaca koji su prethodno na izborima unutar sudstva i tužilaštva dobili najviše glasova. Tačnije, Narodna skupština će se izjašnjavati o kandidatima koji su dobili poverenje kolega da u njihovo ime vrše poslove u Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca.
Kao što je rečeno, time se otklanja protivurečnost u karakteru ovih organa i njihova pravna priroda saobražava sa njihovim zadatkom, tj. Visoki sudski savet i Državno veće tužilaca postaju, barem jednim delom, sudski organi, odnosno tužilačke samouprave.
Navešću i neka druga rešenja koja ukazuju na nameru zakonodavca da zakonima popravi Ustav.
Recimo, zakonima se detaljno normiraju disciplinski postupci, utvrđuje sistem disciplinskih kazni i predviđa formiranje posebnih disciplinskih organa. Uvodi se i sistem periodičnog ocenjivanja, kao institut koji ima zadatak da uspostavi pravila u pogledu napredovanja sudija i tužilaca.
Zakon o javnom tužilaštvu predviđa da Vlada predlaže javnog tužioca za izbor, na osnovu predpredloga Državnog veća tužilaca, dakle, u pretežno politički proces izbora tužilaca uvodi se Državno veće tužilaca kao stručni organ koji, na osnovu stručnih kriterijuma, utvrđuje prvu listu kandidata za javne tužioce.
Naravno, postoje i rešenja kojima nismo zadovoljni, na koja imamo određene primedbe. Na primer, način i predlaganje prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Smatramo da bi prilikom izbora prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca trebalo da članove ovih organa predlažu same sudije, tužioci i zamenici tužilaca. Prvi sastav ima vanredan zadatak da izvrši opšti izbor sudija i zamenika javnih tužilaca na trajnu dužnost i da predloži izbor predsednika sudova i javnih tužilaca, odnosno sudija i zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju na funkciju.
Vanredni zadaci zahtevaju vanredni legitimitet ovih organa, tako da je sasvim nelogično da izborne članove prvog sastava predlaže sadašnji sastav Visokog saveta pravosuđa.
Bilo bi bolje rešenje da se izborni članovi prvog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca biraju na način koji je zakonom o Visokom savetu sudstva i zakonom o Državnom veću tužilaca određen kao stalni model izbora.
Naravno, sa druge strane, razumemo i kontraargument o deficitu vremena da se ova procedura, koja je, inače, složena, sprovede u delo u nekom razumnom vremenskom roku.
Dobronamerne kritike na predloženu mrežu sudova i javnih tužilaštava odnose se, pre svega, na nedostatak transparentnosti postupka koji je prethodio odluci da se predloži ukidanje pojedinih sudova.
Zakonom je predloženo ukidanje nekih sudova i javnih tužilaštava, da stručna javnost prethodno nije bila dovoljno upoznata sa kriterijumima, pre svega, na osnovu kojih bi trebalo doneti odluku o smanjenju broja sudova i tužilaštava.
Kriterijumi za uspostavljanje nove mreže pravosudnih institucija mogu se naslutiti, ali u tom slučaju imamo problem da se može zaključiti da kriterijumi nisu bili primenjivani jednako prema svima, što se vidi, naravno, u Predlogu ovog zakona.
Verzija Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava predviđa smanjenje broja sudova i tužilaštava. Tom verzijom se menjaju nazivi sudova, tako da će sada imati drugačije nazive, odnosno osnovne, a umesto dosadašnjih okružnih imaćemo više sudove.
Nismo sigurni da li će ozbiljnije negativne posledice imati ideja da se stvore glomazni sudovi, kao, recimo, prvi osnovni sud u Beogradu, sa više stotina sudija ili ideja da se promene nazivi sudova, pa da se tako stvore novi sudovi. Kada kažemo negativne posledice, mislimo, pre svega, na to da će biti neophodno da se izvrši nova raspodela predmeta u nove sudove, dakle, fizički, praktično.
Sama raspodela može trajati mesecima, posebno zato što nova organizacija sudova podrazumeva i fizičko premeštanje pojedinih sudova, samim tim i sudskih spisa, gde se javlja objektivan rizik da se negde neki spisi i predmeti zagube.
