Poštovana predsednice, predsedništvo, poštovana ministarka, predstavnici Vlade i kolege poslanici, ukoliko niste pažljivo slušali ministarku, ja mogu samo da ponovim da se neophodnost donošenja ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji ogleda se u potrebi usklađivanja postojećeg zakona sa novonastalim problemima u oblasti svojinskopravnih odnosa, nastalih u periodu od 1996. godine pa sve do danas. Neophodnost se ogleda i u stvaranju pravnog osnova za prevazilaženje problema koji su se pojavili primenom postojećeg zakona.
De fakto, u opštem je interesu građana svakako da postojeći zakon bude poboljšan u celini i usklađen sa Ustavom. Ovo eksplicitno znači da nećemo dolaziti u situacije da rešenja ne budu u skladu sa našim najvišim državnim aktom. Čak može neko i da protumači da neko od rešenja možda nije u skladu sa Ustavom i da sve to završi na Ustavnom sudu i da sve te pritužbe budu odbačene; mi imamo tu neku neminovnost koja se zove gubitak, a gubitak se ogleda u gubitku vremena, te stoga mi samo trošimo vreme, a praktično ne rešavamo problem koji imamo, a to je optimalno rešenje koje se ogleda u donošenju dobrog zakona.
U članu 58. stav 1. Ustava kaže se: "Jamči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona". I, u stavu 2. kaže se da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu Zakona.
Mišljenja sam, kao što i sam predlagač kaže, da treba proširiti i oblasti u kojima se može upotrebiti javni (opšti) interes i zbog novih oblika investicija koje su od suštinskog značaja za našu zemlju.
Ovde mogu dati kao primer izgradnju Koridora 10, i to ne samo drumskog nego i železničkog, koji, po proceni, ipak upućuje na neophodnost eksproprijacije jednog dela poljoprivrednog zemljišta. Izgradnja Koridora 10 kao najbitniju komponentu ima i vreme, a do gubitka istog može se doći nepostojanjem ove dopune Zakona o eksproprijaciji.
Sve što se gradi i što se radi ima svoju logistiku i mora da ima svoju logistiku. Jedna od osnovnih logističkih metoda jeste čuvena metoda „just in time“.
Stoga, mi ćemo dobrim zakonom doći do toga da u pravo vreme, na pravom mestu i pravim potezom dobijemo maksimum. Što se tiče samog koridora, mi ćemo dobiti, praktično, uštedu vremena, te se nećemo rasipati na neke druge stvari, već ćemo primenom zakona doći do kvalitetnog vremena koje će se potrošiti isključivo na izgradnju ovog koridora.
Uređivanjem eksproprijacije kao prinudne mere zakonom daje se doprinos pravnoj sigurnosti i obezbeđuje dostupnost javnosti, s obzirom na to da zakon kao opšti pravni akt stvara jednaka prava i obaveze za sve subjekte u postupku eksproprijacije.
Redefinisanjem člana 3. ovog zakona uređuje se pitanje kategorije korisnika eksproprijacije, u smislu usklađivanja sa postojećim državnim uređenjem i promenama propisa kojima se reguliše oblik organizovanja pravnih lica koja su do sada bila korisnici eksproprijacije.
Moram da pomenem i član 5, gde je predloženo da se u slučaju eksproprijacije poljoprivrednog zemljišta radi izgradnje značajnih linijskih infrastrukturnih objekata (kao što sam rekla, jedan od tih je i Koridor 10) kao naknada za to eksproprisano zemljište da u svojinu neko drugo, odgovarajuće, isto ili slično po kulturi ili klasi. Ukoliko ovim predlogom ne dođe do adekvatnog rešenja, naravno da naknada može biti u novcu, i to po tržišnim cenama. Sama ministarka je objasnila ko će biti taj ko definiše tržišnu cenu.
Ne mogu da tvrdim da u praksi možda neće doći do nekih situacija gde možda ovaj zakon neće imati adekvatan odgovor.
Međutim, mišljenja sam da će se donošenjem zakona o restituciji i zaštiti životne sredine ipak neke šupljine tu popuniti i nećemo imati tu novonastalu prazninu i deo gde nam ovaj zakon neće dati konkretan odgovor; naročito kada je u pitanju deo koji se odnosi na zakon o zaštiti životne sredine, neće doći do degradacije životne sredine, jer je korisnik eksproprijacije u obavezi da izvrši rekultivaciju tog zemljišta.
Ako uzmemo u obzir evropska iskustva, ona ukazuju da se eksproprijacija ne zloupotrebljava, već se primenjuje u eksplicitnim situacijama. Mogu dati primer Italije gde je ona korišćena u slučaju izgradnje nacionalnih autoputeva, železničkih pruga, proširenja akumulacionih jezera itd.
Stoga, ako težimo evropskim integracijama i evropskim zakonima, moramo se u skladu sa istim i ponašati.
Naglašavam još jednom za kraj da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu.
