Javljam se povodom amandmana poslanika Arsena Đurića, s obzirom da je gospodin Šormaz pričao o tom amandmanu, zato što su oni poprilično slični i sa amandmanima drugih poslaničkih grupa, to je više tama za predstavnike Vlade, a ne za narodne poslanike.
Tačno je, nekoliko poslanika je podnelo amandman na član 3. Predloga zakona. Tim članom Predloga zakona vrši se izmena člana 9. Zakona o akcizama, a to je član koji se odnosi na akcize na derivate nafte, na derivate nafte plaća se akciza.
Ovim predlogom zakona Vlada traži da se kod motornog benzina akciza poveća sa 27,50 na 42 dinara po litri, da se kod dizel goriva sa 16,66 dinara podigne na 26 dinara po litri tog goriva i kod ovih ostalih frakcija je ostalo 32 dinara, a kod tečnog naftnog gasa za pogon motornih vozila predlaže se da akciza bude 13 dinara po kilogramu, pošto postoji razlika u načinu kako se izražava količina goriva i tečnog naftnog plina, to je plin koji koriste putnički automobili.
Sve bi ovo moglo da se na neki način shvati kao poruka, s obzirom da kod prihoda od carine u 2009. godini Vlada računa na realni pad prihoda, onda po logici nekoj, da bi se nadomestio taj nedostatak sredstava, predlaže se povećanje akciza.
Akcize su najinteresantnije baš kod ovih proizvoda iz člana 9. Videli ste da je predloženo značajno povećanje, da bi se, pre svega, namirilo ono što je Vlada planirala u 2009. godine da bude budžetska potrošnja.
Znači, u odnosu na 2008. godinu imamo realni porast javnih rashoda koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Samo da podsetim da je nekoliko puta za proteklih sedam i po godina povećana državna administracija, da što se tiče obaveza koje se podmiruju preko budžeta, a tiču se socijalne politike, nije došlo do nekog značajnijeg pomeranja, te možemo zaključiti da ovo povećanje akciza poprilično nema nekog opravdanja.
Zamolio bih, pošto će verovatno još sat i po trajati rasprava oko člana 3. Predloga zakona, da svi koji učestvuju u raspravi imaju u vidu i odredbu člana 17. postojećeg Zakona o akcizama, jer to je član koji reguliše indeksaciju akciza koja se, po nekom automatizmu, sprovodi jedanput godišnje. Poslednja indeksacija čini mi se da je bila u februaru 2008. godine.
Posebno bih skrenuo pažnju na odredbe stavova 2. i 3. člana 17. koje propisuju, ako mogu tako da kažem, i tzv. vanrednu indeksaciju, za slučaj kada dođe do pada proizvođačke cene derivata nafte izazvanog pre svega poremećajem na tržištu sirove nafte. Onda imamo varijante kada se ta akciza povećava na bazi ovlašćenja koje je zakonom preneto Vladi i kada se umanjuje.
Mislim da član 9 sa ovom intervencijom i član 17. Predloga zakona moraju jedinstveno da se sagledavaju tokom današnje rasprave. Zašto? Zato što ta dva člana, praktično, treba da omoguće prihode po akcizama kako je planirano budžetom Republike Srbije.
Moram da vam skrenem pažnju da smo u toku 2007. i 2008. godine bili u situaciji da se obogatimo sa jednim iskustvom, jer je cena sirove nafte po barelu išla do nekih 130-140 dolara, čini mi se, naravno, u zavisnosti od situacije na Bliskom istoku, i ne samo situacije na Bliskom istoku, u zavisnosti od rata, od politike članova OPEKA i činjenice da se sagledavaju svetske rezerve sirove nafte i da sve procene ukazuju da, pored nekih novih nalazišta koja treba da se otvore i treba da se traže, na svim drugim lokalitetima možemo pričati o ograničenim izvorima, tako da ova promena cene sirove nafte na svetskom tržištu sigurno će da se odrazi i na naše tržište.
Vi se sećate da smo u toku 2008. godine, verovatno neću mnogo pogrešiti ako kažem, gotovo svakog meseca imali promenu maloprodajne cene derivata nafte.
Mislim da smo čak jedanput ili dvaput imali dva puta u toku meseca zbog tog drastičnog skoka.
