Poštovana predsedavajuća, uvažena ministre Malović, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je važna ova rasprava o sedištima i područjima privrednih sudova i treba je staviti u kontekst ukupne promene, kako se ovde kaže, mreže sudova, koja je sada na dnevnom redu, tj. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo se na ovom primeru vidi kontradiktornost i nedoslednost Vlade Republike Srbije kada je ušla u ovu reformu, koja je izazvala ovakve polemike u javnosti.
Mi smo za većinu amandmana na Predlog ovog zakona, gde se amandmanski intervenisalo u članu 5, prilikom njihovog odbijanja, dobili obrazloženje da su sadašnja rešenja, tj. rešenja koja su u važećem pozitivnom pravu, ta koja su, faktički, primenjena i implementirana u ovaj predlog zakona. S jedne strane, imamo radikalnu reformu mreže sudova, kada su u pitanju osnovni sudovi, a, s druge strane, imamo konzerviranje stanja, kada su u pitanju privredni sudovi.
Mislim da je bilo bolje, kada se već ušlo, bez obzira na naše kritike ovih promena, da su se ipak neke činjenice i neke okolnosti uvažavale i prihvatile. I, ona inercija koja je postojala, kada je u pitanju privredni sud još iz ranijeg perioda, moglo se sada amandmanski intervenisati i te okolnosti uvažiti i promeniti i u svetlu zakona koji se odnosi na lokalnu samoupravu, a pogotovo ovog amandmana koji je podneo moj uvaženi kolega Vladimir Milentijević, koji je sa svih aspekata neracionalan i koji nije ni u državnom interesu.
Reći ću prvo o nekim amandmanima i nekim nelogičnostima koje su se sada morale ispraviti. Vi imate gradove sa preko 100.000 stanovnika, koji su i po Zakonu o lokalnoj samoupravi gradovi, koji imaju i osnovne i više sudove i koji su veliki privredni centri, kao što su Kruševac, Smederevo, Šabac, a nemaju privredne sudove.
Bez obzira na argumentaciju koju smo ovde danas čuli, vi ste imali sedište privrednog suda u Valjevu, za kojeg smatramo da treba da ima privredni sud, za područje Mačvanskog okruga i grada Šapca. Imate Požarevac, koji je mnogo manji grad od Smedereva, a gde je sedište privrednog suda, a nemate privredni sud u Smederevu, koji je i privredno i u svakom drugom pogledu veći, i imate Kruševac, o kom je moj uvaženi kolega Miša Radulović diskutovao, odakle je 61% predmeta u Privrednom sudu u Kraljevu, upravo iz Rasinskog okruga.
Ti gradovi su motori razvoja čitavih regiona i bilo je važno da se sada, upravo kada se ušlo u ovakvu promenu, koja je, po nama, kada su u pitanju osnovni sudovi, pogrešna, ako se već menjalo u segmentu opštinskih sudova, uđe i u onaj segment koji se odnosi na privredne sudove, a ne da se ovo stanje konzervira, da se zadrži postojeće stanje i da se odbijanje amandmana obrazloži time da je tako sada u ovom pozitivnom pravu.
Ako se pokazivala hrabrost za reforme, morala se pokazati i u segmentu privrednih sudova, s obzirom na to da je komplementarno i s promenama u lokalnoj samoupravi, i s politikom regionalnog razvoja, jer imate situaciju da samo ova tri velika grada, Kruševac, Smederevo i Šabac, koji imaju skoro 400.000 stanovnika, gradovi sa jakom privredom, s velikim potencijalima u privredi, neće imati privredne sudove, zato što se, po nekoj inerciji iz nekog komunističkog vremena, kada su jaki partijski funkcioneri bili u Valjevu, Požarevcu, drugim gradovima, zadržavala ta neka struktura privrednih sudova.
Mislim da bi bilo dobro da Vlada usvoji argumentaciju koju su izneli predstavnici i pozicije i opozicije i da se formiraju privredni sudovi i u Kruševcu, i u Smederevu, i u Šapcu.
Što se tiče ovog amandmana mog kolege Vladimira Milentijevića, koji je izuzetno bitan, koji je suštinski, koji treba da pošalje poruku da Vlada Republike Srbije vodi računa o tome da na prostoru KiM-a mora da postoji jedan privredni sud, da Vlada želi time da pokaže da će se i privredna aktivnost na taj način jasnije definisati, uopšte, ekonomska politika Vlade prema prostoru KiM-a, bilo bi važno da se on usvoji.
Osim reči ''celishodnost'', mi nijedno podrobnije obrazloženje nismo dobili. Privredni sud u Nišu pokriva ne samo Nišavski okrug, nego pokriva i Toplički okrug, sa sedištem okruga u Prokuplju, pokriva Pirotski okrug, sa sedištem u Pirotu, i još čitav prostor KiM-a. Da li je to celishodnost? Bez obzira na kapacitete koje ima Niš, da li može Privredni sud u Nišu da pokrije ovoliki prostor kvalitetno i da u proklamovanoj efikasnosti rešava predmete koji pristižu?
