Hvala, gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, pred nama se nalazi set konvencija i dokumenata druge vrste koji se bave, otprilike, sa tri vrlo zanimljiva i vrlo rasprostranjena oblika kriminala, kao što su organizovani kriminal, terorizam i trgovina ljudima.
Pre nekoliko meseci i godina započeli smo ovaj proces pridruživanja EU na taj način što smo praktično donosili jedan set vrlo ozbiljnih dokumenata, počev od nekoliko nacionalnih strategija i drugih vrsta dokumenata koji se bave ovim problemima, i to smo delimično pretočili u neke zakone, tako da mi nije do kraja jasno ovo što je nekoliko mojih prethodnika naglasilo da mi zavisimo isključivo od ovih konvencija koje potpisujemo kao važeća dokumenta, jer imamo svoju zakonsku regulativu u ovoj oblasti i mislim da bi bilo dobro da konačno počnemo da je primenjujemo.
Kada to komentarišem počinjem, pre svega, od jednog oblika kriminala koji se zove trgovina ljudima i koji je vrlo ozbiljan društveni problem ne samo u zemljama kao što je Srbija, dakle u siromašnim zemljama u tranziciji, nego i u bogatim, ekonomski jako razvijenim zemljama. To je nešto što se u teoriji zove moderno ropstvo 21. veka.
Kada se govori o broju ljudi koji su žrtve trgovine ljudima zaista se barata različitim brojevima. Jedan od podataka je podatak UN da se radi o, otprilike, 700.000 ljudi, uglavnom žena i dece, i nešto muškaraca, žrtava trgovine ljudima godišnje u svetu, a bogami, pojavljuje se podatak i od 900.000 ljudi godišnje koji su žrtve trgovine ljudima.
Dakle, radi se o jednoj od tri najprofitabilnije kriminalne delatnosti, posle trgovine oružjem i trgovine drogom.
Zarada na ovoj kriminalnoj delatnosti je oko 507 milijardi dolara godišnje. Taj novac se dalje preliva u krijumčarenje i trgovinu oružjem, u druge oblike organizovanog kriminala, delimično i u terorizam, ali se delimično koristi i za lobiranje političara. Vidite ove velike afere, koje se tiču Vokera, pa sada Kušnera i pojavljuje se Holbrukovo ime u celoj toj priči.
Dakle, jako mnogo tog novca se preliva upravo u onaj deo koji taj organizovani kriminal dovodi u vezu sa politikom. Neću namerno da govorim o imenima koja se pominju u našoj zemlji, prosto zato što će se ta imena vrlo brzo otkrivati i u medijima.
Moram da prokomentarišem da postoji jedna vrlo opširna definicija šta je to trgovina ljudima. Ta definicija je navedena u članu 3. Protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, opet naglašavam posebno, decom i ženama. Ona je deo Konvencije UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu.
Dakle, trgovina ljudima podrazumeva vrbovanje, prevoženje, prevođenje, prebacivanje, otkrivanje i primanje lica putem pretnje silom ili upotrebom sile i prisile, otmicu, prevaru, obmanu, zloupotrebu ovlašćenja ili teškog položaja, davanje ili primanje novca ili druge koristi da bi se dobio pristanak lica koja imaju kontrolu nad drugim licem, u cilju eksploatacije.
Dakle, pominje se termin eksploatacija, a to zapravo obuhvata ono što je vrlo često prisutno kao tema koja se provlači kroz medije: prostituciju, prinudni rad. Vidite stotine malih prosjaka na ulicama svakog našeg grada ili starih ljudi koji se bave prosjačenjem. To je ta organizovana mreža koja se bavi prinudnim radom ili službom.
Jedan element te eksploatacije se pominje poslednjih nekoliko meseci u Srbiji. On ima jedan specifičan naziv, zove se servitut; to je zapravo ova trgovina ljudskim organima koja se pojavljuje kao priča da su tokom ratnih dejstava na Kosovu razne grupe, što vojne, paravojne, što obaveštajne, učestvovale u trgovini organima tako što su kidnapovale Srbe i vodile ih na razna mesta (pominju se neke tri lokacije) i pri tom im uzimale organe.