Mora da se uzme u obzir i da nabavka sirove nafte, kupovina sirove nafte, bez obzira da li ide preko berze ili ide na neki drugi način, jedna je cena kada se ugovori, druga je cena kada se isporuči. I to, takođe, utiče na maloprodajnu cenu derivata nafte.
Da se vratimo na to zašto mi smatramo da je ovo povećanje akcize neopravdano. Ono je neopravdano iz prostog razloga što, u uslovima kada svi razmišljaju o tome kako da se preživi 2009. godina na globalnom nivou – malo će zemalja imati pozitivnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda, vidite da se i kod nas luta sa tim procenama koliko će doći do realnog rasta bruto društvenog proizvoda, bez obzira na promenjenu metodologiju izračunavanja bruto društvenog proizvoda, čini mi se od juna 2001. godine – sva ova kretanja ukazuju da država mora da reguliše i onaj deo koji se tretira kao trošak ili kao rashod. Mora da se ograniči u svojoj potrošnji.
Kada ovde pričamo, barem mi iz SRS, o potrebi ograničavanja javne potrošnje, pre svega mislimo na budžet, mi mislimo ne na socijalne komponente našeg budžeta, ne na one transfere koji su definisani materijalnim propisima, gde postoji obaveza države, već, pre svega, mislimo na one pozicije, a samo kao asocijaciju za razmišljanje, to su, pre svega, one pozicije – usluge po ugovoru, službena putovanja, neopravdano veliki broj zaposlenih, razmnožen broj agencija za proteklih šest-sedam godina, povećanje broja zaposlenih i činjenicu da za mnoge državne poslove ili neke procene koje bi trebalo da rade državni organi, angažuju se razne agencije sa strane, da tu treba tražiti prostor za smanjenje javne potroše, i to ove direktne javne potrošnje, te na taj način omogućiti da se ne povećava akciza, da se ne povećava i stopa poreza na dodatu vrednost.
Jer moram da podsetim javnost da i kada se donosio Zakon o porezu na dodatu vrednost, pre nekoliko godina, kao stranka smo predlagali da ta stopa ne bude 18%, nego smo rekli da krenemo sa 14%, pa da vidimo u perspektivi da li treba da se menja na gore.
Ovako smo sada došli u jednu situaciju, krenulo se sa 18%, zadovoljili su se neki apetiti i sada se javlja kao problem nedostatak sredstava, i javljaju se ovakva razmišljanja oko poreza na dodatu vrednost, a znate i sami da, što sa onom nižom, što sa onom višom stopom poreza na dodatu vrednost, gotovo da je obuhvaćeno preko 90% svih, ako mogu da kažem, i roba i usluga.
Mislimo da mora štedljiva politika da se vodi, jer ukoliko se ta politika ne vodi na taj način, onda dolazimo u situaciju da od materijalno-pravnih propisa, koji moraju da imaju relativno dug vremenski period garantovane nepromenljivosti, mi dolazimo sada u situaciju da se, zbog Zakona o budžetu, svake godine menja 10-15 materijalnih propisa koji treba da predstavljaju relativno trajnu vrednost.
Jer ako neko treba da planira svoju proizvodnju za nekoliko godina, on mora da zna - stopa PDV neće da se menja, akciza neće da se menja, porez na imovinu neće da se menja, porez na dohodak građana neće da se menja, porez na dobit preduzeća neće da se menja. Znači, on mora da zna šta su to njegovi, ako mogu da kažem, "fiksni troškovi poslovanja", vrlo specifični, ali ipak oni troškovi na koje on mora da računa.
Samo da vas podsetim, mi smo pre nekoliko meseci ovde doneli dva zakona kojima smo odložili izmirivanje nekih obaveza po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja i po osnovu poreza. Mislim da je to u zbiru negde oko 45 milijardi dinara, tako da onaj ko bude uredan može da računa da će da mu se otpiše ono što je dospelo do 31. 12. 2008. ili 2007. godine, nije ni bitno.