Kada se polemiše o tome da su strani investitori i privrednici nezadovoljni pravosuđem, oni, prvenstveno, misle na stanje u privrednim sudovima, jer sa njima imaju najtešnji dodir u svom poslovanju i preko njih rešavaju najvažnije svoje probleme. Upravo je cilj da se privrednicima olakša ta komunikacija i učine efikasnijim privredni sudovi.
Pored ovog amandmana, koji je sa državnog aspekta bitan, treba da ga prihvatimo, ukazujem uvaženoj ministarki Malović na činjenicu da i Kruševac, i Smederevo, i Šabac, kao važni centri u Srbiji, treba da dobiju svoje privredne sudove, pored privrednih sudova u Valjevu, Požarevcu i Kraljevu. Apelujem da se ovi argumenti uvaže.
Ako se već ušlo u ove promene koje se odnose na osnovne sudove, s kojima se mi ne slažemo, ali Vlada je ovde pokazala da ima nekakvu strategiju, zaista je za čuđenje odsustvo strategije za privredne sudove, pa se šalje poruka, kroz obrazloženje o odbijanju amandmana, da stanje kakvo je sada treba da ostane. Na konzerviranje privrednog sudstva je upućena najveća kritika od strane preduzetnika privrede Srbije i stranih investitora, pa je to nešto gde treba da učinimo najradikalnije promene.

Da li još neko želi reč? Poslanička grupa SRS-a je iskoristila vreme.
Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Judita Popović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Judita Popović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podneo amandman na član 6. stav 1. tačka 4) i predložio da se, pored Apelacionog suda u Novom Sadu, za područje viših sudova u Zrenjaninu, Novom Sadu, Pančevu i Sremskoj Mitrovici, ustanovi još jedan apelacioni sud, i to Apelacioni sud u Subotici, za područje viših sudova u Somboru i Subotici.
Mi smo pošli od tri razloga kad smo predložili ovaj amandman. Pre svega, pošli smo od člana 6. tačke 1) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, jer smo smatrali da svaki građanin u ovoj državi ima pravo na pravično suđenje, u razumnom roku. Ujedno smo pošli od člana 32. Ustava Republike Srbije, koji takođe garantuje pravično suđenje, u jednom razumnom roku.
Šta reći o razumnom roku i o pravičnom suđenju? Nema pravičnog suđenja ukoliko se godinama čeka na jednu sudsku odluku. Naime, malopre sam govorila o tome da je od 26 opštinskih sudova predviđeno samo šest sudova koji će preuzeti njihovu nadležnost, i to šest viših sudova. Obrazložila sam to činjenicom da su osnovni sudovi predviđeni za suđenje u sporovima male vrednosti, u krivičnim predmetima, gde je zaprećena kazna blaža u odnosu na one krivične postupke koji su u nadležnosti viših sudova.
Dakle, faktički, šest viših sudova preuzima, pretežno, nadležnost 26 opštinskih sudova. Kada krenemo od te pretpostavke, onda dolazimo do situacije da će samo jedan jedini apelacioni sud u Vojvodini rešavati o predmetima, o odlukama koje budu donosili viši sudovi, i to šest viših sudova na teritoriji AP Vojvodine. Tih šest viših sudova već nose nadležnosti 26 opštinskih sudova, postojećih opštinskih sudova. Dakle, tu već imamo jako veliki broj, koji se na prvi pogled ne vidi, o kojem će rešavati Apelacioni sud u Novom Sadu. Mislila sam na presude, kako krivične, tako i parnične, i na ostale odluke koje su u nadležnosti apelacionog suda.
Prema tome, imamo jako puno posla, jako puno rada, ali predvidelo se da to radi samo jedan apelacioni sud, a ne vidimo pravi razlog, racionalno obrazloženje zašto se to radi, pogotovo, jer smo već sada nezadovoljni radom sudova, sporošću tih sudova. Zgušnjavanjem i centralizacijom, ne verujem da ćemo dobiti neko bolje rešenje i neki ubrzaniji rad.
Drugi razlog, koji, u stvari, potvrđuje da je ispravno bilo naše mišljenje da je potrebno da se na teritoriji Vojvodine osnuje još jedan apelacioni sud, bar još jedan, jeste tradicija i značaj vojvođanskog pravosuđa, sudova na teritoriji Vojvodine, koji imaju svoju tradiciju i istorijski značaj, neki i preko 200 godina. Ako već imamo tu tradiciju, imamo dobru pravosudnu praksu, zašto je ukidati i zašto sve fokusirati na jedan jedini sud u Novom Sadu, a celu teritoriju Vojvodine ostaviti apsolutno nepokrivenu, što se apelacija tiče?
Mi smo iznosili niz argumentacija zašto smatramo da Vojvodina, kao autonomna pokrajina, kao specifični deo teritorije Srbije, ima pravo da u pogledu pravosuđa i sudova traži određene privilegije, određena prava, određenu tolerantnost i drugačiji pristup toj njenoj teritoriji i toj njenoj problematici u vezi sa sudovima, tako da ne bih volela da se ponavljamo.
Treći razlog zašto smatramo da je potrebno da bude još bar jedan apelacioni sud na teritoriji Vojvodine, jesu troškovi. U ovom Vladinom predlogu zakona stoji napomena da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva.