Ono što je jako važno i što ovaj dokument pominje u članu 3b, to je pristanak žrtve, jer se vrlo često govori o tome da u trgovini ljudima to krivično delo ne postoji ako je žrtva pristala. Zapravo, mislim da je vrlo važno razjasniti tu famu, bez obzira na to da li je žrtva obmanuta, oteta na silu ili je iznuđena na bilo koji drugi način, to ne umanjuje odgovornost pred zakonom lica koja učestvuju u trgovini ljudima.
Još jedna vrlo zanimljiva stvar (ružno je reći zanimljiva stvar, ali prosto mislim da treba na to staviti akcenat) jeste da su deca vrlo često žrtve trgovine ljudima i u poslednje vreme ona se pojavljuju kao najčešće žrtve, čak i više nego što su to žene u poslednje vreme.
U tom smislu treba pomenuti član 3d Konvencije, koji govori da su deca lica do 18 godina, mada u poslednje vreme praksa pokazuje da su u opticaju sve niži uzrasti dece, znači, čak i vrlo mala deca, jer su lanci trgovine decom jednostavno pronašli jedan unosan posao u tome da decu otimaju za usvajanje ili na neki drugi način. Taj lanac trgovine podrazumeva tri faze, od faze regrutovanja, to je vrbovanje, pa do tranzita, gde imate i prevoz i rute i sredstva prevoza, do jednog od ovih oblika prostitucije.
Ono što je zanimljivo i na čemu treba insistirati jeste način na koji se vrši vrbovanje. Mislim da je to potrebno, jer najvažnija stvar u prevenciji svega ovoga jesu konvencije, sa jedne strane, ali i edukacija stanovništva. Način na koji se vrbuje su, pre svega, oglasi. Vidite, u zemljama u tranziciji, u siromašnom društvu kakvo je Srbija, imate situaciju da se stalno pojavljuju neki zanimljivi oglasi za posao, a niko ne kontroliše te oglase.
Dokaz da se oni potpuno ne kontrolišu jeste ovaj oglas u "Blicu" koji je pre nekoliko dana izašao, gde se reklamira kosovska agencija za privatizaciju. Posle toga imate izjave svih ljudi, učesnika u ovoj priči o tom oglasu, svi peru ruke, niko nije odgovoran, niti zna šta se dešava u njihovim novinama.
Drugi način jeste otmica. Pogledajte, takođe se pozivam na medije, vrlo često otmice maloletnih lica, nestanak određenih ljudi... Priča o otmicama na Kosovu je već priča koju zaista treba mnogo da pričamo i da polako pribavljamo dokumentaciju o svemu tome, dokaze gde su završavali ljudi koji su oteti na Kosovu.
Jedan od savremenih načina na koji se žrtva vrbuje jeste internet i takođe treba skretati pažnju stanovništva na to.
Ono što jeste činjenica i najstrašnije, čini mi se, u ovom delu jeste da u nekim situacijama ekstremnog siromaštva pojedine porodice prodaju svoje članove kako bi obezbedile fizički opstanak onog drugog dela porodice i njenih članova.
Srbija je u nekim drugim vremenima bila praktično destinacija gde su završavale žrtve trafikinga, kako se moderno naziva ovaj oblik trgovine ljudima. To su bile žene koje su iz istočne Evrope uglavnom završavale na prostoru Srbije. Ali, rat i siromaštvo praktično su doveli do toga da Srbija postane ne samo tranzitna zemlja za ovaj oblik kriminala, nego da postane i zemlja čiji su mnogi stanovnici završili kao žrtve trgovine ljudima i završili u lancima trgovine.
Interesantno je reći da mi trenutno u zemlji imamo samo dva skloništa koja se brinu o žrtvama ovog oblika kriminalne delatnosti i da se radi uglavnom o skloništima koje razne nevladine organizacije organizuju da bi primili i radili sa žrtvama trafikinga.
Ono što jeste važno i zbog čega zapravo celu ovu priču pričam jeste ova konvencija, kao i potpisivanje i ratifikovanje Konvencije UN, koju sam već pomenula, protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Mi zaista kao zemlja imamo način da pristupimo ovim dokumentima, da ih potpišemo i ratifikujemo, ali naš problem jeste u tome što mi i dalje smatramo da smo završili sav posao time što smo potpisali i ratifikovali neki dokument.
Hoću da kažem da je Srbija jako mnogo uradila na ovom putu. Hoću da to kažem javno, baš zbog toga što su to uradile vlade Vojislava Koštunice, naročito prva vlada Vojislava Koštunice. Taksativno ću navesti šta je to Srbija uradila.