U nekim slučajevima nova mreža sudova mogla bi da podrazumeva započinjanje postupaka iznova, recimo, u slučaju da nova mreža za posledicu ima promenu sastava sudskog veća. Povrh toga, samo ukrupnjavanje sudova, po sebi, nosi opasnost dezorganizacije i mogućeg urušavanja sudskog sistema u situaciji kada sudska uprava nije dovoljno razrađena i normirana.
Ukidanje sudova i uspostavljanje sudskih odeljenja ili sudskih organa može imati i druge vrste negativnih posledica. Naime, sud u malim gradovima ili opštinama nije samo organ sudske vlasti, već i jedan poseban lokalni društveni fenomen. To je institucija koja okuplja u tim malim sredinama najuglednije i najobrazovanije ljude. Može se pretpostaviti da bi se odlazak sudija, visokoobrazovanih, uglednih ljudi sa stabilnim mesečnim primanjima, na drugi način negativno odrazio na lokalnu sredinu, ali smatram da ovom prilikom nije potrebno ovo posebno obrazlagati, da intencija zakonopisca nije ni bila da se ovaj segment društvenog bitisanja zanemari ili da bude ugrožen.
Dalje ukrupnjavanje sudova imaće za posledicu i uvećavanje tužilaštva. Ta činjenica, takođe, može da ima negativne posledice po efikasnost rada ovog organa, jer se Ustav opredelio za monokratski sistem uređenja tužilaštva i to znači da je u tužilaštvu jedna osoba nosilac, posebnog zvanja, dakle, javni tužilac, dok su svi ostali tzv. instant tužioci, odnosno osobe koje postupaju u ime tužioca, zamenici javnog tužioca. Takav tip organizacije naročit je problem u tužilaštvima sa velikim brojem zamenika, jer kada imate 20 ili 30 zamenika koji imaju ovlašćenja da postupaju u ime tužioca, imate situaciju da, sa druge strane, javni tužilac ipak predstavlja jedinog pojedinca koji odgovara za rad tužilaštva, pa samim tim i za rad zamenika, premda realno nije u mogućnosti da ostvari efektivan uvid u stručnost i savesnost svojih zamenika.
Sve iznete rezerve su sublimirane u amandmanima koje je Poslanička grupa SPS-JS podnela na ovaj set pravosudnih zakona. Izražavam nadu da će većina tih amandmana biti prihvaćena, jer kvalitativno poboljšavaju tekst ovih zakona, a samim tim olakšavaju i primenu ovih zakona, ukoliko oni budu usvojeni.
U načelu, mi možemo, kao Poslanička grupa SPS-JS, da pružimo uslovnu podršku ovim zakonskim rešenjima, uz potrebu i očekivanje da će predlagač u dobroj meri i vrlo ozbiljno uzeti u razmatranje one naše amandmane koji, zaista, imaju za intenciju da poboljšaju ova zakonska rešenja. Zahvaljujem.

Pre nego što pređemo na raspravu po prijavama za reč, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: Poslanička grupa manjina, Nova Srbija, SPS-JS, LDP, SRS, DSS i ZES.
Prvi po prijavama za reč je narodni poslanik Riza Halimi, a posle njega Đorđe Milićević.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam, takođe, amandmane na Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i izneo bih par primedbi na Predlog, i uopšte, na kriterijume koji su dati u ovom predlogu.
Podsetiću vas da je uzeto kao kriterijum prilikom izrade ove nove mreže osnovnih sudova, pa i prekršajnih sudova, da mnogo veći broj sudija postupa u predmetima, čime će se postići objektivniji rad suda i ujednačavanje sudske prakse i izbeći uticaj lokalne sredine na rad sudija, a što bi trebalo realizovati tako što će osnovni sudovi obuhvatiti šire područje, područja nekoliko dosadašnjih opštinskih sudova.
Mislim da niko nema ništa protiv principa racionalizacije i efikasnosti, to bi apsolutno trebalo ovim novim predlozima da se obezbedi. Naravno, morala bi da se obezbedi atmosfera i da se obezbede instrumenti kojima bi se omogućilo da u sudovima rade stručni ljudi koji će da donose objektivnija rešenja kojima bi trebalo, pre svega, zaštititi opšti interes i zaustaviti lavinu jedne teške situacije u kojoj prednost ima pojedinac, a bezobzirno se uništava opšti interes.
