Dame i gospodo narodni poslanici, zaista posle ove najnovije odluke Tribunala u Hagu teško je govoriti o amandmanima. Kao što vam je verovatno poznato, upoznale su vas naše kolege, Tribunal u Hagu je doneo usmenu odluku da se uskrate dalja prava pravnim savetnicima koji su najviše doprineli odbrani dr Vojislava Šešelja, gospodinu Krasiću i gospodinu Slavku Jerkoviću.
U više navrata sam govorio da se prava odbrane pred Tribunalom u Hagu uskraćuju, dok tužilaštvo ima sve mogućnosti koje mu pružaju određena Pravila, a i nešto drugo što ne može da se podvede pod Pravila. Govorio sam takođe o finansijskoj potpori koju Tribunal u Hagu ima ovde, pa iskoristiću priliku što je ministarka prisutna da kažem da Tribunal u Hagu tj. tužilaštvo kao organ tog suda ima apsolutnu podršku ove države. Maksimalna sredstva se izdvajaju, uzimaju od građana Srbije da bi se pomogao Tribunal u Hagu, dok se ista ta prava uskraćuju odbrani.
Kao što znate, po najznačajnijim konvencijama o ljudskim pravima, da ih ne navodim ovde, Ujedinjenih nacija, Evropske unije itd, pa i po našem Ustavu, tj. zakonu neophodno je da u svakom procesu postoji jednakost oružja, jedno pravila koje garantuje da optužba i odbrana imaju jednaka prava. Vi ste nama sami uputili ovde informaciju vezano za finansiranje Kancelarije za saradnju sa Tribunalom u Hagu, gde ste između ostalog naveli da tužilaštvo Tribunala u Hagu ima pun i direktan pristup svim državnim arhivima u Republici Srbiji. Dakle, ima šira ovlašćenja od MUP i BIA-e. Odbrana nema te mogućnosti.
Isto tako ste dali informaciju, Vlada Srbije, da je 97% zahteva tužilaštva obrađeno, dok kada je u pitanju odbrana preko 50% nije obrađeno. Sačekaćemo pismenu odluku pa ćemo videti kakva će dalja reakcija biti.
Što se tiče samog Predloga zakona o javnim nabavkama, podnet je jedan amandman na član 17, gde se predlaže da se u članu 17. stav 2. reč "započeto" zamenjuje se rečju "izvršeno". Vlada je dala jedno obrazloženje zbog čega ne prihvata amandman. Ukratko da kažem koji su naši motivi bili.
Kao što znate, član 17. Predloga zakona o javnim nabavkama, nadnaslov 7. Valuta, stav 1: ''Vrednosti u konkursnoj dokumentaciji i u ponudi iskazuju se u dinarima'', nije sporno. Stav 2: ''Naručilac može da dozvoli ponuđaču da cenu u ponudi iskaže u jednoj stranoj valuti i u tom slučaju će u konkursnoj dokumentaciji navesti da će se za preračun u dinare koristiti odgovarajući srednji devizni kurs Narodne banke Srbije na dan kada je započeto otvaranje ponuda.''
Iz obrazloženja Predloga zakona o javnim nabavkama vidi se sledeći tekst, možemo da pročitamo: ''Naručilac može dozvoliti ponuđačima da vrednosti iskažu u stranoj valuti, koja mora biti ista za sve ponuđače, u kom slučaju će u konkursnoj dokumentaciji navesti da će se za preračun u dinare koristiti odgovarajući srednji devizni kurs Narodne banke Srbije na dan otvaranja ponuda, čime se obezbeđuje uporedivost cena iz dostavljenih ponuda.''
Oba teksta su pisali predstavnici Vlade, ali vidimo razliku, jer u stavu 2. člana 17. navodi se u delu rečenice - na dan kada je započeto otvaranje ponude, a u obrazloženju - na dan otvaranja ponuda.
Što se tiče naših teza kojima mi želimo da odbranimo ovaj amandman, mi smo predložili da se u članu 17. stav 2. reč "započeto", kao što sam rekao, menja rečju "izvršeno". Postavlja se pitanje zašto predlagač u članu 17. stav 2, zašto je propisao - na dan kada je započeto otvaranje ponuda, a u obrazloženju Predloga zakona o javnim nabavkama ovaj član je obrazložio rečima - na dan otvaranja ponude.
Do sada se u praksi dešavalo da naručilac u prisustvu ponuđača ili ovlašćenih predstavnika izvrši otvaranje prispelih ponuda na unapred utvrđenom mestu, datumu i času. Dakle, ceo postupak otvaranja i pregleda prispelih ponuda se okončava u toku jednog dana, u okviru jednog radnog vremena.