Dakle, u maju 2001. godine formiran je na federalnom nivou tim za borbu protiv trgovine ljudima, a već u aprilu 2002. godine formiran je isti takav tim na republičkom nivou. U aprilu 2003. godine je prvi put izmenjen i dopunjen Krivični zakon Republike Srbije, ubačen je novi član 111b, gde je uvedeno novo krivično delo; prvi put se to pojavljuje kao krivično delo trgovine ljudima. No, ta izmena u Krivičnom zakonu nije bila dovoljno precizna i nije pravila razliku između krijumčarenja ljudi, sa jedne strane, i sa druge strane, trgovine ljudima. To je ispravljeno u januaru 2006. godine kada su to novim izmenama i dopunama postala dva krivična dela koja su tretirana u dva različita člana i, isto tako, bile su dve različite sankcije za ta krivična dela.
U martu 2004. godine u okviru nacionalnog mehanizma za borbu protiv trgovine ljudima formirana je Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, i to pod okriljem Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Zadatak ovog tela je bio da koordinira aktivnost svih organizacija i institucija koje su se u zemlji bavile trafikingom i borbom protiv trgovine ljudima.
Godine 2004. tadašnji ministar unutrašnjih poslova gospodin Jočić doneo je instrukcije o uslovima odobrenja boravka stranim državljanima žrtvama trgovine ljudima. Prema tim instrukcijama, MUP je mogao da iz humanitarnih razloga stranim državljanima, uglavnom se radilo o deci i ženama, odobri privremeni boravak u Srbiji na tri, šest i 12 meseci.
Još jedna vrlo važna stvar u ovoj oblasti, dakle, domaća stvar, jeste ono što je Vlada Vojislava Koštunice donela u decembru 2006. godine – to je Strategija borbe protiv trgovine ljudima. Ta strategija se sastoji od niza vrlo preciznih, konkretnih mera i aktivnosti koje je trebalo sprovoditi u cilju suzbijanja trgovine ljudima. Izradom ove strategije uspostavljeni su strateški ciljevi, čija je realizacija planirana kroz razne aktivnosti posebno predstavljene u Nacionalnom planu akcije za borbu protiv trgovine ljudima.
Od tog perioda, kada je ovaj nacionalni plan akcije započeo sa svojim aktivnostima i sa formiranjem, do danas ovaj plan nije završen. Dakle, moje pitanje je: zašto Ministarstvo unutrašnjih poslova nije završilo posao koji je započelo? To je jako važno ne samo radi potpisivanja ovog dokumenta, nego je jako važno za državu Srbiju i njene građane, da ne bi postali žrtve trgovine ljudima.
Navešću još jedan podatak koji je vrlo zanimljiv. To je, recimo, 2007. godina, za koju postoje istraživanje i izveštaj MUP-a koji kažu da je za prvih devet meseci 2007. godine MUP podneo ukupno 26 krivičnih prijava zbog izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima; obuhvaćeno je 57 izvršilaca, a broj žrtava je 83. Od tih osamdeset troje ljudi preko 30% su deca ispod 18 godina.
Tako se to radilo u vreme kada je ovo ministarstvo vodio gospodin Jočić i kada je ovo ministarstvo svoje izveštaje donosilo ovde na uvid Narodnoj skupštini, Odboru za odbranu i bezbednost.
Moram da kažem da mi poslanici dalje podatke o tome nemamo, jer od formiranja ove vlade ni jedan jedini izveštaj MUP-a i Ministarstva odbrane nije bio na uvidu poslanicima, tako da građani Srbije treba da znaju da civilne kontrole nad ova dva ministarstva, takozvana "ministarstva sile", zapravo nema.
Da se vratimo ovoj Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. Naravno, samo potpisivanje takvih konvencija nikada nije sporno za jednu državu, ono može samo da doprinese poboljšanju zakonodavnog stanja u ovoj oblasti. Ali, ono što je za svakog normalnog sporno jeste obrazloženje koje se odnosi na ovu konvenciju, koje je podnela Vlada, gde piše ovako: "Predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku, jer će se usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriti svi neophodni uslovi za rad državnih organa u borbi protiv trgovine ljudima, čime bi se ispunili neophodni uslovi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji".