Poslanički klub SPS-JS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Gospodin Sreto Perić, predstavnik Poslaničke grupe SRS.

Pozvala sam da sednici prisustvuje Marijana Karadžić, pomoćnik ministra za finansije. Pozdravljam je.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, gospođo ministre u Vladi Republike Srbije, ovo je jedan od retkih zakona u kojima se predlagač nije pozivao na obavezu Republike Srbije, vezano za evropske integracije, da je taj zakon potrebno usvojiti da bismo mogli da računamo na priključenje EU. Nije to sporno za nas. Zakon o eksproprijaciji jeste zakon koji je potreban za Republiku Srbiju. Ovo je jedno parcijalno rešenje. Vaše obrazloženje u svega nekoliko minuta može da zadovolji samo one narodne poslanike koji Predlog ovog zakona nisu ni čitali. Onaj ko je čitao video je da se otvorio niz problema koji su postojali do sada u praksi, koji se otvaraju i sa ovim zakonom.
Vaše obrazloženje je bilo vrlo korektno. Vi ste rekli da se razlozi za usvajanje zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji mogu podeliti u dve grupe. Jednu grupu čine kozmetički, koji nisu suštinski, rekao bih da proističu iz samog Ustava, najpre iz odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije, jer on sada poznaje termin "javni interes". Onda ste rekli – zbog skraćivanja vremena, zbog proširenja mogućnosti onima da ostvare pravo na podnošenje zahteva o eksproprijaciji.
U svojoj diskusiji ću pokušati da vas ubedim da o tome niste vodili dovoljno računa. Moći će se ovo ispraviti kroz prihvatanje amandmana SRS.
Suštinski, mi nemamo problema, Poslanička grupa SRS, kada su u pitanju zakoni koji se nađu na dnevnom redu našeg parlamenta, ali je tu problem što se ne zna nikakav red, kad koji zakon dolazi na dnevni red. Stoga, ukoliko ste kadri i imate hrabrosti, treba da premijeru predložite da ode kod dobrog domaćina u Srbiji i da vidi kako bi on vodio ovu vladu, ne ulazeći da mu oduzme ustavno pravo, jer niko od vas nije mogao da vidi ijednog dobrog seljaka, poljoprivrednika koji seje kukuruz u junu mesecu. Dakle, to oni ne rade.
Ova vlada ima nekakav plan predloga zakonskih akata da nikom živom u Srbiji nije jasno kad koji zakon dolazi na red, kad je koji prioritet. Tome morate vi da stanete u kraj da bi ono što vi predlažete, a mi kao poslanici razmatramo, imalo smisla. U suprotnom, to je zamajavanje i poslanika opozicije, kao i poslanika pozicije.
Nama često nisu problem zakoni, nego njihovo nepoštovanje, nesprovođenje u praksi. Potpuno sam siguran, kao i vi, gospođo ministre, da su radnici Robnih kuća na osnovu nekih zakona ostvarili svoje pravo po osnovu uloženog rada u toj firmi, ali oni su već mesecima ispred; neki imaju problema sa krajnicima, neki sa jajnicima, ali ova vlada i poslanici skupštinske većine ne mare za to. Poljoprivredni proizvođači imaju problema sa proizvodnjom mleka, mesa. Niko u Vladi ne daje adekvatna i dobra rešenja za to.
Daću nekoliko opštih primedaba ili opštih konstatacija vezanih za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji. Sama eksproprijacija je svojevremeno bila jedan od deset načina sticanja društvene svojine. Ona postoji i danas i ustanovljena je Ustavom Republike Srbije, članom 58.
Radi lakšeg razumevanja citiraću član 58. Ustava Republike Srbije, koji glasi: "Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona". Stav 2: "Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne". Stav 3: "Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine". Stav 4: "Oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom".
Iz ovog člana jasno se da zaključiti da su dva razloga, odnosno dva slučaja kada pravo svojine (koje je po Ustavu neprikosnoveno) može da bude ograničeno: prvi je kada postoji javni interes i drugi je u slučaju da vlasnik imovine ne ispunjava uredno svoje poreske obaveze i druge dažbine. Tu se završava, tu je tačka.
Eksproprijacija znači prinudno oduzimanje zemljišta ili drugih nepokretnosti, ali uz naknadu, i po tome se razlikuje od konfiskacije, koja je takođe bila jedan od deset načina za sticanje društvene svojine. I, građani treba da znaju da nema nikakve opasnosti.
Mi jesmo za Koridor 10 i kamo sreće da ova vlada može da obezbedi ambijent ne samo za Koridor 10 nego i za sprovođenje niza drugih privrednih aktivnosti, da dođe do eksproprijacije zemljišta jer se izvode javni radovi i postoji mogućnost za zapošljavanje; to bi bila suština. Ali, nisam siguran, gospođo ministre, na osnovu onog što ste vi obrazložili da će se uvek raditi o javnom interesu. Vrlo često će u početku možda biti javni interes, a kasnije će se to pretvarati u neki privatni interes. Vi o tome niste vodili računa i vi niste u toj vladi verovatno ni zaduženi za to. Neko je osmislio da tako bude.
