Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, nisam do sada govorio o ovom setu pravosudnih zakona. Želim ovom prilikom da kažem da podržavam ovaj set pravosudnih zakona. Oni znače jedan napredak, jedan korak dalje i oni znače nešto što smo želeli još u vreme kada sam imao čast da budem ministar pravde u Vladi pokojnog premijera Zorana Đinđića. Nažalost, tada nije postojala politička volja.
Imam male rezerve u odnosu na teritorijalnu organizaciju i reviziju te teritorijalne organizacije, ne zato što to rešenje nije dobro, nego što se plašim da kao društvo nismo dostigli još taj nivo odgovornosti i to stanje svesti većine ljudi koji su nosioci pravosudnih funkcija, da shvate da obavljaju jedan od najvažnijih poslova u društvu, da se jedan od stubova svake moderne demokratske države.
Mi još živimo, nažalost, u vremenu nepotizma, hipokrizije, korupcije i kriminala u pravosuđu. Tačni su ovo navodi koje je pomenula, recimo, kao ilustrativan primer, gospođa Radeta o ovom nepotizmu u sudu u Prokuplju.
Svedok sam iz onog vremena, kada sam bio ministar pravde, taj sud je sakrio dva predmeta o zločinima "Škorpiona" u Podujevu. Onda su izvađeni iz fioke i onda je počelo to suđenje, jer u ime nekakvog srpstva, oni su dozvolili da se amnestiraju neki naši sunarodnici koji su sebi dali za pravo da u naše ime čine zločine. To je sud u Prokuplju.
Dakle, vreme je da se odvoji žito od kukolja. Ali, ova pitanja i ove teme koje se ovde pominju, njih ne treba uputiti na adresu gospođe Malović.
Srećan sam kao nekadašnji ministar pravde što je ona bila šef mog kabineta, jedna mlada, skromna, inteligentna, ali žena sa kapacitetom, sa vizijom, i to je najveći uspeh svakog čoveka, kad njegovi naslednici nastave putem i naprave još nekoliko koraka napred u onim idejama koje smo mi nekad zastupali.
Godine 2001, po tadašnjem Zakonu o sudijama, pokrenuo sam inicijativu da se razreši oko 220 sudija, i to isključivo na osnovu egzaktnih podataka, na osnovu pravičnih aršina. Imali smo Gonzalesov izveštaj, gde su poimenično nabrojane sudije koje su učestvovale u izbornim krađama. Imali smo besmislene montirane političke procese....
(Predsednik: Vreme.)
Javio sam se po amandmanu.
(Predsednik: U redu.)
... "Pauk", "Osa" i slično. Imali smo još nešto što je malopre pomenuo kolega Jojić. To je najveći broj, tih od 220, sudije kojima se potvrđuje 10 do 15% presuda.
Čekajte, nikome neće da padne kruna sa glave. Ti ljudi ne znaju da rade svoj posao i ne treba da ga rade. Pojam stalnosti i nezavisnosti pravosudnih funkcija nisu nikakve metafizičke kategorije. Stalnost podrazumeva odgovornost i uspešnost. Ako si odgovoran, ako si uspešan, obavljaj sudijsku funkciju ako treba i doživotno.
Ako ti se potvrđuje 10% presuda, pa su svi taoci takvog nesposobnog sudije i on mora da ode. Zato moramo da napravimo trijažu, da odvojimo žito od kukolja, da napravimo selekciju, da nagradimo sposobne sudije. To je bila moja ideja. Podneo sam i sada amandman da se još više podignu plate sudijama, ali oni koji ne znaju da rade da odu.
Nezavisnost, nije ni to nikakva metafizička kategorija. Zavisni su i te kako od države Srbije, od zakona i od građana. Presude su u ime naroda, a ne u ime ovog ili onog tajkuna, ovog ili onog čoveka na vlasti. Ali, sve su to pitanja ne za gospođu Malović nego, recimo, za predsednicu Vrhovnog suda Srbije, gospođu Vidu Petrović-Škero.
Ali, njoj odgovaraju ovakve sudije. Ona uvek digne glas, a ne razmišlja o sopstvenoj odgovornosti. Kaže, pravosuđe na niskim granama. Pa, kada si na vrhu pravosudne organizacije, idi onda. Ali, trebaju joj takve sudije, takve koje će osloboditi i Pahomija, i Ilariona, a to časne, čestite, nekorumpirane sudije nikada neće učiniti.
Zato podržavam ovaj set zakona, a svoju viziju i svoje viđenje teritorijalne organizacije sudova biću slobodan da iznesem kada bude rasprava o amandmanima na tu tačku dnevnog reda. Hvala.