Zahvaljujemo gospođi Malović, zaista, na izuzetnom angažmanu, na stručnosti koju je ovde ispoljila i posebno na naporu koji je uložila da sarađujemo i da ovaj set zakona, evo i kroz ovo njeno obraćanje, privedemo kraju.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu i u celini.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA (pojedinosti)
Prelazimo na osmu tačku dnevnog reda, pošto je i ministar za finansije stigla. Dok napravim uvod, ona će se već i pojaviti, tako da ćemo moći da radimo.
Dakle, radi se o Predlogu zakona o javnim nabavkama.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Milorad Buha, Ognjen Mihajlović, Vesna Marić, Dragan Aćimović, Nataša Jovanović, Marina Raguš, Zoran Krasić, Milan Avramović, Boris Aleksić, Dejan Mirović, Filip Stojanović, Mirko Munjić, Marina Toman, Paja Momčilov, Ljubomir Kragović, Sreto Perić, Petar Jojić, Lidija Dimitrijević, Radica Jocić, Dragan Stevanović, Milan Veselinović, Milan M. Nikolić, Milovan Radovanović, Tomislav Ljubenović, Goran Mihajlović, Igor Bečić, Momir Marković, Momčilo Duvnjak, Bojan Mladenović, Vladan Jeremić, Nikola Savić, Radiša Ilić, Aleksandar Martinović, Dobrislav Prelić, Dušanka Plećević, Milorad Krstin, Branimir Đokić, Marko Milenković, Milan Škrbić, Vitomir Plužarević, Nikola Žutić, Srboljub Živanović, Slađan Mijaljević, Vlada Milojković, Dušan Marić, Gorica Mojović, Nebojša Ćeran, Đura Mučenski, Pavel Marčok, Gordana Rajkov, Miletić Mihajlović, Zoran Kasalović, Đorđe Milićević, Milisav Petronijević, Dejan Radenković, Saša Dujović, Zoran Bortić i Milan J. Nikolić.
Primili ste amandmane Odbora za finansije. Pisanim putem amandmane su povukli narodni poslanici: Gordana Rajkov na čl. 11. i 28, Momir Marković na član 28. i Gordana Pop-Lazić na član 44. Primili ste mišljenje Vlade i izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Dajem pauzu od pet minuta, dok nam ne pristignu predstavnici Ministarstva, odnosno ministar za finansije.
(Posle pauze – 11.05)

Dame i gospodo, nastavljamo rad.
Na član 1. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospođa Vjerica Radeta, kao predlagač amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sad posle ovog, kako vi volite da kažete, seta pravosudnih zakona, ode gospođa ministar, nisam htela da joj repliciram, osta pravosuđe u haosu, ali govorili smo ovih dana o tome.
Predlog zakona o javnim nabavkama i amandmani koji su podneli narodni poslanici, očigledno to je bio haos za Vladu Republike Srbije. U četiri navrata Vlada nam je dostavljala svoje mišljenje, pa je najpre odlučivala o članu 9. pa o članu 7, recimo. Čini mi se da ćemo i povodom ovog zakona i ovih amandmana imati značajnih, da ne kažem, problema, ali u svakom slučaju neslaganja sa predstavnikom Vlade Republike Srbije.
Ovaj zakon je, po mišljenju Vlade, kako stoji u obrazloženju, potrebno doneti po hitnom postupku kako bi se antikorupcijskim organima omogućio efikasan rad u obavljanju poslova kontrole trošenja javnih sredstava i obezbeđivanja finansijske discipline državnih organa, organizacija i drugih pravnih lica koja su u obavezi da primenjuju propisane procedure.
Ovo lepo zvuči, ali, naravno, nema veze sa stvarnošću. Imali smo mi Zakon o javnim nabavkama, podsećam, donet 2002. godine, pa menjan 2003. godine, pa 2004, pa 2005. Znači, ovo je peti pokušaj da se uvede red u javne nabavke.
Šta ovo, zapravo, govori? Da problem nije u zakonu, i nikada nije problem u zakonu, osim ako su zakoni poput ovih pravosudnih, koji zaista prave takav haos da ih je nemoguće ispraviti.
Ali, ako imamo i ako smo imali Zakon o javnim nabavkama, koji je donet 2002. godine i tada se, podsećam narodne poslanike, govorilo i pisalo, dosta je ovde kolega koji su sedeli svih ovih godina, maltene svake godine od 2000. godine je menjan Zakon o javnim nabavkama, i svaki put su ti tekstovi zakona ovde predstavljali nešto što će apsolutno staviti tačku na korupciju u Srbiji.
Ali, ponavljamo, nije problem u zakonima, problem je u onima koji vrše vlast, problem je u onima koji sprovode javne nabavke i problem je u činjenici da je vrh vlasti u Srbiji korumpiran.
Ovo vam ne kažemo samo mi srpski radikali, to vam govore svakodnevno mediji u Srbiji, bez obzira koliko imate uticaja na njih, to vam govore izveštaji Evropske komisije, to vam je jedan od najvažnijih problema zbog čega u EU neće da čuju za Srbiju, jer ovoliko korupcije na jednom mestu, koliko je sada ima u samoj Vladi Republike Srbije, to verovatno ne da nema u Evropi, već nema na zemaljskoj kugli.
Mi ovde pričamo o korumpiranosti državnih organa danima, uspemo, kao u slučaju Bojana Krišta, da ubedimo one sa aerodroma da mu plate odlaznu kartu u jednom pravcu i tu se sve završava.
Znate, ne možete vi da pričate da imate korupciju i razne afere, od carinske, stečajne, "indeks" afere, afere "aerodrom", teško je setiti se svih afera koje su u Srbiji začačkane, pa stavljene pod tepih, a da niko iz Vlade ne odgovara.
Barem moralno i barem da kaže: Hvala, podnosim ostavku, ništa nisam ukrao ili ukrala, nisam korumpiran ili korumpirana, ali ako to rade moji saradnici, ako to rade ljudi čiji sam na neki način šef (onda je moralno da se taj neko skloni jer iako nije korumpiran, a nije u stanju da spreči korupciju u svom okruženju), to je dovoljan razlog da te poslove više ne obavljam.
