Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, imam retku i neobičnu čast da povodom amandmana podnetih na zakon o budžetu obavestim javnost da je dobrom voljom ministra finansija, gospođe Dragutinović, a verovatno i ostale Vlade, po prvi put posao pisanja amandmana dobio smisao.
Iskreno, moram da kažem, po prvi put posao pisanja amandmana ima smisla. Dva od četiri usvojena amandmana su podnošena dve godine unazad i mislim da pokazuju suštinski drugačiji pristup trošenju i kontroli prilivanja sredstava u budžet.
Za te amandmane ranija Vlada nije imala smisla i ovo ću razumeti kao dobar početak zajedničkih napora da građanima omogućimo da, kada je sredstava nedovoljno, vodimo računa o svakom dinaru koji treba da ode na pravo mesto.
Upravo od toga ću i početi. U članu 9, nećete mi zameriti što u članu 1. govorim o članu 9, jer u stvari hoću generalno da prenesem kao stav poslaničkog kluba Napred Srbijo da nećemo odugovlačiti raspravom, koja nije besmislena, ali koja je urodila plodom usvajanjem amandmana i da ćemo od ostalih amandmana i rasprave o tome u onom trenutku kad to Vlada, odnosno gospođa ministar zatraži, jednostavno prekinuti rad i pustiti Vladu da završi posao po ovome.
Baš zato i koristim priliku da kažem da je Vlada usvojila amandman na član 9, gde smo tražili da ne može Vlada propisom, bilo kojim, da ustanovljava nove obaveze za koje nema sigurnosti da se iz tekuće budžetske rezerve mogu izvršiti.
Zaista hoću da verujem da je ovo dobar početak da priča o ''giljotini propisa'', koju slušamo već duže vreme od ministra Dinkića, nailazi na praktičnu primenu kod gospođe Dragutinović. To znači kad po zahtevu modernih evropskih pravnih sistema krenete u sasecanje viška zakona, uvek prvo krećete od odluka, uredbi, zaključaka koji su u nivou odlučivanja ministara i nižih organa od ovog doma. Znači, nižih od zakona.
Evo ga praktičan način kako budžet čuvamo od samovolje bilo kog pojedinca da nekim propisom, koji zaista može biti donet u najužem krugu, znači uredbama a na Vladi, troši ijedan dinar budžetskih sredstava.
Usvojen je i amandman na član 11, gde je Vlada predvidela da direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava koji koriste poslovni prostor ne plaćaju zakup u 2009. godini.
Rukovođeni problemima da je najveći deo prostorija koje su nekada koristili savezni organi, i republički, i dalje u posedu mnogobrojnih državnih organa, organizacija, uprava i agencija, zauzet, a da Državna revizorska institucija nema odgovarajući prostor, gde bi mogla da obavlja posao za koji se deklarativno zalažemo svi, mi u poslaničkom klubu Napred Srbijo, upravo rukovođeni ovakvom praksom i izgovorima koji se čuju u javnosti o nedostatku prostora, napisali smo amandman da Vlada ima rok 30 dana od dana donošenja Zakona o budžetu da napravi plan korišćenja i raspolaganja prostorom, i to po utvrđenim prioritetima.
Pa da vidim, gospodo kolege, dragi građani da li će se neko usuditi da zakonom propisanu obavezu, Zakonom o budžetu, ne izvrši i ne omogući npr. Državnoj revizorskoj instituciji prostor za rad, a znamo da svi očekujemo da krene od kontrole trošenja budžetskih sredstava i kontrole trošenja novca u javnim preduzećima, pa više nećemo imati priliku da nagađamo kakvi su nečiji završni računi, da li su nečije plate u skladu sa zakonom, dobićemo izveštaj od ovlašćenog organa koji smo ovde izabrali.
Vlada je takođe usvojila i amandman na član 12, gde je sebi dala pravo da izuzetno može da odluči da otpiše pozajmicu koju je dala iz budžeta nekom od budžetskih korisnika ili pravnih lica. Nama se učinilo da davati Vladi pravo da lišava budžet bilo kojih sredstava koja je trebalo u budžet da uđu, a bez kriterijuma, ne da nije dobro, nego je nedopustiv princip koji omogućava sprovođenje diskrecionih prava, gledanja kroz prste ili što bi narod rekao protekciju.
Da bi to izbegli, mi smo amandmanom tražili da to Vlada uradi, da ima pravo, ali da to uradi na osnovu kriterijuma koje će odrediti i utvrditi samo Ministarstvo finansija. Znači, ličiti budžet prihoda koji je evidentiran nije moguće i neko će i za takve odluke morati da stane potpisom na kriterijume, ali i na odobrenje svakom pojedinačnom korisniku sredstava. Tu nije kraj.
Ono što smatram najvećim uspehom gospođe ministra Diane Dragutinović je amandman na član 30, koji je inače regulisao slivanje 5% sredstava iz privatizacije koja idu za restituciju.
Podnela sam amandman, i to je taj ključni koji podnosim već treći put u Skupštini, da se u stvari uvede kontrola sredstava iz privatizacije koja do sada Agencija za privatizaciju uplaćuje u budžet tek pošto namiri finansijske savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, pravne savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, dok namire troškove prospekata, oglasa, objavljivanje u inostranstvu i svih pratećih troškova privatizacije, i tek onda taj kusur, za koji nikada ne znamo koliko je prvobitno do odbitka tih troškova zaista iznosio, uplati na račun budžeta.