Imam više primera veoma loše prakse u Opštinskom sudu u Preševu i Okružnom sudu u Vranju, u kojima se donose ponekad veoma čudne odluke. Imali smo 2005. godine muke, tri ili četiri nedelje je bila obustavljena realizacija projekta, koji su finansirali Norvežani, zbog zahteva uzurpatora, jer je projektom trebalo da se vrati određeno zemljište koje je od opšteg društvenog interesa. Zamislite, na inicijativu uzurpatora sud donosi privremenu meru i projekat od opšteg interesa se obustavlja, oko tri nedelje, pa je trebalo preko Vlade da se interveniše da se ovakvo stanje prevaziđe.
Zatim, imamo jednu, po meni, apsurdnu situaciju da se od opštine, putem sudskih rešenja, traži nadoknada, koja je tri, četiri, i mnogo puta veća, kao kompenzacija za odštetu građana, recimo, kada se jedan lokalni put radi. Sada zamislite, kada se radi autoput koji je od državnog interesa, međunarodnog interesa, tu je deset evra kompenzacija za kvadratni metar, a smatra se da je to skupo, i još uvek to pitanje nije rešeno.
Granični prelaz, to je od državnog interesa, sudskim rešenjem je postignuta cena 2003. godine od 10 evra po kvadratnom mestu, a od opštinskog budžeta putem sudskih rešenja, Opštinskog suda u Preševu i drugostepenog suda u Vranju, prinudnim načinom naplate realizovani su iznosi koji su tri, četiri puta veći., nego što se to dešava sa državnom kasom. Jednostavno, imali smo nekoliko primera da smo za lokalni put kada je trebalo da se proširi plaćali 30 evra po kvadratnom metru.
Pre 18 godina, još iz vremena jednopartijskog sistema, bez ikakvog sporazuma, ušli su u crkveno imanje, i u tom brdsko-planinskom predelu Preševa, trebalo je da naprave rezervoar. Napravili su neku rupetinu površine od 150 do 200 kvadratnih metara. Ovih dana smo dobili sudsko rešenje na osnovu koga su troškovi investitora preneti na opštinu Preševo, i iz opštinskog budžeta skinuto je tri miliona dinara. Negde je, na nekim mestima, kvadratni metar procenjen na 200 evra.
Danas prete da će da se blokira opštinski budžet i sve lokalne institucije u Preševu, jednom čudnom odlukom ne samo Opštinskog suda u Preševu, nego i Okružnog suda u Vranju, a ovim predlogom zakona se pretendira da, ako bude taj osnovni sud u Vranju, da će više sudija biti kandidati za dodelu predmeta i da će onda biti manje mogućnosti za manipulaciju, dakle biće pravičnije suđenje.
Ovakav slučaj prolazi i prvostepeni i drugostepeni sud i od opštine Preševo se traži da iz opštinskog budžeta, bez kamate, izdvoji oko 250 hiljada evra za 170 kvadrata zemljišta, doduše u centru Preševa, koje je uzeto putem nacionalizacije 1958. godine, od Islamske verske zajednice. Ako tužilac nije znao, umesto da sud uputi tužioca, i opštinski i drugostepeni, u ovom slučaju versku zajednicu, da realizuje svoja prava preko Zakona o povraćaju imovine crkvi i verskim zajednicama, oni donose konačnu sudsku odluku po kojoj treba ovaj astronomski iznos da se uzme iz opštinskog budžeta.
Ovim predlogom je predviđeno da u Pčinjskom okrugu svi opštinski sudovi budu u Vranju, da će raditi zajedno, pa će sudije imati bilo koji predmet, dakle, biće objektivniji sudski postupci, pitam, pa, i do sada su te sudije u drugostepenom postupku sudile u Vranju pa su donosile ovako loše, ne nekvalitetne, nego razarajuće odluke, po kojima se opšti interes razara i uništava za račun određenih pojedinaca koji su profitirali na osnovu ovakvih sudskih odluka. Ne vidim da se ovim predlogom rešava suština problema, jer se ovim ne nudi opet nešto kvalitetnije.
Drugi je segment, o čemu su već govorile moje kolege iz Poslaničke grupe manjina, vidim iz izveštaja koji mogu kao narodni poslanik da imam, da u Subotici, Kanjiži, Senti i drugim opštinama u Vojvodini počinje da se primenjuje Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika, pa i manjine mogu da vode postupak na svom jeziku.