Razlozi za izmenu ovog zakona jesu to što je Zakon donet 1995. godine i stupio na snagu 1996. godine, a posle je donošen niz drugih zakona koji imaju veze sa ovim zakonom, pre svega Zakon o Vladi, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi Republike Srbije, Zakon o planiranju i izgradnji. Ovde se potpuno slažem sa diskusijom narodnog poslanika Miloša Aligrudića koji je procenio da se istovremeno trebalo ići sa usvajanjem izmene i dopune ili potpuno novog zakona o planiranju i izgradnji, kao i Zakona o eksproprijaciji. Jer, ostale su ovde zakonske odredbe koje su do sada pravile velike probleme u praksi i ubuduće će postojati, nisu otklonjene ovim izmenama i dopunama zakona.
Amandmanskim intervencijama, onako kako ih shvataju pojedini članovi Zakonodavnog odbora i drugih odbora koji su matični za pojedine zakone, nije moguće intervenisati u ovim izmenama i dopunama; odnosno, vi ne prihvatate i ocenjujete možda te amandmane kao nesuvisle. Nije bilo moguće. Pokušaću da vam iznesem nekoliko primedaba i vi ćete se složiti sa tim. Kroz amandmane će biti moguće to prihvatiti. Ukoliko primedbe, odnosno amandmani DSS-a, a pre svega Srpske radikalne stranke budu prihvaćeni, ovaj zakon će se učiniti prihvatljivijim i on će možda u praksi moći da da one rezultate koje ste vi planirali kao ciljne.
Da ostavimo sada po strani naše opravdane sumnje u vezi sa tim šta na osnovu ovog zakona može kasnije da se uradi sa eksploatacijom mineralnih i rudnih bogatstava gde se kao vlasnik pojavljuje neko privatno lice. Da li će odredbe ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji dati odgovor na ta pitanja? Mislim da neće.
Govori se ovde o privremenom zauzimanju zemljišta koje neće biti eksproprisano, samo će biti privremeno zauzeto zbog izgradnje nekih pomoćnih objekata, a u cilju izgradnje objekata na zemljištu koje je eksproprisano. Predviđeno je da to može da traje tri godine. Da je potpuna istina ono što ste vi pričali, da želimo neke radnje u ovom zakonu da skratimo ili postupke da ubrzamo, ovaj rok bi bio smanjen na godinu dana, a najduže na dve godine. Ako je javni interes, onda to ukazuje da je potrebno nešto realizovati izvanredno brzo, a ne to učiniti u dužem vremenskom periodu. Ako treba relativno brzo da realizujemo, onda je rok od tri godine (radi se samo o zauzimanju) i suviše dug.
U slučaju eksproprijacije stambenih objekata ili delova stambenih objekata, vi ste u svom izlaganju rekli da za bivšeg vlasnika postoji mogućnost dodele jedne parcele, ali pod uslovom da je deo naselja izmešten zbog eksploatacije rudnog ili mineralnog bogatstva. Ali, ovde ne postoji nijedan način, bar okvirno, kako se utvrđuje vrednost te jedne parcele. Šta bivši vlasnik ima od toga ukoliko će on kao naknadu za stambeni prostor (da li on ili njegovi direktni naslednici) moći da dobije jednu parcelu? Tu je trebalo ići sa ograničenjem. Praksa kaže da bi jedna petina vrednosti te građevinske parcele otprilike bila pravična u ovakvom slučaju.
Obezbeđenje nenovčanog uloga u privredna društva – ovo je direktno uplitanje države u privredne aktivnosti. Mi u SRS ne možemo biti saglasni sa tim. Smatramo da Vlada, kao neko ko utvrđuje i sprovodi politiku Republike Srbije, treba da stvara ambijent i dobre uslove za funkcionisanje realnog sektora, a da privredni subjekti treba da budu oni koji će se takmičiti i u zapošljavanju i u stvaranju novog dohotka i novih vrednosti.
Imamo situaciju "Zastave" – kada ovo komentarišem i mi u SRS želimo da to proradi – i onaj ugovor koji se dugo potpisivao, koji se krčkao; bili bismo srećni i zadovoljni da se on već i realizovao. Ali, to nije dobro.
Veliki broj teoretičara danas anatemiše i kritikuje kao utopiju ono što je bilo u socijalizmu. Ostajem po strani u tom delu. Kada kažemo da takvo uspostavljanje privrednih aktivnosti, dirigovano, nije bilo dobro, stičem utisak i zaključujem da država i ovde, preko ovih odredaba zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, želi da se ponaša na neki socijalistički ili komunistički način.