Smatramo da to baš i nije tako, jer u slučaju da se apelacioni sud osnuje u Novom Sadu, to znači da će veliki broj sudija sa cele teritorije Vojvodine, a pretpostavljamo da će se voditi računa i o tome da ne budu to samo sudije sa teritorije Novog Sada, morati da sude u Novom Sadu, a kada se pogleda teritorija Vojvodine, ona i nije toliko mala da bi te sudije, koje će svakodnevno morati da rade apelacije, putovale i vraćale se u svoje gradove.
To znači da će se, pre ili kasnije, tim ljudima morati obezbediti neki stan u Novom Sadu. Dakle, tim ljudima mora da se obezbedi život, normalan, redovan, za njih i njihovu porodicu. Prema tome, to će već da poveća troškove te apelacije i tog rešenja da se samo jedan apelacioni sud osnuje za teritoriju Vojvodine.
Pored toga, potrebno je da se poveća i administracija za taj apelacioni sud. Nije dovoljno da se samo sažmu sve te administracije koje su imali sudovi, i to još uvek rade okružni sudovi na teritoriji Vojvodine, a ima ih šest, nego će biti potrebna nova administracija, upravo zato što ti službenici neće moći da putuju svakodnevno do Novog Sada i nazad u svoje gradove, odakle su potekli i gde faktički žive. Šta to znači? To znači da ćemo morati ponovo da zapošljavamo ljude, a treba da rešimo i status tih ljudi koji ostaju u okružnim sudovima, koji za sada još uvek postoje.
Kada se uzmu svi ti argumenti, a to su tri, recimo, najjača argumenta koja bismo mogli da navedemo u obrazloženju našeg amandmana, onda mislimo da je potrebno da se Vojvodini omogući da, pored tog jednog apelacionog suda koji je predviđen za Novi Sad, dobije bar još jedan.
Dakle, bili smo restriktivni u tim našim željama jer smatramo da ima još dobrih sudova na teritoriji Vojvodine. Tu je, recimo, i Okružni sud u Zrenjaninu, ili Okružni sud u Pančevu, koji bi, takođe, mogli da nose taj teret apelacija, a tada bi se samo rasporedio teret svih tih sudova koji su sada predviđeni da sude kao viši sudovi, po ovom zakonu koji je danas na dnevnom redu.
Prema tome, i dalje ostajemo pri tom našem amandmanu. Smatramo da Vlada nije dala racionalan odgovor na njega, niti racionalno rešenje – samo jedan apelacioni sud na teritoriji Pokrajine Vojvodina.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo rešenje koje je Vlada predložila u članu 6. Predloga zakona je nešto što postoji već u našim propisima, propisima koji su doneti 2002. godine, a koji se ne primenjuju. Predviđeno je da postoje četiri apelaciona suda na teritoriji Republike Srbije i ovo što je navedeno u članu 6. praktično je postojeće normativno rešenje.
Očigledno je da se ovim amandmanom zahteva formiranje dva apelaciona suda na teritoriji AP Vojvodine.
Podnosilac amandmana je iskoristio neke svoje razloge i neku svoju argumentaciju, međutim, smatram da glavni argument za formiranje i određivanje sedišta apelacionih sudova, pre svega, treba da bude teritorijalni raspored i sve ono što gravitira tim centrima. Tako je uzet centar Beograd, koji ima najveću teritoriju, za taj žalbeni sud, zatim Kragujevac, ako mogu da kažem, centralni deo Šumadije, Niš obuhvata teritoriju KiM-a i taj jugoistočni deo Srbije, a Novi Sad obuhvata, bukvalno rečeno, kompletnu teritoriju AP Vojvodine.
Ako uzmete kao kriterijum teritorijalni raspored, udaljenost od sedišta budućeg apelacionog suda, nemoguće je izračunati da to matematički bude precizna kilometraža, jer, verovatno, i Negotin je daleko od Beograda, pa ako je to najdalja relacija, onda, ako se uzmu drugi apelacioni sudovi, videće se da nema te razdaljine, ne računajući ono što će biti u Nišu, vezano za KiM.
Ne znam baš koliko se ta teritorijalna organizacija i teritorijalno prostiranje nekog apelacionog suda može vezivati za suđenje u razumnom roku i za pravo na pravično suđenje. Stvarno ne znam koliko bi to moglo da se veže, ali mi imamo jedan sud, nazovisud, koji ima mnogo veće teritorijalno rasprostiranje, a to je, recimo, Haški tribunal. U Haškom tribunalu ne postoji suđenje u razumnom roku. Kod Vojislava Šešelja su prekršeni svi mogući rokovi za ekspeditivno suđenje; evo, maltene, šesta godina je na kraju, pet godina i 10 meseci je, a još nema prvostepene presude.
Nekada su u našem pravnom sistemu postojale izuzetno dobre odredbe o suđenju u razumnom roku i to je bilo vezivano za podizanje optužnice. S tim je bilo u vezi i koliko može da traje pritvor, u kom roku treba da se donese prvostepena presuda, i sve je to vezivano za dužinu trajanja pritvora, jer je pritvor mera kojom se na najgrublji način uskraćuje sloboda jednog čoveka za koga postoji sve vreme prezumpcija nevinosti, tako da ne znam koliko se ta priča uklapa u apelacioni sud. Ali, ukoliko postoji, baš bi bilo interesantno da se čuje, a ukoliko postoji neka ozbiljnija argumentacija, onda bismo morali da promenimo naš zakonik o krivičnom postupku, pogotovo odredbe o tome koliko može da traje pritvor.