Bitno je da postoje neki mehanizmi i da mora dugoročno da se razmišlja, jer ako se svake godine dva puta menja Zakon o akcizama, onda bi Privredna komora morala da organizuje štrajkove, morala bi da organizuje demonstracije privrednika, jer oni nemaju stabilne uslove poslovanja. Kako se promeni ideja o izgledu budžeta, tako se menja materijalni propis dugoročnog karaktera. Mi se, naravno, bunimo protiv toga, podižemo glas i kritikujemo Vladu.
Sada bih skrenuo pažnju na još neke momente koji nemaju možda direktne, ali imaju indirektne veze sa ovim. O čemu se radi. Ako se iz budžeta forsiraju neke "kapitalne investicije" i za to obezbeđuju neka sredstva sa strane ili Vlada pokušava da glumi dobrog kreditora svojim sredstvima, ili preko nekog javnog preduzeća, pa onda oni koji se upuste u tu operaciju, poput putara, građevinaca itd, da bi ostali u tom poslu moraju da uzimaju komercijalne kredite i da se mole kada će država, što direktno, što preko paradržavnih organa, da ispuni svoju obavezu za izvršeni rad i usluge, i onda dolazimo u situaciju da se svi uspešni rezultati nekog poslovanja sele u banke.
Sve se preselilo kod banaka. Videli ste, putari kažu ne znam koliko milijardi je dug države prema njima. Vidite ko zarađuje, nije zaradio onaj ko je radio, koji je organizovao posao, nego onaj ko je bio vlasnik kapitala i ko je mogao tim kapitalom da finansira ovo. Stičem utisak da ovom vladom rukovode bankari, trgovci dušom.
Mogu da vam dam još jedan primer. Uzmite štampane medije u Republici Srbiji, ne računajući dva-tri koja imaju privilegovani položaj, svi drugi su zavisni od nekoliko preduzeća koja se bave distribucijom novina. Po pravilu, tu se duguje 45-70 dana. Štamparije traže pare odmah, ima listova koji duguju po dva meseca. Da bi obezbedili izlaženje, oni moraju da uzimaju bankarske kredite. Kada im posle 60 dana distributer novina vrati njihove pare, oni su namirili praktično banku. Da bi opstali, žive od onih reklama koje mogu da naplate. Tako ste počeli da gasite i medije.
Da budem još precizniji, ako uzmete šta ste radili u 2008. godini, šta ste zaradili, radili ste za Vladu Republike Srbije. Nema zarade. Zarada postoji samo kod onih privrednika koji su zagarantovanu dobiti gotovo planirali kao fiksni trošak poslovanja, pa šta ostane neka ide na struju, na poreze, i na zaposlene, kao vlasnik kapitala zgrabio sam ono što sam očekivao i planirao u toku ove godine ili ovog meseca. Tako se ne vodi ekonomska politika. Kada bi se tako vodila ekonomska politika, onda malo ko bi mogao da kaže da na nekoj teritoriji postoji neka država.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemoguće je ne reagovati na ovaj amandman koji su podneli moje kolege iz DSS i nemoguće je ne podržati ovaj amandman, ne podržati ga i kao narodni poslanik, a ubeđen sam da govorim u ime svih poslanika SNS-Tomislav Nikolić, jer on podrazumeva ukidanje akciza na derivate nafte.
Derivati nafte i akcize, koji su predviđeni ovim članom zakona, uvećavaju se čak za 60% konkretno za dizel gorivo, na motorni benzin za 52%, a na tečni naftni gas 30%. Na ovaj način bitno se uvećavaju troškovi naše privrede, troškovi proizvodnje. Na ovaj način bitno se smanjuje kupovna moć i to je naravno neprihvatljivo za SNS-Tomislava Nikolića.
Želeo bih da kažem da na ove akcize ide i porez na dodatnu vrednost, jer se samim tim uvećava poreska osnovica i da će ove akcize na taj način biti još veće i još više će opteretiti privredu i građane Srbije.
Isto tako, čini mi se da je neprihvatljivo da smo juče imali jedan zakon kojim smo poklonili EU 25 milijardi dinara, a da danas imamo zakon kojim od naših građana uzimamo 14 milijardi dinara. Ovaj i ovakav zakon, ili sličan zakon, imali smo i pre godinu dana, ako se sećate, čini mi se isto tako u januaru 2008. godine imali smo promene akcizne politike, uvećanje akciza.