Da li zakonodavac ovakvom formulacijom koju sam pročitao, pravne norme u članu 17. stav 2, dakle, na dan kada je započeto otvaranje ponude, ima nameru da otvaranje ponuda koje su iskazane u stranoj valuti ubuduće traju dva ili više dana? Ako postoji takva namera, postavlja se pitanje zašto, naravno, to su ove razlike u kursu, pošto je reč o stranoj valuti.
Našim amandmanom mi želimo da motivišemo učesnike da sve završe u jednom danu. To je očigledno. Očigledno je da je smisao člana 17. stav 2. da se obezbedi uporedivost cena iz dostavljenih ponuda. Međutim, gde su garancije da u međuvremenu do narednog dana, kada će se nastaviti otvaranje ostalih ponuda, neko neće promeniti cenu iz ponude koja je ostala neotvorena, znači u zatvorenoj koverti. Ovo su već problemi koji se tiču korupcije u javnim nabavkama.
Moram da skrenem pažnju da je jedan od najvažnijih uslova za proces javnih nabavki da bude pošteno otvaranje ponuda u tačno određeno vreme, na određenom mestu i u prisustvu svih učesnika tendera ili njihovih predstavnika. Potrebno je javno otvaranje ponuda, gde svako zainteresovan može da čuje ko je sve podneo ponude i koje su cene u pitanju.
Upravo ovakav metod smanjuje rizik da se poverljive informacije i službene tajne jedne strane proslede drugoj, preko neke veze, da se neka ponuda i ne uzme u razmatranje, da se ponude menjaju ili da se na drugi način manipuliše samim postupkom.
Praksa u nekim zemljama da ponude otvara komisija koju zvanično imenuje kupac, kao što znate, ali bez prisustva ponuđača, nije dobra, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da je u javnosti dominantno mišljenje prema kojem su naručioci često podložni korupciji.
Sa druge strane, nadmetanje ponuđača je jedino moguće ukoliko se sačuva tajnost prispelih ponuda, do isteka roka koji je određen za njihovo otvaranje. Prost primer korupcije i mogućnost da se unapred odredi rezultat tendera je da naručilac prekrši ovo važno pravilo jednostavnim otvaranjem ponuda pre isteka roka za njihovo podnošenje i da dojavi prezentovane cene nekom dobavljaču, kako bi ovaj podneo najmanje.
To je još jedan od razloga zbog kojih otvaranje ponuda ne bi trebalo da traje duže od na primer jednog dana, već da bi sve trebalo završiti vrlo brzo. Ovaj mehanizam korupcije i kriminala funkcioniše odlično ukoliko svim ponuđačima nije omogućeno da prisustvuju otvaranju ponuda.
Želeo bih da podsetim da najšira mogućnost fingiranja tendera postoji u fazi procene prispelih ponuda. Tako na primer članovi komisije mogu da izmaštaju čitavu seriju novih uslova i kriterijuma za odlučivanje o najboljoj ponudi.
Isto tako oni mogu arbitrarnim postupcima da primene te kriterijume na način koji bi obezbedio određenom licu, koje one podržavaju, da pobedi. U tom nečasnom poslu često su im od pomoći nedovoljno precizno određeni pojmovi u zakonu. Ovde svi pojmovi u zakonu moraju da budu precizno određeni i važećim propisima, kao i sami propisani uslovi za pobedu najboljeg ponuđača.
S tim u vezi najjednostavniji metod za korupciju u međunarodnim, recimo, javnim nabavkama je provizija koja se plaća lokalnom zastupniku, koji treba da realizuje posao.
Velike korporacije su, poslujući u malim zemljama ili u zemljama u razvoju, često spremne da daju pozamašnu proviziju, kako bi posao za njih bio uspešno priveden kraju. To neretko maskirajući podatke o proviziji kao nešto drugo i obavezno sa naznakom tajnosti ili poverljivosti.
Naravno, odrešene ruke ili samostalnost u delovanju omogućuju lokalnom zastupniku da, po realizaciji posla, zadrži deo provizije za sebe. Zanimljivo je, da se podsetimo, da su upravo, recimo, američki finansijeri, uslovno rečeno srpskih nevladinih organizacija, u svojim projektima predvideli, zvaničnim projektima, imamo to na papiru, da negde do 60% njihove pomoći nevladinim organizacijama završava u privatnim džepovima, da otpada na korupciju, ali da je ipak i ta žrtva isplativa za ostvarenje njihovih interesa u Srbiji.