Mislim da imamo drugi, daleko veći problem, koji, nažalost, ovaj zakon ne može da reši. Večeras, u 24 časa, UNMIK, odnosno Euleks, preuzima i sve kontrolne punktove i zaposeda administrativnu granicu na KiM-u. Koliko sam čuo, Euleks preuzima, a UNMIK se povlači.
Podsetite Borisa Tadića, pošto je rekao da se motkama čuvaju radna mesta. Pazite, kada DS pobedi, teško je Srbiji, zapamtite, teško je Srbiji.
Više sam izašao zbog ovoga da vam skrenem pažnju.
Zašto se mi ovde, to možda publici tako deluje, zabavljamo jednim ovakvim zakonom, pogotovo zakonom za koji i vrapci na grani znaju da je loš, da ne može da zaživi?
Ali, to je ta vrsta manipulacije DS-a da se bavimo u datom istorijskom trenutku perifernim stvarima, kako se one životne ne bi tretirale ovde, već da se prepuste da ih reka nosi, a onda će da dobije još dve sede dlake Boris Tadić i da se sekira kako mu se desilo nešto mimo njegove volje, njegovih stremljenja, njegove želje. Odmah će da krenu mediji da hvale još jednu uspešnu pobedu dragog i voljenog, prelepog Borisa Tadića.
Mi nismo podneli nijedan, u stvari, samo jedan smo amandman podneli na član 6.
Gospodin Petar Jojić je podneo amandman, Vlada je to prihvatila, iz prostog razloga, što je taj amandman, svojom argumentacijom, brojem viših sudova, područjima viših sudova i teritorijalnim rasporedom, nalagao da se Užice i Čačak pripoje Kragujevcu, kao apelacionom sudu. Ali, moram da vam kažem da izražavamo nezadovoljstvo ovakvim konceptom zakona, ovakvim konceptom zakona.
Smatramo da, pored opštinskih, okružnih i Vrhovnog kasacionog suda, kao sudova opšte nadležnosti, mogu da postoje još i trgovinski sudovi. Nije problem ni sa tim upravnim, u krajnjem slučaju, mada bi okružni sudovi i Vrhovni kasacioni sud mogli, verovatno, da preuzmu mnoge nadležnosti upravnog suda, zato što tu postoje dva nivoa.
Protiv upravnih akata državnih organa postupak se vodi pred Vrhovnim kasacionim sudom, a ukoliko postoji mogućnost vođenja upravnog spora protiv organa koji rešavaju u upravnom postupku o pravima i obavezama građana i njihovim zakonom zasnovanim interesima, radi se o nižim nivoima, pre svega, o organima teritorijalne autonomije, lokalne samouprave, ukoliko postoji mogućnost vođenja upravnog spora, to sve može da se završi pred Okružnim sudom.
Smatramo da u postojećoj organizaciji možda ima mesta da se promene nadležnosti pojedinih sudova, uz odgovarajuću promenu materijalnog zakonodavstva, da je to nešto što je optimalno za Republiku Srbiju, uz uvažavanje nekih specifičnosti koje je neophodno usvojiti kako bi pravni sistem, odnosno sudski sistem funkcionisao.
Nego, moram sada da vam skrenem pažnju, gospodo poslanici, pošto ćete u petak imati ovo obavezno štivo, da vidite kako postoji raskorak između ovoga o čemu mi sada raspravljamo i nečega što Vlada predlaže za 2009. godinu.
(Iz sale: Neće za petak.)
Nije bitno, ali, 2009. godina, budžet.
(Iz sale: 9. januara.)
Dana 9. januara? Pa neće, tada je meni slava, ne može, Sveti Stefan, tad se ne radi, ne može, zabranjeno, kraj priče. Kad se danas ne radi, neće ni 9. da se radi.
Sada da vidite šta su umni ljudi smislili. To je razdeo 5. U okviru tog razdela, imamo 5.1, pa sve zaključno sa 5.16. Naravno, tu se zadržava postojeća organizacija pravosudnih organa, zato što će sve ovo na ''kukovdan'', prvog januara 2010. godine, da stupi na snagu, odnosno da počne da se primenjuje.
Mi imamo u okviru razdela 5. posebno pravosudne organe i tu je samo dve i po milijarde dinara, a onda imamo Vrhovni sud, gde će biti 545 miliona dinara, pa imamo upravni sud, doduše, nemamo plate, imamo materijalne troškove i neko opremanje – 16,6 miliona. Onda imamo apelacione sudove, tu će da se uloži 476 miliona i nešto još. To je da se završi opremanje apelacionih sudova u ova četiri mesta.
Sada, imamo Državno veće tužilaca. Kod Državnog veća tužilaca, oni su planirali 10 plata i 11 meseci za materijalne troškove. Kod Visokog saveta sudstva, isto. Kod Državnog veća tužilaca – 37 miliona, a kod Visokog saveta sudstva, za sledeću godinu se planira 66 miliona dinara samo za taj organ, ali u okviru pravosudnih organa. Sudeći po obrazloženju, oni prikrivaju i Visoki savet pravosuđa. Znači, 2009. godine ćemo imati duple organe.