Da je Vlada razmišljala i da je uspela da revitalizuje proizvodnju onog što se proizvodilo tamo, danas bi to imalo prihvatljivu cenu i za građane Republike Srbije, mislim na ta vozila koja su se proizvodila tamo. Ne hvalim to vozilo, ali prosto zbog toga što je "Zastava" u Kragujevcu, što je Kragujevac u Srbiji, smatramo da je trebalo nastaviti sa proizvodnjom tog tipa automobila, bar u ovom periodu, kako bi bilo prihvatljivo za građane Srbije koji su još uvek u poziciji da mogu da obezbede nov automobil, a verovatno bismo i u izvozu mogli da obezbedimo neki posao.
Ko podnosi zahtev za utvrđivanje javnog interesa? Vi ste to obrazložili, nema potrebe da sada posebno to ističem; prošireno je i na privredne subjekte, i to, po nama, nije sporno.
Ali, evo još jednog roka koji ne ide u prilog vašoj tvrdnji iznetoj prilikom obrazloženja ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji.
Znači, podnosi zainteresovana strana preko Ministarstva finansija Vlade Republike Srbije i Vlada Republike Srbije treba u roku od 90 dana da donese rešenje. Smatramo da je taj rok dug i da je sasvim dovoljno... Pazite, još se ne ulazi ni u kakvu suštinu, a na osnovu određene dokumentacije je podnet zahtev preko Ministarstva finansija Vladi. Rok od 30 dana za to rešenje za utvrđivanje javnog interesa je sasvim dovoljan ako ovako skraćujemo rokove.
Sada sam potpuno siguran u ono što je ministar Mrkonjić obećao – kada se startuje sa izvođenjem radova, pod uslovom da nema nikakvih drugih suštinskih problema, da će nam predviđeni zakonski rokovi doneti određene poteškoće u želji da stupimo u izgradnju Koridora 10.
Mi smo ovo rešenje predložili amandmanom i ja neću sada govoriti o našim amandmanima, ali ovo ne menja suštinu vašeg koncepta zakona, a sigurno bi ga učinilo efikasnijim i skratilo te rokove.
Rešenje kojim Vlada utvrđuje da postoji javni interes za vršenje eksproprijacije, prisilnog oduzimanja zemljišta ili drugih nepokretnih objekata uz naknadu, kaže se, može bez saslušanja stranaka. Ovo govorim zbog problema koji postoji u praksi – trebalo bi obavezno uz saslušanje stranaka, i saglasnost; ali ako nema saslušanja, nema ni saglasnosti. Da bismo došli do saglasnosti moramo da se suočimo. To ne zahteva nikakve posebne troškove, ne oduzima mnogo vremena, a u praksi bi bilo mnogo manje problema.
Rekli ste u ovom zakonu kada se smatra da je stranka nad čijem vlasništvom odnosno imovinom, podsećam još jednom, neprikosnovenim ustavnim pravom... Smatra se da je obaveštena nakon objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Smatramo da to nije dovoljno. Neka ne bude problem Vladi da svi vlasnici obavezno budu obavešteni jednim pismenom. Jer, koje ćete probleme imati tamo? Na primer, ekspropriše se neko zemljište u Krupnju; vlasnik nepokretnosti živi u Nemačkoj. Da li mislite da je pročitao "Službeni glasnik Republike Srbije"? Nisu u poziciji ni svi građani koji žive tu da budu blagovremeno informisani iz raznih razloga: neko ne čita "Službeni glasnik Srbije", ne može, neko ne prati internet.
Ako ovo uradimo onda ćemo na vreme početi da uviđamo gde postoje imovinsko-pravni odnosi. U katastru nepokretnosti postoje mnogi problemi. Recimo, neko zemljište koje se ne obrađuje, nema neki poseban kvalitet za bavljenje poljoprivredom, niko ne želi da se prihvati i niko ne želi čak ni ostavinski postupak da sprovede do kraja, ali kada se pojavi neko sa javnim interesom, država ili lokalna samouprava, onda se ljudima učini da bi mogli da dobiju neka sredstva i tek tada se pojavljuju. Ako ih obavestimo dodatno, a ne samo preko "Službenog glasnika", imaćemo više vremena da ovaj praktičan problem rešavamo.
Nije dobro ograničiti vremenski kada vlasnici nepokretnosti mogu da reaguju ukoliko se zemljište koje je eksproprisano ne privodi nameni, odnosno javnom interesu. Očigledno je da ti rokovi (pet i osam godina u onom drugom slučaju) nisu dobri rokovi. Ako se mešamo i ako u skladu sa zakonom intervenišemo i ograničavamo pravo građana Srbije, onda treba da to činimo zaista zbog razloga kada to mora da se uradi, kad postoji objektivna potreba da se određeno zemljište izuzme da bi se na njemu realizovao taj javni interes.