Postavlja se pitanje ko sme proviziju u međunarodnim nabavkama roba i usluga da učini transparentnom, a ko ne? Kao što vidite, mogućnost za korupciju i kriminal, prilikom javnih nabavki, gotovo su neograničene. Upravo zbog toga ni jedan pojam u zakonu ne sme da ostane neprecizan ili nedovoljno dobro objašnjen. U ovom zakonu ne bi smele da postoje rupe, jer će korupcija i kriminal naći svoj put i kroz najmanju pukotinu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je šest minuta.

Mislim da se kolega Jojić javio po amandmanu, a ja sam se javila na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine.
Već smo govorili o ovoj skandaloznoj odluci Haškog tribunala, odnosno Pretresnog veća koje vodi postupak u slučaju našeg predsednika Vojislava Šešelja, ali želim da kažem da se Vojislav Šešelj već skoro šest godina uspešno bori sa Haškim tribunalom i sasvim izvesno da će se izboriti u interesu svih građana Srbije i u srpskom nacionalnom interesu.
Mi iz njegovog stručnog tima sve te godine pokušavamo da se, onoliko koliko je to moguće, probijemo u javnost, odnosno da obaveštavamo javnost o onome što se zapravo tamo dešava.
Naravno da je skandalozna odluka da se Vojislavu Šešelju na taj način krše ljudska prava što se onemogućava njegovih pravnim saradnicima da imaju komunikaciju s njim i da mogu da razmenjuju poverljiva dokumenta, ali to se dešava zato što je vlast u Srbiji snishodljiva kada je u pitanju Haški tribunal.
Više puta sam pitala ministre, i pre gospodina Jočića, i sada gospodina Dačića, i dobijala sam slične odgovore, a pitanje se odnosi na ono što se dešava u kancelariji u Jevrema Grujića, gde se ''obrađuju'' svedoci, gde se svedoci odbrane pokušavaju ucenama, pretnjama i lažnim obećanjima, na ko zna sve koje načine, obrnuti u svedoke optužbe.
Odgovor koji sam dobila od ministra Dačića, on kaže, objašnjava mi kako je članom 10. predviđeno, govori o Zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom, da predstavnici Međunarodnog krivičnog tribunala, kaže, ne smeju zloupotrebljavati svoja ovlašćenja, kao i da ne smeju postupati suprotno standardima međunarodnog prava i suprotno propisima Republike Srbije.
Mi tvrdimo da oni to rade suprotno standardima međunarodnog prava i suprotno zakonima Republike Srbije, tvrdimo to šest godina i onda dobijamo ovako nebulozan odgovor koji u nastavku kaže da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne raspolaže saznanjima da predstavnici Međunarodnog krivičnog tribunala sprovode torturu nad licima s kojima obavljaju razgovore u prostorijama u Jevrema Grujića, izvinjavam se zbog vremena.
A mi pravili nekoliko naučnih skupova, Vojislav Šešelj objavljivao knjige, pričamo na svakom mestu, gde god nam je u javnosti omogućeno, o tome da se to dešava i umesto da neko ispita šta se dešava, nas Ministarstvo obaveštava da nema saznanja. Izvinjavam se, evo, u stvari, koristiću ovo vreme predviđeno za amandman, ako nije problem, da ne moram da navrat-nanos završavam ovu rečenicu jer je vrlo bitno, kolega Jojić neće da se ljuti. Je li mogu, gospođo Čomić?
Dakle, Ministarstvo umesto da proveri ono što mi tvrdimo, Ministarstvo nama šalje neke odgovore, kao da smo mi mala deca, sada kao dobila sam ovaj papirić i biću srećna, evo potpisala su ga trojica, prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova.
Dakle, mi insistiramo da se država Srbija brine i da vodi računa o svojim građanima, o svakom građaninu. Kaže gospodin Ivica Dačić, u vezi sa ovim za eventualne dodatne informacije po ovom pitanju nadležno je Ministarstvo spoljnih poslova i Kancelarija Nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju Vlade Republike Srbije. Nisam pitala, ljudi, Marka Kraljevića da mi odgovori na ovo pitanje.
Pitala sam Vladu Republike Srbije, tada prisutnog predstavnika Vlade i on mene sada upućuje, i evo sada ponovo pitam, tražim da me sada Ministarstvo spoljnih poslova i Kancelarija Nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom obavesti o svemu onome što sam pitala na sednici održanoj 20. oktobra 2008. godine.