Inače, interesantan je razdeo 5. On počinje nekim zbirnim podacima, iz kojih se ne vidi za šta je to, a tu imamo Centar za medijaciju, pa Pravosudni centar za školovanje, pa imamo posebna sredstva za zaštićene svedoke.
Znate, moraćete tu dobro da razmislite, jer mi imamo svedoke saradnike koji se ponašaju kao biznismeni, s obezbeđenjem države. Čovek se bavi biznisom, a obezbeđenje mu daje država.
Sada mi kažite kakva je razlika između, recimo, takvog svedoka saradnika, s državnim obezbeđenjem, u odnosu na svedoka saradnika Borisa Tadića? I Boris Tadić je svedok saradnik, i on obavlja neke poslove i, isto, ima državno obezbeđenje. Ove čuvaju policajci, a ovoga čuvaju "kobre". Inače, to je jedini deo koji imamo u Vojsci.
Morate, vojnici, da znate, pre svega, oficiri, sledeće godine nećete imati topli obrok. Šutanovac je zaključio da mnogo jedete za topli obrok, da je to trošak države i da nećete da imate topli obrok. To je ona marenda, preživljavanje, to ste učili od onih iz Dejtona, iz države Ohajo. Moderno satelitsko i svemirsko naoružanje su proučavali, tako što su drali žabe i zmije, učili ih da se na tihoj vatri to ispeče i to je vrlo kvalitetno.
Molim vas, poštovani građani, kada nešto DS predloži, budite oprezni, u pitanju je nešto loše. Moje je da vas na vreme upozorim.
Da li ćete da prihvatite, ili nećete, to je na vama. Moje je da vas upozorim, jer bi mi bilo vrlo neprijatno da nešto znam a da ne kažem građanima, pa da me neko sretne i kaže: "Kako te nije sramota, znao si, a nisi nas na vreme upozorio".
Ovo naročito pričam zbog onih koji uvek, posle pet dana od izbora, dođu kod mene i kažu: "I sada sam se prevario i glasao za DS". Naravno, ja njih odmah izbacim napolje i kažem: "Kod Borisa, šta mi sad dolaziš, pa mi pričaš?". Neću da razgovaram, ali vas na vreme upozoravam, kad ubodete olovkom, vodite računa gde ćete da ubodete, a ako vidite Borisa Tadića, kažite mu neka povuče ovaj zakon.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 7, amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević, a posle njega narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, NS je podneo amandman, u nadi da će se prihvatiti ovo racionalno rešenje. Dakle, u članu 7. stav 1. tačka 1), na kraju teksta, posle zapete, dodaju se reči: "s tim što Odeljenje u Kragujevcu može imati sudske jedinice u Kraljevu, za područje prekršajnih sudova u Kraljevu, Čačku, Kruševcu, Novom Pazaru, Gornjem Milanovcu, Raški, Trsteniku i Sjenici, a u Užicu, za područje prekršajnih sudova u Užicu, Požegi i Prijepolju".
U istom članu, u tački 2), na kraju teksta, posle zapete, dodaju se reči: "s tim što Odeljenje u Nišu može imati sudsku jedinicu u Zaječaru, za područje prekršajnih sudova u Zaječaru i Negotinu, i sudsku jedinicu u Leskovcu, za područje prekršajnih sudova u Leskovcu, Vranju, Kosovskoj Mitrovici i Prokuplju".
Obrazloženje. Predloženim dopunama navedenog člana, smatram da će ažurnost odeljenja Višeg prekršajnog suda u Kragujevcu i Nišu biti znatno bolja, s obzirom na to da su u gradovima Kraljevu, Zaječaru i Leskovcu i do sada postojala veća za prekršaje koja su odlučivala u drugostepenom postupku. Posebno treba imati u vidu da je područje koje pokriva Veće za prekršaj u Kraljevu veliko, zatim, da je na ovo područje doseljen veliki broj raseljenih lica s područja Kosova i Metohije, kao i veliki broj izbeglica iz drugih delova bivše SFRJ. Na kraju, napominjem da je istim nacrtom zakona za osnovne sudove predviđeno da mogu imati sudske jedinice u pojedinim gradovima, pa zato i ne vidim razlog da to isto ne bude s odeljenjima višeg prekršajnog suda.
Dakle, imali smo danima ovde raspravu o osnovnim, višim, apelacionim sudovima, kakva su rešenja nađena.
Mislim da, po sistemu automatizma, isto želi da se uradi sa prekršajnim sudovima. Mislim da je predlagač zakona doneo ishitreno rešenje kada su u pitanju prekršajni sudovi, iz prostog razloga što su prekršajni sudovi, tj. sporovi koji se vode, životni, svakodnevni, što je njihov broj izuzetno veliki pa, prema tome, nema potrebe da se ovakva mreža sudova uvodi kada su u pitanju prekršajni sudovi.