Juče sam govorila i danas ću da ponovim o jednoj instituciji o kojoj se mnogo govori i koja je bila aktuelna svih ovih godina, koju predstavlja Verica Barać, koja kao da je predstavnik neke nevladine organizacije i to od onih iz reda Sonje Biserko, Nataše Kandić i ostalih. Lepo žena kaže da, kada bi se ona pitala, ona bi priznala Kosovo i povukla bi sve tužbe i kontratužbe protiv suseda, kako kaže. Tu se ništa ne dešava.
Verujete, to je veći kriminal od svog onog kriminala sa kojim ona pokušava da upozna, pre nekih medija koji su joj dostupni, građane Srbije. To što je ona pokušavala i što pokušavaju svi drugi - da se razotkriju korupcionaške grupe u vrhu vlasti, ne mislimo da to ne treba da se radi, ali u Srbiji treba da rade svi organi. Uvek se nekako namesti, kad mi ovde imamo neki zakon, onda se iz okvira, iz delokruga tog zakona pojavi u medijima nešto što treba valjda da skrene pažnju, a opet jeste iz ove oblasti.
Imamo juče i danas tenderska mafija, policiji podvalili loše uniforme. Imamo neke interesantne napise, naravno, ne želim da tvrdim da je ovo tačno. Ovo jeste u nadležnosti državnih organa, pre svega pravosudnih i organa gonjenja.
Očekujem da vi, gospođo ministar, znate o čemu se radi i kada ste već tu da bi bilo dobro da informišete narodne poslanike i javnost Srbije šta je ovde zaista tačno, jer mi ovde čitamo o kriminalnim nabavkama u MUP-u, koje traju godinama.
Pa se kaže, npr. za 70.000 košulja treba oko 100.000 metara tkanina. Zahtevana tkanina vredi tri evra po metru, a isporučena dva ili čak i manje, pa se samo na toj razlici zaradi 100.000 evra. Mnogi ponuđači ne mogu da dođu ni do bodovanja, jer im tkaninu, u saradnji sa laboratorijama, proglase neispravnom, a neretko se dešava i da se uzorci zamene u MUP i da se lošiji pošalju na analizu.
Taj izvor iz MUP-a, koji je sve ovo dao za jedne dnevne novine, ističe da je nedavno, pod sumnjivim okolnostima, nabavljeno 120.000 košulja sa dugim i kratkim rukavima, 25.000 pantalona i oko 5.000 komada interventnih uniformi i 10.000 do 12.000 komada jakni. Kaže, nedavno je bio tender za košulje. "Niteks", čiji ljudi štrajkuju jer nemaju plate, bio je jeftiniji za oko 100 dinara po košulji, a nije prošao na tenderu. Dešava se da neke firme budu jeftinije i do 50%.
Pre dve godine je firma s jednim zaposlenim dobila da isporuči 70.000 košulja, a o kvalitetu da se ne priča. Kada se u ovakvim slučajevima rade ovakve kriminalne radnje, treba videti kako se dodeljuju male nabavke do 2,5 miliona dinara. To se, praktično, obavi telefonskim pozivom. O poverljivim nabavkama suvišno je bilo šta reći, kaže insajder iz MUP za ove dnevne novine.
Naravno, ne prihvata se sve zdravo za gotovo što se objavi u medijima. Zaista je malo ili gotovo neverovatno, ako je tačno ovo što je ovde navedeno, da odgovorni ljudi imaju najmanje veze sa tim. Pravo pitanje jeste, ne samo u ovom slučaju, nego inače u slučajevima malih nabavki, šta je u slučajevima poverljivih nabavki. Kada govorimo o poverljivim nabavkama, to su pre svega one iz delokruga Ministarstva vojske.
Imaćemo u toku dana ili ovih dana dok budemo raspravljali o ovom zakonu dosta konkretnih primera. Očekujemo i bilo bi normalno da ministar ima konkretne odgovore, jer ovo što mi iznosimo je uglavnom javna tajna i verovatno ste se, gospođo Dragutinović, pripremili za sva pitanja vezana za ovaj zakon. Mi mnogo volimo da, kada govorimo o amandmanima, to ilustrujemo ovim ponekim konkretnim primerom.
Amandman koji sam podnela na član 1, a član 1, kao i inače što je uobičajeno kada su u pitanju zakoni, jeste član koji govori šta je to predmet ovog zakona.
Vi kažete da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak nabavke dobara i usluga i ustupanja izvođenja radova u slučajevima kada je naručilac tih nabavki državni organ, organizacija, ustanova ili drugo pravno lice određeno ovim zakonom; određuje način evidentiranja ugovora i drugih podataka o javnim nabavkama; određuju poslovi i oblik organizovanja Uprave za javne nabavke.
Naša primedba je da treba da se briše postojanje ove uprave za javne nabavke, koja je apsolutno nepotrebna. Ovih dana se govori o smanjenju javne potrošnje. Pretite da ćete u raznim delovima u administraciji da delite otkaze.
Naravno, ministarstva ne dirate, ne vi lično gospođo Dragutinović, jer nećete ni vi vaše ministarstvo, niti bilo koji ministar. Vi u ministarstvima okupljate svoje partijske kadrove, vi tamo formirate agencije, uprave, direktorate itd.
Da bi još neko ko će biti u toj upravi imao veliku platu, pa onda ta uprava neće imati uslova za rad, pa neće imati prostoriju, pa onda će tamo da se okupe neki ljudi, kao što smo pre neko veče imali priliku da gledamo jedan od tih dobro plaćenih odbora, agencija, kako li se već zove, kako se žale da njih 6-7 tamo sedi, svi u jednoj kancelariji i ne mogu da rade, ali plate uredno primaju.
Ovo nije način, ne samo gospođo Dragutinović u ovoj godini, odnosno u narednoj godini, za koju nam predsednik Vlade kaže da nećemo živeti bolje nego što živimo sada, nego je ovo, pre svega, principijelni stav SRS: ako postoji ministarstvo, onda je ministarstvo to koje mora u okviru svojih službi da formira da li neke odseke, odeljenja itd. i da ministarstvo radi svoj posao.