Naravno, ne pada mi na pamet da sada to ponavljam, moraćete to da nađete i da dostavite u ove dve institucije, da vidimo da li postoji iko u zemlji Srbiji ko vodi računa o interesima svojih građana, ko vodi računa o zaštiti ljudskih prava građana Srbije, da vidimo da li postoji iko ko će da proveri šta se to radilo i radi u Ulici Jevrema Grujića 11 u Beogradu, na koji način se najbrutalnije maltretiraju, vređaju, ponižavaju, pokušavaju da potkupe itd, ljudi koji žele da budu svedoci odbrane u predmetu Vojislava Šešelja.
Zato je Haški tribunal u haosu, zato što je Vojislav Šešelj pobedio sve dosadašnje svedoke koji su se pojavili kao svedoci optužbe. Večeras će biti vrlo interesantno da građani Srbije gledaju svedoka Jovana Glamočanina, kojeg su zvali da tamo svedoči kao svedok suda, iako je insistirao čovek da bude svedok odbrane Vojislava Šešelja.
Čućete, građani Srbije, ko je uzeo pare, koliko je uzeto para, zašto se pokušala razbiti Srpska radikalna stranka, ali niti se u tome uspelo, niti će se uspeti, niti će uspeti Haški tribunal da pobedi Vojislava Šešelja, jer će Vojislav Šešelj, kako je i obećao, rasturiti Haški tribunal, to je već do sada uradio.
Treba samo formalno to da priznaju, a ne da mu na ovaj način krše ljudska prava što mu ne dozvoljavaju da komunicira sa pravnim savetnicima, pa ima on u svojoj glavi toliko dokumenata skeniranih, toliko podataka da može još 150 njihovih svedoka da prevede žedne preko vode i da ih pobedi pravničkim znanjem, činjenicama, hrabrošću, junačkim ponašanjem, srcem i idejom čoveka koji je spreman i život svoj, i to je pokazao, da žrtvuje za Srbiju i srpske nacionalne interese.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ako ne, na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Vlada i Odbor za finansije prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 22. amandman je podneo poslanik Filip Stojanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana koji je podneo narodni poslanik Filip Stojanović, u svakom slučaju da ovaj amandman treba prihvatiti, mada Vlada ovaj amandman apriori ne prihvata. Međutim, kada se izvrši dublja analiza ovog predloženog člana u ovom zakonu videćete da tu ima brojnih mogućnosti koje će u svakom slučaju biti prepreka za pravilnu primenu ove odredbe ovog zakona u budućem periodu.
Dame i gospodo, kada sam govorio malopre o državnom revizoru, želim opet da skrenem pažnju vašu i da vas podsetim, verujem da ima narodnih poslanika koji su možda bili u prilici da se upoznaju sa ovom institucijom u drugim državama.
U Norveškoj vam je slučaj takav da je ovo posebna institucija koja je dislocirana od drugih organa i ostalih pravnih subjekata. To znači da imaju posebnu zgradu, posebno policijsko obezbeđenje, da imaju vozila, da imaju pristojne plate i da, u svakom slučaju, ti ljudi neće biti izloženi korupciji niti primanju mita. Napomenuo sam da svaki revizor ima svoju kancelariju. Ne može revizor u drugu kancelariju ući bez kartice, da se registruje da je tog dana u toliko i toliko časova bio u kancelariji kod drugog kolege revizora. Zašto? To nije slučajno, to je potrebno radi uticaja i pritisaka na državne revizore.
Mi imamo Zakon o državnom revizoru, ali nemamo državne revizore. To je problem. Po poslovniku i sistematizaciji radnih mesta u ovoj instituciji treba da radi 129 revizora. Dame i gospodo poslanici, treba izvršiti kontrolu 8.300 korisnika budžetskih sredstava, kako i na koji način se koriste i troše sredstva iz budžeta. Uvezanih u ovom sistemu ima tri puta više nego što je ovih 8.300 budžetskih korisnika.
Zakon o državnom revizoru je donet pre tri godine. Opet da ponovim, državni revizori nemaju uslove rada. U Palati federacije, bivšem SIV-u, tamo je useljeno i što treba i što ne treba. Prošle godine bio sam u mom bivšem kabinetu saveznog ministra pravde i video sam jednog činovnika sedi, a taj kabinet je oko 50-60 m2, a juče sam imao priliku da obiđem u bivšoj Saveznoj skupštini tu prostoriju gde sede državni revizori, jer sam bio motivisan prethodne večeri jednom emisijom na televiziji, gde je državni revizor objašnjavao i davao odgovore na postavljena pitanja novinara kako funkcioniše ova revizorska kuća.