Kompletna centralizacija sudstva primenjuje se i na mrežu ovih prekršajnih sudova, što je potpuno pogrešno. Mislim da u Srbiji treba da se borimo za decentralizaciju vlasti, a nikako da i kroz ovakve stvari uvodimo centralizam, jer to nije dobro, kako za samo Vladu, tako i za građane Srbije, koji će zbog ovoga svega imati određenih poteškoća kada budu branili svoje interese, dakle, kada budu prekršajno odgovarali. Imaće problem – kako to sve da se dešava, s obzirom na to da je i ovde udaljenost prekršajnih veća izuzetno velika i potpun je apsurd da se na ovakav način to iskazuje.
Dakle, ovakva organizacija višeg prekršajnog suda nije dobra, što će se ubrzo pokazati u praksi. Ovo tim pre što za formiranje odeljenja višeg prekršajnog suda istim zakonom nije određeno koju teritoriju pokrivaju ta odeljenja, odnosno koje prvostepene sudove za prekršaje će pokrivati. To znači da će svi predmeti koje budu rešavali prvostepeni sudovi za prekršaje, po izjavljenoj žalbi, bilo od strane okrivljenog ili, pak, od strane podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, biti upućivani za Beograd, a potom će se distribuirati prema odeljenjima.
To je dug i nepotreban put, pogotovo kada se ima u vidu da se i važećim i novim zakonom o prekršajima predviđa da se rešenje o prekršaju, u određenim slučajevima, može izvršiti i pre njegove pravosnažnosti. Kada prvostepeni organ odluči da se rešenje o prekršaju ima izvršiti pre pravosnažnosti, dužan je da žalbu okrivljenog, zajedno sa spisima predmeta, dostavi drugostepenom sudu, višem prekršajnom sudu, u roku od 24 časa, računajući od sata kada je žalbu primio.
Viši prekršajni sud je dužan da po žalbi odluči i svoje rešenje dostavi prvostepenom organu za prekršaje u roku od 48 sati, računajući od sata prijema spisa, da se, slanjem predmeta u viši prekršaji sud, pa odatle u neki od formiranih odeljenja, ispoštuju rokovi propisani navedenim zakonskim odredbama, a sigurni smo da neće.
Ovakva organizacija drugostepenog organa za prekršaje, odnosno višeg prekršajnog suda, prekršajni postupak će znatno usporiti, što će se, u krajnjem slučaju, odraziti na ažurnost i efikasnost rešenja predmeta višeg prekršajnog suda i njegovih formiranih odeljenja. Ovo tim pre, kada se ima u vidu da su važećim zakonima propisani kratki rokovi zastarelosti, jedna godina – za relativnu zastarelost i dve godine – za apsolutnu zastarelost.
Veće za prekršaj u Kraljevu, konkretno, u svom dugogodišnjem radu, iskazivalo je izuzetne rezultate, pa se opravdano postavlja pitanje, imajući u vidu ogroman priliv predmeta – u 2005. godini primljeno je 5.458 predmeta, u 2006. godini, 6.758 predmeta, u 2007. godini, 6.944 predmeta, zatim, činjenicu da ovo veće pokriva 15 opština Raškog i Rasinskog okruga, ne čini li se postojećim rešenjem greška? Smatramo da treba dati predlog u pravcu izmene i dopune Zakona o sudovima itd.
Dakle, još jednom, kada su u pitanju prekršajni sudovi, ovakvim rešenjima će se otežati umnogome dostupnost sudova građanima. Kažem, svakodnevni su prekršaji kako u saobraćaju, tako i neki drugi prekršaji, i bez ikakve potrebe se, po automatizmu, pristupilo rešenjima kakvo je za osnovne, više i ove redovne sudove, kao i trgovinske sudove.
Na kraju, smatram da ovakvo rešenje nije racionalno, ekonomično i ne obezbeđuje veću ažurnost u rešavanju drugostepenih predmeta. Osim toga, Veće za prekršaje u Kraljevu ima određeni poslovni prostor, a treba imati u vidu i činjenicu da ovo veće pokriva i opštine, odnosno sudove za prekršaje sa višenacionalnim sastavom stanovništva.
Bojim se da će se sve to izgubiti formiranjem odeljenja samo u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a naročito će se sve to loše odraziti kada je u pitanju efikasnost suda. Smatram da su ministar i Vlada morali da imaju razumevanje za jedan ovakav amandman, jer je amandman podnet da bi popravio ovaj zakon, da se, bar kad su u pitanju prekršajni sudovi, napravi jedno razumno rešenje, a ne, kao što sam rekao, da se nastupa po automatizmu. Ipak je bilo više mesta za toleranciju, a ne da se, neprihvatanjem ovog amandmana, jedno ogromno područje dezavuiše, da se otežava postupak, zbog rokova zastarelosti koji su u prekršajima izuzetno kratki. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević je amandman koji na povoljniji način rešava probleme prekršajnih sudova za područje velikog broja opština. Ako bi se usvojio njegov amandman, u svakom slučaju, imali bismo kudikamo delotvornije funkcionisanje, u primeni ovoga zakona, u odnosu na odeljenja, a i u odnosu na Veće za prekršaje u Kragujevcu.