Sada kada bismo mogli da nabrojimo u okviru vašeg ministarstva koja sve kvaziministarstva postoje, a i ova uprava je jedno od njih, onda se postavlja logično pitanje: šta ćete vi, šta će nam ministarstvo ako imamo toliko agencija, uprava, direktorata i kako se sve ne zovete.
Kažete da se amandman ne prihvata iz razloga što uprava, kao stručna organizacija koja obavlja poslove u oblasti javnih nabavki, daje svoj doprinos razvoju sistema javnih nabavki u Republici Srbiji. Ovo je neozbiljno obrazloženje zato što ne znači ništa. Apsolutno ništa. Šta znači uprava kao stručna organizacija. Da li vi nemate u Ministarstvu stručne ljude? Koliko imate zaposlenih u Ministarstvu?
Ako je u Vladi Srbije 2000. godine, kada je uletela demokratija kroz zapaljena vrata Savezne skupštine i uopšte zapaljenu Skupštinu, tada bilo negde oko 2.800 zaposlenih u ministarstvima i uopšte u državnoj administraciji, danas je ta brojka, koliko se zna, preko 30.000.
Znači, vi ste više od deset puta povećali broj zaposlenih, nagomilali ste administraciju, koja očigledno nije sposobna da radi, jer da jeste, onda vam ne bi trebala neka nova stručna organizacija.
Vi na ovaj način priznajete da vi nemate dovoljno stručnosti da obavljate ovaj posao. Pošto je 15. minut istekao, čućemo se još u toku dana.

Gospođa Milica Vojić-Marković, po amandmanu, izvolite

Poštovana gospođo predsednice, gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, isto tako bih volela da kažem nekoliko reči o prvom amandmanu na Predlog zakona o javnim nabavkama, koji je podnela gospođa Vjerica Radeta i koja u članu 1. posle reči "o javnim nabavkama" kaže da treba brisati reči "određuje poslove i oblik organizovanja Uprave za javne nabavke".
Prosto, mislim da je Uprava za javne nabavke i te kako važan deo ovog zakona, iako se zakon zapravo u članu 99. potpuno osvrće na ovu upravu za javne nabavke i kaže da je to posebna organizacija koja obavlja stručne poslove u oblasti javnih nabavki, obezbeđuje uslove za ekonomičnu, efikasnu i transparentnu upotrebu javnih finansijskih sredstava za javne nabavke i podsticanje konkurentnosti i ravnopravnosti ponuđača u postupku javnih nabavki. Na rad i organizaciju ove uprave primenjuju se propisi o državnoj upravi.
Dalje, u Predlogu zakona član 100. opisani su i propisani precizno poslovi ove uprave za javne nabavke. Prosto, mislim da je i te kako važan segment procesa javnih nabavki ova uprava za javne nabavke i zbog toga mislim da joj je konačno potrebno dati jedno novo, dodatno svetlo, jer je ona prosto nekako ostala u senci, čak i u ovom predlogu zakona.
Mislim da je Uprava za javne nabavke upravo onaj element koji može da rasvetli mnoge mutne poslove, da tako kažem, oko procesa javnih nabavki i upravo ako se bude pojavila mogućnost da građani imaju mogućnost da se ta transparentnost konačno i ostvari, znači da prate proces javnih nabavki, na bilo koji način i da se upoznaju, oni će imati mogućnost da korupciju uoče i da na taj način nešto što je skriveno postane jasno, javno i društveno osuđeno.
Korupcije i te kako ima u Upravi za javne nabavke i o njoj je govorio čak i trenutni direktor ove uprave, gospodin Predrag Jovanović, koji sasvim mirno izjavljuje da korupcija u javnim nabavkama odnese godišnje 800 miliona evra i da je indirektna šteta da od loše izvedenih radova ili nabavki neodgovarajuće opreme daleko veća.
Srbija, naime, troši godišnje na javne nabavke najmanje četiri milijarde evra, a najveće učešće u tim nabavkama imaju javna preduzeća, republička ili komunalna.
Hoću da kažem da ako direktor Uprave za javne nabavke ovako mirno može da izjavi da 800 miliona evra sredstava građana Srbije ode u vatru, jer praktično odu tako što se urade jako loši radovi, a to građani i te kako osećaju na svojoj koži, ili se nabavlja lošeg kvaliteta oprema ili potpuno neadekvatna oprema.
Ovde ću apostrofirati more opreme koju koriste bolnice, zdravstveni centri i ostalo, jer prosto građani kažu - kupljen je aparat takav i takav u nekom zdravstvenom centru, a oni ne mogu da ga koriste nego se upućuju na neko drugo mesto, o čemu jako mnogo podataka imamo kao poslanici jer su nas građani upozoravali na to, ali može da se pročita i u istraživanjima koje je uradila Međunarodna banka, koja kaže da u zdravstvu u Srbiji ima najviše korupcije.
Uz tako visok stepen korupcije koji evidentno postoji u Srbiji, a podsetiću vas, recimo, na izveštaj organizacije "Greko", koji je toliko dugo bio skrivan od javnosti u Srbiji, koji se pojavio u jednom momentu kada je Vlada procenila da više ne može da se sakrije, a i upozoriću na istraživanje percepcije korupcije stranih poslovnih ljudi, analitičara rizika.
Iovako nesrećna i osiromašena Srbija i njeni građani, koji ionako imaju toliko nizak standard da to ne može ni da se podvede pod ono što je Vlada obećavala dok je u predizbornoj kampanji pokušavala da animira građane da glasaju za nju, dakle, uz sve to, uz takav stepen korupcije i osiromašenje, gubljenje sredstava građana Srbije, Srbija će biti još više na crnoj listi onih zemalja koje imaju vrlo visok stepen korupcije. Nijedan normalan i ozbiljan poslovni čovek neće doći ovde da investira niti da koristi kapital za korist građana Srbije ako u tom poslovanju mora da računa na to - koliko ja tebi dođem i gde ću se ja tu ugraditi.