Sada se postavlja pitanje: ako smo pre tri godine doneli zakon, što se ne primenjuje taj zakon? Ako je neko primenio taj zakon, dajte o tome dokaze, da znamo da li su državni revizori ušli u tu instituciju, koju su po zakonu ovlašćeni da kontrolišu, kako i na koji način se koriste budžetska sredstva?
Ne mogu trojica ljudi da obave kontrolu 8.300 budžetskih korisnika i još tri puta toliko uvezanih korisnika. U jednoj prostoriji sam našao troje-četvoro ljudi koji sede, trude se i pokušavaju da nešto urade. Međutim, to nije moguće. Prvo, nemaju uslove, drugo, Skupština nije stavila na dnevni red njihov poslovnik o radu, a oni moraju da rade po poslovniku, mora Skupština da da saglasnost na njihov poslovnik i, konačno, gospođo ministre Dragutinović, vi ste odgovorni u ovom trenutku i imate obavezu da pronađete posebnu zgradu. Ima zgrada i bivših saveznih organa veoma veliki broj u Beogradu.
Imate mogućnost da ih smestite u bivšu Palatu federacije i da im obezbedite jedan sprat, da tamo ne sede činovnici koji uopšte nemaju razloga da sede u jednoj takvoj instituciji, kao što je ta institucija. I da se obezbedi 120 revizora, koliko je predviđeno.
Državni revizori su po Ustavu, ustavna kategorija. Ustav Republike Srbije predviđa državnog revizora i to u članu 96. Koja su njena prava i obaveze? Državna revizorska institucija je najviši državni organ revizije javnih sredstava u Republici Srbiji. Za tri godine unazad da li ima dokaza da su ovi ljudi i da je ova institucija otpočela da funkcioniše, i koji su joj rezultati?
Kaže se da je ona samostalna i podleže nadzoru Narodne skupštine Republike Srbije, kojoj odgovara. Hajde da pozovemo toga revizora, čoveka koji je tamo usamljen, bori se koliko god može, traži pomoć Vlade, neka on dođe u Narodnu skupštinu i da obavesti narodne poslanike, i da bude obaveštena javnost, pa se neće desiti da 25 ministarstava i 111 republičkih organa budu van kontrole.
Dakle, imamo 25 ministarstava i 111 organa, i to imamo 17 uprava, 14 agencija, 11 fondova, 5 direkcija, 9 zavoda, 6 službi, četiri inspektorata, tri kancelarije, tri saveta. Da ne govorimo sada koliko koji ministar ima savetnika i da li su naša ministarstva preglomazna. Na svetu nema manje države, a da ima toliko ministarstava i da su pojedinačno toliko ministarstva prebukirana i prenatrpana. Samo je to slučaj u Srbiji. To vam odgovorno tvrdim.
Uporedite 2000. godinu sa današnjim danom, pa vidite koliko je činovnika radilo u kom ministarstvu, koliko je bilo savetnika, koliko je bilo zamenika i pomoćnika, pa ćete doći do zaključka da smo mi činovnička država. Kad treba nekoga zaposliti, pozicija zapošljava upravo u organe uprave. Zašto ne zapošljava u privredi, u preduzećima? Nema, preduzeća su prestala da rade, mnoga su uništena, mnoga su bombardovana od strane naših neprijatelja.
Drugo, mnoga preduzeća su uzeli profiteri i belosvetski mangupi koji su zaključili ugovore kao kolektivne ugovore, preuzeli obaveze, Agencija za privatizaciju, ranije Ministarstvo za privatizaciju prodalo je tu narodnu imovinu. Šta se događa? Oni preprodaju tu imovinu, radnike otpuštaju i radnici ostadoše na ulici, sirotinja ostade na ulici. Slučaj Azotare "Pančevo", prva azotara u bivšoj SFRJ. Došli su suvlasnici, kupili Azotaru i šta smo doživeli? Kupiše pančevačku Azotaru koja je proizvodila jeftinije đubrivo nego ono iz uvoza, ali se predomislio taj vlasnik, uvozi đubrivo, prestala fabrika da radi, zatvorio fabriku, demontirao novu fabriku koju su radnici i država pravili "Karbamid", Azotaru kupio za 13 miliona, "Karbamid" nov, koji je bio u sastavu Azotare u momentu zaključenja ugovora, prodao je za 32 miliona evra.
Agencija za privatizaciju je zaključila jedan vrlo štetan ugovor ponovo i donosi odluku da od tih 32 miliona uplate u Azotaru 10 miliona evra, a onih 23 da stave u džep.