Ono što je bitno i što treba pomenuti, to je – šta je to karakteristično za Kragujevac­? Za Kragujevac je karakteristično da sudije iz kragujevačkog Okružnog suda ne poštuju zakon, za razliku od svih sudija u Republici Srbiji koji su postupali i odlučivali po žalbama SRS-a povodom otetih mandata. U Kragujevcu je oteto 10, u Kniću pet, u Lapovu tri. Ko je na čelu ove pravosudne institucije u Kragujevcu? To je gospodin Miroljub Tomić, poznat po tome što se usudio, s ovim sudijama koje su odlučivale o žalbama SRS-a, da mandate otme SRS-u.
Poznato je da je u celoj Srbiji više desetina sudova postupalo u istim slučajevima i da su sudije koje su sudile širom Srbije donosile pravedne odluke, u skladu sa Zakonom o lokalnim izborima. Samo je taj moćnik u Kragujevcu, gospodin Miroljub Tomić, koji pretenduje da bude predsednik apelacionog suda sa sedištem u Kragujevcu, to ćemo pratiti ukoliko se usvoji ovaj set zakona, uradio drukčije. Videćemo da li će to biti nagrada za njegov uspešan rad na rešavanju ovih predmeta kada su u pitanju bili mandati SRS-a.
Groze se sudije i tužioci i stručna javnost kako je moguće da Okružni sud u Kragujevcu zaobiđe Zakon o lokalnoj samoupravi, da ga prekrši, da prekrši Ustav i da na taj način otme mandate SRS-u. Da li je takvim sudijama mesto u pravosuđu, ako imate 99% sudija koji odlučuju i donose odluke u skladu s Ustavom, u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi?
Prema tome, ne može sada niko uzeti za pravo da ne poštuje ujednačenu sudsku praksu. Kako će se sada tumačiti u sudskoj praksi ova odluka Okružnog suda koja se odnosi na odborničke mandate SRS-a u Gradskoj skupštini u Kragujevcu, za tih 10 mandata, u Kniću za pet i u Lapovu za tri? Da li će Vrhovni sud i odeljenje Vrhovnog suda moći ovo da smesti negde u sudsku praksu? Da li će ovo biti sudska praksa, ili će sudska praksa biti ujednačena praksa 99% sudova i sudija u Republici Srbiji?
Pratićemo i gde će biti potrošeno 460 miliona dinara namenjenih za sedište apelacionog suda u Kragujevcu, iz budžeta koji treba da bude usvojen. Gde će te pare biti utrošene? Ko će da ih utroši? U koje namere, kada nemamo apelacioni sud? u Kragujevcu treba neko da potroši 460 miliona iz budžeta, a nema apelacionog suda. To samo može da bude u Srbiji. Zašto se predviđa u budžetu Republike Srbije ova suma, ovih 460 miliona, kada nemamo još uvek zakon o apelacionom sudu, kada nemamo još uvek utvrđeno sedište apelacionog suda u Kragujevcu?
Taj gospodin Tomić treba ipak da se konsultuje sa svojim kolegama sudijama koji su doneli odluke o tome da se mandati SRS-a vrate. Gospodin Tomić neće biti najpametniji, a videćemo kako će biti biran na sledeće funkcije u pravosuđu, hoće li doživeti reizbor. Ako ne, da vidimo na koju funkciju će gospodin možda biti izabran. Isto tako, i postupajuće sudije.
Ne može biti neujednačena sudska praksa. Može u Beogradu da se poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi, u Kragujevcu ne može. U Novom Sadu može da se poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi, a u Kragujevcu ne može, ili u Četvrtom opštinskom sudu. Mislim da sada ima veliki problem sudska praksa. Da li će ona moći naći svoje mesto, ovih nekoliko odluka koje se odnose na ove mandate?
Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj set zakona o pravosuđu, skrenuo bih vašu pažnju na to kakav je uticaj ovih zakona na reformu pravosuđa. Prelazne i završne odredbe zakona o sudijama i zakona o visokom sudstvu naširoko omogućavaju politizaciju sudstva i nedopustiv upliv politike pri izboru nosilaca pravosudnih funkcija, gde se pravosuđe dovodi u situaciju da dođe do reizbora sudija koji bi bio suprotan odredbama Ustava Republike Srbije.
Prava građana na nezavisnost i nepristrasnost sudije. Sudiju naročito obavezuje suđenje u okviru pravde, da se poziva na pravnu sigurnost i na pravnu državu. To će biti ozbiljno ugroženo ukoliko budu usvojeni ovi zakoni, na šta posebno ukazuje stručna javnost, ujedno i Društvo sudija. I Društvo sudija i stručna javnost opominju predlagače ovog zakona da ovde postoji ogroman problem, ogromna prepreka i da je ogroman broj odredaba u suprotnosti sa važećim Ustavom Republike Srbije.
Prelazne i završne odredbe zakona o visokom sudstvu, koje su suprotne osnovnim odredbama istog zakona, predviđaju drugačiji postupak za izbor prvog saziva Visokog saveta sudstva i isključuje izjašnjavanje sudija o njihovim predstavnicima za kandidate za članove Visokog saveta. Dakle, Savet visokog sudstva neće biti biran po istoj proceduri kao što se biraju nosioci pravosudnih funkcija, sudije i tužioci.