Ukoliko ove primedbe prihvatite kao dobronamerne, ukoliko se prihvate amandmani SRS, ali rekao bih bez izuzetka, jer suštinski vaš koncept ne menjaju a praktično zakon čine vrlo primenljivim, onda će ono što skupštinska većina u danu za glasanje bude prihvatila biti od koristi za građane Srbije. Ukoliko ne budete, jer su primedbe došle od strane poslanika SRS pa smatrate da nemaju ozbiljnu vrednost, onda će se ovaj zakon vratiti kao bumerang i vrlo brzo ćete se suočiti sa problemima na koje sam ukazao prilikom ovog obrazlaganja. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Gospođa Judita Popović ima reč kao predstavnik Poslaničke grupe LDP.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, kao prvo, htela bih da počnem svoje izlaganje jednom pohvalom. Htela bih javno u ime svoje poslaničke grupe da pohvalim Ministarstvo pravde, a posebno ministarku pravde, s obzirom na to da je ona veoma promptno, veoma odgovorno reagovala na očigledna nesavesna postupanja određenih sudija Vrhovnog suda. Napokon smo doživeli i to da nadležni organi odlučuju u jednom veoma kratkom vremenskom razdoblju kada treba da se odluči brzo, kada treba da se reaguje na nešto što je problematično u ovom društvu, a jeste, problematična je ta odluka od strane Veća Vrhovnog suda čije su sudije sada pod određenim postupkom kod nadzornog organa.
Što se tiče teme koja je danas na dnevnom redu, pažljivo slušajući ministarku shvatila sam da je osnovna intencija zakonodavca bila modernizacija Zakona o eksproprijaciji.
Normalno, modernizaciju bismo pohvalili u svakom pogledu, pohvalili bismo svaki korak koji znači neki napredak u pogledu naše legislative, u pogledu tako ozbiljnog zakona kao što je Zakon o eksproprijaciji. Međutim, kada govorimo o Zakonu o eksproprijaciji, ne bi trebalo da zaboravimo šta znači eksproprijacija. Eksproprijacija znači neko ograničenje ili oduzimanje vlasništva. Tu se pre svega misli na privatnu svojinu. Ako se radi o ograničenju i o oduzimanju, u tom slučaju moramo biti veoma pažljivi sa svim postupcima koji su usmereni na to.
Kada govorimo o izmenama ovog Zakona o eksproprijaciji, nismo baš primetili da je država napravila neki korak ka modernizaciji, niti da je pokazala dužnu pažnju i poštovanje prema privatnoj svojini, niti je pokazala neku dozu osetljivosti prema interesima onih koji su faktički žrtve eksproprijacije. Ko su žrtve eksproprijacije? Uglavnom se radi o fizičkim licima.
Kada bi ovaj zakon morao da se menja u skladu sa savremenim propisima, on bi pre svega morao da bude kruna određenih promena zakona kao što je, recimo, zakon o nacionalizaciji. Da li smo doneli zakon o nacionalizaciji? Nismo. Da li smo doneli zakon o restituciji? Nismo. Da li smo stavili van snage jedan problematični zakon iz 1996. godine, Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije? Nismo.
Dakle, nijedan od tih zakona niti smo doneli, niti smo promenili. Čemu onda promene ovog Zakona o eksproprijaciji? Te promene su usmerene u dva pravca: pre svega, šire se oblasti javnog interesa. Dakle, to je okosnica eksproprijacije za oduzimanje i ograničenje svojine. Šta to znači? Da li je to neki savremen pravac razvoja ovog društva u pogledu poštovanja privatne svojine? Ne bih to tako nazvala.
S druge strane, širi se krug korisnika eksproprijacije. Da li i to doprinosi osavremenjivanju Zakona o eksproprijaciji? Ne bih to tako nazvala, jer članovi 58. i 86. Ustava predviđaju, pre svega, ravnopravnost svojinskih oblika, kao i ograničenje odnosno oduzimanje prava svojine samo iz razloga javnog interesa i uz određene tržišne naknade, odnosno cene koje bi se uskladile sa tržišnim uslovima prometa nepokretnosti.
Ukoliko ovaj stari Zakon o eksproprijaciji nije u skladu sa Ustavom, a nije, kako onda mogu ove promene da budu u skladu sa Ustavom kada te promene ne vode ka osavremenjivanju ovog zakona koji je već u startu protivustavan? Podsetila bih vas da je 31. decembra 2008. godine protekao rok kada su svi zakoni morali biti usklađeni sa članovima Ustava, po Ustavnom zakonu. Očigledno je da ovaj Zakon o eksproprijaciji nije usklađen sa Ustavom, a ove promene koje se predviđaju samo proširuju tu etatizaciju tako što tu etatizaciju izvode i na korisnike te etatizacije. Samim tim mi i tu državnu svojinu favorizujemo u odnosu na ostale oblike svojine, a to vam je, kao što sam već rekla, razlog što ove promene ni u kom slučaju nisu u skladu sa Ustavom.
Da se zaista htelo da se zakon uskladi sa Ustavom, da se zaista modernizuje, onda se ne bi te promene svele na to da se poveća broj korisnika i da se proširi oblast, jer ove promene daju velike mogućnosti za zloupotrebe i što se tiče korisnika, a i u pogledu ovih oblasti.