Ljudi, ovo nema u normalnoj državi. Neko za to treba da odgovara. Šta je još grđe? Agencija za privatizaciju njima odlaže ulaganje tih 10 miliona i kaže: "Za tri godine vi ćete po 3.300.000 evra uplaćivati u fond Azotare." To su veliki i ozbiljni problemi.
Da imamo kontrolu sada, da neko uđe u Agenciju za privatizaciju, utvrdi li nepravilnosti da je stavio neko paraf i potpis na ovakvu odluku, štetnu po radnike, a u prošli petak 650 je otpušteno iz Azotare, kako sam saznao.
Problem je ozbiljan, državni problem, država mora da vidi šta će da radi sa tim porodicama. Nije ovo samo Azotara. Govorio sam kada je u pitanju Pančevo, dame i gospodo narodni poslanici, verujem da vi mnogi znate taj grad.
Pančevo je imalo prvu pivaru, prvu staklaru, prvu azotaru, prvu rafineriju, prvu petrohemiju, prvu fabriku sijalica, sada nema ništa. To je mrtav grad. To je mrtav grad sada. Znači, 30.000 ljudi je ostalo bez posla, to je strašno. Nema kontrole. Kod privatizacije je najveća pljačka u državi.
Gospodo, dolazite iz sredina u kojima živite, kao i ja što živim u Pančevu, i znate kako diše taj narod i znate koje muke i probleme imaju. Ne može jedna agencija ili Ministarstvo za privatizaciju da bude bez kontrole.
E da je državni revizor, e da je budžetska inspekcija krenula i protekla malo noge da ode do Šapca, Pančeva, Užica, Valjeva, Subotice, Novog Sad, Zrenjanina i utvrdi stanje, i onaj ko je odgovoran, prekršio zakon, dozvolio lopovima da dođu do narodne imovine, odmah u apsanu, odmah u zatvor bez odlaganja i da vrati imovinu. Ovaj što je uzeo 460 miliona, molim vas, stečajni upravnik, ponavljam 460 miliona je uzeo od radnika iz mase Robnih kuća Beograd.
Ljudi, ovo ne mogu da shvatim, posedujem tu odluku, rešenje gde je Trgovinski sud u Beogradu utvrdio naknadu, tj. nagradu. Ne valja ovo, ljudi. Uzmite samo budžet koji će doći na dnevni red ovih dana. Videćete koliko je odvojeno sredstava za pomoć poljoprivredi. To je sramota. To je za svaku kritiku. To je apsolutno neprihvatljivo.
Kaže, krešemo ovim budžetom, ko kaže da krešemo budžet? Smanjite administraciju i resore, nemojte da uveravamo prividno i sami sebe ovde, a drugo, uveravamo lažno naše građane kako će Vlada, usled svetske krize, da preduzme sve mere da se u Srbiji uspostavi neko bolje blagostanje. Nećemo mi biti ti koji ćemo da gladujemo, ako smo gladovali toliko kako jesmo, a da nećemo gladovati ubuduće gore nego što mnogi gladuju.
Ne, dame i gospodo, kada su u pitanju javne nabavke, to je cirkus, to je kriminal. Gospodo demokrate, da se stavite u ulogu sada da budete budžetski inspektori, nema mesne kancelarije, ni veterinarske stanice u kojoj vi ne bi našli organizovani i težak kriminal. Najiskrenije vam kažem. Kako može da se dogodi, radovi za deo puta, za ulicu... (Predsednik: Vreme.) završiću, koštaju osnovnim ugovorom 350.000, a aneksom ugovora 550 miliona dinara. To je ono gde nema kontrole, gde nema mačke miševi kolo vode. Hvala vam.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)

Na član 24. amandman je podneo poslanik Mirko Munjić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li gospodin Munjić želi reč? Da, izvolite.

Dame i gospodo, gospođo ministar, zbog sramne odluke Haškog tribunala, kojom se zabranjuje da savetnici dr Vojislava Šešelja, gospodin Krasić i gospodin Jerković, imaju pristup više u njegovom predmetu, likuju danas neprijatelji dr Vojislava Šešelja.
Likuju neprijatelji iako znaju da je on otišao tamo ne da brani sebe, već da brani interese srpskog naroda, da brani interese srpskog naroda od onih koji žele da mu prikače večitu anatemu da je to genocidan narod. Likujući trebalo bi da znaju da je onaj točak istorije neumitan i da se zaista okreće po jednoj neumitnoj zakonomernosti i preciznosti. Okreće se tako da onaj koji je danas u blatu, eto ga sutra na suncu, a onaj koji misli da nikada tamo neće biti, eto ga sutra u blatu. Još ćemo videti o tome.