Dakle, pored one čuvene dogme da Evropa nema alternativu, imamo sada jednu novu dogmu – da ćemo potpisivanjem ovakvih konvencija završiti sav posao u ovoj oblasti i da nema potrebe da se bavimo ovim što smo mi već uradili u tom delu i što smo tu oblast pokrili na neki način zakonodavstvom, samo da potpišemo konvenciju, sve će biti u redu i sve će biti i dalje nastavljeno u tom pravcu kao što se radilo.
Moje pitanje je sledeće: šta ćemo da radimo sa svim tim silnim potpisivanjem ovih konvencija kada Evropa, koja "nema alternativu", kaže da mi nismo njena alternativa, odnosno, Evropa kaže da Srbija može da čeka malo duže? Onda ćemo i ovakve konvencije i one probleme koje imamo u oblasti ovog krivičnog dela ostaviti po strani dok nas Evropa ne primi, dok ne kaže da možemo da sprovodimo takve konvencije.
Imamo još jedan pristup koji se tiče ovih konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma i Protokola o izmenama Evropske konvencije o suzbijanju terorizma. Njihovo obrazloženje je potpuno isto. Ja sam bila vrlo pedantna, pa sam pročitala sva obrazloženja – potpuno su ista. Znači, sve ovo što potpisujemo radimo samo da se približimo Evropi.
Dakle, što se tiče konvencije i protokola o terorizmu, mi imamo jedan konkretan primer u našoj zemlji, a to je Kosovo. Tu imamo vidljivu korelaciju između albanskog organizovanog kriminala, s jedne strane, i terorizma sa druge strane. Pre svega, tu imamo oslobodilačku vojsku Kosova, albansku nacionalnu armiju i još niz takvih organizacija.
Ovde je vrlo vidljivo da je taj šiptarski organizovani kriminal od profita koji je dobio ili prodajom oružja ili prodajom droge, prodajom ukradenih automobila, krijumčarenjem ilegalnih migranata, trgovinom ljudima, prostitucijom... Sav taj kapital je išao, sa jedne strane, u naoružavanje tih terorističkih organizacija, a sa druge strane na otkup privatnih imanja i kuća nealbanskog stanovništva. Jedan deo novca je išao u privatizaciju srpskih preduzeća. Treći deo novca davan je političarima koji su lobirali u korist nezavisnog Kosova, kao što je davano i za korupciju predstavnika međunarodnih organizacija, raznoraznih.
Dakle, sa jedne strane, vlade tih zemalja koje danas priznaju nezavisno Kosovo potpisuju ovakve konvencije kojima se borimo protiv terorizma, a sa druge strane, te iste vlade pomažu razvoj terorizma na Balkanu na taj način što priznaju delo terorističkih organizacija, pri tome još i organizovanog kriminala, koje se zove "nezavisno Kosovo".
Prosto, moja bojazan u vezi sa potpisivanjem svih mogućih konvencija... Ja, naravno, nemam ništa protiv, kao ni moja stranka, međunarodnih dokumenata kojima se pridružujemo na jedan način, ali imamo protiv toga da se, sa jedne strane, dokumenti koji su pravni akti i ono što se zove zakonom sprovodi na način na koji to apsolutno ne stoji. Znači, sa jedne strane donosimo zakone koji su sjajni i divni, a sa druge strane radimo na rušenju država koje su članice UN.
Dakle, ono što imam da kažem predstavnicima koji su ovde, jer očigledno oni koji je trebalo da budu danas ovde... Odnosno, gospođa Malović je uvek ovde, a gospodina Dačića nema. Ono što sam koncipirala bilo je i nekoliko pitanja za gospodina Dačića kao ministra unutrašnjih poslova. Nema razloga da to radim na način na koji sam primorana inače, da radim pisano, tako ću i uraditi danas.
Dakle, danas neću postavljati i otvarati ta pitanja. Prosto nema sagovornika sa kojim bih mogla ta pitanja da otvaram, tako da ću završiti na ovaj način.
Nemamo ništa protiv potpisivanja konvencija, ali imamo protiv toga da nam zvanični predstavnici države ne znaju da imamo dokumenta na osnovu kojih mogu da rade posao u ovoj državi i da smatraju da je potpisivanjem i ratifikovanjem bilo koje konvencije sav posao gotov.