Recimo, kao korisnike, između ostalog, navodimo i privredna društva, privredna društva osnovana od strane javnih preduzeća.
Koliko se sećam, decembra prošle godine smo prodali NIS, odnosno većinski paket akcija, jednoj stranoj državnoj firmi. Eto nama prilike, sa ovim izmenama i promenama Zakona o eksproprijaciji, da doradimo taj ugovor, u negativnom smislu normalno, pošto smo se u startu protivili tom ugovoru.
Kada zakonodavac navodi obrazloženje uz član 2. interesantno je da posebno ističe gasovode i naftovode. Podsećam vas da se radi o članu 2. zakona koji kaže da se u članu 6. stav 1. posle reči "izgradnjom objekata" dodaju reči "i ustanovljenjem službenosti, za koje je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes". Službenost ograničava prava svojine, a interesantno je da se u obrazloženju zakona potkrao, to vam je kao neka vrsta podsvesti, taj gasovod, taj naftovod i sve ostalo. To je, inače, veoma čudno obrazloženje u pogledu neke nepotpune eksproprijacije, kako to zakonodavac u svom obrazloženju navodi.
Očigledno je da mi naše zakone radimo ad hok i očigledno je da ih radimo po nekim pojedinačnim interesima, a sve to svodimo na neki javni interes, jer, bože moj, treba da se radi privatizacija, trebaju nove investicije i slično, a zaboravljamo da kod tih novih investicija pre svega moramo da vodimo računa o interesu naših privrednih društava, naših građana i naše države, a ne da jednim ovakvim zakonom još više produbimo nesklad između jedne stare legislative sa postojećim društvenim stanjem i društvenim sistemom.
Kada je donet Zakon o eksproprijaciji, 1996. godine, postojao je jedan sasvim drugi društveni sistem, drugi ekonomski sistem, koji nikako ne može da se više održi na snazi na način kako je u tom jednom prilično etatističkom periodu postojao.
Kada govorimo o tim korisnicima eksproprijacije, posebno bih se osvrnula na član 3. koji kaže da korisnike čine Republika Srbija, autonomne pokrajine, gradovi, grad Beograd, opštine, javni fondovi, javna preduzeća, privredna društva koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i privredna društva sa većinskim državnim kapitalom osnovana od strane Republike Srbije.
Kada krenete da nabrajate sve ove korisnike eksproprijacije onda vidite da mnogo šta može da se podvede pod to i da na taj način mi veoma proširujemo krug onih koji mogu da zatraže od pojedinaca da žrtvuju, sada ne više svoj život, kao što je to bilo za vreme mobilizacije, ali, u svakom slučaju, svoju imovinu, jer na ovaj način se ljudi primoravaju da odustanu od dela svoje imovine uz neku nadoknadu koju će, gle čuda, opet neki državni organ da odredi po nekim tržišnim uslovima. Kada bi se zaista razmišljalo o tome i kada bi zaista ove promene bile usklađene sa tržišnim uslovima, onda bi i ta naknada morala biti prilagodljiva.
Kada govorimo o toj tržišnoj naknadi, posebno bih se osvrnula na član 43. ovog zakona koji govori da za oduzeto građevinsko zemljište u državnoj, odnosno javnoj svojini korisniku tog zemljišta pripada pravo na naknadu. Taj član nikako ne može da se odvoji od člana 12. starog Zakona o eksproprijaciji koji tačno navodi šta se dešava sa vlasnikom objekta koji ne visi u vazduhu nego se nalazi na gradskom građevinskom zemljištu, odnosno građevinskom zemljištu koje je u državnoj svojini.
Taj korisnik građevinskog zemljišta, a vlasnik objekta, ima pravo na pravičnu naknadu, na tržišne uslove, što se vrednosti objekta tiče, a s obzirom na to da je samo korisnik zemljišta koje je u državnom vlasništvu, po ovim promenama (koje, u stvari, nisu nikakve promene), on eventualno ima pravo, ukoliko je po određenoj ceni stekao pravo korišćenja na tom zemljištu, da dobije neku naknadu, ali u tu naknadu se nikako ne uračunavaju ni komunalije, niti sve ono što je on uložio u to zemljište da bi se ono privelo nameni.
Prema tome, praktično da vam objasnim, ukoliko ste vlasnik neke straćare u elitnom delu Beograda ili bilo kog grada u Srbiji, imate pravo da vam država nadoknadi vrednost te straćare, po tržišnim uslovima, a što se korišćenja zemljišta tiče, to je u državnom vlasništvu. Tu postoje neki uslovi, neka šminka koju je ovaj zakon o izmenama Zakona o eksproprijaciji malo upodobio, malo osavremenio, ali suština ostaje ista: i dalje ste, kao onaj kome je nekretnina, odnosno svojina oduzeta, odnosno ograničena, u jednom nepovoljnom položaju.
Dakle, ako se zaista mislilo da se nešto modernizuje, onda je trebalo da se ovaj član 12. malo promeni na drugi način, a ne kako je to učinjeno ovim članom 43a.