I šta smo posle toga imali u 2008. godini? Jednim delom zahvaljujući i tom uvećanju inflaciju, drugim delom zahvaljujući uvećanju javne potrošnje imali smo ogromnu inflaciju u prvom polugodištu 2008. godine, a u drugom polugodištu 2008. godine Vlada je ekonomskom politikom nastojala da tu inflaciju suzbije na jedan jednocifreni iznos, ali je cena za suzbijanje te inflacije bila katastrofalna.
Imali smo u oktobru i u novembru izuzetan pad industrijske proizvodnje, imali smo činjenicu da smo u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu imali manje otvorenih radnji, a više zatvorenih, kao što rekoh, u 2008. nego 2007. godine, da je taj trend naročito pojačan u zadnjem kvartalu 2008. godine i da je očigledno da naša privreda, da naši preduzetnici ne mogu da opstanu sa ovakvom ekonomskom politikom Vlade.
Ko može da ima korist od ovakve akcizne politike, od uvećanja akciza? Naravno, budžet koji nije dovoljno restriktivan, pokazaće se to već u prvom tromesečju, rekao bih, 2009. godine. Naravno, političari će imati veći deo novca da raspolažu, imaće državna administracija, ali neće imati, pre svega, građani Srbije, koji će na ovaj način dobiti inflaciju, skuplje proizvode, manji životni standard.
Ali, ono što je najopasnije, povećanjem akciza, povećanjem poreza utiče se pre svega na našu privredu, koja je ionako već poprilično nelikvidna. Radimo ono, ili naša Vlada ekonomskom politikom radi ono što ne rade ostale zemlje u Evropi koje se bore protiv svetske ekonomske krize. Smanjujemo investicije umesto da ih uvećavamo. Opterećujemo privredu umesto da je rasteretimo i da omogućimo da se sačuvaju radna mesta i da privreda bude likvidna.
Uz ovakav kurs, koji i sami vidite, u toku januara već je nepunih 20% veći nego u prethodnoj godini, uz ovakvu politiku i akciznu, pa možda i poresku, jer se najavljuje povećanje poreza na dodatnu vrednost, uz ovakvu javnu potrošnju, bez sumnje, imaćemo velika inflatorna očekivanja.
Ta inflatorna očekivanja, kao i u prethodnoj godini, suzbijaće se restriktivno monetarnom politikom. Suzbijanje inflacije mora da prati i pad industrijske proizvodnje, mora da prati pad privrednog rasta, pad bruto domaćeg proizvoda. Sve će to da se odrazi na pojačavanje recesije, na smanjenje broja radnih mesta, na nove otkaze i na veću stopu nezaposlenosti u narednoj godini.
To je neprihvatljivo za SNS. Vlada mora hitno da menja ekonomsku politiku. Ovu ekonomsku politiku sprovodi već osam godina, oslanjajući se pre svega na zaduživanja i na privatizaciju, prihode od privatizacije. Moramo da se okrenemo svojoj privredi. Moramo da smanjujemo i javnu potrošnju ukoliko želimo da sačuvamo i ovo privrede što trenutno imamo.
Još jednom da ponovim, SNS-Tomislava Nikolića neće glasati za ovaj zakon koji podrazumeva nova opterećenja za privredu i građane Srbije. Hvala vam.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Da li se još neko javlja za reč?
Aleksandar Pejčić ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, obratio bih se i predstavniku Vlade, ali ovde nemamo predstavnika Vlade, očekivali smo u najmanju ruku da ovde dođe gospođa Dragutinović i da nam da neke odgovore na pitanja koja su nam i te kako bitna za današnju sednicu. Nemamo predstavnika Vlade, možda će neki dežurni ministar u trku da dođe ovde i da nam da neke adekvatne odgovore.
Ono što sam očekivao danas je da će na dnevnom redu biti u stvari rebalans budžeta. Onaj budžet koji smo usvojili 2008. je izuzetno loš i očekivao sam da će Vlada proslediti ovoj skupštini rebalans budžeta, kako bi ga iole malo poboljšala, da brani ono što se ne može braniti.