U tim izveštajima vidim da u Opštinskom sudu u Bosilegradu ima 10 slučajeva da se postupak vodi na bugarskom jeziku, a na drugim jezicima manjina, kaže, nema takve prakse, jer to stranke ne traže.
Sada zamislite tu situaciju da Mađari traže, Bugari traže, a vidim i da Rumuni traže u određenim situacijama – a Albanci u Preševu i Bujanovcu koji čine većinu i baš nijedan od njih nije tražio da se postupak vodi i na albanskom jeziku? Iz ličnog iskustva znam i 1998. godine bio sam u situaciji da tražim da se vodi postupak na albanskom jeziku, ali mi nije dopušteno. Tada mi je nuđen nestručan prevodilac, to sam odbio i onda sam postupak od početka do kraja vodio na srpskom. Sada je situacija, iako je malo sudija, u Bujanovcu od osam sudija samo je jedan Albanac, u Preševu, od šest, to je 50-50%, ali ne može taj sudija da vodi postupak na albanskom i kada je stranka Albanac, jer, ili daktilograf ili tehničko lice ne zna albanski jezik.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, iskoristili ste vreme koje je na raspolaganju vašoj Poslaničkoj grupi.)
U redu, samo da završim. Mislim da se ovim predlogom ugrožava ustavna odredba, zakonska odredba da sudovi rade i na jezicima manjina. Zato ga treba preispitati i kao takvog, naravno, ne mogu da ga podržim. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević, a posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministre, poštovana predsedavajuća, set zakona koji je pred nama danas poslanici Nove Srbije neće moći da podrže, s obzirom na način kako je to predviđeno. Možda je i dobro zamišljeno sve ovo, čini mi se da nije ni trenutak, ni vreme, da se ovolika reforma u pravosuđu vrši, a bez, praktično, jedne osnovne zamerke, a to je – javna rasprava, koja nije na adekvatan način sprovedena, što su upozorili i predstavnici sudija i, naravno, Društvo sudija.
Ostavljen je izuzetno mali rok vezan za Predlog zakona o sedištima i područjima sudova. Ono što je principijelna primedba jeste da ovakva mreža nije bila predmet javne rasprave, već da je javna rasprava tekla sa izjašnjavanjem svih relevantnih pravosudnih institucija. Ovakva drastična promena morala bi da bude praćena odgovarajućom javnom raspravom, što je glavni nedostatak.
Gospođo ministre, mislim da je veliki problem ta mreža sudova, ukidanje sudskih jedinica, ovih u malim mestima kao što su Brus, Mionica, Raška, Ljig i mnoge druge. Veliki problem je i isticanje revizije, tako da će, na primer, za područje suda u Raški – viši sud gde će se suditi po reviziji, građani morati sa tog područja da prelaze po 80 kilometara, što je neprihvatljivo. Ne znam, vi vrtite glavom, mislim da je tako.
Šta će biti sa sudijama iz sudskih jedinica, na primer, iz Raške, Vrnjačke Banje, Mionice? Konkretno, Raška je udaljena 80 kilometara i sada će sudije morati da dolaze i da sude u takvom osnovnom sudu u Kraljevu, a onda će putovati svakoga dana po 80 kilometara, što je efektivnih tri-četiri sata, koja će samo provoditi u putu, ukoliko ne budu stanovali u tom gradu. Ukoliko budu stanovali, to iziskuje ogromne troškove, odsustvo od porodice i pitanje u takvom ambijentu kakav će njihov efekat rada biti.
A, onda, ono što sam vas upozorio kada smo radili Zakon o borbi protiv korupcije i onaj set zakona, pre ovoga, imaćemo situaciju da postoje tzv. sudeći dani, pa ako se sećate, tada sam i rekao onu vrlo interesantnu floskulu iz filma "Maratonci trče počasni krug", "Bioskop ponovo radi", dakle, u Raški će se odrediti sudeći dan, a neki će reći da je tog dana sudeći dan, i biće kao u tom filmu – "Bioskop ponovo radi".
Mislim da to nije dobra poruka, nije dobra poruka kako građanima Srbije, tako i nosiocima sudske vlasti, nije dobra poruka ni za domicilne advokate sa tih područja, jer, rekli ste da će se u tim sudovima vršiti neka overa, da će da se rade sporovi male vrednosti u sudećim danima, a mislim da je za takve sredine, osim zakonodavne, izvršne, izuzetno bitna i sudska vlast. Šta će od svega ovoga biti pokazaće vreme.