To se naročito odnosi na one nabavke koje nisu javne, tzv. poverljive nabavke, koje u jednom delu razumemo zbog čega su poverljive, jer se odnose na Ministarstvo unutrašnjih poslova ili Ministarstvo vojske, ali s druge strane moraju biti proverljive, ako to ne može biti od običnih građana, onda sigurno može od revizorske kuće ozvaničene ili može od poslanika u ovoj skupštini, specijalnih komisija itd. Znači, one moraju biti evidentno kontrolisane jer su upravo one onaj prostor u kome je moguće da se takve zloupotrebe vrše.
Takođe, mislim na tzv. male nabavke, gde se vrlo elegantno zaobilazi zakon i gde se u nizu malih kratkih postupaka u stvari dovede do istog efekta, nabavi se neka silna oprema npr, uz jako mnogo sredstava, a potpuno se izbegne Zakon o javnim nabavkama, koji bi na neki način mogao da prati trag novca.
Dakle, problem korupcije su prepoznali građani i mislim da građani Srbije o korupciji mogu da nam ispričaju mnogo više nego što mi ovde možemo da govorimo i vrlo je važno da čujemo to što govore građani, naročito oni koji su učestvovali na neki način sa svojim preduzećima u postupcima i u tenderima, gde su na takve smešne načine odbijani, da kada bismo čitali obrazloženja zbog čega se sve oni na taj način žale, bilo bi zaista malo vremena da možemo da govorimo koliko je to veliki problem.
Političke stranke su prepoznale problem korupcije. U svim svojim predizbornim obećanjima nema stranke koja nije govorila o borbi protiv korupcije, ali ono što je interesantno, stranke koje su sada došle na vlast, borbu protiv korupcije su završile otprilike na tome da su uhapsile Gorana Kneževića, kao gradonačelnika Zrenjanina, i na tome se slomila borba protiv korupcije. Otprilike, više korupcije u zemlji nema.
S druge strane, ovih dana se u medijima otvara pitanje ovih u uniformi za policajce kao jedna od varijanti korupcije, ali mislim da kao poslanik DSS-a, koja je u prethodne dve vlade i te kako pokazala da zna, ume i hoće da vodi borbu protiv korupcije, moram da podsetim na stečajnu mafiju, drumsku mafiju, mafiju koja je zloupotrebljavala penzione fondove, carinsku mafiju, fudbalsku mafiju i da ne nabrajam dalje.
Prosto kao neko ko je iz stranke koja je pokazala da može da se bori protiv korupcije, hoću da kažem ministrima i Vladi Srbije da je i te kako važno da se bore protiv ove pošasti Srbije i da je i te kako važno za građane Srbije da na nekoj budućoj listi korumpiranih zemalja Srbija ne bude baš na 85. mestu sa onolikim visokim nivoom korupcije.
Vidimo da otprilike budžet u 2009. godini, koji je ovih dana stigao pred poslanike, ima problem sa punjenjem budžeta i vrlo je važno da Vlada shvati mogućnost da, ako se bori protiv korupcije, barem ovih 800 miliona evra koje navodi direktor Uprave za javne nabavke mogu da se sliju u budžet Srbije i da budu na korist građana Srbije, a da se ne odlivaju u privatne džepove prijatelja, kumova i poslovnih partnera naših ministara i direktora javnih preduzeća.
I da je i te kako važno da se namet za punjenje budžeta ne stavlja više na građane i da se ne stavlja više na dnevni red priča o registracijama koje će da koštaju građane kao tromesečna ili četvoromesečna plata svakog prosečnog Srbina, nego prosto da se ova budžetska sredstva štede, čuvaju i na najbolji mogući način troše.
Kada sam već ovde pričala o zloupotrebama javnih nabavki, iskoristiću svoje pravo da postavim još jedno pitanje koje se odnosi na Ministarstvo zaštite životne sredine, odnosno Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, tako se sada zove. Pitanje glasi: Od koje firme je ovo Ministarstvo nabavilo dži-pi-es uređaje, koliko je za to novca platilo i da li je postupak javnih nabavki sproveden prilikom ove nabavke?
Moja informacija je da je ovde došlo do klasične zloupotrebe Zakona o javnim nabavkama i da se pod plaštom potrebe da se zaštite automobili Ministarstva, da prosto ne budu ukradeni, da mogu da se prate, došlo do velike nabavke, koja ničim nije bila izazvana, i da su se na taj način potrošila velika sredstva građana Srbije, a da se razlog zbog koga su nabavljeni pokazao kao potpuno promašen, jer je jedno od tih vozila ukradeno.
Mislim da ste zabeležili moje pitanje i da ću dobiti odgovor na to pitanje. Hvala vam.

Zahvaljujem. Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miletić Mihajlović i Zoran Kasalović.
Vlada i Odbor za finansije prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Milorad Buha.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Vjerica Radeta.

Kada sam malopre govorila o ovom amandmanu na član 1, zašto mislimo da ne treba da postoji Uprava za javne nabavke, između ostalog, pored svega onoga što sam rekla o nagomilanoj administraciji i zbog toga što će, pretpostavka je i s obzirom na iskustva, njena jedina svrha biti da sve što se u ovoj državi radi bude pod potpunom kontrolom nekog lobija. Naravno, na čelu tog lobija mora da bude ministar finansija, do sada je tako bilo, gospođo Dragutinović, ne znam da li ćete vi da prekidate tu praksu.
Na član 2. imamo dva amandman, najpre na stav 1. tačka 21. Iznad člana 2. postoji naslov - Pojmovi i Značenje izraza, što je takođe novina koju ste doneli iz EU i uvek smo vas pitali - šta vam to zapravo znači - da li samo zato da bi bio deblji, da vam zakon izgleda ozbiljniji. Nepotrebno je da u zakonu stoji šta koji pojam znači, ali smo odustali od takvih amandmana, da predlažemo brisanje tih članova, mada bi to uvek moglo da se kaže, jer vi ovde nama objašnjavate šta je javna nabavka, šta je ugovor, šta je ponuđač, kandidat, postupci javne nabavke, konkursi itd. To je nešto čemu nema mesta u ovom zakonu, niti u bilo kojem drugom zakonu.