Vlada nam je ponudila određeni set zakona, to su ti prateći zakoni što se tiče budžeta, ili ako hoćete, taj set ekonomskih zakona koji ima samo jedan jedini cilj, a to je da nadomesti sredstva koja ćemo izgubiti jednostranom primenom Sporazuma o stabilizaciji. To je jedini cilj ovog seta zakona koji nam je Vlada danas ponudila.
Naime, Srbija jednostranom primenom Sporazuma o stabilizaciji, kao što svi znate, gubi negde oko 300 miliona evra. To za srpsku privredu nisu male pare, to su velike pare, a nadoknadiće ih privreda Srbije i građani Srbije kroz razne prihode i poreze.
Da objasnimo građanima Srbije dokle će trajati jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji. Trajaće do onog trenutka dok sve zemlje EU ne verifikuju ovaj sporazum o stabilizaciji u svojim parlamentima, kao što je ovaj naš parlament. Za sada imamo nagoveštaj da Holandija to neće nikako učiniti.
Ovih dana imamo i izjavu gospođe Doris Pak, koja je rekla da Srbija između ostalog mora da sarađuje i sa Kosovom, što znači da Sporazum o stabilizaciji uskoro neće biti verifikovan i da Srbija neće uskoro ući u EU, jer imamo jedan novi uslov.
Pošto će ovaj set zakona najviše pogoditi privredu Srbije i jednu njenu granu, a to je poljoprivreda, pokušaću da vam kroz jedan plastičan primer iz kraja iz kog dolazim objasnim kako će pogoditi moj kraj ovaj sporazum o stabilizaciji.
Naime, dolazim iz jednog devastiranog područja, iz Leskovca, grad koji je peti po veličini u Srbiji, grad koji je nekada imao razvijenu tekstilnu industriju, grad koji ima 144 naseljena mesta, tj. 144 sela, i pošto je cela privreda devastirana, mnogi građani opštine Leskovac, tj. poljoprivredni proizvođači, počeli su da se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom. Normalno, prethodne dve vlade Vojislava Koštunice su im omogućile da se na adekvatan način bave poljoprivrednom proizvodnjom, na taj način što su ih motivisali kroz razne subvencije, zatim opredeljeni su krediti sa grejs periodom od tri do pet godina i to su bili povoljni krediti koje su građani Jablaničkog okruga i građani Srbije i te kako koristili.
Podsetiću vas da je poljoprivreda jedina grana u Srbiji koja ima suficit u izvozu, negde oko 450 hiljada dolara, nije nešto puno, ali ipak smo tu krhku privrednu granu stavili na staklene noge. Međutim, ovim budžetom, pošto je Vlada smanjila budžet za poljoprivredu za 25%, mi smo te staklene noge polomili i poljoprivreda teško da će moći da se izvuče iz tog gliba.
Znači, kao što rekoh, dolazim iz Leskovca, grada koji je poznat po proizvodnji ratarskih kultura, po proizvodnji paradajza, paprike, po proizvodnji voća kao što su višnje, jabuke, kruške. Reći ću vam podatak da Jablanički okrug ima negde oko milion stabala višanja, oko 500.000 stabala krušaka, jabuka, šljiva.
Imamo i kvalitetne poljoprivredne proizvode, kao što je rakija "Viljamovka", koja se proizvodi u Agrokombinatu "Porečje-Vučje", imamo najkvalitetnije roštilj meso, kao što svi znate, Leskovac je poznat po roštilju. Sada se postavlja pitanje kako će poljoprivrednik iz leskovačkog kraja reagovati na ovaj sporazum o stabilizaciji i šta će dobiti, odnosno šta će izgubiti primenom ovog sporazuma o stabilizaciji. Izgubiće puno.
Kao što sam rekao, mi smo jedni od najvećih izvoznika višanja, i ako sada imamo nelojalnu konkurenciju na našem tržištu, jer najveći proizvođači višanja u Evropskoj uniji su Mađarska i Poljska, i ako pokušamo sada da uvezemo tu višnju iz Poljske i Mađarske, biće mnogo, mnogo jeftinija, jer je subvencionirana od strane njihove države, jer se ne plaća carina za uvoz te robe ovde na našem tržištu. Bojim se da ćemo, kao što rekoh, poljoprivredu, koju smo stavili na ionako nezdrave noge, srozati na dno. DSS je ponudila paket mera, paket rešenja zakonskih kako bi pomogla građanima Srbije, jer ide u susret problemu, a problem je, kao što znate svi, svetska ekonomska kriza i mi smo u tom smislu podneli određeni broj zakona kojim bi malo pomogli privredi Srbije da bi te negativne ekonomske efekte sveli na minimum.