Mislim da rešenja koja su predviđena ovim zakonom nisu dobra. Liberalno-demokratska partija ne može da podrži ovaj zakon. Opet bih napomenula da time što se proširuje broj korisnika i time što se proširuje oblast u pogledu javnog interesa mi ne dobijamo modernizaciju eksproprijacije, ostajemo na starom, što se jednog ozbiljnog ograničenja prava privatne svojine tiče. Štaviše, još striktnije ograničavamo tu privatnu svojinu, omogućavamo zloupotrebe, a rezultat je – ništa. Ne može se pozivati na javni interes, ne mogu se građani pozivati da žrtvuju neke svoje interese radi javnog interesa, koji je pod znakom pitanja zato što je veliki krug onih koji su sada dobili pravo da taj javni interes realizuju, odnosno praktikuju.
Prema tome, kao što sam i napomenula, Zakon o eksproprijaciji je neustavan, ove promene koje su predviđene takođe su neustavne. Oblici svojine po ovom Zakonu o eksproprijaciji njegovim promenama ostaju definitivno u neravnopravnom položaju, definitivno se favorizuje državna svojina.
Ako je to tako, zašto onda pričati o modernizaciji, zašto onda pričati o tome da se mi krećemo ka nekom savremenom načinu života i poštovanju privatne svojine? Zašto ne krenemo u ozbiljnu reformu? Zašto ne donesemo zakon o nacionalizaciji, zakon o restituciji? Zašto onaj Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije ne promenimo, ukoliko Ustav više ne predviđa ni tu nesrećnu društvenu svojinu?
Prema tome, Liberalno-demokratska partija ovaj zakon ne može podržati.

Zahvaljujem, gospođo Popović. Za reč su se prijavili narodni poslanici SRS, Nove Srbije i SPS-JS, kao i gospodin Vladan Batić, koji ne pripada poslaničkim grupama i koji ima pravo da govori do pet minuta.

Imate reč, gospodine Batiću.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, u ime DHSS-a, čiji sam poslanik, ne mogu podržati Predlog ovog zakona, jer je on apsolutno anahron, on predstavlja recidiv nekih minulih vremena i pokušaj, tobože, njegove modernizacije je apsolutno nemoguć. To je kao kada biste pokušali da modernizujete Keopsovu piramidu, to je nemoguće. To je conditio sine qua non. To ništa ne znači. Jednostavno je nemoguće.
Od vas sam očekivao, kao ministra finansija, da predložite donošenje zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zakon o denacionalizaciji.
Kada to nije učinila Vlada Republike Srbije, to sam pokušao da uradim ja, podneo sam Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ono što se u svakodnevnom žargonu naziva denacionalizacija ili restitucija.
Podsetiću vas da je on naša obaveza, jer smo članovi Saveta Evrope. Podsetiću da je donošenje zakona o denacionalizaciji preduslov za ulazak u EU. Podsetiću vas da je bruka i sramota da su apsolutno sve zemlje bivše SFRJ donele zakon o denacionalizaciji, sve, uključujući Bosnu, Makedoniju i Crnu Goru. Podsetiću vas da je Zakon o denacionalizaciji donela i Republika Srpska. Tužno je da taj zakon nema jedino Srbija.
U ime DHSS-a ja sam to uradio i ponovio predlog koji je naša stranka podnela ovom parlamentu 6. marta 2003. godine, tačno pre šest godina na današnji dan, jer smo pre 5. oktobra to obećavali građanima, da ćemo ispraviti tu istorijsku nepravdu. Prošlo je devet godina, u ponedeljak je devetogodišnjica 5. oktobra. Oni koji su to obećavali su na to zaboravili. Ja nisam zaboravio. Ne radi se tu samo o ispravljanju istorijske nepravde, nije ovo samo stvar istorije i prošlosti, ovo je važno zbog budućnosti.
Nije najveći problem naše ekonomije politička nestabilnost, najveći problem je pravna nesigurnost, a pravna nesigurnost postoji tamo gde nema zaštite privatne svojine. U zemljama gde nema zakona o denacionalizaciji nema zaštite privatne svojine. Umesto da se donese jedan tako važan i kapitalan zakon, mi se vraćamo na nešto što pripada istoriji, počev od silnih zakona o agrarnim reformama, konfiskacijama, sekvestracijama, nacionalizacijama i, konačno, eksproprijacijama. Oni znače ograničenje, usporavanje, limitiranje, redukciju privatne svojine i tu nikakva kozmetika ne može da nam pomogne.
Posebno ukazujem na odredbu člana 3, gde se proširuje krug korisnika eksproprijacije. U čijem je ovo interesu, gospođo ministre – kao i za potrebe privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća? Ne krije li se iza ovoga - za potrebe tajkuna ili za one direktore javnih preduzeća, raznih Krišta i Tirkajla, da troše kao Alajbegovu slamu? Šta su to privredna društva osnovana od strane javnih preduzeća? Zašto za njihove potrebe ili, da uprostim pitanje, kakav će to biti javni interes da zemljište Luke Beograd ili najveći deo zemljišta Luke Beograd pripadne ovdašnjem oligarhu? Je li to javni interes koji se krije u odredbama ovog zakona?