Ali, kad već objašnjavate, u stavu 1. tačka 21, kažete - dobra su pokretne stvari, proizvodi i oprema, električna energija, sirovine i reprodukcioni materijal u čvrstom, tečnom i gasovitom obliku. Amandmanom smo intervenisali da, pored pokretnih stvari, treba da stoje i nepokretne stvari.
Jeste da se u okviru javnih nabavki i nabavki pokretnih stvari uzimaju u Srbiji velike provizije, da je to osnovni izvor korupcije, ali je neverovatno da vi ne prihvatate da predmet ovog zakona bude i nabavka nepokretnih stvari.
Nepokretnosti imaju često veću vrednost ili uglavnom veću vrednost od pokretnih stvari i nije nam prihvatljivo obrazloženje koje je Vlada rekla, da se to ne prihvata iz razloga što je, kao opšti standard u uporednom pravu javnih nabavki, da se na nabavku nepokretnih stvari ne primenjuju pravila javnih nabavki.
Alal vam vera na ovom evropskom standardu. Zato se i dešavaju sve ove stvari kada je u pitanju korupcija i kriminal koji se dešavaju. Zato može da se desi da vi dodeljujete vile po Dedinju, da se ne zna izvor nabavke tih vila, da ih dodeljujete za određene zasluge, samo vama znane, ali brzo se to sazna i u celoj Srbiji. Nažalost, mala smo zemlja, pa se sve sazna i ne postoji ni jedna tajna koja duži period može da bude tajna.
Kažete - u dosadašnjoj praksi primene važećeg Zakona o javnim nabavkama se takođe pokazalo da je gotovo nemoguće sprovesti postupak za nabavku nepokretnih stvari. Ovo je stvarno vrhunac bezobrazluka kada je u pitanju Vlada u odnosu na narodne poslanike. Još nam objašnjavate iz kojih razloga.
Kažete - nemoguće je odustati od nabavke određenog objekta ili zemljišta koje je jedino odgovarajuće naručiocu, samo iz razloga što je ponuda određenog ponuđača, često fizičkog lica, neispravna, zbog nedostavljanja nekog od dokaza o ispunjenju uslova iz Zakona o javnim nabavkama. Molim vas da nam objasnite kako je to nemoguće odustati od nabavke ovakve nepokretnosti.
Dalje kažete - gotovo je nemoguće obezbediti uporedivost ponuda, kako kod objekata, tako i kod zemljišta, jer na njihovu cenu utiče niz različitih faktora, spratnost, lokacija, starost itd.
Gospođo Dragutinović, kada kupujete sebi stan, da li obilazite, saznajete, upoređujete cene? Da li vam je tada moguće da obezbedite uporedivost ponuda? Kad za državne pare kupujete, onda vam je nemoguće obezbediti uporedivost ponuda. Ovo je zaista strašno.
Kažete - striktnom primenom pravila javnih nabavki naručilac, čak i kad bi hteo da sprovede otvoreni postupak, ne bi smeo da navede lokaciju, jer bi bilo očigledno da ukazuje na određenog ponuđača, iako mu je samo određena lokacija odgovarajuća. Šta ovo znači? Ne smete da objavite u javnost ponuđača. Kako dođete do ponuđača? Trange-frange aktivnostima. To je suština.
Zato smo vam još na početku rekli u načelnoj raspravi, džabe vam zakon kad nemate volje da ga sprovodite. Ovo je zaista, gospođo Dragutinović, neverovatno. Moraćete da nam objasnite kako vi nabavljate nepokretnosti, ako ne sprovodite otvoreni, odnosno javni postupak. Zašto biste vi štitili informaciju da neko želi nešto da proda? Ako prodaje Vladi, on je spreman da proda i kolegi Vlatku Ratkoviću. Još bolje da se sazna da postoji konkurencija, da postoji nepokretnost, da je nepokretnost predmet prodaje i zaista vam je obrazloženje neverovatno.
Kažete dalje - pored navedenog treba imati u vidu da se pribavljanje nepokretnosti u državnu svojinu reguliše propisima kojima se uređuje oblast imovinsko-pravnih odnosa (Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije).
Moraćete i ovo, gospođo Dragutinović, da nam objasnite, da nam pročitate koji to član ovog zakona predviđa sticanje, odnosno javnu nabavku nepokretnih stvari u državnu svojinu. Ovaj zakon reguliše nešto potpuno drugo i na potpuno drugačiji način i uopšte ne govori ni o kakvim nabavkama.
U istom ovom članu 2. stav 1. tačka 25. kažete - elektronska licitacija je vrsta licitacije koju naručilac može da sprovede u postupku javne nabavke jednom ili više puta u elektronskom obliku. Licitacijom se dolazi do izmena ponuda: nova niža cena ili poboljšanje ponude u okviru unapred određenih merila.
Mi smo predložili da se ove reči ''u postupku javnih nabavki'' zamene rečima "u pregovaračkom postupku javne nabavke bez objavljivanja javnog poziva". U obrazloženju stoji da se amandmanom određuje postupak javne nabavke u kome je jedino izvodljivo sprovesti elektronsku licitaciju, i to na način kako je odredbom člana 2. tačkom 25. predvideo zakonodavac, da se licitacijom dolazi do izmene ponude, a to znači nova niža cena ili poboljšana ponuda u okviru već unapred utvrđenih merila.
Dakle, isključivo u predloženom postupku se postiže željeni cilj elektronske licitacije, a to je niža cena za naručioca, to je država, državni organ, dok u drugim postupcima nema licitacije, jer zbog rangiranja ponuda cena iz ponude ostaje fiksna.