Tako je DSS 13. 11. 2008. godine podnela Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije, 6. 11. 2008. godine Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o porezu na dohodak građana, 31. 10. 2008. Predlog odluke o obrazovanju komisije za praćenje svetske ekonomske krize i 8. 10. 2008. zakon o osiguranju depozita.
Na mnoge ove zakone predstavnici Vlade su se smejali, zar ne, gospodine Iliću, rekli su da nisu dobri i kvalitetni. Međutim, videli smo u kasnijem periodu da je Vlada upravo te zakone ponudila nama ovde kao jedno dobro i kvalitetno rešenje.
Ono što sam takođe primetio je da ova socijalno odgovorna, ili socijalno neodgovorna, mislim da je socijalno neodgovorna Vlada, uradila to da je u toku predizborne kampanje potpisala jedan kolektivan ugovor sa Samostalnim sindikatom Srbije i posle toga, pošto im sindikati više nisu trebali, jer su izbori završeni, predizborne kampanje nema, oni su povukli taj sporazum i imamo danas problem.
Radnici će tužiti Vladu Republike Srbije u tom smislu pošto je povukla sporazum. Povukla je sporazum i Unija poslodavaca, ona prva, a onda kasnije Vlada po inerciji, i sad imamo jedan problem socijalno neodgovorne Vlade.
Znači, "puj pike ne važi". Ono što smo potpisali u toku kampanje sad ne važi, više nam radnici nisu potrebni i sad idemo na drugi problem.
Sada se postavlja pitanje ovde šta radi Vlada Republike Srbije? Da li se ovde radi o jednom političkom mazohizmu prema EU ili pak se radi o ekonomskom sadizmu prema privredi Srbije i građanima Srbije? Na to pitanje treba da odgovori ova socijalno neodgovorna vlada.
Dragi prijatelji, pretpostavljam da će mnogi od vas, naročito iz opozicije, glasati za ovaj moj amandman i amandman mojih kolega, jer ovaj amandman predviđa da akcize na gorivo, naftu i naftne derivate ostanu iste.
Tako bi akcize za benzin ostale 27,50, a ne sada koliko se predviđa 42, nafta na 16,66, a ne kako se predviđa 26, tečni gas na 10, a ne koliko se predviđa 13. Ovo povećanje akcize u stvari bi prouzrokovali novi inflatorni talas, novo povećanje cena i poslalo bi lošu poruku svim onim privrednim subjektima iz inostranstva koji bi hteli da ulažu u Srbiju da ne dolaze ovde.
Ova vlada razmišlja i o porezu na dodatu vrednost. Juče smo čuli kao jednu od mera ubuduće, ako bude nedostatka novca u budžetu, da će biti porez na dodatu vrednost povećan. Još se ne zna, razmišlja se o tome, da kažemo tako uslovno. To je nagovestila i gospođa Dragutinović pre možda nekih 4-5 dana, kada smo čitali njen intervju.
Opet kažem, taj porez na dodatu vrednost ne treba povećavati, u stvari treba naći mehanizam naplate poreza na dodatu vrednost, jer 30% država ne naplati nikada.
U tom smislu treba razmišljati. Nadam se da će ova vlada naći način i mehanizam naplate PDV, tih 30%.
Poštovani prijatelji, toliko. Nadam se da ćete u danu za glasanje glasati za ovaj moj amandman i unapred vam se zahvaljujem. Nadam se da će Vlada prihvatiti ovaj amandman. Hvala vam puno.

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić. Samo vas molim da mi kažete u raspravi o pojedinostima o čijem amandmanu želite da diskutujete, da bih znala da vam kažem da li imate vremena na raspolaganju kao poslanička grupa ili ne. Izvolite.

Dame i gospodo, javljam se po amandmanu kolege Pejčića iz DSS.

Na raspolaganju vam je deset minuta.