Meni se čini da će, kao i sa mnogim zakonima, kada dođe 1. januar 2010. godine hitno u proceduru ući odlaganje primene ovakvog načina. Imamo takve primere sa Zakonom o državnim službenicima i sigurno će tako biti i sa mnogim drugim zakonima koje ova skupština donosi navrat-nanos, a upravo iz razloga i pod izgovorom, sve je to bilo zbog bele šengen vize, sve je to bitno zbog brzog ulaska u EU i sl. Možda u nekim zemljama gde je brzina dolaska rastojanja od 80 do 100 kilometara 15-20 minuta ili sat vremena, ali trenutno postojeća infrastruktura u našoj zemlji je, takođe, otežavajuća da se ispoštuje sve ovo što će se tražiti.
Dakle, vratio bih se, još jedanput, na to da je možda želja smanjenog uticaja na sudije u tim područjima i jedinicama, to možda jeste neka činjenica, ali meni se čini da, ukoliko neko hoće da utiče na nekog i ukoliko je neko sklon da prihvata tako nešto, da rastojanje neće to nešto bitno popraviti, možda će, čak, tako nešto i olakšati, jer upravo kada nekoga ne znate, lakše ćete vršiti uticaj na nekog u onoj sredini gde sudija postojeći sudi.
Dakle, dao sam primer Raške. Po slučajnom uzorku delegiraćete sudije za Rašku, Vrnjačku Banju, Mionicu, Brus. Meni se čini da će to biti jedan, praktično, putujući cirkus od koga nikakvu vajdu Srbija neće imati. Mislim da će to dovesti do jednog potpunog arhaičnog stanja, gde će morati zakon da se poštuje i ono što je posebno bitno, naglasio bih, upravo ćete sigurno, pošto sam na tom području, imati jedan strahovit odliv dobrih sudija.
Dobar sudija koji radi svoj posao kako treba sigurno neće dozvoliti sebi da putuje po 80-100 kilometara, nego će prirodno, kao što ste imali 1991, 1992, 1993. godine, ne zbog ovakvog zakona, nego zbog inflacije, najbolji kadar u pravosuđu, i naravno iz političkih razloga i pritisaka, otišao je u advokaturu.
Mislim da ovakvim zakonskim rešenjima neki ljudi poput nekih dobrih majki, porodičnih žena, koje su sudije, pa neće one, osim tih osam sati koje moraju da provedu u nekom osnovnom sudu od 100 kilometara, dozvoliti sebi da budu van porodice, van svih onih obaveza koje jedna majka, a složićete se sa mnom da je izuzetno veliki broj žena u pravosuđu, neće dozvoliti sebi luksuz da stanuju odvojeno od svoje porodice ili da ne može da adekvatno vrši svoju porodičnu funkciju.
Mislim da se požurilo sa svim ovim. Bilo je dobro da osnovni sudovi ostanu opštinski sudovi, ovaj deo oko apelacionog suda u principu je uredu, to je nešto što datira od 2001, 2002. godine i naravno svuda postoje apelacioni sudovi. Naravno, ali o tome ćemo više reći kada bude i reči o ovom drugom setu zakona koji je pred nama, nikako ne možete izdvajati da neko iz autonomne pokrajine ima posebnu privilegiju u nekim predlozima, jer to nije sigurno dobar put.
Naravno, postoji i viši sud u Kosovskoj Mitrovici, a koliko vidim ovde da predmete opštinskih sudova u Vučitrnu, u Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću preuzima osnovni sud u Kraljevu. Tu mi nije najjasnije, iako postoji viši sud, iako je naša težnja da budemo prisutni na KiM, da odbranimo našu teritoriju, zašto će predmete iz ovih gradova koji su u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija preuzimati ovaj osnovni sud u Kraljevu.