Vi kažete da ovaj amandman ne možete da prihvatite i to ste rekli tek kada ste u Vladi razmotrili amandmane, to moram ceo dan da vas podsećam da nam treba za pripremu da izađemo po svakom amandmanu bar minut dok se snađemo, jer vi najpre govorite o amandmanu na član 7, pa onda opet član 7, pa član 2, pa opet član 2, pa član 17, pa onda tamo na drugom papiru član 9. Da li ste želeli namerno da nas zbunite i da nas dovedete u situaciju da ne možemo da se snađemo po ovim vašim stavovima, odnosno mišljenju Vlade.
Ali, evo zašto niste prihvatili amandman Milorada Buhe. Kažete - amandman se ne prihvata iz razloga što je pregovaranje moguće i u pregovaračkom postupku sa objavljivanjem javnog poziva, a svi postupci u kojima će biti moguća primena elektronske licitacije biće predviđeni u podzakonskom aktu koji donosi ministar finansija na osnovu člana 54. stav 3. Predloga zakona.
Dakle, opet imamo nepotpun zakon, opet imamo zakon koji ćemo iduće godine da menjamo, to će biti šesti pokušaj da se uvede red u javne nabavke i opet neuspešan.
Nije trebalo, gospođo Dragutinović, da predlažete da ćete donositi podzakonske akte, nego je trebalo sve što je vezano za javne nabavke da bude regulisano ovim zakonom.
Kada govorim na ovaj način svakako ne mislim na vas lično, mislim na Vladu Republike Srbije i verujem da to tako i razumete. Ako vam je iskrena namera, vama u Vladi Republike Srbije, da uvedete red u javne nabavke, onda morate ovim zakonom sve do detalja da regulišete.
Ako je ovo peti pokušaj da se ovaj zakon uredi, sada imamo nov predlog, nisu više izmene i dopune, ali smo se zaista svake godine, maltene od 2002. godine, bavili po nekoliko dana predlozima Vladinim o javnim nabavkama, odnosno o Zakonu o javnim nabavkama i svaki put u međuvremenu su se dešavale najveće korupcionaške i kriminalne afere, upravo vezano za primenu ili neprimenu Zakona o javnim nabavkama.
I onda kada to najavljujete i kada po medijima se priča kako poslanici opozicije, pre svega, zato što žele da govore o Vladinim predlozima, zapravo opstruišu rad parlamenta, što naravno nema veze sa zdravim razumom, onda nemojte da nas na ovaj način zamajavate, jer vi u stvari opstruišete rad parlamenta, najpre zato što nam niste blagovremeno predstavili, odnosno u proceduru dali zakon o budžetu za narednu godinu, ali o tome ćemo toliko dugo da ću verovatno sledećeg ministra osloviti vašim prezimenom, kao vas malopre prezimenom gospođe Malović.
Šutanovac će, gospodine Vlatko Ratkoviću, hvala na podsećanju, biti više puta pomenut upravo zbog Zakona o javnim nabavkama, zbog izigravanja tog zakona i zbog svih kriminalnih i korupcionaških afera u okviru Ministarstva.
Vidite kako vi znate ko je u vašoj stranci, koji ministar se najviše ogrešio o Zakon o javnim nabavkama. Hvala na podsećanju, ali setili bismo se mi gospodina Šutanovca u ovom kontekstu i da nam niste napomenuli, ali videla sam, čim Vlada nije prihvatila vaš amandman na zakon o mreži sudova, da postoji neki problem između vas i nekih u Vladi.
Morali ste da nam kažete da je to problem sa Draganom Šutanovcem. Cela Srbija ima problem sa Draganom Šutanovcem i nemojte, niste usamljeni, samo da znate. Ovo obrazloženje zašto sam namerno govorila o ova dva amandmana istovremeno.
Gospođo Dragutinović, vaše obrazloženje za tačku 21. i tačku 25, ako ste slučajno to gledali, pošto znam da to rade službe, izvinjavam se, vreme je isteklo, pogledajte, vaša objašnjenja su u koliziji. Zaista opet imamo slučaj da ministri ne vode računa o onome što predstavljaju narodnim poslanicima. Imali ste priliku u komunikaciji s nama da vidite da mi dobro pratimo ovo što nam vi pišete i ovo što predlažete.

Da li se još neko javlja za reč? Ako ne, na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Kasalović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Ognjen Mihajlović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, amandman kako je sročen podnosilac je sasvim u pravu, jer se neuvažavanjem amandmana otvara široka mogućnost da u uslovima predviđenim zakonom, koji se odnose na nabavke na koje se zakon ne primenjuje, mogu događati različita kriminalna dela.
Zaista se može dogoditi, kao što imam pred sobom materijale oko tendera, čija je službena oznaka TSASG/MOH01 koji se odnosi na jednu veoma važnu nabavku, koja je gotovo pri kraju svoje realizacije, a odnosi se na nabavku mašine za dijalizu za Republiku Srbiju, za dijalizne centre, kojima one gotovo i da nisu potrebne.
To je samo deo jedne priče, a suština priče bi trebalo verovatno da se razvije onda kada i ministar finansija i zdravlja budu polagali račune o tome šta Vlada radi i zašto je ovaj projekat, ovako kako je urađen, i koncipiran.
Da se vratimo na početak priče.
Negde februara, Ministarstvo finansija i Ministarstvo zdravlja raspisuju tender za nabavku mašina za dijalizu. Naravno, po ustaljenoj proceduri koja se tiče ponašanja Evropske investicione banke, po jednom modelu koji je prilično šabloniziran i do koga može doći svako ko želi na tenderu da aplicira.
Uslovi koji su tada postavljeni bivaju firmi "Fresenius medical care" dostupni onda kada je participirala, platila i otkupila tendersku dokumentaciju i kao potencijalno zainteresovani učesnik u tenderu mogla je odmah da vidi elemente tendera na osnovu kojih je odmah podnela zahtev, neposredno pre otvaranja dokumentacije za poništenje tenderskog postupka.
Tada, ne znajući još tačan sadržaj onoga čija je ponuda kasnije prihvaćena, išli su po osnovi po kojoj je trebalo da se vidi efekat tzv. više sile - force mayor, ili ekonomski i tehnički promenjene okolnosti u odnosu na ono što se u tenderu nalazi.