To me podseća i na one glasove koji su se čuli sa ovog...
(Predsednik: Vreme.)
...završavam, "turističko-rekreativnog samita" na Kopaoniku, gde su se vajni biznismeni, iliti tajkuni, zalagali za to da se država Srbija zadužuje gde god može i koliko god može. Zašto? Da bi spasavala njihove firme. Postavljam pitanje - ko će te dugove da vraća? Naša deca, unuci ili neko drugi? Hvala.

Dajem reč narodnom poslaniku Milanu J. Nikoliću, SPS-JS.

Poštovana predsednice Skupštine, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pojmovi kao što su eksproprijacija i, neko malopre pomenu, konfiskacija asociraju na nešto što je ružno, s obzirom na istorijske događaje. Međutim, Zakon iz 1995. godine, koji je počeo sa primenom 1996, dosta je jasno precizirao šta se pod pojmom eksproprijacije podrazumeva. Međutim, i takav zakon posle toliko godina prestaje da bude aktuelan u mnogim delovima; vreme i život su učinili svoje i mnoge odredbe definisane u ovom zakonu traže određene promene i prilagođavanje vremenu u kojem živimo danas.
Takođe, novi Ustav je regulisao da pravo svojine može biti oduzeto i ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrednosti.
Izmenama i dopunama Zakona proširuju se oblasti, ministarka je o tome govorila, u kojima se može utvrditi javni interes, zbog novih oblika investiranja, pre svega, koje je od strateškog interesa za državu Srbiju. Ovim izmenama i dopunama preciziraju se pojedina zakonska rešenja, pre svega u odnosu na korisnike eksproprijacije, vidove naknade za eksproprisane nepokretnosti, postupak za utvrđivanje javnog interesa i sam postupak sprovođenja eksproprijacije.
Takođe je dosta jasno definisan pojam privremenog zauzimanja zemljišta i način sanacije tog zemljišta u slučajevima polaganja opreme, recimo, i instalacija za gasovod, vodovod, naftovod (investicije koje će biti vrlo aktuelne u ovoj zemlji), kao i izgradnje privremenih objekata za vreme realizacije takvih investicionih projekata. Vlasniku zemljišta se u slučaju ove eksproprijacije ostavlja mogućnost zamene zemljišta na adekvatnoj lokaciji, pogodnoj zapravo, i to zemljište mora biti iste kategorije, ili naknade po tržišnoj vrednosti. U slučajevima potrebe raseljavanja i rušenja objekata u privatnom vlasništvu takođe je omogućeno vlasniku da dobije parcelu za izgradnju novog objekta, ali i adekvatnu naknadu za objekat, zgradu ili stan koji je posedovao.
Vrlo je važna odredba da, na pokrenutu inicijativu za eksproprijaciju od strane bilo kog subjekta (a nabrojano je da su to Vlada Republike Srbije, pokrajina, lokalna samouprava, gradovi, fondovi), javni interes utvrđuje Vlada Republike Srbije posebnim rešenjem i da se bez utvrđenog javnog interesa Vlade ne može pokrenuti i sprovesti nijedan oblik eksproprijacije.
Malopre sam, dame i gospodo, pomenuo da je strateško opredeljenje Vlade Republike Srbije izgradnja koridora, magistralnih puteva, naftovoda, izgradnja postrojenja za obnovljive izvore energije, tako da je donošenje ovog zakona veoma važno i rešiće mnoge probleme koji su i te kako aktuelni.
Recimo, navešću samo problem Koridora 10 na relaciji Preševo-Leskovac. Po svoj prilici, prema dinamici kako se deo tog koridora gradi, pre se investicioni zahvat u izgradnji tog koridora završava, negoli procedura eksproprijacije zemljišta jer se traže nerealno visoke cene i nije moguće dogovoriti se sa vlasnicima tog zemljišta. To strahovito usporava dinamiku izgradnje autoputa, a u isto vreme strahovito poskupljuje samu investiciju, jer nije svejedno ako su angažovani kapital, oprema, ljudi, projekti, a predviđena dinamika se ne ostvaruje iz ovih razloga kakvi u ovom trenutku postoje.
Rekao bih, zapravo, bez obzira na iznete primedbe, da je ovaj zakon u interesu i države Srbije, i pokrajina, i gradova, i lokalne samouprave, pa i mnogih privrednih subjekata koji su u vlasništvu javnih preduzeća, države, vlasnika zemljišta i svih ostalih subjekata koji će biti predmet eksproprijacije.
Zbog toga i aktuelnosti potrebe za ovakvim izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji poslanička grupa SPS-JS će u danu za glasanje podržati ovakav predlog izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću. Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.