Imaću još dosta toga da kažem. Poslanici Nove Srbije će nastaviti raspravu u načelu u pojedinostima, i kroz amandmane ćemo pokušati da ukažemo i da ispravimo sigurno ono što nije dobro. Dakle, ne možemo prihvatiti ovakvu teritorijalnu mrežu sudova, gde će osnovni sudovi biti udaljeni od viših sudova po 100 kilometara i više, a oni će suditi kao posebne sudske jedinice u nekim danima za suđenje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, a posle njega Judita Popović.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, ministre, gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, usvajanjem seta pravosudnih zakona o kojima Republički parlament danas započinje raspravu, jasno je, biće poslata jedna poruka EU o reformi pravosuđa u Srbiji. U oceni Evropske komisije, vrlo eksplicitno, između ostalog, kaže se da su reforme pravosuđa jedan od uslova da Srbija 2009. godine dobije status kandidata za članstvo u EU.
Na ovakvu konstataciju, naravno, nameće se jedno logično pitanje na koje će predstavnici Ministarstva, ubeđeni smo, dati odgovor, da li će u oblasti pravosuđa, konkretno, jer danas započinjemo raspravu o setu pravosudnih zakona, taj uslov biti usvojen i ispunjen, kada se usvoji set predloženih pravosudnih zakona, odnosno da li je to sasvim dovoljno za oblast pravosuđa.
S druge strane, naravno da obaveza usvajanja predloženih zakona proističe iz Ustava koji je donet 2006. godine i predviđeno je da svi zakoni stupe na snagu 1. januara 2010. godine.
Poslanički klub SPS i JS će podržati predloženi set pravosudnih zakona, jer podržavamo onaj konačan cilj koji treba da postignemo usvajanjem seta pravosudnih zakona, a to je, pre svega, jedan moderniji i efikasniji pravosudni sistem u Srbiji i nezavisno stručno sudstvo sa, da kažemo, potpunim integritetom, odnosno da povratimo poverenje građana u pravosuđe, da imamo pravosuđe u koje će građani verovati.
Od nove reforme pravosuđa, treba reći, zavisi zaštita ljudskih prava i sloboda, i mi želimo da u Srbiji za tri do četiri godine, primenom ovih predloženih zakonskih rešenja, zaista imamo pravo i efikasno pravosuđe. Amandmanima koje smo podneli, u dogovoru sa predstavnicima Ministarstva, mi želimo da damo dodatni doprinos u realizaciji ovog cilja. Smatramo da je jako dobro da set zakonskih predloga ovakve važnosti, tu se slažem u potpunosti sa kolegom koji je malopre govorio, prođe jednu stručnu i javnu raspravu.
Više puta smo od predstavnika resornog Ministarstva mogli čuti da su tekstovi nacrta zakona prošli više krugova konsultacija, da su bili upućeni na komentare i sugestije ministarstva u međunarodnim organizacijama, nakon čega su razmatrana i pojedinačna rešenja. Između ostalog, moglo se čuti i da su svi tekstovi poslati na ekspertize Savetu Evrope i Venecijanskoj komisiji i, naravno, ekspertima Evropske komisije. Međutim, jedan deo javnosti Srbije, na osnovu saopštenja organizacije Društva sudija Srbije, percipira da nije bilo javne rasprave i da su u tom pogledu istaknuti nacrti zakona na sajtu Ministarstva, ali da to nije sasvim dovoljno.
Mi, zaista, želimo da verujemo da nakon ove rasprave i nakon još jednog obrazloženja predstavnika Ministarstva niko od poslanika po ovom pitanju neće biti u dilemi i nedoumici. Za nas je naučni i stručni sud, kao i sud javnosti po ovom pitanju veoma važan. S druge strane, kada govorimo o setu pravosudnih zakona za nas je vrlo stručan sastav koji čine predstavnici Ministarstva, Misije OEBS u Srbiji, pravosuđa, tužilaštava, sudijskih i tužilačkih organizacija.
Treba istaći da će primena seta predloženih pravosudnih zakona doneti najveće promene u sudskom sistemu Srbije od 1946. godine.
Potreba za reformom pravosuđa zahteva zakonske izmene koje će urediti novu mrežu sudova i javnih tužilaštava u Srbiji. Nova mreža će uključiti i nove pravosudne institucije, kao što je već ovde rečeno –Vrhovni kasacioni sud, apelacioni i upravni sudovi.
Dakle, opštinski sudovi, kojih u Srbiji trenutno ima 120, biće reorganizovani u osnovne sudove, kojih će biti 34, koji će biti smešteni u okružne centre. Koliko shvatamo nijedan sud neće imati manje od 40 sudija.