Budući da je finansijer tendera italijanska Vlada, koja je u kontinuitetu zaista dala nekoliko stotina, možda 200 miliona evra do sada, donacija različitih, i to radi i u ovoj godini, namerava i dalje da radi, sasvim je jasno da treba izraziti zahvalnost Vladi države koja je takođe obuhvaćena recesijom, kojoj nije nimalo mala količina novca koju treba da izdvoji za ovaj tender.
Ali, ostajemo pod upitom - da li je zaista situacija snimljena 2002. godine, kada je Srbiji odista bilo potrebno nekoliko stotina mašina za dijalizu, sada jednako isto stanje i da li je još uvek potrebno, i to ne mala količina, nego 355 mašina za dijalizu? Trenutno ovih dana ih u Srbiji ima negde oko 860 ili koliko, uključujući i one koji se nalaze u tzv. privatnim dijalizama, koje dobijaju sami bolesnici da rade tzv. kućnu dijalizu.
To je gotovo 40% tržišta jednim tenderom promeniti. Pitanje je da li je i to postupak koji je u skladu sa dobrom evropskom tenderskom praksom? Šta biva?
Trećeg aprila zainteresovana strana ovlašćenog "Medikal kera" iz Italije podnosi zahtev za obustavu tenderske procedure i potpisuje, niko manje nego Srđan Lalić, "pe-mu" direktor, tako ga zovu skraćeno, ne znam šta znači, ali je član evaluacionog komiteta i član tenderske komisije, potpis, datum, sat prijema, sve stoji u dokumentaciji.
Sutradan je 4. april, otvara se tenderska dokumentacija, primljeno pismo otvara i kvalifikuje kao nepotpunu ponudu. Iako je bilo jasno u uslovima tendera da može na tenderu da konkuriše kao ponuđač onaj ko ostvaruje proizvodnju u Italiji, čista italijanska firma.
Dakle, oni su bili samo zainteresovana strana i nisu konkurisali za tender. Da li su, jer su po uslovima tendera iz tačke 24. stav A mogli i imali pravo i nisu bili ograničeni činjenicom da nisu učesnici tendera direktni, da podnesu zahtev za njegovu obustavu, tada iz dva osnovna razloga - ta viša sila je zaista činjenica da je pitanje da li je potrebno Srbiji 355 novih mašina i da li su ekonomske i tehničke okolnosti iste kao što su bile 2002. godine, kada je takva pomoć i dogovorena, koncipirana.
Mnogo pitanja u međuvremenu može da se postavi. Gde je tu bila komunikacija ministra zdravlja sa odgovarajućim resornim ministrom u Italiji? Nama to nije potrebno.
Ako želite da pomognete zdravstvo imate drugih načina, drugih mogućnosti. Možda imamo potrebu da se uradi jedan dom zdravlja, to otprilike toliko vredi, kompletno opremljen, da kupimo 160 vozila italijanske marke, da pomognemo i "Zastavu" time. Imalo je načina, verovatno će to neko nekada objasniti.
Da li se uopšte išlo u pokušaj te vrste? Moguće da nije. To otvara, naravno, set drugih pitanja.
Tender se otvara 4. aprila, uredan zapisnik, prolazi samo italijanska firma "Hospal", druga italijanska otpada, a naravno "Frezenijus medikal ker" nije ni konkurisao.
No, ono što je on priložio kao zahtev za obustavu ocenjeno je kao nepotpuna tenderska dokumentacija.
Sva njihova nastojanja dalje, kada su uspeli tada i kasnije da vide šta još ne valja u tenderskoj dokumentaciji, zbog čega tender može da bude ili neispravan, ili tehnički neusaglašen, ili proceduralne greške na koje su naišli, nisu dobili odgovore, iako su imali razgovore i sa gospodinom Zoranom Ćirovićem, državnim sekretarom, i predali su ovakav dopis i ministarki finansija. Ćirović im nije odgovorio, a Lalić je pokazao niz propusta, učestvujući gotovo navijački u ovom postupku tendera. Gde se to može videti?
U našem zakonu poznajemo, govorili smo o tome, tzv. ponderiranje, kada se vrednuje, po kriterijumima koji su unapred dati, i vrednost im data, vrednujete nabavku ponuđača, kako je on nastupio u tenderu u ponudi. Ovde se, međutim, pravi jedna rešetka koja bi trebalo da bude nešto što se po uslovima tendera ocenjuje sa passed-failed – prošao ili pao, zadovoljio ili nije zadovoljio uslov.
Kreiranjem takve rešetke, na čemu je kao član komisije radio ovaj gospodin koji se zove Srđan Lalić, učinjeno je da ta jedina ponuda koja je prihvaćena, uprkos tehničkim nedostacima, bude ocenjena kao valjana, da se krene u potpisivanje ugovora, i evo uvoz, uvoz je tu sada već gotov, ide se u naredni korak, koji će biti naredni prekršaj, jer moraju da se obrate Agenciji za lekove, da se sada distribuira to medicinsko sredstvo, za koje jednostavno ne postoji upotrebna dozvola na teritoriji Srbije.
Sada da oni to rade po kraćem i ubrzanom postupku, ima mogućnosti u pravilniku i za to, ali zašto ubrzan postupak, zašto skraćen, kada u Srbiji ima dovoljno mašina za dijalizu, kada niko nije iskazao naročite potrebe.
Ne bih ovo govorio u smislu nekakvog promoterskog govora za Frezenijus, nego sam se baš raspitivao i okrenuo mnoge dijalizne centre i dobio mnoga pisma udruženja, konkretno Udruženje Vojvodine, Sekretarijat za zdravstvo. Mnogi dijalizni centri su rekli - nama to nije potrebno, to će završiti pod čaršafom, to će završiti u nekom magacinu, možda nekoliko takvih mašina uzmemo da zanovimo rezervne mašine. Jer je u Srbiji oko 700 mašina za dijalizu zanovljeno od 2002. do 2008. godine.