Amandman na član 30. je usvojen i sada će ministar finansija, ali i nadležni odbori u Skupštini dobijati izveštaj sedam dana po izvršenoj kupoprodaji o tome koliki je to procenat sredstava.
Gospoda koja misli da će mene boleti grlo što pričam glasnije, da pored ove buke objasnim šta je to učinila opozicija i šta je naišlo na razumevanje kod Vlade, ovim samo pokazuje da je priča o novcu koji se u ovaj budžet sliva i troši, ponekad na štetu građana, manje važan od ličnog odnosa prema neshvaćenom kolegi ili koleginici, koji svoj angažman politički shvataju ne kao odnos mržnje, ne kao odnos ličnosti prema ličnosti, već kao odnos brige prema svojoj deci i prema pokolenjima. To što građani misle da pričam malo povišenim tonom, to nije čak ni dokaz moje energičnosti, koju evidentno posedujem u radu, to je potreba da me kolege u Skupštini čuju i zaista im se zahvaljujem na naporu koji ulažu da, i pored ove buke, čuju ono što imam da kažem povodom amandmana.
Međutim, gospođo ministar, ostaje još mnogo posla. Ostaje najvažniji posao koji generalno morate da prekinete, a to je da se pasivom finansira pasiva, da se dugovima namiruju dugovi, a to je praksa koju još uvek imamo u budžetu. Ostaje da prekinete praksu da nam se u budžetu pojavljuju garancije koje su pale na teret budžeta, a kojima je država garantovala inače neki važan infrastrukturni npr. projekat ili kapitalni izdatak. To kad garancija padne na teret, država ne gubi pravo da se regresira od onog za koga je garantovala.
Znači, neko javno preduzeće, Putevi Srbije, klinički centri, nije ni važno koji od korisnika, ostaje sa obavezom da izmiri svoj osnovni dug. Primedba je sledeća. Ako ste vi tražili od nas da glasamo ili čak neglasanjem, ali ovaj dom je morao imati većinu, da odobri takve kredite, a da nam niste dali procenu efekata tog kredita, procenu rizika isplativosti tih kredita - to pojačava sumnju u inače uobičajenoj praksi da garancija padne na teret.
Ako smo mi ovde odobravali određene kredite, a nismo znali koliko zaista koštaju, jer su te cene bile prikrivene, i ako ste dužni da samo onima koji kredite daju, na primer Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, Evropskoj razvojnoj banci, nemačkoj razvojnoj banci KFW, da njima dajete izveštaj o onoj jedinici za upravljanje projektom koja će na nivou nedelje imati sastanke, a uz ovaj budžet imamo jedan takav kredit. Znači, da nedeljno izveštavaju onoga ko daje kredit o upotrebi sredstava, o efektuiranju tih sredstava, o tome da li su ona namenski utrošena i da li idu za predviđena sredstva - dinamikom, rokovima otplate, pa zar i suviše tražimo, ako kroz formiranu Upravu za javni dug treba da ovoj skupštini, uz budžet koji, priznajem sa zadovoljstvom ima izuzetna tehnička poboljšanja, dostavite procenu efekata svakog od tih kredita, procenu rizika u smislu valuta.
Građani znaju, zbog podgrejane priče da li se zadužiti u švajcarcima, evrima ili dinarima, kada je bio u pitanju privatni dug, i onaj minimum kada se građanin zadužuje pa procenjuje da li je njegova plata dovoljna da preživi i da li ostaje nešto da otplaćuje kredit kada ulazi u kreditnu obavezu - valjda to može i država da uradi za narodne predstavnike. Znači, jedini razlog zašto insistiram na problemu dugova kao pasive iz koje se ponovo finansira pasiva, jeste upravo taj što pokušavate da računovodstvenim tehnikama, a pozivajući se na međunarodne računovodstvene standarde, u stvari prikrijete - da jedino od mogućnosti budžeta zavisi obim zaduživanja za nekoga ko zaista želi da vrati kredite.
Jedno je ako imate nameru da budemo idealni dužnik i da večito stojimo na šalterima nekih međunarodnih institucija koje i postoje i imaju smisla samo dok postojimo mi koji tražimo kredite. Ali sam uverena da budućnost ove države nije u tome da mi svoj razvoj baziramo na kreditima, nego na štednji, i da bi mi mogli i od građana da tražimo da u vreme krize troše onoliko koliko zarađuju, vi morate da shvatite da budžet zavisi od prihoda, budžet zavisi od plata građana.
Ako se njihovi poslovi budu gasili, ako nema plata, neće biti ni prihoda u budžetu, neće biti ni sredstava za povraćaj kredita. Kako god vi vodili, vanbilansno, bilansno, u odvojenoj tabeli - dug je dug i mi moramo građane vaspitavati da se samo od štednje može živeti dugo, pošteno i mirno, a budžet je prva lekcija na kojoj učimo da se treba prostreti samo onoliko koliki nam je guber. Hvala.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupaju o klupe.)