Osnovni sudovi će imati sudske jedinice, kako bi građani imali pristup da u jedinicama mogu da obave administrativne poslove. Dakle, tamo gde se danas nalaze opštinski sudovi koji neće dobiti status osnovnog suda ostaće sudske jedinice. U sudske jedinice sudije će dolaziti po potrebi, a građani i njihovi zastupnici će moći da overe dokumenta, predaju predmete u pisarnici, imaju uvid u predmete, kao i da obave neka suđenja.
Želimo da verujemo u stav Ministarstva da će nova mreža sudova olakšati posao sudijama, povećati efikasnost i kvalitet sudskih postupaka, odnosno podržavamo cilj reforme pravosuđa da se sudski sporovi brže rešavaju i da suđenje u prvom stepenu traje najduže godinu dana, a u drugom stepenu šest meseci.
U novoj mreži sudova, kako je rečeno, biće povećan broj sudskih pomoćnika. Dakle, svaki sudija, sem daktilografa, imaće i pomoćnike, što je dodatni razlog da se očekuje efikasniji rad.
Prema ovom predlogu, dakle, u Srbiji će postojati 44 prekršajna suda. Sva mesta u kojima će biti ukinuti organi za prekršaje dobiće odeljenja prekršajnih sudova. Takođe, u Srbiji će biti formirano 26 viših sudova, 16 privrednih i četiri apelaciona suda – u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.
Što se tiče osnovnih javnih tužilaštava evidentno je da ćemo imati jednu racionalniju mrežu osnovnih javnih tužilaštava koja će pratiti mrežu osnovnih sudova i čini nam se da je isto i sa višim tužilaštvima.
Koliko smo mogli da shvatimo, kada je reč o osnovnim javnim tužilaštvima, ne očekuje se bitnija promena u broju nosilaca tužilačke funkcije i ostalih zaposlenih. Cilj koji se želi postići predloženim setom pravosudnih zakona nije sporan i Poslanički klub SPS – Jedinstvena Srbija podržava nastojanja i Vlade i resornog Ministarstva u realizaciji tog cilja. Ali o kvalitetu predloženih zakona moći ćemo da govorimo tek kada počnu i praktično da se primenjuju.
Može se, recimo, prihvatiti da je dobra strana Predloga zakona to što će sudije biti izmeštene i na taj način se smanjuje pritisak male sredine.
S druge strane, sud u malim sredinama nije samo organ sudske vlasti, već ima jedan poseban fenomen, jedan poseban društveni i lokalni značaj, jer okuplja one najuglednije i najobrazovanije ljude u toj sredini. Neki sudovi čak postoje i čitav vek, imaju tradiciju. Recimo, Sud u Mionici, gde je u Prvom srpskom ustanku nastalo novovekovno srpsko sudovanje, zbog čega bi se mogle očekivati neke negativne posledice – zato što će biti neophodno da se izvrši nova raspodela predmeta u nove sudove?
Nova raspodela mogla bi jako dugo da traje, a možda u nekim slučajevima nova mreža sudova podrazumeva započinjanje sudskih postupaka ponovo, ukoliko nova mreža ima za posledicu promenu sudskog veća. Ako postoje uporedna iskustva, a postoje u susednim zemljama, možda je ipak trebalo napraviti jednu eksperimentalnu primenu seta predloženih zakonskih rešenja, pa ukoliko efekat bude pozitivan onda to primeniti na teritoriji Republike Srbije.
Tačno je da je svakako jedna od najbitnijih reformi koje se u Srbiji danas odvijaju reforma pravosuđa. Imajući to na umu, danas kada započinjemo raspravu o setu predloženih pravosudnih zakona, a pre nego što usvojimo predložena zakonska rešenja, još jednom, naravno, treba postaviti pitanje i dati odgovor na to pitanje – da li su u prethodnom periodu izvršene dovoljne i detaljne analize celokupnog pravosuđa u Srbiji, odnosno detaljne analize stanja u pravosuđu.
Na samom kraju, ubeđeni smo da će ovakvim sistemom sudova posao biti nešto ravnomernije raspoređen među sudijama, kao što je ovde već rečeno, i da nam se neće dešavati da neke sudije imaju godišnje nekoliko stotina predmeta, a drugi oko desetak ili 15. Naravno, mora se voditi računa da sudije ne budu udaljene više od 50 kilometara od radnog mesta i da se primenom sistema omogući specijalizacija sudija za pojedine oblasti. Zahvaljujem.