Masa njih je bila, i ogromna većina, upravo ove firme "Frezenijus", nemačka firma koja investira i kod nas. I nije beznačajna i ta činjenica, zašto uvođenjem gotovo polovine mašina za dijalizu mi remetimo ustaljene odnose.
U kontekstu primena, primedbi koje su kasnije našli, zainteresovana strana "Frezenijus medikal ker", videlo se da postoje brojni tehnički nedostaci. Recimo, u tender su, i kao kvalifikaciona rešetka prošli, uvedeni bili tzv. podizvođačka izjava i tzv. pomoćni servis. Tender ne poznaje takve termine. U "glosaru" takvi termini nisu nađeni.
To treba da prikrije nešto što ponuđač nije imao i nije mogao da pokaže, a to je taj post-prodajni servis. Oni su ponudili sebi nekog kooperanta u Srbiji, "Medikon" firmu, koja je čisto privatna firma, ima sa "Hospalom" nekakve poslovno-tehničke ugovore o saradnji, ali nema kvalifikovan servis, koji po ovom programu traži vrednosti robe od 150 hiljada evra, traži vozila, opremu, traži mnogo toga što ta firma nije u stanju da uradi. To je jedna stvar od onoga što je otkriveno kada je tenderska dokumentacija otvorena, gde je kvalifikaciona rešetka potpuno unapred prilagođena, kao da je onaj ko je kreirao znao kakva ponuda stiže iz italijanske firme "Hospal".
Dakle, potrošni materijal, jedan od tehničkih nedostataka je i to. Za 355 mašina treba kupovati potrošni materijal u Italiji. Sada ćemo iz budžeta pare, mašina je donatorstvo, ali potrošni materijal morate da platite. Uslov tendera je bio da mora biti kompatibilna sa drugim brendom. Neki drugi proizvođač potrošnog materijala može da bude stavljen, upotrebljen na toj mašini.
Pa je onda distributivna lista pravljena gde će ići mašine. Zahtev Ministarstva zdravlja, jer su tu oba ministarstva sudelovala, nije to priča samo vezana za jedno, ide korisnicima 14. jula, a odgovor 16. jula mora da se vrati. To je faksovano, to je brzinom išlo. Centri koje sam pitao, rekli su da su morali da urade, jer im je sugerisano po principu - ako je džabe i sirće je slatko, ili nema veze, princip je - uzmi ili ostavi.
Da li to može baš tako? Da li ima smisla prema onome koji je te pare dao, to su tri i po miliona evra? Da li ima smisla da to ne bude upotrebljeno? Zašto smo onda devalvirali poklon koji smo dobili? A kako da upotrebimo, da izbacimo 355 ispravnih mašina da upotrebimo to?
Na stranu priča, što se moglo u normalnim komunikacijama Vlade i ministara, ostati dobra volja onoga koji nam daje u teškim vremenima donaciju, ali da se stvar uzme ozbiljnije i da se iskoristi u pametnije svrhe, možda pet skenera, tri magnetne rezonance, možda 1.500 veštačkih oplodnji, pa da bude 400-500 dece. Mnogo toga je za te pare moglo da se uradi, ako je onaj ko je nama dao pomoć želeo iskreno da nama pomogne. A zašto da se ostavlja upit da li je to intervencija na tržištu koja je dampinškog karaktera ili nešto drugo.
Dakle, hoćemo da pokažemo još jednom da intervencija po ovom amandmanu znači da niste u prilici, ako je u pitanju tender, javna nabavka izuzeta iz ovoga zakona, da ostvarite svoje pravo, ako se žalite nema ko da vas zaštiti.
Evo i konkretnog primera, kada je firma Fresenius Medical care zatražila zaštitu i da neko i odgovori na podneti zahtev, dobili su odgovor od Uprave za javne nabavke, Komisije za zaštitu prava, da pomenuta nabavka nema karakter javne nabavke i prema tome ne može da interveniše.
Kome da se žalite? Ostaje da to plasirate javnosti ili da amandmanom menjate zakone, da se uvede red, pa da se onda zna da se kod tako velikih obrta kakav je ovaj ne unose mnoge druge nepogodnosti.
Na stranu, ono što je ustanovljeno takođe kao jedna tehnička osobina, koja je potpuno mimo tenderske dokumentacije, ne odgovara tenderskoj dokumentaciji, četiri bitna nedostatka, uključujući, ajde manje je bitan, prevod na srpski jezik softvera, a mi znamo, odavno smo zakon doneli po kome to mora biti urađeno. To su tehnički detalji, da ne zamaram građane Srbije, ali bitni za sigurnost pacijenta.
Sada je počela priča da Solarević da dozvolu da se te mašine distribuiraju po Srbiji. Budući da s ovim mašinama nemamo iskustva, mora sigurno proći neko vreme njihove primene, provere efikasnosti i videti šta i kako one mogu da se distribuiraju.
Centri koji su dobili, kao recimo ovi u Kragujevcu, 19 mašina, pa nemaju gde da ih smeste, moraju da zidaju magacin da to sklone ili da sklone dobre, očuvane mašine, koje imaju vek rada nijedna više od 20.000 sati, to je besmisleno malo za takve uređaje. Ni jedan centar ne radi u tri smene. Količina aparata daje šanse rada u dve smene. Znači, nije bilo nužnih pretpostavki da se uđe u ovakvu investiciju i da se 3,5 miliona evra upravo potroše za ovo.
Dakle, šta je suština? Šta je osnov? Koliko je italijanski partner znao da ovo nama nije u ovoj meri potrebno? Koliko je to vešto prećutano? Ostavljaju se mnogi upiti za ovo.
Zato mislimo da svaka intervencija u pogledu poboljšanja uslova i kontrole tenderskog postupka za one koji ne podležu principima ovoga zakona je dobrodošla, makar se stvarali i posebni zakoni, posebni aneksi ili posebni regulatorni mehanizmi, pravilnici kojima bi mogla procedura da se kontroliše. Vidite da oštećena strana, i kad se žali na najvišem nivou, ne dobija odgovor, makar po informacijama koje imam do 1. decembra takav odgovor nisu dobili. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Reč ima poslanica Vjerica Radeta.