Predloženo povećanje akciza na naftne derivate izazvalo bi značajno povećanje cijena niza drugih proizvoda. To bi lančano izazvalo povećanje troškova života i pogoršalo uslove u kojima radi privreda Srbije. Iz tih razloga podržavam amandman i objašnjenja koja ste čuli od kolege iz DSS.
Da bi građanima Srbije bilo malo jasnije o čemu govorimo, iskoristiću ovu priliku da im pročitam sva predložena povećanja akciza: na sirovu kafu povećanje je sa 30% na 40%, na pivo sa 9 na 15 dinara, na sve vrste motornog benzina sa 27,5 na 40,5 dinara po litru, na sve vrste dizel goriva sa 16,66 na 26 dinara po litru, na ostale derivate nafte plaćaće se akciza od 32 dinara po kilogramu.
Ovim prijedlogom zakona predviđeno je i povećanje akciza na duvan i duvanske proizvode, sa sadašnjih 8,48 čini mi se dinara po paklici na 24 dinara do 1. januara 2012. godine, s tim što bi se akcize povećavale postepeno, odnosno ove godine bi iznosile 11 dinara, sledeće godine 16 dinara, 2011. godine 20 dinara, a od 1. januara 2012. godine 24 dinara.
Lično ne pušim, ne pijem kafu već 15 godina, retko popijem neku čašicu, ogorčeni sam protivnik pijanstva i pušenja, ali smatram, s obzirom na društvene okolnosti, da nije opravdano da se jedna država protiv tog društvenog zla bori isključivo povećanjem cijena proizvoda, a povećanje akciza će u svakom slučaju dovesti do značajnijeg povećanja cijena svih ovih proizvoda.
Ne govorim ovo zbog šest miliona građana Srbije koji piju kafu, puše ili piju alkoholna pića, nego zbog nekoliko stotina hiljada građana Srbije kojima je jutarnja kafica, jutarnja cigareta ili neka čašica rakije preostala, bukvalno ostalo jedino zadovoljstvo koje sebi mogu priuštiti. Znam da je ovo nepopularno reći sa skupštinske govornice, ali nažalost to je tako. Živimo u takvim društvenim i ekonomskim okolnostima.
Akciza kao vrsta poreza uvedena je radi oporezivanja luksuznih roba - naftnih derivata, krzna, dragocenih metala, uglavnom svega onoga što se podvodi pod pojam "luksuz", s ciljem da se uzme od onih koji imaju mnogo i da se jednom pravednom raspodjelom dio tog bogatstva podeli onima koji imaju malo. Lična karta akciza u najkraćem glasilo bi - to je vrsta poreza koja se naplaćuje najlakše i najjednostavnije i koja se naplaćuje od vrlo malog broja poreskih obveznika.
Mi u Srbiji već godinama imamo jednu situaciju koja je potpuno suprotna ovom nekom izvornom smislu akcize kao posebnog poreza.
Kod nas je teret akciza raspoređen na najšire slojeve stanovništva i to tako da najviše opterećuje one koji imaju najmanje, a najmanje opterećuje one koji imaju najviše.
Kada bi se ukupan prihod od akciza u budžetu Republike Srbije mogao podijeliti po socijalnim kategorijama stanovništva, od kojih se one naplaćuju, nema sumnje da bi se utvrdilo da je najveći dio tih prihoda upravo od najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Činjenice govore, ovo su zvanični statistički podaci, da u Srbiji više od 50% stanovništva pije kafu, 35% stanovništva stalno puši, još najmanje toliko povremeno zapali cigaretu, a 80% građana Srbije stalno ili povremeno konzumira alkoholna pića. Samo jedna petina građana Srbije ne koristi uopšte alkohol. Ovde je vrlo zanimljivo - da je među tim pićima najjeftinije pivo, i to neki nazivaju "sirotinjsko piće". Zanimljivo je to da je ovim predlogom zakona predloženo povećanje akciza, i to značajno povećanje akciza, isključivo za pivo, dok nema povećanja akciza ostalih alkoholnih proizvoda.
Da Zakon o akcizama, kao i set ovih predloženih poreskih zakona, nije dobar može da se vidi na sledećem primeru. Naime, zakonom o izmeni Zakona o carinama predviđeno je značajno umanjenje carina na uvoz automobila, a s druge strane, značajno povećanje akciza na kafu, sa 30 na 40%, što iznosi povećanje od otprilike 33%.