Posebno želim da istaknem da su nejasne, neodgovarajuće, izostavljene odredbe o materijalnim garancijama nezavisnosti sudija, koje su suprotne međunarodnim standardima, koji predviđaju da se plate sudijama moraju garantovani zakonom. To kod nas nije slučaj.
Dame i gospodo, zakonodavna i izvršna vlast kod nas u Srbiji konstituiše se i vrši prema političkim merilima. Međutim, sudska vlast mora da se konstituiše i vrši isključivo prema profesionalnim merilima. To je uslov demokratije, ili političke slobode, kako je za demokratsku vladavinu govorio i Monteskje.
Dakle, mora da bude odvojena politička vlast, zakonodavna i izvršna, od politički neutralne sudske vlasti. Nezavisna sudska vlast treba da u demokratskim društvima sama sebe konstituiše, a račune o svome radu da polaže onome ko je bira.
U Srbiji je, posle svojevoljne njene samostalne državnosti, 1918. godine, stalnost sudske funkcije kao ustavna kategorija usvojena tek 1990. godine, kada je donet Ustav Republike Srbije. Ustavom, kao izrazom orginarne ustavne vlasti, u članu 101, normirano je da je sudska vlast stalna. Dame i gospodo, Ustavom iz 1990. godine ustanovljena je stalnost funkcije pravosuđa.
Istu formulaciju ponovio je i važeći ustav Srbije iz 2006. godine, u članu 146. stav 1. Taj ustav je donesen poštujući, a ne prekidajući ustavni kontinuitet.
Ovde je veliki problem, obratite pažnju. Nije prekinut kontinuitet po ustavnim odredbama iz 1990. i 2006. godine. To znači da je on u proceduralnom smislu proizašao iz prethodnog ustava od 1990. godine. To znači da se i svojstvo stalnosti sudske funkcije nastavlja. Dakle, stalnost sudske i tužilačke funkcije nastavlja se, nema diskontinuiteta.
Prema tome, stalnost sudske funkcije računa se od Ustava Srbije, od 1990. godine, i zakona koji je omogućio sprovođenje tog ustava. Ovim je sudska funkcija postala imuna od ustavnih promena, najčešće izazvanih političkim razlozima.
Ovo je, istovremeno, prvi argument u prilog tvrdnji da opšti izbor svih sudija u Srbiji, samo zbog donošenja novog ustava, ustavno-pravno nije moguć; moguć je da silujemo pravdu, da narušimo pravni poredak.
Promena Ustava nije jednostrana i nije jednostavan argument koji bi to pravdao. Većina ustava u svetu, dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjem svom odeljku sadrži prelazne odredbe kojima se uređuje dinamika prelaska s prethodnog na novo ustavno uređenje, po novom ustavu.
Po našoj tradiciji, te prelazne odredbe nisu formulisane u samom Ustavu, nego su prebačene u poseban pravni akt koji nema pravnu snagu Ustava, jer se ne donosi kao Ustav, po ustavno-pravnom postupku. To je zbog toga da bi se one kasnije, ako postoji potreba, lakše mogle promeniti. Budući slabije pravne snage od Ustava, taj akt, koji se, za razliku od običnih zakona, zove Ustavni zakon, mora biti, kao i svaki zakon, usaglašen s Ustavom; u suprotnom, dolazi pod udar kontrole ustavnosti, odnosno dolazi pod kontrolu Ustavnog suda Republike Srbije.
Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije od 2006. godine, u članu 7. stav 1, određuje rok u kome se ima izvršavati izbor predsednika i prvi izbor sudija Visokog kasacionog suda, a u stavu 2. istog člana se kaže: ''Izbor sudija i predsednika ostalih sudova izvršiće se najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva''.
S obzirom na izloženo svojstvo prelaznih odredaba koje sadrži Ustavni zakon, one ne mogu neposredno uređivati ustavnu materiju, ne mogu neposredno preuzimati ingerencije Ustava, kada su sastavni deo Ustava i protivrečne odredbama postojećeg ustava.
Odredba člana 7. stav 2. Ustavnog zakona o sprovođenju Ustava mora se sistematski tumačiti tako da su njene odredbe i ustavno načelo stalnosti sudija, koje je sadržano u članu 146. stav 1. Ustava Srbije, dakle, ne kao prestanak sudske funkcije. Dakle, ovde treba staviti tačku i razmišljati o tome.
Nema prestanka sudske funkcije. Preko ovoga ne može niko da pređe samo zbog donošenja novog ustava, jer to kao razlog prestanka sudske funkcije sam Ustav ne navodi, nego, isključivo, izbor sudija onih sudova koji u prethodnom zakonu o uređenju sudova, donetim u vreme važenja Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, nisu postojali. To je sad nešto novo, može da se odnosi samo na one sudove i one sudije koji nisu bili birani u sudove koji nisu postojali do ovih zakona i do donošenja novog ustava.
Postavlja se pitanje – može li zakon o sudijama izričito predvideti izbor sudija svih sudova i time poći od pretpostavke da pre njega nije bilo sudija i sudstva u Srbiji? Bilo je i sudija i sudstva u Srbiji.

Govorite 15 minuta i 30 sekundi.