Gospođo ministre, ovaj amandman odnosi se na pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva. Član 24. tačka 5) kaže - kod dodatnih isporuka dobara od prvobitnog dobavljača namenjenih za delimičnu zamenu proizvoda, materijala ili instalacija, koja bi zbog promene dobavljača obavezivala naručioca da nabavlja materijal koji ima drugačije tehničke karakteristike, što bi prouzrokovao nesrazmerno velike tehničke teškoće u poslovanju i održavanju, pri čemu ukupna vrednost svih dodatnih isporuka dobara ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora.
Amandman na ovaj član kaže da se dodaje zarez i da se posle ovih reči, dakle da "ova vrednost ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora" dodaje - do 20 miliona dinara, 15% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora od 20 do 50 miliona dinara, 10% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora od 50 do 100 miliona dinara, odnosno 5% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora preko 100 miliona dinara.
Uprošćeno rečeno, tačkom 5) određeno je da limit kod dodatnih isporuka dobara ne bude preko 25% od ukupne vrednosti prvobitne, ali bez obzira kolika je bila vrednost prethodne nabavke. Na primer, ako je prvobitna vrednost nabavke bila 200 miliona dodatna isporuka bi mogla da ide na 50 miliona.
Šta se amandmanom traži? Da se procenat vrednosti druge, odnosno dodatne nabavke ograniči shodno novčanoj vrednosti prvobitne nabavke. Dakle, primer, ako je prvobitna nabavka bila 20 miliona, vrednost druge nabavke bi bila 25%, dakle pet miliona. Ako bi prvobitna nabavka bila 50 miliona vrednost druge nabavke je 15%. Ako bi prvobitna nabavka bila 100 miliona, vrednost druge nabavke 10% i ako bi bila preko 100 miliona vrednost druge nabavke bi bila 5%.
Ako bi se prihvatila situacija, kako je to predviđeno predlogom ovog člana zakona, dakle član 24. tačka 5), da za sve dodatne nabavke procenat bude jedinstven i da iznosi 25% bez obzira na vrednost prvobitne nabavke, to zaista daje mnogo veću mogućnost zloupotrebe. Ako je prvobitna nabavka npr. 300 miliona puta 25%, dodatna nabavka bez javnog oglašavanja mogla bi da bude 75 miliona dinara. To zaista pruža veliku mogućnost za svaku moguću zloupotrebu.
U razlozima za neprihvatanje predlagač kaže, pod jedan, amandman bi bio u suprotnosti sa direktivom EU. Pod dva, to bi stvaralo probleme u primeni zakona. Kratko ću se osvrnuti na obe ove situacije.
Dakle, amandman bi bio u suprotnosti sa direktivom EU. Zaista, čim se čuje reč direktiva EU, to nas asocira na onu okolnost o kojoj smo govorili i povodom predloga zakona iz oblasti pravosuđa, a to je da su ovi zakoni na neki način nametnuti vama. Vi ih namećete poslanicima Skupštine, a kada ih usvojite i kada usvojite ove zakone, oni će kao loše rešenje biti nametnuti građanima Srbije. Tako je izgleda i sa ovim zakonom i vi ovim to i priznajete.
Drugo, zaista ne razumem zašto bi primena ovog amandmana predstavljala problem kada se jasno i decidirano određuju procenti kojima se limitira dodatna nabavka, a time se i smanjuje mogućnost za svaku zloupotrebu prilikom javnih nabavki bez oglašavanja.
Svedoci smo zaista velikih zloupotreba koje se događaju u javnim nabavkama. Evo nekih primera. Tokom prethodne godine Uprava za zajedničke poslove republičkih organa nabavljala je juneće meso za 350 dinara po jednom kilogramu, a KBC Zvezdara je to isto plaćala 410 dinara. Sledeći primer - svinjsko meso dečija ustanova iz Sremske Kamenice plaćala je u istoj godini 210 dinara po jednom kilogramu, a predškolska ustanova iz Novog Sada 300 dinara po kilogramu. Bojenje poludisperzivnom bojom bolnica u Leskovcu plaćala je 95 dinara po metru kvadratnom, a za isti takav posao Klinički centar u Nišu je plaćao 140 dinara po jednom kvadratnom metru.