Ovo je zanimljivo iz razloga što će smanjenje carina na uvoz automobila u svakom slučaju olakšati položaj onih koji već imaju. Znate, bez automobila može da živi svako. Automobile, posebno iz inostranstva, kupuju ipak oni dobrostojeći građani Srbije.
S druge strane, od akciza na kafu štetu će imati oni najsiromašniji. Na jednoj strani, izraženo u brojkama, korist od ovakvog prijedloga zakona imaće nekoliko desetina hiljada građana, a sa druge strane štetu će imati nekoliko miliona onih građana Srbije koji u svakom slučaju materijalno lošije stoje.
Paradoks je da će najveću korist od ovog carinskog zakona imati najbogatiji čovek u Srbiji - Miroslav Mišković, jer on ima monopol na uvoz putničkih automobila, ima monopol na uvoz još nekih proizvoda na koje će se prijedlogom ovog zakona carine smanjiti i on će u svakom slučaju dobiti priliku da bogatstvo, koje neki procjenjuju na milijardu - 1,5 milijardu evra, značajno uveća.
S druge strane, najsiromašniji sloj građana Srbije će za iste novce, kafu i neka pića koja sebi može priuštiti, u svakom slučaju nabavljati teže nego što je to do sada bio slučaj.
Jedno od značajnih posledica povećanja akciza, posebno na kafu, verovatno će biti i šverc kafe. Povećanje akciza od 33% će usloviti povećanje cena kafe najmanje od 12 do 20 dinara, to je otprilike i mala je tu razlika. Dobro, samo malo, izvinjavam se, da završim.
U svakom slučaju, to može dovesti do toga da se šverc kafe, koji je djelimično prisutan zbog cijene kafe u Srbiji, u narednom periodu još više poveća.
Što se tiče akciza na alkohol, rekao sam da je predviđeno povećanje akciza samo na pivo. U Srbiji sve procene govore da je alkoholizam izuzetno prisutan kod širih slojeva stanovništva i bilo je logično da se poveća akciza na sve alkoholne proizvode.
S druge strane, najnovija istraživanja govore da umereno konzumiranje kafe ne proizvodi nikakve štetne posledice ili vrlo male štetne posledice.
Mi imamo sada jednu apsurdnu situaciju - na proizvode koji nemaju, da tako kažem, veće štetno društveno dejstvo, povećava se akciza, dok na one druge proizvode, za koje je nesumnjivo utvrđeno da imaju izuzetno štetno dejstvo po zdravlje stanovništva, tu se ne povećava akciza.
Želim da građanima Srbije ukažem i na činjenicu - da nisu naopaka samo predložena navedena rešenja ovih zakona, nego i način na koji mi o njima raspravljamo. Kao što je neki dan rekao gospodin Krasić - mi smo prvo podigli krov, usvojili smo budžet, a sada nastojimo da izgradimo kuću.
Mislim da je redosled poteza trebalo da bude obrnut - da je trebalo prvo da utvrdimo iznos akciza, da utvrdimo kolike će biti administrativne takse i da na osnovu toga napravimo jednu projekciju budžeta, da na osnovu toga izradimo prijedlog budžeta, prijedlog prihoda i rashoda budžeta.
Međutim, izvršna vlast je ovaj parlament stavila pred jedan svršen čin i dovela nas je praktično u bezizlaznu situaciju. Čak pod uslovom da se svi sada složimo ovde da neka od ovih zakonskih rešenja nisu dobra, mi ćemo za njih morati glasati, odnosno glasaće vladajuća većina, jer je to preduslov da budžet koji je usvojen u oči nove godine ne bi ostao mrtvo slovo na papiru.
Moram da podsetim građane Srbije da već četvrti put izvršna vlast zakonodavnu vlast stavlja pred svršen čin. Prvi put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o produženju pasoša. Drugi put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o budžetu, treći put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o izmenama Zakona o krivičnom postupku i ovo je četvrti slučaj da je zakonodavna vlast Skupštine Srbije praktično matirana od strane izvršne vlasti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela poslanica Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.