Ovo su zvanični podaci i iz njih se vidi kolika je razlika u ovim nabavkama, dakle, kolika je mogućnost za zloupotrebu u svakoj od ovih pojedinačnih nabavki. Epilog ovakve nabavke jeste npr. da je u Novom Sadu deci priušteno 40% manje mesa nego što su mogli da imaju da je to urađeno na drugačiji način. Dakle, za isti procenat je neko mogao da manipuliše, može da stavi sebi u džep ili da omogući to nekom drugom, što je ovoj deci sasvim svejedno, oni su ostali bez dela svog obroka.
Ovde samo treba postaviti prosto i logično pitanje - prilikom sopstvenih nabavki, privatnih nabavki da li ovako postupamo kao što se nabavlja u ovim slučajevima koje sam izložio, a hiljade i hiljade je takvih slučajeva širom Srbije. Da li na ovaj način nabavljamo kada vršimo nabavke sopstvenim novcem, a ne državnim? Kada uđemo u mesaru i vidimo da je tamo meso 400 dinara, pa prošetamo do druge, pa vidimo da je u njoj 310, gde ćemo da kupimo? Jasno je da se logičan zaključak iz ovog izvodi. Svako ko kupuje svojim novcem zna ovaj odgovor, ne treba mu
pričati.
Ako znamo da je vrednost javnih nabavki u Srbiji godišnje oko dve milijarde evra i da je prosečna razlika u cenama za pojedine nabavke oko 15%, ispada da po osnovu javnih nabavki za jednu godinu mogućnost zloupotrebe je 300 miliona evra, tolika je i mogućnost uštede.
Srpska policija bi uskoro trebalo, posle otkrivanja nezakonitih javnih nabavki u svojim redovima, takva je bar najava iz policije, da ispita i pročešlja neke javne nabavke u nekim drugim velikim javnim preduzećima, u Upravi carina ili u Naftnoj industriji Srbije.
U Naftnoj industriji Srbije već tri godine se ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama. Da li je to tačno, verovatno će istraga utvrditi. Ima nekih indicija da je tamo godišnja vrednost javnih nabavki oko 100 miliona evra. Vidite sad kolika je mogućnost tamo za zloupotrebu.
U evropskim zemljama učešće javnih nabavki od bruto domaćih proizvoda je negde oko 15%. Ako uzmemo da je toliki procenat i u Srbiji, kad bismo uštedeli samo 10% od nabavne cene, ne bi bilo šatora preko puta Predsedništva, ne bi radnici došli da protestuju zbog svojih zarada, koje su mukotrpno i krvavo znojem stekli, a koje im još nisu isplaćene, ne bi bilo ni stotine drugih slučajeva sličnih ovim slučajevima, ali ko zna da li je uopšte predlagaču u interesu i da li mu je uopšte stalo da dođe do ovih ušteda. Ako je, npr, direktiva da do njih ne dođe, onda neće ni doći i to je jasno.
Amandmanom se, dakle, predlaže da se u deo javnih nabavki koji se obavlja bez oglašavanja unese bar malo reda i kontrole. Ukoliko je Vladi i ukoliko je vaša želja da se tako i uradi, onda ćete vi prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Maraš po Poslovniku.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, koliko smo dobili informaciju, a sad sam i potvrdio sa predsednikom Odbora za privatizaciju, stigao je primerak predloga ugovora koji je srpska strana ponudila ruskoj strani vezano za naftno-gasni sporazum.
Međutim, to je veoma obiman dokument i bilo bi neophodno da se što pre kopira. Čujem od predsednika Odbora, koji je naravno izašao u susret u tom smislu da svi članovi Odbora, i Odbora za finansije, dobiju po jedan primerak, međutim, smatram da je neophodno da svaki šef poslaničke grupe dobije po jedan primerak da bismo mogli da se upoznamo s tim.
Takođe, interesuje me da li će sutra biti objedinjena sednica Odbora za privatizaciju i Odbora za industriju, na koju će doći ministar Škundrić i ministar Dinkić, koji su uneli pometnju među poslanike i među građane, pošto je svaki izneo iz svog viđenja ono što se događa u pregovorima vezano za naftno-gasni sporazum.
Molim vas, predsednice, da izvestite sada poslanike dokle se stiglo, odnosno da li će sutra biti zakazana objedinjena sednica ta dva odbora na kojima će moći i drugi poslanici da prisustvuju. Hvala.

Kao što sam juče rekla, pokrenula sam inicijativu, predsednici odbora su se dogovarali i molim predsednika jednog od odbora koji je ovde da iznese dokle su oni stigli. Naravno da će biti umnožen materijal. Gospodin Nikolić.